среда, 07. март 2018.

Svaštara, (s)redom: Februarski pregled

piše: Isidora Đolović

Najkraći mesec u godini je za nama. Ispratili smo ga sa zimom „iznenađenja“ – navodnike stavljam jer je mnogo više u pitanju razmaženost čoveka današnjice, nego prava neuobičajenost. Naviknuti na poremećena godišnja doba, sa snegovima „na kašičicu“ i to samo oko praznika, svaki put ostanemo zatečeni kada stegnu mrazevi, led, temperatura se spusti ispod nule, a krovovi zabele. Kao da ne preživljavamo svake godine isti kolaps u saobraćaju kada počnu padavine, paniku na vestima sa kojom upozoravaju na raznobojne „meteoalarme“, izlivanje reka pošto isti smetovi krenu da se tope u rano proleće...Doduše, sva ta retrogradna sezonska amnezija nije u vezi isključivo sa našim odnosom prema vremenskim prilikama, baš kao ni neizlečiva podložnost medijskom senzacionalizmu, ali, stići ćemo i do tih hroničnih pojava. Pozivam vas da zajedno, korak po korak, prošetamo kroz sedam februarskih utisaka.


Pobeda Velike iluzije

Iako zalazi u mart, najsvežija tema bila je više nego aktuelna tokom februarskih priprema. Razmislite li o svemu, primetićete kako nije nelogično slučajno podudaranje datuma održavanja (beo)gradskih izbora sa ovogodišnjom dodelom Oskara. Kao što verovatno već „i vrapci znaju“, SNS je još jednom pridobio ubedljivu većinu od one, jedva nategnute, polovine glasača. Šta im je više pomoglo – tvrdoglava razjedinjenost opozicije, beznadežna pasivnost građana, dobra unutrašnja organizacija i povezanost biračkog tela (čime god da je postignuta, očito funkcioniše!), zaista više nije bitno. Isto tako ne vredi osporavati, niti se žaliti na rezultate, koji su tu – crno na belo. Mogli bi ponovo postaviti (retoričko) pitanje: jel' narod baš do te mere licemeran, pa iza vajkanja krije zadovoljstvo njihovom vladavinom, do presudnih trenutaka; ili je možda potpuno bezvoljan, zastrašen, naprosto nezainteresovan? Međutim, ni sve ovo verovatno više nije važno. Uostalom, gospodin je ovoga puta “iskakao” čak i sa zadnjih strana ženskih magazina, te ne možemo reći kako u kampanju i njeno agresivno nametanje nije uloženo sasvim dovoljno da se isplati, neodoljivo podsećajući na prošlogodišnje zaludno proleće.

Birali ste – gledajte (slušajte, živite): 24 h Vuchic kanal, povratak Karića na velika vrata, zastrašivanja, ubeđivanja, oblačenje po „second hand“ radnjama i kupovinu namirnica sumnjivog roka trajanja – u dane šokantnih sniženja, rad „na crno“, zaduživanje, legitimne diplome bez značaja, san o bekstvu preko granice – ne radi luksuza, već mogućnosti ostvarivanja elementarnih prava na pristojan život, u skladu sa osnovnim ljudskim potrebama.

Još od Domanovićevih dana, žudimo za vođstvom neke „čvrste ruke“ i tu nema leka. Radije žmureći dozvoljavamo da nas ubede u bilo šta, pa i to kako su „Nemanjići“ visokokvalitetna serija, da nema protekcije i da smo iskorenili korumpiranost, da nam je preko potrebna pevajuća fontana na Slaviji, da je ofarbani autobus skoro-pa-metro i da Nacionalna služba za zapošljavanje ima manje evidentiranih nego ikada „u novijoj srpskoj istoriji“. I da, povrh svega,  naši skoro-pa-životi idu ka boljitku. Pobedila je velika iluzija i nema mesta čuđenju, kao da nismo to očekivali.
Dok je u Holivudu, iste noći, Geri Oldman najzad primio zlatnu statuu za najbolju glavnu mušku ulogu, kod nas iznova trijumfovaše kudikamo manje talentovani i dopadljivi glumci. Preko okeana. dobrom performansu sleduje prestižno priznanje – ovde, izborna većina lošoj glumi. Između iluzije u realnosti i one sa velikog platna, radije biram drugu! Zapravo, beg u utočište i treznilište umetnosti jedino je što nam može pomoći, ukoliko želimo da ostanemo normalni.

Odavno je poznato kako nismo baš uspešni u učenju na greškama. Više ne znam jesu li zdrav razum i mirna savest, u ovom ludilu, prava uteha. Jedno je sigurno – borba se MORA nastaviti, ona pojedinačna, bez obzira na sve. Razumem Aju Jung, Jadranku Jovanović, Ristovskog, Goncića, Kockicu; razumem – još bolje – obične, „male“ stanovnike Srbije, zavedene praznim obećanjima, uslovljene parčetom hleba i koliko-toliko stalnim prihodom za izdržavanje porodice, a ne osiguranom pozicijom u nekom upravnom odboru ili sredstvima za realizaciju željenog projekta, kao gore pomenuta zvučna imena. Shvatam ja odlično njihove pobude, ali isto tako znam i da, jednom pošto se obraz baci u blato, nema te bistre vode koja će nam sprati mrlje.

