субота, 28. јул 2018.

Subota sa knjigom: „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“

piše: Isidora Đolović

Postoji li život posle smrti bližnjeg i imamo li pravo da nastavimo dalje, bez straha od optužbe savesti zbog „izneverene“ uspomene na one kojih više nema? Debitantski roman Anjes Marten-Ligan, interesantnog naslova „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“ („Laguna“, 2017; orig. Les gens heureux lisent et boivent du cafe, 2013), postavio je isto pitanje i, sudeći po načinu na koji je predstavljen od strane domaćih izdavača, postao veliki hit, pravo francusko književno otkriće. Da li čitaoce osvaja odgovor na osetljivu, tugaljivu početnu temu; možda manir njenog predočavanja kakav obično očekujemo od proze koja nam stiže sa tog podneblja; ili smo ponovo obmanuti  tržišnim umećem plasiranja osrednjeg sadržaja u dobrom pakovanju? 

Parižanka Dijan (32) godinu dana je u teškoj depresiji zbog smrti muža i deteta. Kolen i Klara su nastradali kada se u njihov automobil „zakucao“ kamion nemarnog vozača, prekinuti u smehu i šalama koje su pratile pripreme za odlazak na porodični odmor. Od tog trenutka, iz Dijaninog doma nestala je vedrina, smenjena potpunom izolacijom od sveta. Nespremnost mlade žene (koja je do tada živela savršeno srećno) da prihvati iznenadni udarac sudbine, odlazi tako daleko da joj oduzima čak i snagu potrebnu za prisustvo na pogrebu. Zatvorena u svoja četiri zida, zapušta se i  izdržava nejasno od čega, s obzirom na apsolutnu nezainteresovanost čak i za dotadašnji posao. Posećuje je samo još najbolji prijatelj Feliks, dekadentni homoseksualac sa kojim drži kafe-knjižaru, maštovito nazvanu- „Srećni ljudi čitaju i piju kafu“.

Roditelji bez trunke razumevanja za njen neophodni proces tugovanja, guše Dijan skoro podjednako kao Feliksovi uporni predlozi da se postepeno vraća životu među ljudima. Kako bi se sklonila od svega, naročito silnih nastojanja okoline da je pridobije natrag, naprečac će doneti odluku o selidbi – u Irsku. Tamo je, naime, Kolen oduvek želeo da otputuje, ali se nikada nije ukazala odgovarajuća prilika. Ispunjavajući njegovu neostvarenu nameru, udovica se ujedno nada pronalaženju mira u kome će moći da neometano boluje i poveže se sa dvoje najdražih bića. Dijan veruje kako će joj boravak u seocetu Malreni, gde je iznajmila brvnaru, omogućiti da se u željenoj samoći prepusti bolu. No, previše ljubazni stanodavci (bračni par, Ebi i Džek), kao i njihov mrzovoljni nećak Edvard (fotograf „rmpalija“, koji ni sam nije lud za prisustvom suseda), poremetiće joj planove.

Jednostavno pripovedanje iz prvog lica i mnoštvo dijaloga čine ovaj kratki roman laganom knjigom koja se pročita za jedno popodne. To podrazumeva čitav niz predvidljivih rešenja, uz pretrpanost klišeima i neopterećenost – međutim, u onom najgorem smislu, na banalan način Danijele Stil ili Nore Roberts. Tu je, pre svega, naglašena netrpeljivost koja će očigledno prerasti u privlačnost, dok nezrela junakinja – ma koliko razumevanja nalazili za njene reakcije na tragediju, svejedno u svemu „tera“ do krajnosti. I dok korice sugerišu prefinjenu eleganciju francuskog duha, pokazani stil i priča ga nemaju ni u najavi. Iako se Ebi i još par „prolaznih“ likova autoironično postavljaju prema stereotipnim predstavama o Ircima i francuskoj gošći, sama knjiga, svejedno, robuje šablonima. Dijanin život se svodi na nezainteresovano opstajanje od danas do sutra, bez želje za uključenošću, sudelovanjem. Pokušaje drugih da uklone barijeru koju je podigla, doživljava kao uzurpiranje, s obzirom da kontakt sa svetom od nas, ipak, traži reakciju, odgovor, borbu. Upravo će sve to u njoj, nesvesno i nenamerno, izazvati Edvardova blizina. 
autorka
Problem se nalazi u načinu na koji je došlo do tog buđenja iz mrtvila, kao i u samoj postavci odnosa između likova. Pored ostalog, kao da se iz sve snage nastoji podržati kliše o grubijanima koji nepogrešivo privlače (ranjive) žene. Jednostavnije rečeno, što je muškarac gori, tim pre će zainteresovati suprotni pol. Ovde su mu, doduše, posrednici do Dijaninog srca simpatični kucov zvani Poštar Pet i mlađa sestra, Džudit, još jedan hodajući stereotip (kovrdžava, riđokosa, brbljiva i bučna; pije kao smuk, jede poput prosečnog muškarca i nosi škotsku suknju). Zaista simpatičan je jedino Feliks (poseduje dobar smisao za humor, iskren je i u prenaglašenosti svojih reči, brižan i strpljiv prema Dijan, koja ga ne tretira uvek kako bi zahvalnost nalagala), dok se ostali, na prvom mestu glavna junakinja, ponašaju iznenađujuće nezrelo. Njihovi postupci više dolikuju srednjoškolcima nego zrelim, odraslim osobama sa ozbiljno bolnim iskustvima za sobom, a to mnogo iritira i onemogućava čitaoca da se stvarno zanima za njihove živote.

