среда, 20. јун 2018.

Svaštara, (s)redom: Majski pregled

piše: Isidora Đolović

Maj je moj omiljeni mesec u godini. Rođena sam kada je proleće u svom zenitu, vreme ni previše toplo, ali ni više hladno (istina, ove godine smo odmah „uskočili“ u letnje vrućine) i sve na nekakvoj prijatnoj prekretnici. U maju se kraj školske godine, letnjeg semestra ili godišnji odmor ohrabrujuće približe, a ipak još nije u jeku panično svođenje računa kroz polaganja, ispitne i razne druge rokove. Sve cveta i miriše, ali su prolećne alergije i zamori malo stišali prvu navalu, dok žega nije stigla da naškodi božanstvenom rastinju svuda naokolo. Razbuđeni smo,  imamo bezbroj nada, planova, čak i kada ih pomalo osenče brige, melanholija, nikad življa prisećanja na prošlost. Meni se, ponajviše zbog jubilarca, ali i usled aktivnog sezonskog raspremanja stana – pri čemu obavezno pronalazim  mnoštvo davno zaturenih, već zaboravljenih „artefakata“ iz mladosti – čitav mesec odvijao u znaku raskusuravanja sa sobom, pokušaja realnog (pre)usmerenja puta kojim se dalje ide, uz mnogo, mnogo uspomena. To ne znači da su mi promakle aktuelnosti, samo su se, nekom nuždom, lukavo pomešale sa sećanjima. Sem toga, zar je moguće da VEĆ prevalismo polovinu kalendara?!?
Prvomajski uranci u doba „boljitka“ 

Tradicionalan (i bukvalan) početak meseca zamiriše na roštilj, gužve u megamarketima, akcijske ponude piva, grickalica, ćumura i baštenskih garnitura...a povod je međunarodno obeležavanje Praznika rada. O toj sam svetkovini pre nekoliko godina objavila TEKST, pa se zaista ne bih ponavljala - ukoliko ste voljni, „skoknite“ na linkom označenu stranicu. Mišljenje mi je ostalo isto, baš kao (nažalost) i ponašanje naroda u vezi sa ovim datumom. Iz godine u godinu, mogu se čuti pojedina (opravdana) skretanja pažnje na to kako se, dok svet štrajkuje i uličnim povorkama izražava nezadovoljstvo zbog kršenja prvobitnih prava zaposlenih, kod nas planduje po parkovima i šumskim čistinama, okreće se pečenje, cirka od rane zore i primenjuje stara, oprobana formula „Udri brigu na veselje (kad ionako ništa ne valja)“. Uzalud!

A briga imamo pun kofer. Uprkos tome, slavi se kao da nismo država u samom vrhu po nezaposlenosti, visokim cenama spram neproporcionalno niskog životnog standarda, brzom opadanju broja stanovnika, masovnim iseljavanjima...Odavno nismo imali lidera koji nas je, kolektivno, ovako često psovao, kudio, nipodaštavao, sve teže kontrolišući isijavanje mržnje prema sopstvenom narodu (paranoja, doduše, kao da sa vrućinama koje stižu i sama doseže tačku ključanja – pratite julsku rubriku!). Ni počasni azerbejdžanski doktorat nije ga smirio. A možda, pomalo, ima pravo? U udžbenicima za osnovce našli se Cecini stihovi, Kim Kardašijan nakon prijema u Beloj kući dobila i priznanje za modni uticaj, svuda ludilo i apsurd, pa zašto da “livadarenje” bude jedino ili najveće zlo?
Tako nam je prošao Prvi maj, zaboravljeni praznik nepostojeće radničke klase. Kad već nema rada, ni radničkih prava, a bogami ni (većinske) svesti o tome da su u pitanju normalne stvari, koje se podrazumevaju, nek bude sveden na roštiljanje i prežderavanje u prirodi, opijanje, ono bezvremeno „hleba i igara“. Baš nedavno, po ko zna koji put razmišljam kako je najgore (ali, po vlast, razume se, najbolje!) kada ljudi postanu toliko utučeni i obeshrabreni, da se pomire sa tim kako je stanje u društvu „nenormalno, ali, eto, mi tu ne možemo ništa“. Kada ćute, trpe i konačno odustanu – e, TO je poraz. I zato, dok većina „normalnih“ ovo posmatra (isključivo) kao još jednu priliku za provod, meni u glavi krene refren Rundekove pesme (ironične, ali u suštini lamenta): „Pa-pa, proleteri...“