Često, nažalost, pogrešni izbori zasene sva divljenja vredna postignuća. Zato, činite jedino što možete: čuvajte svoje dostojanstvo, ne trgujte njime, koliko god bilo teško. Vladavine su prolazne, naizgled sveprisutna glupost - prozirna, ali zato sramota naposletku nadživi čoveka. I onda je to jedini istinski poraz.

U susret Osmom martu

Sutra je međunarodni Dan žena, praznik kome sam (baš kao i pitanju rodne ravnopravnosti, uz remetilačke faktore koji često potiču od samih pripadnica „lepšeg pola“) ranije već posvećivala tekstove, pa se neću ponavljati (umesto toga, LINKOVI za zainteresovane: Kome treba Osmi mart?, "Žena, majka, kraljica"...a kada živeti?", Emancipacija u rikverc ). Sa žaljenjem konstatujem kako ipak ne mora da znači da nas sama činjenica da smo žene automatski čini feministkinjama, koliko god to bilo očekivano. Kamen spoticanja na putu izjednačenja prava i borbe protiv polno zasnovanih stereotipa, u najvećem broju slučajeva upravo su same žene, a razlozi za to uglavnom duboko ogrezli u pogrešnoj zaostavštini prošlosti i stegama tradicionalno suviše ukorenjenih zajednica, koje sa nepoverenjem i neodobravanjem gledaju na „slobodnu ženu“, uprkos svemu što se u međuvremenu promenilo.
Još jedan u nizu primera koji je aktuelizovao vazda osetljivo pitanje, raskrinkavajući suštinsku zaludnost borbe za emancipaciju, odnosi se na nedavno obelodanjene rezultate (samog po sebi besmislenog) konkursa za slogan predstojeće akcije podsticanja porasta nataliteta u Srbiji. Nagrađeni predlozi su, usled svoje uvredljivosti, veoma brzo povučeni, naišavši na javnu osudu od strane same ministarke Zorane Mihailović i uglavnom nepodeljeno negativne reakcije. Najburnije su, razumljivo, usledile povodom dva slogana: „Dosta reči, nek' zakmeči“ i „Rađaj, ne odgađaj!“ S obzirom na to da su, u međuvremenu, mnogo kompetentniji i rečitiji od mene odgovorili ovom bazičnom testiranju praga tolerancije svakog sa iole preostalih, živih moždanih ćelija, neću trošiti reči još jednom varijacijom na istu temu. Mislim da su navedene parole same po sebi jasne, sa tim zapovednim tonom, najnižim registrom obraćanja i celokupnom svojom porukom tako duboko zaglibljenom u zadrtosti, diskriminaciji, netaktičnosti. Nije li dovoljno što najviši predstavnici Srpske pravoslavne crkve odavno žigošu“samožive čedomorke“ zbog laganog propadanja serbskog naciona, raspolažući pravom na naše reproduktivne organe i način njihovog (ne)korišćenja?
izvor: pouke.org
Umesto daljeg komentarisanja, podsetiću samo na „par“ neoborivih činjenica. Shvatam brigu da ćemo uskoro zaista stati pod onu Tarabića šljivu, ako ne zbog debakla u regulisanju populacione politike, a ono zbog masovnih iseljavanja. Ali, vidim i da je sve više zlostavljanih supruga, majki, devojaka. Da je sve teže obezbediti opstanak za sebe, kamoli razmišljati o potomstvu. Da mnoge od nas ne mogu ili ne žele da imaju decu, što je takođe osnovno pravo na izbor, koje se mora poštovati. Da je ružno i nepravedno nazivati sve koji se nisu „ostvarili“(!) u ulozi roditelja „promašajima“, jer nisu „vratili dug državi“ i „odgovorili tradicionalnom zadatku“. Da je u XXI veku naprosto STRAŠNO negirati pravo na opredeljenje, diktirati i prosuđivati bez uvida u nečije razloge što svoj život vodi na određeni način. Da je, nekako, uvek žena kriva kada brak propada, kada par nema potomstva, kada je tučena i maltretirana. I da to ostavlja posledice znatno teže od masnica i otoka, neizbrisive tragove na duši i generacijsko nazadovanje, zahvaljujući do poništenja poljuljanoj samosvesti.

Tada Osmi mart i svi „girl power“ pokreti deluju kao čisto licemerje, a društvo koje karakteriše ovakvo stanje svesti možda, budimo surovo realni, nije ni zaslužilo da opstane.