Osim što je, bez dovoljno opravdanog razloga, stalno nepristojan i nabusit, mačo-Edvard je i naglašeno neuredan. Od blatnjavog automobila do unutrašnjosti kuće, da ne pominjemo namerno zapušten fizički izgled i naočare za sunce koje nosi po maglovitom danu,  njegova pojava i stav bude nevericu da se takva osoba ikome može ozbiljno svideti. Pa, ipak, naša „komplikovana“, premorena, nezainteresovana junakinja od prvog susreta, a po principu onog infantilnog „ko se bije, taj se voli“, pada na njegov (nepostojeći ili bar veoma uspešno skrivan) šarm. 

Ako je istina da nas ljubav čini budalastim, onda je nešto razumljiviji upadljiv stilski, logički, tematski sunovrat priče koji nastupa veoma brzo nakon obećavajućeg početka. Tako je, umesto nagoveštenog emotivnog putovanja ka oporavku, sve postalo duži odlomak iz meksičke „sapunske opere“: borba pomahnitale, sve češće alkoholisane strankinje sa predmetom svoje naklonosti, samom sobom, a zatim i „alfa-ženkom“ iz Edvardove prošlosti, Megan. Pogledajte samo kakav savet Džudit daje svojoj francuskoj prijateljici: Onda preduzmi nešto! Zavedi ga, vrckaj mu ispred nosa, stavi mu do znanja da si ti žena njegovog života, a ne ona kravetina. (str. 152)

...i kako, ubrzo, sama junakinja počinje da razmišlja: Džudit je otišla. Naterala me je da se zakunem s rukom na Bibliji da ću brzo krenuti u napad. Samo što sam pre ulaska u bitku morala da pobedim mamurluk. Ali u trenutku kad sam se spremala da legnem i zaspim kao klada, neko je pokucao na moja vrata.“ Bila je to, pogađamo, čuvena Megan, pa se Dijan,  osmotrivši je prvi put iz tolike blizine, uočavajući skupe farmerke, cipele s vrtoglavom potpeticom, bez trunke blata i savršeno sređene nokte, oseća kao nesigurna tinejdžerka. Ovo je svetlosnim godinama daleko od žene koja, na početku, životari okružena kćerinim plišanim igračkama, tvrdoglavo noseći Kolenovu preveliku duksericu i perući kosu njihovim šamponima, ne bi li što duže sačuvala poznate mirise i osećaj utešne bliskosti. Više od razorne tuge zbog gubitka ljubavi, nova naklonost na pomolu joj ozbiljno ugrožava normalno rasuđivanje. Ponavljam, na negativan, neuverljiv i šabloniziran način.
Dijan je, uz to, žena koja se uporno ljuti na Feliksa što je prerano poziva u noćni provod, ali zato ne smatra da bi bilo preuranjeno „uskočiti“ u krevet sa čovekom koga je do juče mrzela. Ne poričem da verovatno postoji značajan broj ljudi sa sličnim rezonima, ali bi se ipak očekivao malo produbljeniji portret likova od strane pisca koji je po profesiji klinički psiholog, poput Marten-Liganove. Biće da je njen „san da postane spisateljica“ (istaknut u napomeni o autoru) malo trivijalnije shvaćen, pa se nije previše potrudila da znanja iz struke primeni u pisanju.

Uvođenje Megan, pred sam završetak, ubedljivo je najveći promašaj u radnji. Ne samo što je predstavljena kao zlica iz telenovela (koja, na štiklama - u pesku, svoje paklene planove govori NAGLAS, kad misli da je niko ne čuje; a kasnije se, skockana kao za guvernerski bal, u seoskoj birtiji „nabacuje svima živima“), nego i ostali postaju još jednodimenzionalniji. Svaka treća odrednica nadalje će biti „đubre“, „kučka“, „gadura“ i „kreten“, a jedino što u poslednjem trenutku vraća roman na koliko-toliko podnošljiv nivo, pomalo je iznenađujuća Dijanina odluka. I pored toga, teško je poverovati da isprva zaista fina ideja, sa mnogo mogućnosti kvalitetne obrade, u nekom trenutku postaje trećerazredni ljubić. Na sličan način su lepote Irske svedene na morsku obalu i dosadno mesto od desetak stanovnika, koji se okupljaju u jedinoj kafanici, gde sa religioznom posvećenošću slušaju (naravno!) „U2“.