„Evrovizija“ i komentari

A bi i evrovizijski cirkus! Sem nekoliko iznenađujuće kvalitetnih pesama, nikakvo čudo što su se, na kraju, koplja lomila oko najbizarnijih nastupa i izvođača, a trijumfovao ubedljivo najgori od njih (Izrael – i to „nimalo“ politički motivisano). Šok, kič, morbidarije i neukus, oduvek su glavno obeležje ove fešte, dok pobeda npr. Marije Šerifović, sa zaista dobrom pesmom, deluje kao čista slučajnost i izuzetak. Na kraju su, ponovo, glasovi publike donosili ogromne razlike na tabeli i mnogima bili presudni u skoku na konačnoj listi, međutim, nisu previše doprineli krajnjem rezultatu. Naime, „kokoš“ se uveliko izdvojila, a u stopu je pratila samo loša kopija Bijonse/Dženifer Lopez sa Kipra. Čoveku dođe da se zapita je li moguće da neko to STVARNO sluša i ozbiljno shvata, a onda se setite...OK, „Evrovizija“ je.
Svaki komentar bio bi politički nekorektan, pa ću se suzdržati!
Šta je obeležilo ovogodišnji portugalski karavan? Za početak, poplava dosadnih melodija i već viđenih nastupa, ali i nekoliko veoma dobrih – čak odličnih (Danska, Holandija, Ukrajina); četiri sasvim neprikladno i ružno obučene voditeljke (nepisano pravilo – ženama bez vidljivog poprsja nikako ne stoji dubok dekolte!); lepi kadrovi Lisabona na „razglednicama“ koje su najavljivale takmičare; fado diva Mariza na otvaranju finala; par neizbežnih incidenata  („crnohumorna“ šala crnogorskog predstavnika - mada i bez diskvalifikacije teško da bi dotični prošao dalje, upad lika na binu tokom nastupa Britanke). Naši predstavnici, članovi grupe Sanje Ilića, “Balkanika, imali su solidan nastup sa numerom “Nova deca”. Muzički, ona nije donela ništa različito u odnosu na dosadašnje, već izlizane etno-fazone kojih se duže od decenije držimo, mada su pokušali da naprave spoj futurističkog (kostimi) i tradicionalnog stila (zvuk, a ponajviše moćni glas divne Danice Krstić). Poruka teksta bila je jasna i pozitivna, izvođenje dosta dobro, međutim, verovatno i usled ponovljivosti šablona na koji se predugo već oslanjamo,  na glasanju smo izvisili. Komentator, Duška Vučinić, ni ovoga puta nije uspela da sakrije razočaranost prilikom (kao i obično!) ostrašćenog izveštavanja. Jedino smo od Crne Gore dobili maksimalnih 12 bodova, dok su nam ostale komšije, baš kao i braća Rusi, udelile – šipak. Eto još jedne inovacije: nema više dosadašnjeg „dobrosusedskog“ razmenjivanja poena, pa su se tako npr. Skandinavci međusobno potpuno izignorisali, a ni na Balkanu nije bilo mnogo logičnih izbora - što je možda dobro, jer ukida predvidljivost. 
Sve u svemu, videli smo i čuli mnoštvo bledih klonova svetskih zvezda (od Lane del Rej, do Il Divo i Dejvida Gete), a posebna groteska su predstavnici Moldavije, čiji je zvuk bio poput ovdašnjeg turbo-folka, spojen sa koreografijom i kulisama u stilu priglupih mjuzikl-emisija iz pedesetih. Norvežanin koji je odneo pobedu pre devet godina, Aleksander Ribak, ponovo je “đipao“ sa violinom, a pirotehnike je takođe bilo na pretek. Među konstantama koje se mogu uočiti na ovom takmičenju jeste i sledeća: u konkurenciji se MORA naći bar poneki njanjavi muško-ženski duet, kvazi-opera, demode disko-pop fazon, „feminizam“ u nastupu kakve nove Ruslane i, verovali ili ne, albanski rok! Moji favoriti bili su Danci, o kojima sam pisala u okviru prošle „Svaštare“ (Rasmussen – „Higher ground“), zatim Holanđanin Waylon   (evidentno zalutao na takmičenje, sa pesmom Outlaw in em“ u stilu punokrvnog „barskog“ hard-rocka, kakav biste pre očekivali da čujete npr. negde na američkom Jugu) i predstavnik Ukrajine, na koga osećam potrebu da se dodatno osvrnem. 
Iz prvog gledanja i slušanja, odbio me čitav fazon teatralnosti, posebno sočivo a-la-Merlin Menson, međutim, već u finalu je mladi „slovenski Drakula“ ostavio bolji utisak. Nastupa pod pseudonimom Melovin i sasvim efektno spaja baštinu novog romantizma, goth-popa, drame, bizarnog sa (mračno) zavodljivim, u pesmi „Under the ladder“Konstantin Bočarov, kako glasi pravo ime ovog talentovanog pevača i tekstopisca, pobednik je nacionalnog “X Factor”-a, ima tek 21 godinu i, po svemu sudeći, dovoljno predispozicija da postane ozbiljna zvezda: dobar glas, zanimljiv izgled, maštovite spotove, uz sigurno snalaženje na sceni.

