среда, 29. август 2018.

Svaštara, (s)redom: Julski pregled

piše: Isidora Đolović

Malo po malo, leto se približilo kraju, ali ćemo se pričom o njegovim novim-starim temama baviti još neko vreme pošto kalendar označi početak mandata drugog godišnjeg doba. Iskreno, uz sve klimatske igrarije i oscilacije, više nema jasnih razgraničenja, pa je samim tim utisak da smo praktično tek na početku sezone odmora i sladoleda, kao za inat, sve prisutniji. Nadam se da je vaš jul bio mnogo uzbudljiviji i živahniji od mog. Kada se osvrnem na središnju tačku leta, sem (koliko osvežavajućih, toliko i nesnosnih) kiša bez kraja, jedva uspevam da prikupim dovoljan broj stavki po kojima će biti upamćen. Jasno je da zatišje dolazi „u paketu“ sa svim tim putovanjima, raspustima, odsustvovanjima radi promene sredine – ali, ukoliko kontinuirano doživljavate peh da se to ne odnosi na vas, jednako je očekivano lako zapasti u kolotečinu jednoličnosti i statičnosti. Naravno, nije sve tako tmurno: uvek postoje načini da animirate svoju svakodnevnicu i napravite bar nekakvu pozitivnu promenu.

недеља, 26. август 2018.

“Emerald City” (2017)

komentariše: Isidora Đolović

Iznenadilo bi vas koliko „priča za malu decu“ izvorno uopšte nije bilo namenjeno tom uzrastu, ili bar ne značenjski ograničeno na samo jedan receptivni nivo. Osobina koja najpre razdvaja vredno od jednokratno upotrebljivog dela, na prvom mestu je simboličko bogatstvo koje mu obezbeđuje mogućnost neograničenih tumačenja, višestranih pristupanja i stalne interpretativne aktuelnosti. Poslednjih godina se posebno da primetiti veliko interesovanje stvaralaca i publike za nove, drugačije, originalne obnove dobro poznatih sižea u domenu bajke ili fantazije. Prostom statističkom proverom bi verovatno došli do zaključka kako se među filmadžijama najinspirativnijim, najpopularnijim, uvek iznova, iz različitog ugla sagledavanim, nalaze avanture Alise, Doroti, Petra Pana, Snežane. Povezuje ih zajednička tema uvođenja glavnog junaka u sasvim neobičan svet, gde sva pravila realnosti koja nas okružuje prestaju da važe, a izazovi se ređaju u gradacijskom nizu prizora: apsurdnih, grotesknih, naglašeno nadrealnih i uvrnuto maštovitih. Polazište potpuno drugačijeg, ali kanonu knjiga L. Frenka Bauma o čudesnoj zemlji Oz ipak vernog reinterpretiranja pustolovine verovatno svačijeg detinjstva, nalazi se upravo u želji autora da aktuelizuju i na specifičan način ožive jedan klasik. Posle mnogo peripetija, idejnih razmirica i prepreka, „Smaragdni grad“ (Emerald City) iz deset epizoda, premijerno je ugledao svetlost malih ekrana početkom 2017. godine. 

субота, 25. август 2018.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „Empire of the sun“ (1987)

piše: Isidora Đolović

Besmisao rata najbolje se da sagledati očima onih koji su za njega najmanje odgovorni, nevoljni učesnici surovih, izokrenutih „igara“, bespomoćni i nezatrovani morbidnom „logikom“ opravdavanja svih zala koja je čovek u stanju da učini svom bližnjem. Posmatran pogledom deteta, koje pred tako direktnim, surovim prizorom neminovno gubi urođenu bezazlenost, zbunjeno se kolebajući između prirodnog nagona ka ugledanju na odrasle i suštinskog neslaganja sa njihovim kršenjem svih onih načela koja nam vaspitanjem usađuju, svaki sukob gubi i poslednju eventualnu mogućnost „zdravorazumske“ odbrane. Na detinjem iskustvu Dž. G. Balarda, sticanom tokom japanske okupacije Šangaja i boravka u Civilnom sabirnom centru Lunghui, zasniva se njegov roman „Carstvo sunca“ (Empire of the Sun, 1984; „Znanje Zagreb“, 1987/ „Čarobna knjiga“, 2013). Obuhvata vreme između 1941. i 1945. godine, tačnije, od napada na Perl Harbor do nešto posle bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki.