O (ne)pismenosti

Da nam, pored takta i obzira, nedostaje funkcionalne pismenosti, već duže vreme je poznato. Svaki put kada se u javnosti pojave podaci koji otkrivaju koliko, zapravo, daleko sežu naše nepoznavanje maternjeg jezika i potpuna nebriga za njegovo očuvanje, pravimo se zgranuti i zatečeni. Pa, ipak, ne preduzimamo ništa, od pojedinačnih do kolektivnih slučajeva. Sve ostaje na predlaganju inicijative, dok istovremeno nismo spremni da se lično korigujemo, radimo na sebi, usvojimo kritike. Koliko ste puta videli/čuli da neko greši u pisanju ili govoru, ali se niste usudili da mu na to (učtivo) skrenete pažnju, pretpostavljajući da reakcija neće biti dobra? Koliko puta je u pitanju bila visoko obrazovana osoba, koja se svojom diplomom, uz to, hvali na sva zvona – ili osoba prisutna u bilo kom vidu javnog oglašavanja: kao voditelj, novinar, pisac, bloger? Koliko ste puta to bili baš VI, pa vas je dobronamerna ispravka uvredila? A kada ste poslednji put čuli da neko, pogotovo iz „običnog naroda“, ne o(t)pisuje pitanje pismenosti kao „u doba krize nevažno sitničarenje“?
Nikada neću zaboraviti jedno polaganje pismenog dela ispita, uoči kog su nam dežurni profesori, pored papira i tema, podelili upozorenje u formi MOLBE da „kolege paze na pravopisne greške“ i „ne mešaju ćirilicu sa latinicom“. Bila je to ČETVRTA godina Filološkog fakulteta, smer KNJIŽEVNOST, zadatak: pisanje eseja. Kako se, onda, čuditi što kolege iz drugih struka pokazuju slabo do nikakvo poznavanje srpskog jezika i pravopisa, kada su se sa njime poslednji put susretali u školi, a u najboljem slučaju tokom polaganja prijemnog? Svaki jezik, pa i maternji, bez vežbe, upotrebe i aktivnog obnavljanja, s vremenom iščili iz sećanja – najpre pojedinčevog, ubrzo i društva. Još ako je to isto društvo uvereno kako kultura predstavlja „suvišni, elitistički teret“, dalje rasprave su uzaludne. I ne, NIJE dovoljno to što smo od rođenja govorili srpski, da bi ga „savršeno“ poznavali. Ne smem ni da pomislim na nove klince, kojima već u predškolskom uzrastu nametnu učenje po dva strana jezika, dok još nisu čestito savladali ni sopstveni.
izvor: vidovdan.org
Nedavno predloženo uvođenje srpskog jezika, kao obaveznog predmeta, na sve fakultete, posledica je upravo uočenih, dugogodišnjih propusta u (visokom) obrazovanju. Rezultat su čitave generacije polupismenih, nedoučenih „akademskih građana“, pa se sada na brzinu pokušava spasiti barem naraštaj koji pristiže. Nažalost, gotovo sam sigurna da će ova ideja ostati na nivou brzopleto smišljenog rešenja, međutim, njeno polazište ostaje i te kako realno. Prvi korak ka izlečenju, uostalom, obično je PRIZNANJE da problem postoji. Ostatak procesa terapije, doduše, zavisi od spremnosti samog pacijenta na saradnju.

Imena luda i senzacionalizam: još malo o deci

Bez brige, pre nego što neozbiljni školski sistem pokvari buduće omladince, process uništavanja započnu pojedini uvrnuti roditelji. Verovatno misleći da je, po svaku cenu forsirana i sasvim providno neprimerena ekstravagancija uvek u trendu, mnogi među njima pokušavaju da se preko dece „izraze“ u punom sjaju svoje „progresivne“ ličnosti. Ne važi to samo za „selebritije“, odnosno, ljude poznate iz sumnjivih, najčešće i ne potpuno jasnih razloga, mada za primere dotičnih najpre čujemo. Kompleksi su nedokučiva misterija, manifestuju se na hiljade načina - sve bizarniji od bizarnijeg, a cenu plaćaju potomci živopisnih persona. Ni sami ne shvatajući koliko smešni ispadaju, od početka ih „ukrase“ nekim jedinstvenim imenom – od čega se, srećom, kasnije može izlečiti (odlaskom u opštinu i podnošenjem zahteva za promenu roditeljskog „poklona“). Ali od ostalih, dugoročnijih posledica odrastanja uz takve ljude, još nije pronađen serum spasa.
Odluke pripadnika „klana“ Kardašijan da svoje prinove nazivaju Sever, Svetac, Čikago ili Olujna, možda nas ne iznenađuju previše, s obzirom da se radi o ljudima čija su profesija i izvor prihoda upravo glad za publicitetom. No, osvrnite se malo oko sebe i zapazićete modu imena koja više pristaju kućnim ljubimcima, dvosložnih „glasovnih eksperimenata“, zavladalih i među anonimnim svetom: Lea, Tia, Ria, Noa, Nia; Leon(a), Fedor, Noel, Lav; Čarna, Emili, Tifani. Da obrtanje bude potpuno, ponosne gazdarice o svojim kučićima npr. govore „dečak“ i „devojčica“ umesto „mužjak“ ili „ženk(ic)a“, tepajući sebi „mamica“. Njihova „deca“ nose, treba li uopšte spominjati, „ljudska“, obično starinska imena: Milisav, Trifun, Dragan, Arsenije. Ko je tu lud, a ko zbunjen, zaključite sami: normalni su, zasigurno, u deficitu. 

Još ponešto o najmlađima, doduše, tek posredno, u sklopu primera senzacionalističkog zamajavanja od strane (pojedinih) glasila, vestima koje nemaju apsolutno nikakav značaj za naše napaćeno društvo, sem anestetičkog, a ipak nam se uporno nameću. Kao što su jesenas novine donosile opširne foto-reportaže „kraljevskog venčanja, prvog od 1922. godine“, tako ovih dana bruje o rođenju princa Stefana Karađorđevića, koje su „pozdravila zvona na oplenačkoj crkvi“. Dolazak svakog deteta na svet jeste srećan događaj, ali, postavila bih pitanje od kakvog je značaja za našu državu, već blizu osam decenija REPUBLIKU? Čega je to princ mali unuk slikara Cileta Marinkovića? Po kojoj smo osnovi mi, neoduševljeni, „izdajice roda srBskoga, što više simpatišu porod Britanaca Vilijama i Kejt“ (poređenje tek bez veze sa mozgom!) , a „svoga se nasleđa  stide“.  I koga to, uopšte, zanima?