Prečice za svaku od kompozicija naći ćete u njihovim nazivima, a moj raniji tekst o „Evroviziji“ kao fenomenu, možete pročitati OVDE.

Lični vremeplov

Pojedini nastupi su, doduše, probudili neočekivane asocijacije i vratili me sećanjima. Recimo, estonska „operska“ pevačica me svojim scenskim „prikazanijem“ podsetila na glupavi trend koji je devedesetih vladao po dečjim rođendanima: stavljanje Barbike u sredinu torte, koja predstavlja njenu suknju!
Na svu sreću, moja slavljenička torta nikad, nikad nije bila takva – ali se zato setih (odgovorno tvrdim!) najbolje torte na svetu (bar vizuelno), kućice! Čak sam i fotografije odmah potražila, pa se, evo, opet divim maminoj veštini i strpljenju. Kuća-torta imala je, kao u pesmi Branka Kockice, krov od čokoladnih tabli, prozore od žele-bombona, dvorište „popločano“ kamenim bombonama, kapiju od pereca, čak i bunar od rolata. Sačinjena od toliko detalja, bila je slika  raskoši, od one vrste kada ti je prosto žao zaseći je, uzevši u obzir koliko je samo truda mama uložila! 
Moja majka Slavica i njeno (jestivo) remek-delo pre....
Bio je to, inače, moj sedmi rođendan, poslednji u vrtiću. I posmatram sada te slike, sačuvane sitnice, pa se prisećam vremena pre tehnoloških novotarija i sve mi dođe nekako bezazlenije, originalnije, iskrenije. Gledam i sebe na tim slikama, kao dete, pa mislim kako se bespotrebno, a nepovratno, navuku raznorazni kompleksi i nesigurnosti zbog (kasnije shvatiš!) neopravdanih prozivki vršnjaka, a strašni su i njihove posledice vučemo dugo, predugo...
....i posle (neizbežnog) načinjanja torte.
Kad smo kod uspomena i dokazane kulinarske kreativnosti  moje majke, pade mi na pamet i njeno (fotkama takođe dokumentovano!) poigravanje pudinzima, koje sam obožavala. Podloga (sam puding) bila je u vidu glave medveda (ili miša?), sa ušima od „Jafa“ keksa, a očima i njuškom od žele bombona. Tako jednostavno, a divno! Stvaralački impuls, tada dobijen, uticao je na mene i nikada me nije napustio.