Ako naslov knjige krije imalo istine, znajući da se ovde uglavnom ništa ne čita, ali se zato ispijaju ogromne količine (sudeći po Dijan, prilično loše) kafe, šta možemo zaključiti o njenim protagonistima u pogledu (ne)ispunjenosti? Na poleđini stoji obećanje buđenja mnogo emocija i to je istina, s tim što su one uglavnom negativne. Središnji likovi su, od svoje prve pojave, toliko antipatični, nezanimljivo ćudljivi i mada bi trebalo da saosećamo sa njima, svojim budalastim ponašanjem nam to potpuno onemogućavaju. 

Roman je u Francuskoj prešao put od samizdata do bestselera, prema kome je planirano i snimanje holivudskog filma. Unapred možemo pretpostaviti kako će to biti još jedna u moru sličnih romantičnih dramica sa, baš kao i književno polazište, veoma slabom i naivnom sredinom (odnosno, fudbalski rečeno „veznim redom“) naspram dosta pristojnih okvira priče. Mada nije lišen poruke, sasvim sigurno ne ostavlja ni utisak, reklamom obećane, literarne senzacije.

17 коментара:

  1. Ahahaha, pakleni planovi izgovoreni naglas, baš kao u telenovelama! Ja sam čula ne baš povoljne utiske o ovoj knjizi (ukratko, nema u njoj čitanja niti pijenja kafe), tako da ću preskočiti. Videla da ima i nastavak. Film bi mogao ispasti dobar, pri čemu mislim na vizuelni aspekat - lepi glumci, okruženje, hipsteraj i slično.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bukvalno: ženska stoji u pesku (na štikletinama i u fensi-kašmirskom kaputu), ne baš tiho mrmlja sebi u bradu kako će da po svaku cenu vrati bivšeg, a Dijan, glavna junakinja, to naravno čuje....tako daleko od feancuskog duha koji obično očekujemo, a tek od prve polovine romana! Čula sam za nastavak, meni je ovo bilo baš razočarenje, nadala sam se da je bar OK pričica, prosek, ali na kraju sam se samo kiselo smejala.
      Od kafe (mnogo) više piju pivo, a pritom ga veoma loše podnose!:)
      Čitanje spominje Feliks, ali nikoga ne vidimo da to zaista i radi. Dakle, nesrećni ljudi, a čitalac još nesrećniji!:)

      Избриши
  2. Primetila sam ovu knjigu još dok je bila u pripremi, ali neki glasić u glavi mi je rekao da je treba preskočiti. I drago mi je da jesam, pošto sam i pre tvog prikaza pročitala nekoliko jednako negativnih. Biće da me u poslednje vreme instinkt fino služi! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izgleda!:) I sama sam pretpostavila, na osnovu negativnih komentara sa "Goodreads"-a, kako je u pitanju pretenciozno delo sa dobrom reklamom i lepim koricama, ali kad već nađoh u biblioteci, morala sam da se uverim. Hvala ti na čitanju.:)

      Избриши
  3. Instagram je prepun ove knjige! Naslov mi čak i deluje simpatično, mada sam slutila da između korica i nema baš nešto. Ali da baš ovoliko nema ničega, haha, šta je ovo - naslednica Danijele Stil? Pozdrav 💗☀️

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Realno, samo za "Instagram" i jeste!:) Korice i naslov obećavaju, ali tog nagoveštenog šarma ja ne videh. Samo sam shvatila zašto definitivno ne mogu da izdržim Danijeline i slične knjižice - ovo je, još gore, njena naslednica u kostimu francuskog psihologa, što stvarno ume da lepo zavara.
      Hvala ti na čitanju!:)

      Избриши
  4. Mnogo mi je drago što sam ovo preskočila, lepu reč o ovoj knjizi tek treba da čujem, a po svemu sudeći hvalospeva neće biti. U međuvremenu ona iskače i iz frižidera, ali neka hvala, onomad su mi "Med i mleko" bili sjajna lekcija. :)

    Hvala ti na prikazu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako, obično su ove sveprisutne, dobro izreklamirane knjige zapravo čist prosek, pa i ispod toga. Na šta, verujem, takođe treba ukazati.
      Hvala!:)