Televizija

Imajući u vidu sve pominjane oblike lobotomije “na živo” i potcenjivanja pameti, ukusa, praga trpeljivosti gledalaca i (važno je podsetiti!) pretplatnika, televizija nema razloga da mi bude dobar drug, niti rado viđen gost. Uglavnom „ćuti“ u svom uglu dnevne sobe, najizvikanije kanale odavno ignorišem - zdravlja radi, dok Javni servis broj 1 uključim kada mi se (kiselo) smeje. E, zato moram ponovo da hvalim RTS 2!
nije u vezi sa temom, ali morala sam ovo da podelim sa vama -
džinovska ledenica kraj prozora dnevne sobe
Pre svega toga, sasvim kratak osvrt na treću i četvrtu epizodu „Nemanjića, odgledane na preskoke i sa teškom mukom (koncentrisanja, suzdržavanja od ismevanja ili suza od blama). Jeste, dala sam još jednu šansu seriji, na jedvite jade pogledala treću epizodu sa bratom, pri čemu bi se na svaka dva minuta zgledali uz konstataciju.“Koliko LOŠA serija!“, pre tužnu i nevericom obojenu, nego zluradu. Ali, četvrtu, čak ni zbog Glogovca koji je pred kraj uneo malo istinski dobre glume i prvu uverljivu emociju – ne izdržah! Dotukla me „sa granice pokupljena“ vizantijska princeza Evdokija, koja bez blama od svog „društva iz Carigrada“, dovedenog na novu gajbu (tebra!), po livadi diže ciku:“Vidi, zec! Zec! Žaba!“ Njenom budućem ženiku, Stefanu, to ne smeta – dovoljno je što se ispostavilo da „nije neki akrep“, čega se toliko plašio, kako reče Vukan. Nedavno pričvrljena Raška može samo da zavidi iz prikrajka, ali ako je za utehu, barem je pismo kojim javljaju o Rastkovom bekstvu otvorila i pročitala prva. Mislim da se nećemo družiti, bar neko vreme. Rasprodaju bola zbog Nebojše, na kakvu televizija očigledno cilja kao na „slamku spasa“, ionako mi je bljutavo da prihvatim – radije ću ga gledati u drugim ulogama, iz ostvarenja koja ne mora da iskupljuje sentiment publike prema pokojniku.

Zato stojeće ovacije odlaze na račun Drugog programa, ovoga puta zbog pokazane doslednosti. Nije se jednom desilo da Nacionalna televizija iznenada prekine, na pola emitovanja, pojedine dobre inostrane serije, ili ih započne od sredine, najčešće u krajnje nebuloznoj satnici. Ovoga puta, od početka do kraja smo imali prilike da ispratimo dve originalne sezone „Tvin Piksa“ (sutra je na programu poslednja epizoda), kao i prvi – za sada i jedini – ciklus „Medičijevih“. Kao što je najavljeno, u petak sledi Linčov film „Vatro, hodaj sa mnom“ („Fire, walk with me“), čija radnja prati događaje prethodeće seriji, a od vikenda (u terminu „Medičijevih“, subotom i nedeljom od 22 h) nastavlja sa prošlogodišnjim, „frtalj“ veka kasnije snimljenim povratkom Dejla Kupera u misteriozni gradić.
Prvi kanal je, ipak, iznedrio nešto prilično pristojno i zabavno, a zove se „Komšije“. Najbliže opisana kao sitkom, ova serija ulazi u svoju četvrtu sezonu (upravo otpočelu, ponedeljak-četvrtak od 22 h) i moram priznati da je to pravi pokazatelj kako, ponekad, nevelika očekivanja i skromna ulaganja dobiju solidan ishod. Ovo je priča o bračnom paru Zdravković, akademskoj slikarki Milici (Milica Mihajlović) i violinisti Filharmonije Ivanu (Nebojša Ilić). Umorni od prestoničke vreve, kupuju kuću na Dunavu, ali ubrzo će se ispostaviti da život u prirodi nije ništa manje uzbudljiv. Njihovi prvi susedi su, s jedne strane, crnogorski taksista i lovac Mašan Čerović (Mima Karadžić), samohrani otac mlade, za estradu zainteresovane Anđelije „Anči“ (Anja Mit); a sa druge porodica Jovanović, koju čine mesar Sima (Miloš Samolov), njegova supruga Nada (Nataša Marković) i troje bučne dece. Dodajmo stalnu gošću, skandaloznu spisateljicu Gordanu Grgu (Hristina Popović), lokalnog poštara Mileta, majku Jasminu i kćerku Jelu - vlasnice omiljene kafane „Pustolov“, uz brojne duhove prošlosti – očigledno nikada nije dosadno. Doživljaji su brojni, zapleti često neverovatni, ali uz uigranu i ubedljivu glumačku ekipu, humor koji nije „jeftin“ i prizeman, te format bez opterećivanja (dvadeset minuta po epizodi), „Komšije“ su prijatno iznenađenje i vrlo dobar izbor za opuštanje.