Hari i Megan

Kraljevsko venčanje princa Harija i Megan Markl prenosile su sve televizije. Dok se i dalje polemiše o tome da li je američka nevesta “lovac na novac” ili savremena Pepeljuga, skrenimo pažnju na jedan zanimljiv zaključak koji se može izvući. U kojoj se meri vreme promenilo i donelo popuštanje nekih strogih pravila, pokazuje to što je pre manje od veka kralj Edvard VIII (Elizabetin stric) morao da se odrekne prestola zarad (između ostalog) ženidbe Volis Simpson. Danas, jedan od naslednika britanske krune sklapa brak sa još jednom razvedenom Amerikankom, starijom od sebe, koja je pride (bivša) glumica i Afroamerikanka po majci. Neke stvari se, barem za monarhiju, očigledno pomeraju napred.
Priča ovog zanimljivog para je pravi dokaz da svet nikada neće prestati da traži (i voli) bajku, moderne princeze iz komšiluka, koje su se ni iz čega izborile za kakav, većini nedostižan, životni scenario. Uostalom, šta to zameraju novoj britanskoj vojvotkinji, a da se ne može spočitati i njenom suprugu, omiljenom kraljičinom unuku? Golišave slike? Ranije ispade u javnosti? Problematično porodično stanje? Megan Markl je, podsetiću, osvedočena feministkinja, društveno veoma osvešćena (što i nije neko čudo, s obzirom da joj je majka, Dorija, socijalni radnik), a pre nego što je, zbog statusa kraljevske verenice, bila primorana da ugasi svoje naloge na društvenim mrežama, bila je i te kako aktivna, zastupajući lična uverenja „bez dlake na jeziku“. Između ostalog, poznata je po oštrim kritikama upućenim Donaldu Trampu. Primetila sam da mnogima smeta to što je Megan „obična“, „neprefinjena“, što ima pegice, par godina više od Harija, što joj je venčanica bila „suviše jednostavna“, a famozni pramen kose „neposlušan“. Ipak, više od svega su na videlo isplivali, loše uvijeni (u komentare pune žala za „vremenima mešanja isključivo čiste plave krvi“) rasistički stavovi, otkrivajući pune razmere licemerja današnjeg kvaziglobalizma i folirantske kosmpolitske svesti. 

Da li je sklapanje ovog  braka zaista tek dobro promišljen ustupak kraljevske kuće modernosti i zauzdavanju mlađeg princa? Da li je to, uopšte, važno? Ono što jedino možemo zaključiti, na osnovu viđenog, jeste da Megan sasvim sigurno gubi niz sloboda, stupanjem u krute dvorske krugove i svakodnevnicu okovanu poštovanjem strogih protokola, ali je zato dobila - supruga koji je voli. I ličnu bajku, usput inspirisavši toliko ljudi, vrativši svetu malo vedrine, nade. Zato oduševljavanje ovom ceremonijom ipak nije (samo) zamajavanje masa titularnim rialitijem, već dodir pozitive u moru međunarodnih tenzija.

Uzori

Pročitala sam odličan Marčelov intervju za „NIN“ i, pre svega, osetila utehu što postoji ne mali i ne malo značajan broj i profil ljudi koji se ne predaju bezumlju oko nas, koji veruju u zdrav razum i moralna načela, koji se ne prodaju! Setih se kako sam pre petnaestak godina otkrila delo i lik Marka Šelića, zahvaljujući tadašnjoj najboljoj drugarici i njenoj reperskoj fazi. Već onda se videla razlika između njegove i lirike drugih hip-hop izvođača: kod Marčela ste mogli prepoznati, npr. aluzije na „Igru staklenih perli“ (roman, ne bend), čekanje Godoa i slično, a to je klinki koja voli književnost mnogo značilo. Još kada sam saznala da on zapravo studira istu, ne mogu reći da je podatak bitno manje presudio pri mom opredeljenju od uticaja razrednog. Naprosto, činilo mi se da svi dobri, pametni i gotivni ljudi studiraju književnost, pa sam još više poželela da je i sama upišem. (Naravno, kasnije uvidiš da nije baš tako, početni idealizam opadne, ali istovremeno upoznaš još mnogo predivnih, sjajnih ljudi, većina su ti profesori i mentori, što sve zajedno iskupi mnoga eventualna razočarenja!). Imala sam priliku i da ga upoznam, kada je pre dvanaest godina nastupao u čačanskom kafiću “Ghetto”. To je već priča za sebe, od načina na koji smo nas tri sakupile novac za ulaznice (“prilozi” od, usred bela dana pripitih drugova iz razreda, koji su pre nastave “blejali” u čuvenoj kafani Vuk!), do ismevanja od strane našeg rokersko-metalskog društva što, u petak veče, idemo da “slušamo nekog tamo repera”. Izdajice žanra svoga! Kao svedočanstvo, ostala je fotografija na kojoj smo oboje katastrofalno ispali, dok se Maja odlučila da, umesto zvezde večeri, za slikanje zamoli (tada još ne toliko popularnog) Đorđa Miljenovića, poznatijeg kao Skaj Vikler!
Poslednjih godina primećujem iznenađujuće negativan odnos prema Marčelu od strane pojedinih, da se tako izrazim, struktura. Zameraju mu da “previše filozofira”, smeta im što je svestran i neumorno kritikuje nakaradni sistem, licemerno mu prebacuju kako “nema pravo da drugima soli pamet” ili npr. preporučuje knjige, pošto, zaboga “nikako da diplomira”, a ima već trideset pet godina. Na stranu to što dežurni “pljuvači”sami teško da su prošli pored zgrade fakulteta, pred vlašću se snishodljivo sklanjaju u mišje rupe (sem kada sednu pred monitor, naravno - tada su svi grlati i hrabri!), o čitanju već da ne govorimo. 