недеља, 19. август 2018.

„Moje“ francuske glumice

piše: Isidora Đolović

Prve asocijacije većine na Pariz? Grad svetlosti, ljubavi, bogate istorije i umetnosti, mode. Zaštitni znakovi Francuske danas su, u najširem smislu (što podrazumeva predstave čak i ljudi neupućenih u njihovo kulturno-istorijsko bogatstvo) - od kroasana, preko boja na platnima slikara impresionista, do cvrkutavog glasa Edit Pjaf - lepršavost, vazdušastost, lakoća, elegancija i besprekoran stil koji njeni žitelji naizgled tako prirodno nose. Ove odlike se ispoljavaju u većini aspekata po kojima ih prepoznajemo, bili to jezik kojim govore ili garderoba, navike u ishrani i životna filozofija. Francuski šarm se mnogi trude da podražavaju, uostalom, šik i još poneki sinonim njihova su svojina.

субота, 18. август 2018.

Subota sa knjigom: „Klub nepopravljivih optimista“

piše: Isidora Đolović

Postoje romani koji vas, tako, prožmu do najsitnije čestice bića, p(r)otresu, zamađijaju i „kupe“, a bez mnogo buke i pompe. Oni doduše, unapred obećaju štošta značajno i veliko, naslovom i nagoveštajem tematike, ali usput obuhvatajući još mnogo toga, sa ishodištem kakvo niste baš zamišljali. To su one priče za koje poželite da se nikada ne završe, pa i pošto se to neizbežno dogodi, rešeni ste da vam ne bude jedino, ni poslednje druženje. Kod njih se, stigavši do kraja  epiloškog, obavezno vraćate na prvo poglavlje, jer se tada sve kockice slažu na svoje mesto, ali, ipak, čeznete za odgovorom. Takva dela su tihi vrisak generacije, savremeni dokaz opstajanja epske strukture priča o pojedinačnim i kolektivnim sudbinama, koje se prepliću, ogledaju jedna u drugoj, razdvajaju i opet neraskidivo vežu. Njihova (ispunjena) misija je potpuna: da zabave, zarobe pažnju, zadovolje intelekt, zasuze oko, zasijaju nadom u čoveka i pisanje, zaiskre radošću što smo, eto, žitelji vazda nemilosrdnog, nepredvidivog, hirovito lepog sveta. Takav je  literarni prvenac iskusnog pravnika i scenariste Žan-Mišela Genasije, „Klub nepopravljivih optimista“ (Le club des incorrigibles optimistes, 2009; „Čarobna knjiga“, 2013). Energiju, živopisnost,  pripovednu, kompozicionu, idejnu vrednost ove knjige prepoznali su čak i poslovično najzahtevniji mladi, dodelivši joj Gonkur nagradu studenata za 2009. godinu.

недеља, 12. август 2018.

3-u-1 preporuka: Iz Francuske, sa osmehom

piše: Isidora Đolović
Primetila sam da je rubrika Sedam filmskih dana (link ka svim izdanjima OVDE) prošle godine  izazvala pozitivne reakcije i uvek zanimljive komentare. S obzirom da je opisala svoj sezonski krug, ona se (nažalost) neće ponavljati, ali kako mi je pisanje mini-preporuka (ni uz najveću hrabrost ih ne mogu nazvati „recenzijama“!) za filmove postalo baš zabavno i srcu drago, pronalaziću načine da i dalje bude zastupljeno na blogu. Ovoga puta, zamislila sam nešto što bi predstavljalo tri kraća osvrta „spakovana“ u jedan tekst, sa ostvarenjima povezanim po nekoj tematsko-žanrovskoj srodnosti. Predstavljam vam francuske filmove (jer, ipak je i dalje u toku mesec frankofilije) koji su mi u proteklom periodu izmamili mnogo osmeha. Nadam se da ćete pronaći barem jedan po svojoj meri.

субота, 11. август 2018.