Slatkiš meseca

Lažno proleće (kome smo, evo, svedoci i ovih dana) pokolebalo nas je i zbunilo posle „prazničnog maratona“u januaru, mnogo više od produžene novogodišnje rasvete iz centra grada. Snebivljivi oko toga kako se obući, šta učiniti sa ostacima zimskih drangulija koje, nekako, pretekoše čak iza Kineske nove godine, poneki od nas su se baš zato obradovali „povratku otpisanog“ – ne Bogoljuba, već snega! Ma koliko hladno, bljuzgavo i mokro bilo, zabundana kao član bratstva Noćne straže, veselo sam „šipčila“ do centra grada, neiskrčenim nanosima snega na ulicama. Nije mi ni na pamet palo da se žalim zbog vejavice, jer ne zaboravljam da zima još traje i ima puno pravo da nas zaspe belim drangulijama zvanim pahuljice, kad god i koliko god joj je volja. Ta produžena zimska idila je, doduše, izuzetno prijatna samo dok se posmatra kroz prozor, iza sebe ostavlja, znatno trajnije, bare po asfaltu i strepnju pod džinovskim ledenicama...ali, prijalo mi je da zahvatim još malo zimske čarolije!
pogled sa mog prozora

Sve i da nas, do kalendarskog dolaska svite boginje Vesne, više ne udostoji svog prisustva, sneg je barem pošteno podsetio na sebe. Uz takav, prirodni dekor napolju, savršeno se uklopila Zimska Olimpijada u Pjongjangu (ili Pjončangu), koja je barem formalno udružila dve Koreje na poduhvatu organizovanja. Godinama nemam mnogo strpljenja, ni interesovanja za sportske prenose, ali gledanje svečanog otvaranja (Z)OI je nešto u čemu uvek, bez izuzetka, uživam. Isto važi za umetničko klizanje, spoj vratolomija, fizičke spretnosti i umetnosti. Da sve to upotpuni (i opravda ovako dugačak uvod!), našao se slatkiš pod rečitim nazivom „Snowball“, u ponekoj verziji i „Snowboard“. Na ovo „čudo“ sam naletela sasvim slučajno, još krajem godine u Beogradu, kada su mi, u jeku praznične euforije, pažnju privlačile sve stvari u tom „ruhu“. Inače, veoma sam rezervisana prema turskim (logično, prodaje se u „Aman“-u!), tajlandskim i drugim poslasticama iz „egzotičnog“ uvoza, koje obično prepoznajemo po niskoj ceni, nerazumljivom jeziku sa deklaracije i bljutavosti sa rizikom od trovanja. Ovde to, ipak, nije slučaj.
Ne znam kako bih dovoljno adekvatno prevela ono coated cake sa omota, ali, stvarno je u pitanju „umotano“ čokoladno punjenje, belo ili crno, sa kokosovom „bundicom“ preko ili ne, već prema ukusu. Najviše podseća na „Mančmelou“. Ništa posebno, a ipak drugačije i, kao što rekoh, sasvim odgovara ambijentu oko nas. Hvala „ledenom talasu“ što me vratio u zimsko raspoloženje, omogućivši da potrošim ove praznične zalihe, dok su još prigodne!

Muzička tema

Ne samo zato što bih želela da rubriku zatvorim u malo optimističnijem tonu, pa ni isklučivo radi podizanja morala svima nama koje ne prihvatamo da nas svedu na odavno prevaziđeni stereotip, ova pesma, proteklih sedmica često slušana na mom laptopu, odlično se uklopila u priču o ženskoj snazi. Može se reći da su tri, od ukupno četiri pevačice iz obe faze šašavog sastava „Tap 011“ napravile sjajne karijere, uveliko prevazilazeći svoje, ne manje uspešne dens-početke. I sve su bile i ostale potpuno različite. Uvek mi je najviše prijala muzika kojoj se okrenula Ivana Peters, tada Pavlović,  većini ipak najpoznatija po imenu benda koji godinama uspešno predvodi – „Negativ“. Vlasnica verovatno najmoćnijeg ženskog rok-vokala na našoj sceni, Ivana me svaki put oduševi i doslovce „oduva“ energijom, emocijom i prepoznatljivošću svog glasa: bilo to u starijim pesmama „Tapovaca“, hitovima „Negativa“, duet-saradnjama i beovizijskim „đuskalicama“, počecima „na pozajmici“ kod Dr Iggy-ja ili solo-numerom koju vam danas predstavljam, „Reci“Zvuči borbeno, moderno i svetski.