Uglavnom, mislim da je najbolja uloga svih muzičkih, glumačkih, medijskih zvezda – ljudi čiji se glas čuje nešto dalje i imaju izvestan uticaj širih razmera: da pozitivno, ličnim primerom podstiču mlade obožavatelje na čitanje, školovanje, razvijanje kritičkog mišljenja, inspirišu radom, ali i stavovima koje iznose. Srećom, mnogo je takvih uzora bilo i jeste u mom životu, a Marko Šelić-Marčelo je jedan od njih, još uvek. Svaki put kada se pojavi na televiziji ili dok čitam neki od njegovih tekstova, podseti me na dve važne stvari: 1. Lepo je biti osvešćen, intelektualac, „sa druge strane“; 2. Umetnost i kultura su vredni svake ljubavi, koja traje  zauvek, a za vrednosti se nikad nije uzaludno zalagati i boriti.


Slatkiš meseca

Dolazak leta prepoznajemo po sladoledima, ali ukoliko imate osetljivije grlo (kao moja malenkost), pa vam je za „Frikomove“ ili neke slične zamrznute poslastice još rano, nema boljeg izbora od voćnog  jogurta. Na raspolaganju je zaista mnogo najrazličitijih vrsta i ukusa. Kao osobi koja obožava voće (pa oduvek prednost dajem njime punjenim čokoladama, palačinke priznajem samo sa marmeladom, dok na sladoledu obavezno tražim dupli preliv), za mene je to savršena alternativa, pa još dostupna u svako doba godine. Ovog kasnog proleća, pojavila se nova, ograničena serija proizvodaJogobella“, sa četiri prepoznatljiva „američka“ ukusa. Radi se o njihovim zaštitnim znakovima: pita sa jabukama, mafini od trešnje i borovnice, čizkejk. Pošto imam veliku želju da probam razna strana jela “na glasu”,što do sada uglavnom nisam imala prilike ili sredstava da učinim, u odsustvu originala mi (osvežavajuća) zamena u vidu jogurta stvarno dobro dođe. Uz to, na ambalaži se našao Kip slobode, što mi deluje veoma simpatično.
Muzička tema

Iako nikada nisam bila fan grupe “Korn”, solo-izlet njihovog pevača Džonatana Dejvisa mi se izuzetno dopada. Hvala Olgi Kepčiji i “Hitu 202”, gde sam prvi put čula pesmu koju, eto, već nedeljama vrtim. Neki zameraju da je numera „What it is“ premekana, kao i ceo samostalni album ovog muzičara – “Black labyrinth”, ali, mislim da je samo pitanje vremena kada će se stariji poznavaoci i ljubitelji njegovog matičnog benda navići na zaokret. I dalje su prisutni ista beskompromisna čvrstina i direktnost, kojima osećajnost samo dodatno doprinosi.  Pesmu prati odličan video, refren se brzo “uvlači” u glavu i navodi vas da pevušite melodiju, ali je njen smisao istovremeno nešto što neminovno pokreće duboko razmišljanje, pogađajući nameravani živac. Suočite se sa sopstvom, prihvatite se, menjajte na bolje i ne izneverite se, ni po koju cenu.