      Избриши
  5. Nisam ni ocekivala nesto posebno od ove knjige, reakcije ljudi su podeljene, ali definitvno cu je preskociti. Svidja mi se i sto pises o stvarima koje ti se nisu dopale. :) Odlicna recenzija!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:))))
      Nakon lošeg iskustva sa Dejanom Stojiljkovićem, izbegavala sam da pišem negativne kritike. Onda sam shvatila da je to smešno. Mislim da bi trebalo čuti oba glasa, dobar i loš, odnosno, biti objektivan i iskren. Neke knjige sem dobre reklame nemaju ništa drugo da ponude, a ja ne posmatram književno delo kao robu koju je cilj samo "uvaliti" mušteriji. Nekome će moja kritika biti upozorenje, nekoga dodatno zainteresovati za roman, iz inata. Gledam da budem pristojna i da izvučem dobre strane čak i iz beznadežno traljavog štiva. Sve je korisno.:)

      Избриши
    2. Volim knjige Dejana Stojiljkovića, uglavnom. Ali me sada beskrajno interesuje članak gde si pisala o nekom njegovom delu,pogotovo ta negativna kritika. Pomagaj, molim te!

      Избриши
    3. Ne volim i ne želim da se sećam te epizode, jer sam se mnogo nasekirala i plakala tih dana. U međuvremenu je "mnogo vode proteklo Dunavom", ja sam mnogo više toga napisala i boljeg, okrenula se pisanju o stvarima koje volim i trudila se da "nabildujem" svoje samoouzdanje, ali ovo mi je i dalje crna tačka u blogovanju, a sam prikaz uopšte ne svrstavam u svoje pominjanja vredne, iako mi je, ironije li, to najčitaniji tekst na "Goodreads"-u. Ali, evo, to je iz 2013:

      https://www.goodreads.com/review/show/899528175?book_show_action=true&from_review_page=1

      A ukratko o situaciji, odgovor broj 6:

      http://alittlerunaway.blogspot.com/2016/08/subota-sa-knjigom-bela-vrana-u-svetu.html

      Избриши
    4. Više puta sam već rekla da je dobro što nisam prvo čitala Konstantinovo raskršće, jer tog pisca više ne bih pogledala. Ti si još bila blaga. Međutim, ono što je meni bitnije je to što vidim koliko si ti za ovih par godina sazrela emotivno. 💗😀

      Избриши
    5. Nadam se da je tako. Rekla bih da jeste.:)
      Drago mi je i što se u jednom nisam prevarila, pa sad, ko prizna - prizna: u proceni da Dejan Stojiljković ima mnogo smisla za kraće forme, poput stripa ili filmskih scenarija, dok je kao prozaista osrednji i veoma "tanak".
      Ove knjige o Nemanjićima koje radi sa Vladom Kecmanovićem, kao i scenario za seriju "Senke nad Balkanom" (nisam još gledala, ali moji jesu i čula sam sve najbolje), dokazuju to. Ja nisam zlonamerna i gledam da u svemu pronađem ono što vredi. To što većina sebe preozbiljno shvata, što ih sprečava da prihvate konstruktivnu kritiku, druga je stvar...

      Избриши
  6. Ovu knjigu sam viđala svuda ali bukvalno svuda po instagramu. Mislim da nema ko je nije imao ili slikao. Međutimn postojalao je nešto u naslovu što mi je reklo ne. Prosto isuviše kliše koji je u mojoj glavi govorio nešto ovako:
    "svet se deli na dve vrste žena u današnjem vremenu, one koje previše brinu o fizičkom izgledu i one koje pokušavaju da održe imidž dama koje svoje podne provode uz knjigu i šolju kafe. Kompromis i spontana strana života su davno umrli i više nisu tu samim tim ova knjiga je oličenje toga" ili jednostavno rečeno smatrala sam da je kliše/limunada pa sam je preskočila. Drago mi je da nisam pogrešila. Hvala za odličnu recenziju :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Knjiga je toliko precenjena, da je ne bih preporučila čak ni za "čitanje radi zezanja i podsmevanja" (realno, uvek ima takvih stvari koje gledamo ili čitamo samo da bi se smejali koliko su nebulozne i glupe!), valjda jer autorka tako ozbiljno shvata svoju spisateljski pokušaj, plus čitava izreklamiranost...da naposletku, kad se uvidiš koliko je ispod proseka, ne možeš uopšte ni da joj se podsmevaš. Dobra reklama, ništa više od toga. Primetih posle da su je "svi živi" recenzirali, ali retko sam naišla na pozitivnu kritiku, što je opet dobra stvar. Definitivno nema svrhe bacati pare na ovo. Ja sam je pročitala samo zato što naleteh na slobodan primerak u biblioteci, pa, hajde da vidim baš o čemu je reč. Trivijalno i besmisleno.
      Hvala ti na čitanju i komentaru!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...