10 коментара:

  1. Obično se ne upuštam u politiku naše zemlje, jer sam od toga digla ruke godinama ranije, biram da živim u nekom svom svetu, na koji, na sreću, takve stvari ne utiču, a za par godina, nadam se, da neće nimalo. :D
    Toliko sam izmeštena i svega sa naše javne scene da da nije instagrama ne bih ni znala da se održala tamo neka Beovizija, čak sam i sve vesti na pretraživačima podesila da mi pokazuje vesti iz sveta, prvenstveno engleske i američke.
    Što se tiče AV, mislim da opozicija nema pravu strategiju, već se ponašaju kao da je još uvek 2000. i Milošević je na vlasti, ceo svet je protiv nas, a mi samo treba da skinemo zlog diktatora i svima će nam biti bolje. A budimo realno neće. Prvoj mi ovakav sistem ne odgovara, naročito kada je reč o stranačkom zapošljavanju, ali budemo realni, nisu oni to izmislili. Nešto je trulo u državi Danskoj već nekoliko decenija. Plus, verovala ili ne, a i ja nisam dok se nisam pomirila sa sudbinom, ima ljudi, koji jako dobro žive ili bar ok i u ovakvom režimu i oni su u većini. Ovi što tvituju i izlivaju jad po društvenim mrežama nisu prosek Srbije, niti većinsko stanovništvo. Jedino rešenje, koje ja vidim je pojava jedne sasvim nove generacije političara koja se neće okupiti oko ideje koga sada treba da zbacimo, već šta mi treba da uradimo da narodu bude bolje.

    ОдговориИзбриши
  2. Tada se možda i ja aktiviram sa nekom nadom u bolje sutra, do tada, trudiću se da sama sebi stvaram bolje sutra. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Potpuno se slažem, da ne žive dobro ili bar prihvatljivo, ne bi ni glasali stalno za Vučića, da ih nešto ne vezuje za ovaj sistem, ne bi opstajao i red je da se to prizna. Opoziciju si sasvim dobro procenila, apsolutno se slažem, toliko su razjedinjeni, svako gleda svoj sitni interes, smešni su i neozbiljni, pa naravno da ne postoji nikakva dominantna snaga da "povuče" promene kakve su se dogodile 2000.

      Rado bih se distancirala od svih dnevnopolitičkih dešavanja, to i činim najveći deo vremena, ali ne mogu da se sasvim izolujem, ako ništa barem usled života sa roditeljima i svakodnevnim uvidom u televizijske ili objave iz štampe. Trudim se da barem sve preokrenem na ironiju i podsmeh.:)
      Loše živimo, ali, to je valjda posledica nespremnosti da "povijemo leđa" ili nesposobnosti da se "snađemo", ne znam ni sama. Šta god to bilo, na kraju dana mi je dovoljna mirna savest i doslednost svojim uverenjima. Mislim da bi to trebalo da bude cilj svakog ko svesno bira da se protivi vlastodršcima uopšte, kojoj god opciji pripadali. I kao što kažeš, da sami za sebe stvaramo bolje sutra, jer ništa neće pasti sa neba.
      Hvala na čitanju.:)

      Избриши
    2. U mom gradu većina, bez stranačke ili rodbinske veze, živi ispod proseka. To što smo generalno snizili prohteve, pa se pomirili sa minimumom i što strahujemo od "luksuziranja", ne znači da je normalno da četvoročlana porodica živi sa 50 000 mesečno, pri čemu troje od njih ima fakultetske (državne!) diplome. To je tužno i nepravedno, ali, Bože moj - ko je kriv poštenjačinama. Oni što su uspeli da se "izmigolje", obezbedili su se, ali tako je bilo i devedesetih, tako je uvek. U Beogradu, npr, ima zaista mnogo dobrostojećih ljudi, sad jel' to varka za okolinu ili realno stanje, ne znam, ali kad vidim kakve telefone "šetaju", kako su obučeni/obuveni i gde svakodnevno odlaze na kafu, računica je jasna. "Kukavci" sa društvenih mreža takođe su uglavnom oni kojima ništa ne fali - ljudi koji rade i muče se, nemaju vremena za to, iscrpljeni su i demoralisani. Oni gledaju kako da plate račune, kako da obezbede ručak za danas i sutra...

      Избриши
  3. Isidora, uživala sam u čitanju tvoga teksta. Tačno se oseća kako upravljaš rečima, kako te one slušaju. Predivno!
    A što se tiče sadržaja, mnoge teme neću komentarisati. Jedino bih želela da se osvrnem na temu nepismenosti. Fakat je da je polupismenih među akademskim građanima baš veliki procenat. Fakat je i to da Srbija ima više ministarstava čija bi uloga trebalo da bude sagledavanje stanja u nauci i obrazovanju i pronalaženje smislenih rešenja da se stanje popravi. Ali, za Boga miloga, kako uvođenje srpskog jezika na sve fakultete, može to stanje da popravi, kada 8 + 4 godine jakog fonda časova nije uradilo dovoljno? A da ne spominjem ono tvoje "da na četvrtoj godini književnosti ljubazno mole kolege da ne mešaju ćirilicu sa latinicom!!!!" Lepo ti reče ... "spremnost pacijenta na saradnju".
    Ali sada, svima vama koji ovo čitate, želim da na par minuta promenite vizuru i zapitate se sledeće:
    Kakvo znanje jednom akademskom građaninu najviše treba?
    1. Matematika - da izračuna koliko novca vredi određen procenat sniženja robe
    2. Hemija - da ume da od 96% alkohola dobije 18%
    3. Medicina - da ume da pruži prvi pomoć nekom ko se napr. guši
    4. Srpski jezik - da napiše pravilno: "Ja sam srbin i nevolim kad ne ko priča ružno o srbiji. To je ne poštovanje nas kao nacije i trebamo da im vratimo isto."
    Odgovori:
    1. Matematika - ja zaista ne volim da me neko pravi magarcem za moj rođeni novac
    2. Hemija - ovakve stvari mogu da budu i životno opasne
    3. Medicina - ovakve stvari JESU životno opasne
    4. Srpski jezik - šta reći za čobana koji ovako piše?