13 коментара:

  1. Nisam fan "dnevnih događaja", ali nije se zadesila niti jedna tvoja svaštara da u njoj ne pronađem nešto što mi je baš interesantno. Ova ima čak dva divna osvrta. Prvi je tvoj sedmi rođendan i sjajna rođendanska torta. Deca stvarno treba da uživaju u svojim rođendanskim tortama! Drugo šta mi je interesantno je Marčelo. Ne mogu reći da baš nisam nikad čula za njega, ali skoro da je tako. Tvoj prikaz je baš inspirativan. Guglam da je napisao 3 knjige. Jesi li neku pročitala? Možda neki predlog, preporuka ... Pozdrav :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To je ozbiljan kompliment i podsticaj, trudim se da rubrika bude što "šarenija", pa mnogo znači čuti ovakvu pohvalu!:)
      Kada naletim na vesti o dnevnim događajima, primenjujem taktiku momentalnog prevođenja u satiru, ironiju, podsmeh, kako bi me što manje iznervirale i potresle. Zato mi je npr. Zoran Kesić sjajan izvor informacija!:)
      Drago mi je što sam te bliže upoznala sa Marčelom - pretpostavljam da su tvoji sinovi takođe u toku sa njegovom muzikom? On je, rekla bih, već dugo jedan od onih pravih, dobrih uzora za mlade - muzičar /reper, aline samo to, kolumnista, pisac, a opet više od svega toga. Zaboravila sam da spomenem njegove fenomenalne kolumne koje su izlazile u "Huperu" tamo 2006-7, pre gašenja tog (odličnog) časopisa, kao i nešto kasnije za "Politiku".

      Od Markovih knjiga koje sam čitala, mogu da ti preporučim svakako prvu, zove se "Zajedno sami" - veoma neobičan koncept i stil, ali onima koji prate njegovu muziku i tekstove, nimalo začuđujuć.:) Onda, "Napet šou" - objavljena uz istoimeni album, sadrži tekstove pesama i prateće eseje/komentare. "O ljudima, psima i mišima" je kompilacija prethodno objavljivanih, na raznim mestima, članaka, stihova, priča.
      U planu mi je roman "Malterego: Higijena nesećanja", za sada su izašla dva dela (od toga drugi u dva toma). Tema "pipava" i, koliko mi se čini, istimn takvim jezikom sročena. Ne sumnjam da je odlična. Potrebni su nam ovakvi glasnogovornici.

      Hvala na čitanju!:))))

      Избриши
  2. Kod mene se za prvi maj ide na jezero i tamo rade-pitaj Boga šta rade ja nikada nisam htela da idem. Ze mene je to bal seljačina uvke bio. Svi to tako moraju i svi to tako da se pokažu a kad vidim da okreću prase pa ga pipaju pa sma tim isitm prstima posbe pipaju nešto drugo -muka mi pripadne. generalno ovo je takva država praznik koji bi trebao da se iskoristi za nešto što je zapravo važno koristi se na ovakve stvari isto kao 8. mart koji postane dan kada se kupuje cvećka umesto dan za one koje su izborile ženska prava.

    Ja evroviiju prvi put zaista nisam pratila. Gledala sam samo finale i to preko YT-a (ne mogu ja onu našu komentatorku da podnesem, gde je Grejam kad je čoveku potreban?). Pobedinca mi je živi užas a scenski nastupi su bili blago razočaravjući (veurj mi gledala sam neke manje dodele nagrada u Koreji ti ljudi naprave takve nastupe da bi ESC mogao da uči kako se to radi i koliko je dobro sastavljeno, da ne poredim sa zapadom i USA dodlema nagrada to je tek druga dimenzija). E sad što se naše pesme tiče znaš kako ja etno naš zaista ne volim, probala sam ali ne ide. Ja ne volim ni "lane" i "oro" što su pesme sa etno elemntima tako da ni ovaj put nisam bila impresionirana zbog toga što je etno, ali ja sam od nas digla ruke davnih dana jednostavno ne znam u kom vremenu RTS živi ali to nije 2018. definivino dokle god on bude bio glavni servis za ovako nešto-naše tačke će biti smor. Malo rent ali iskreno mislim.