Subota sa knjigom:“Mala knjižara u Parizu“

piše: Isidora Đolović

Nina George je nemačka spisateljica koja je, pre objavljivanja romanesknog prvenca potpisanog njenim pravim imenom i u velikoj meri inspirisanog uspomenom na sopstvenog oca, godinama radila za modne časopise i bavila se pitanjima ženske seksualnosti. O tome je, pod pseudonimom Ana Vest, napisala veliki broj članaka i knjiga, dok se kao Nina Kramer oprobala i u žanru trilera. Ipak, tek joj je “Mala knjižara u Parizu” (Das Lavendelzimmer, 2013; “Nova knjiga”, 2015), ljupka, vešto skrojena i veoma upečatljiva knjiga, donela svetsku popularnost. Jedan od najvažnijih činilaca tihog, nenametljivog šarma ovog romana, sastoji se u očiglednoj proživljenosti, koju ćemo i sami neminovno osetiti u nekom trenutku. Ukoliko ste se pitali zašto mnogi od nas neprekidno “trube” o nekakvoj lekovitosti čitanja, otkud to da se knjigama ponegde poklanja toliko ljubavi kao da su ljudska bića, ili na koji način te “hartije” pružaju odgovor na ključne egzistencijalne dileme, ovo delo bi moglo biti savršen priručnik za vas.

субота, 04. август 2018.

Subota sa knjigom: „Plavi bicikl“

piše: Isidora Đolović

Romaneskni serijal „Plavi bicikl (La bicyclette bleue) jedno je od najpopularnijih i najčitanijih dela moderne francuske književnosti. Nastajao je preko dvadeset godina, sadrži deset tomova (od toga šest prevedenih u Srbiji) i često ga nazivaju „Prohujalo sa vihorom na francuski način“, a njegovu autorku, Režin Deforž (1935-2014), prati reputacija u širokom rasponu od provokativne, cenzurisane i za literarnu krađu optuživane književnice, do „sveštenice“ savremenog feminizma i erotske samosvesti. Niz romana koji su joj doneli svetsku slavu, pored stavljanja u centar pažnje jedne, po mnogo čemu upadljive junakinje, pre svega ostavlja značajno svedočanstvo o Drugom svetskom ratu u Francuskoj, ali i posledicama koje još dugo nastavljaju da potresaju svet. Istoimena mini-serija iz tri epizode, sa Leticijom Kastom u glavnoj ulozi, snimljena je 2000. godine (fotografije koje slede predstavljaju scene iz adaptacije).

среда, 01. август 2018.

Upitnik “20 pesama”

odgovara: Isidora Đolović
 
Posle književnosti, muzika je verovatno ono što najviše na svetu volim – i jednako kao u prvom slučaju žalim zbog nedostatka talenta za bavljenje ovom vrstom umetnosti. Zato sam se celoga života trudila da je, ako ništa drugo, dobro upoznam, kako bih pisanjem o njoj pružila neki skromni doprinos. O mojim naklonostima bilo je reči u okviru MUZIČKOG UPITNIKA pre par godina, pa se ovom prilikom neću ponavljati. Ukratko, ne spadam među slušaoce ograničene na isključivo jedan žanr, ali ne verujem ni u toliko prežvakanu frazu „od Silvane do Nirvane“. Volim doslednost, smatram da muzički ukus poprilično govori o nečijoj ličnosti, a kao glavnu vodilju uvek ističem kvalitet slušanog. Zahvalna sam svojim roditeljima što su me od malena „navukli“ na dobru muziku (u našoj kući se do danas ne može „provući“ šund). Kao tinejdžerka, prošla sam „crnu“ fazu u kojoj mi je bio naročito važan (smešno isključiv) „metalski“ stil, što se sve sa odrastanjem profinilo i ublažilo, iako sam istovremeno ostala nepopravljivi buntovnik.
Najdraži su mi zvuci osamdesetih, ali sam otvorenog sluha za sve što valja. Jedino stvarno ne mogu da podnesem brutalnije podžanrove metala (black, death), elektroniku, komercijalni kvazi-pop (domaće ili inostrane proizvodnje), kao ni „patriotski“ narodni melos (turbo-folk je posebna priča, ne smatram ga muzikom i zato isključujem iz samog pominjanja) koji uopšte ne osećam. Upitnik u nastavku pronašla sam kod Sare i nije bilo baš jednostavno u trenutku se odlučiti za odgovor. Pokušala sam da listu što više „začinim“, ujedno objašnjavajući šta mi svaka od pesama konkretno znači. Slobodno se uključite sa sopstvenim izborima.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...