    Ovo jeste bilo karikiranje u svakom pogledu, ali samo da bi se istakla suština: ne može se rešiti problem uvođenjem svakog od ovih (i drugih, nenabrojanih) predmeta na sve fakultete kao obavezan predmet. Iluzorno! Možda ipak neki predmet kao opšta kultura i fundamentalna znanja ili nešto slično i to 1 semestar, ali OBAVEZNO i strogo :)
    Zamisli da sam komentarisala svaku temu - to bi bilo duže od tvog posta! Baš onako srdačan pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  4. Šta da dodam sem - HVALA i SVAKA ČAST na ovako dobroj dopuni teksta! To je cilj, zato se (između ostalog) piše, da podstaknem ovakve komentare, uključivanje u priču, razmenu mišljenja i doprinos koji svi zajedno pružamo na taj način.:) Baš sam se ismejala, ali i ozbiljno zamislila, jer sve ovo po pitanju nepismenosti stoji kao činjenica: prekasno je počinjati na fakultetu, prekasno i u srednjoj školi, kad je šteta već učinjena i propusti nenadoknadivi bez mnogo volje i truda. Primera radi, moja najbolja drugarica, koja je jedno vreme takođe studirala na Filološkom, ali srpski jezik, na drugoj godini faksa pisala je "doćiću", dakle sastavljeno. Kaže, tako ih je naučila nastavnica u osnovnoj školi! I naravno da se naljutila kada sam joj skrenula pažnju da to nije pravilno i da ima sreće što je uopšte prošla prijemni i prvu godinu izrazito GRAMATIČKE studijske grupe, a da niko nije primetio ovu zabludu. Toliko...

    Mi smo na drugoj godini imali predmet Kulturna istorija Srba, kada se videlo koliko malo opšte kulture i informisanosti poseduju mnogi...dakle, što pre-to bolje, ili barem sa dvostruko više truda i zalaganja nego uobičajeno, pa će MOŽDA biti i rezultata - ovako, sve je inicijativa bez nekog utemeljenja u realnosti....

    Hvala još jednom, najiskrenije!:)

    ОдговориИзбриши
  5. Sta reci... Iz tvog teksta sam i zapazila nesto na sta nisam obracala paznju (kratka decija imena i sve duza imena ljubimaca), a sa Nemanjicima si me opet slatko nasmejala! Gledala sam i ja epizodu kada se Stefan zenio i ono "moram da je pokupim na granici" je ucinilo da se osecam kao da gledam neku tinejdzersku seriju.
    Beogradske izbore nisam pratila ali ocekivala sam desavanja slicna ovima koja su bila. To je nasa stvarnost... Suprug i ja smo hteli da se selimo u inostranstvo ali smo na kraju odustali iz raznoraznih razloga, ali ako nase dete bude htelo da ide, podrzacemo je maksimalno u tome. Ionako sumnjam da ce je ovde iko ceniti posto je vaspitavamo na drugaciji nacin nego vecina. Prosto, ocekujem da ode odavde.
    Nisam znala za akciju podsticanja porasta nataliteta u Srbiji, a slogani su zaista katastrofalni. :O Zvuce mi nekako prezrivo. Ili barem u meni bude takvo osecanje.
    Nepismenost me jako iritira, i ne zelim da zvucim kao osoba koja je imuna na greske jer nisam, ali zaista, toliko je ljudi koji ne poznaju elementarna gramaticka pravila da me je stvarno sramota da ispravljam ljude oko sebe (sto sam kao dosta mladja i radila iz najbolje namere ali sam odustala nakon veoma burnih reakcija okoline, jer ja nisam prof. knjizevnosti i kako ja znam da nesto nije ispravno, "bolje cuti i ne deli savete" i sl.). A otkako zivim u Nisu, mozes misliti koliko puta dnevno mi para usi nepoznavanje padeza a ponekad i naglasak. A sto se tice TV-a, izuzetno me nervira kada ljudi ne znaju da se kaze "gledalac/slusalac/citalac" i sl. umesto "gledaoc..." Uh, muka mi pripadne! Skoro bas videh jednog naseg reditelja u jednoj emisiji kako nonsalantno gresi. Barem od ljudi iz javnog zivota ocekujem poznavanje gramatike. A evo sad sam se vratila kuci iz nabavke i na vratima ulaza u zgradu zateknem zalepljen letak "Kupujem alkoholna pica iz NE otvaranih flasa" i iscrtane razne flase ispod, br. tel. i sl. Ni da se smejes, ni da places! :D
    Karadjordjevici mi nekako mirisu na ocaj. Zele krunu i publicitet i verovatno slavu koju ima britanska kraljevska kuca, pa koriste sva sredstva za postizanje cilja. Ne znam... Da ne pomisli neko da imam nesto protiv njih! Nemam, nego nekako mi pomalo vasarski sve to izgleda. Eto, to je moj utisak. Mozda gresim.
    A ovaj slatkis sada prvi put vidim, i deluje interesantno. :) Kupicu ga ako ga nadjem. :)
    Odlican tekst i zapazanja! Do sledeceg citanja! :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na ODLIČNIM komentarima, uvek mi skreneš oažnju na nešto novo ili dopuniš misao koja mi je samoj promakla, a imala sam je na umu, uz naravno, razvijanje daljeg razgovora, koje usledi!:)
      To ispravljanje je i kod mene, barem (sada) u najbližem okruženju uvek bilo iz dobre namere, ali isto sam primetila veoma negativne reakcije u stilu "šta ova pametuje", a koje pokazuju da nam je društvo u celini nespremno za promenu SEBE na bolje - a ako ne krenemo od sebe, šta da očekujemo na širem planu? Moja rođena majka ne želi da uvaži moje mišljenje, a odgovor je obrnut od onog koji su tebi dali, moji smatraju da BAŠ ZATO što sam "pomalo" upoznata sa problematikom, nemam pravo da NJIH ispravljam, nego: "Idi zaposli se, pa ispravljaj đake u školi, a pusti ti nas, jednom nogom u grobu!"
      To mi je strašno i mnogo tužno.
      Javne ličnosti i njihovo "obzirom da" i sl. posebno me izbace iz takta. Kao što si rekla, barem njihovo pojavljivanje u medijima nosi nekakvu transparentnost, mase se ugledaju na njih, pa bi bilo neophodno da toga budu svesni(ji)...
      Karađorđeviće nikada nisam simpatisala ni ovako, istorijski, a kamoli današnje krvopije koje natucaju maternji jezik i posle trideset godina od povratka, ali zato bi da žive na račun države i uživaju nekakva prava "plave krvi"...iako je, a ne mislim tu da vređam bilo koga, svaki afrički student na razmeni kulturniji, bolje upoznat sa Srbijom i korisniji član društva.
      Odlično si sve to opisala, kao vašar...
      Gledam sinoć opet Kesićevu emisiju, stalno saznam nove stvari jer ne pratim omiljene kanale i glasila naših političara, pa tako videh da je Vođa jutro nakon izbora gostovao na "Pinku" i pričao o šerpici sa lignjama, u kojoj mu je mama poslala hranu za rođendan...i ne mogu da verujem kako to nije neka gorka parodija, nego realnost, to su ljudi koji vode našu državu, to je svskodnevnica....Dodik koji glasa u Beogradu...nadrealno!