    Jao odmah sam se setila moje barbika torte. Ruku an srce mojoj mami su barbike ubodene u tortu bile jezive dobilaa sam samo jednu-za vreme bombardovanja (rođena sam u aprilu pa se zadesilo tako), i bla je ogromna torta najveća koju sam imala (pravio je neko drugi mama je imala veštine u kuhinji kao što ih ja sada imam) i sećam se da je na kraju roendana kada sam joj rekla "vidiš da nije toliko jeziva" ona rekla "sine gola barbika zabodena u šlag je još više jeziva kad je vidiš ovako".

    O Megan sam i sama pisala. U postu koji ide za par sati. Meni se ona dopada samo imam problem sa tim kako je ljudi vide.

    Ja sam za Marčela čula ne pamtim tačno kad i cenim njegove tekstove, međutim ne bih mogla nikad da slušam muziku -smeta mi rep na maternjem jeziku. Ali bih mogla knjigu da pogledam

    Ja više od voćnih jogurta volim običan sladoled ali doličan preprpuka je da probaš joogood od manga (ili tropski mix nisam sigurna) odličan je ja ga obožavam!
    Odličan post baš sam uživala :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se, uvek me okolina iskritikuje kada im na to skrenem pažnju, ali Prvi maj i Osmi mart su ostali praznici samo na papiru, tužno je kako im se značenje zaboravilo, izgubilo i udaljilo od početne inicijative.
      Slažem se za sve: Dušku nikad nisam mogla da smislim - njeno pristrasno izveštavanje, "Oro" i "Lane" mi nisu zanimljivi (preizvikani!), RTS ima monopol na biranje predstavnika i to radi po određenom šablonu već godinama, zato valjda ništa i nismo postigli još od Marije...naši predstavnici su mi bili OK pre svega jer sam u nekoliko navrata ranije imala prilike da čujem "Balkaniku" u ovoj, podmlađenoj postavi i stvarno su skup talentovanih ljudi, posebno mlada Danica, koja ima glas poput Jelene Tomašević, čak i bolji - plus je daleko, daleko harizmatičnija.
      Tvoja mama je bila u pravu! Uopšte, te igračke zabodene u tortu (sećam se da je za dečake varijanta bilo stavljanje robota ili kamiona/automobila u šlag, umesto Barbike), kad pogledaš sa ove distance, nisu ni higijenske!:) I moj rođendan je bio za vreme bombardovanja, ali se uopšte ne sećam torte (ni da li smo je pravili), slavila sam "u izbeglištvu", kod babe u kući nas četvoro dece i znam da smo ceo dan vilenili po dvorištu.:)
      Jedva čekam da čitam - i meni se Megan dopada, nešto mi je simpatična i sva prirodna.
      Ni sama ne slušam rep, Marčelo i "Bgd sindikat" su izuzetak, isto zbog tekstova, a svakako nađi njegove intervjue, kolumne, bilo šta, glas razuma, veruj mi.
      E, obožavam "Jogood", pijem ga (jedem) otkad sam bila student, sećam se da mi se još tad svidelo što nije kao drugi jogurti, baš zbog tih krupnijih komada voća. Hvala na preporuci, videla sam taj novi ukus, ali ga još nisam probala.:)

      I, naravno, hvala na čitanju, posebno na komentarima kao doprinosu rubrici!:)

      Избриши
  3. Moja porodica nikada nije roštiljala za Prvi maj, tako da ni dan danas ne praktikujem te izlete u cik zore, a praznik obično provodim kod kuće. Mada, kad malo bolje razmisliš, Srbi su majstori da velike praznike svedu na feštu, ne samo ove koje si spomenula, već i one verske. Većina tih praznika gubi prvobitan smisao i kod većine ljudi se svodi samo na krkanluk. :)

    Nisam pratila venčanje (sve te prednosti i mane toga što nemam TV), ali sam čituckala tekstove po netu i baš mi je zanimljiva činjenica da dosta ljudi u njoj vide nekakvu sponzorušu, a zaboravljaju da ne dolazi iz baš siromašne porodice, naprotiv. Sa druge strane, ne mislim ni da je ovo neki veliki pomak za kraljevsku porodicu, pre kompromis koji su napravili. Megan je u kuću donela popriličan miraz, a sigurna sam da je ne bi tek tako prihvatili da Hari ima ikakvog izgleda da ikada nasledi presto.

    Ne pamtim kad sam poslednji put jela (pila?) kupovni voćni jogurt. Ranije sam ih redovno kupovala za užinu, ali u poslednjih nekoliko godina ih pravim sama, tako da ni ne pratim šta izlazi. A ove varijante ukusa, kao npr čizkejk su mi uvek bile odbojne. Ne može torta da bude torta ako se smulja u neku masu i strpa u čašicu! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Moji na selu prirede nekakav piknik, sa "logorskom vatrom", ali to im je više nekakva jugoslovenska zaostavština i sećanje na vreme kada je Prvi maj (i 29.novembar) bio slobodan dan i nosio neki smisao.
      U pravu si, našem narodu samo treba povod za krkanluk i opijanje, nebitno kakav.

      Da, baš je Sara o tome danas pisala, a meni je još zanimljivije kada Kejt takođe etiketiraju kao "sponzorušu", mada tek ona ne dolazi iz sirotinjske porodice i, da se ne lažemo, koliko same dobijaju udajom, toliko dobijaju i prinčevi. Ako ovo nosi bilo kakav pomak za kraljevsku porodicu, to je svakako u činjenici da su im ovi mlađi poprilično "oprali" ugled i vratili simpatije, jer su nakon čitavog slučaja sa Dajanom, pa Čarlsovim drugim brakom i raznoraznim skandalima ostalih članova, dugo bili omraženi kod većine...i slažem se, da je Hari direktan naslednik, bilo bi drugačije, ovako su Vilijamu odobrili savršenu ženicu za poštovanje protokola, a Harija kao da su hteli da "skinu s dnevnog reda".:)

      Pazi, s obzirom da sam čizkejk i tiramisu jedino preko ovih (i "Gekos"!) jogurta uopšte probala, nije loše, mada se svakako nadam originalu.:) Nedavno videh kako pojedine žene reklamiraju "pakovanje" torti u "kapkejk format", na šta me tvoja poslednja rečenica odmah podsetila - zaista nije isto!:)

      Hvala mnogo na čitanju.:))))

      Избриши
    2. Pre par godina sam našla odličan recept za pravi tiramisu, pa ga pravim za rođendane i slične prilike. Baš se lako i brzo pravi (a još lakše i brže se pojede), tako da ni to više ne kupujem. Ako niste primetili, pravljenje slatkiša mi je jedan od skrivenih talenata :D

      Još nisam probala da napravim svoj čizkejk, a kanim se već neko vreme. Čim se odvažim javljam rezultate :))

      Избриши
    3. Obavezno!:) A držim te za reč i u vezi one kineske klope!:))))

      Избриши
  4. Mamina torta je pobedila. Koliko je samo ljubavi i truda utkano u nju ❤︎
    Moji nisu praktikovali obeležavanje 1. maja, tako da ni ja nemam tu naviku (a ni moj suprug), doduše, koristila sam nekad specijalne ponude za turistička putovanja u tom periodu. Meso ne jedem, pa mi ne prija ''miris'' ražnja i roštilja.
    Izgleda da sam i ja bila puna predrasuda prema Marčelu, zapravo, u mojoj glavi je on ''neki reper koji piše knjige'', u istom košu s voditeljkama-spisateljicama, ali ako ti kažeš da vredi (pa je još i s Književnosti), onda ću mu svakako pružiti priliku :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jao, HVALA, preneću joj!:))) Da, da, tek kad odrastemo zaista uvidimo koliko su pažnje, ljubavi i strpljenja roditelji unosili u neke naizgled jednostavne stvari.:)
      Uh, da, meni isto veoma smeta sam miris mesa/roštilja, pored toga što mi je i vizuelno "gadno".:(
      Marčelo je sjajan!:) Otkad mu je "Laguna" postala izdavač, nažalost, možda se stiče utisak da je jedan od te (sve brojnije) mase poznatih lica koja pišu, ali, sećam se njegovog prvog albuma, pesama kao "Srbija, kuća na promaji", pa fenomenalnih kolumni u časopisima - videlo se odmah da je drugačiji od svih ostalih repera. Taj žanr nekako podrazumeva društvenu angažovanost, ali, Marčelo je od početka jasno pokazivao da je orijentisan na više i raznovrsnije. Drago mi je što sam ti uklonila predrasudu!:)))
      Hvala mnogo na čitanju!:*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...