      Mnogo hvala na čitanju i povratnoj reakciji!:))))

      Избриши
  6. Uuuu, znam i ja ljude s Filološkog koji greše u pisanju - svi mi brljamo tj.znam da ja brljam, pogotovo kada u brzini sklepam neki tekst, pa ga posle nekoliko nedelja pročitam i pomislim ''??'', ali ''doćiću'' i slične stvari smatram nekim osnovnim nivoom pismenosti; znam neke koji pišu ''naime takse'', ''ustala sam se'' itd. Pre neki dan sam, litajući knjigu ''Brak'' (Lomovo izdanje, koje smatram solidnim), grafitnom olovkom ispravila ''taoc'' u ''talac'', bilo je jače od mene :-D
    Opozicija razjedninjena, baš tako, evo od moje porodice smo mama, tata i ja izašli na glasanje i svi smo glasali za različite ljude.
    Napolju me često pitaju da li mi je pas dečak ili devojčica, ja kažem ''žensko je''. Ne smeta to tepanje, neki ljudi su emotivno vezani za svoje ljubimce i, kada nemaju dece, to im je nešto nabliže roditeljstvu što će iskusiti. Ja na svog psa drugačije gledam nakon što imam dete; volim ga mnogo, ali razlika postoji.
    I, za kraj, zazubice na slatkiš meseca. Nisam nigde videla ove kuglice <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš tako, jedno su greške u kucanju ili u trenutku se zaboravimo/zbunimo, ali imaš ljude koji tako paradiraju nekim obrazovanjem i vole da mudruju, a ovamo prave zaista velike greške, elementarno obrazovanje. O novinarima, prevodiocima i sličnima da ne pričamo, mislim da je velika šteta što izdavači tako malo cene, pa čak i ne angažuju uvek lektore...valjda računajući da mnogi neće primetiti propuste.:(
      To je to, rasuti glasovi, sitne sujete kandidata, a na kraju se sve - i "belu listići" i ovi neopredeljeni, reda radi zaokruženi, "sliju" u kasu SNS-a i pajtaša.
      Razumem sve to, volim i ja mnogo životinje i uvek mi je bilo žao zbog nedostatka uslova za držanje ljubimca u stanu, ali pojedini baš odlaze u ekstrem - npr, nedavno videh tekst o učiteljici koja je (rekla bih, sasvim opravdano) opomenula učenicu kada je na temi "Moj najdraži član porodice" pisala o - svom psu. Žena joj je skrenula pažnju ma to da kuca ipak nije član porodice, već ljubimac, a onda je iskompleksirana majka tog deteta skenirala vežbanku, postavila na društvene mreže i najstrašnije ispljuvala učiteljicu, baš kao i komentatori...a na stranu što je taj "sastav" devetogodišnjakinje (ako se dobro sećam) bio potpuno nepismen, "ljubi je majka", važno je da sad uvrnuto postane normalno.:(
      Otprilike na takve sam mislila, koji svoju ljubav i diku prenaglašavaju i čine smešnom.
      Kuglice imaš u "Amanu", jedino tamo sam ih videla.:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...