среда, 07. фебруар 2018.

Svaštara, (s)redom: Januarski pregled

piše: Isidora Đolović

Mesec za nama mnogi nazivaju najdužim u godini, a svakako je najusporeniji, odakle verovatno i potiče utisak da mu je potrebno „sto godina“ kako bi nam prošao. Iako se na samom početku kalendarskog razdoblja zaklinjemo u novogodišnje odluke, protiv nas su, čak i kada u njima ne učestvujemo, brojne svetkovine što se samo nadovezuju, pa hteli-ne hteli, veoma dugo ne uspevamo da se stvarno razbudimo i aktiviramo. Kada nam to, napokon, pođe za rukom, eto već i februara! Ove godine, zima dodatno zavitlava, ličeći na sve osim onoga što bi po definiciji morala biti, pa se lako zavaramo danima lažnog proleća. Ništa novo, već poodavno živimo u vremenu obmane, samo što se još uvek tešimo kako je to naša volja i izbor. Pređimo, zato, na utiske meseca i pogledajmo ko nas je u januaru častio (p)o(d)smesima, a ko suzama.


Na Balkanu stare priče

Odavno se ne zamajavam pisanjem o svim budalaštinama koje nam vlast svakodnevno priređuje, što ne znači da mi ne smetaju. Nažalost, uverivši se koliko je teško čak i članovima porodice, najbližeg okruženja – a kamoli drugima, ukazati na očigledno, više ne trošim reči, ni nerve. Ne pratim, pa se ipak zaprepastim kada uprkos izbegavanju, pred mene odnekud „iskoče“ sveprisutni Vođa, njegovi dramski monolozi, neko od lakrdijaške družine iz Vlade ili predstavnici kič džet-seta. Upravo aktuelne pripreme za beogradske izbore samo dokazuju koliko je pasivnost uzela maha, na našu štetu. Povlačenje pametnih, nezainteresovanost i bezvoljnost utučene većine, a njima nasuprot beskrajna samouverenost kreatora besmisla, čine današnju sliku Srbije. Opozicija je slaba i neorganizovana, a biračko telo potkupljeno, obmanuto, zavedeno...

Samo, posle toliko vremena, za koje smo se svi barem deset puta uverili u „blagostanje“ i „boljitak“, čime još uspevaju da stvore i na svojoj strani zadrže hipnotisanu gomilu? Kako je moguće da, nakon svega, mnogi (da, budimo realni!) istrajavaju u svojoj slepoj veri, privrženosti praznim obećanjima? Bojim se da više nema govora o „ispiranju mozgova“ nacije – naprosto, nije ostalo ništa da bude „isprano“.
Kult Velikog Vođe očito je nasušna potreba, čak i kada nas, kao Domanovićevu pokornu svetinu, bez skretanja vodi ka litici. Umesto da sami otvore oči i bace koji pogled na pustoš koju su nam „dobrotvori“ uveliko priuštili, radije dozvoljavaju da budu (pod)vođeni. A u rukama ljudi sa ozbiljno poremećenim pogledima i zamislima, na koje je dovoljno obratiti svega tri minuta pažnje i poslušati labilno mahnitanje, pa shvatiti o čemu se radi, crno nam se piše. Vrhunac je, za sada (pošto ne sumnjam kako će biti još mnogo ispada, jasnih svakom iole trezvenom), ponašanje Velikog Vođe alias (prisnije) Malog Aleka povodom atentata na Olivera Ivanovića. Mučeništvo dugogodišnjeg borca za opstanak kosovskih Srba na viševekovnom ognjištu, dojučerašnji politički protivnici sa vlasti iskoristili su za produžetak besramnog rialitija koji, bezmalo od zasedanja u rukovodilačke fotelje, uporno sprovode. I kome sve nije kristalno jasno posle „ekskurzije“ Najlepšeg Čoveka na Kosmet, poklanjanja ovaca i jaganjaca, predstave sa moliocima (ništa uverljivijom od onog nesrećnog bota što se „onomad“ uživo srušio u Marićevom studiju), patetičnog klečanja pred kovčegom i aplauzima prilikom polaganja venca...zaista ne znam da li je potreban dalji komentar.

Uzurpirani mediji, bestidne laži, „Ćirilica“, „Pink“ i najvulgarniji tabloidi kao jedina „oficijelna“ glasila, partijašenje uzdignuto na sasvim nov nivo licemerja i podlosti, jedina su realnost koju nam pokazuje život izvan zvaničnih liderskih bajki i hvalisanja sa TV-a. Ko se osvestio, više nema snage da ponavlja jedno te isto – ko nije, nikada se i neće opametiti. A da su providni poput plastične kese – jesu, nego šta. Viši stepen ludila i paranoje opevao je Đorđe Balašević u aktuelnoj i već zabranjenoj pesmi prikladnog naslova: „Dno dna“. Tek ukoliko nekome nije jasno gde smo.
Televizija/Serije

Srećom, nisu svi mediji u službi masovnog zaglupljivanja i ne treba ići u krajnost. Primećujem da je već duže vreme popularno isticati svoju tobožnju različitost, apsolutnim ograđivanjem od svega što ima veze sa, npr. televizijom i što, prvenstveno, nosi predznak „domaće“. Tako se mnogi na sav glas gnušaju pisanja ćirilicom, pa čak i srpskim jezikom, domaćih filmova, muzike, televizijskih kanala, štampe...pogrešno i nepravedno izjednačavajući sve sa najnapadnijim, najgorim primerima. A naša scena nisu samo Ceca/Jeca/Aca, niti su novine samo „Alo“, „Kurir“ i „Informer“, ne razlikuje se Ana Nikolić baš toliko bitno od neke belosvetske, MTV zabavljačice! Međutim, lažno urbanim likovima što „gledaju samo Discovery i History“ (mada su ovi kanali uveliko izgubili na kvalitetu, pa ne pamtim kada sam “uhvatila” dobar istorijski dokumentarac, a ne kojekakve emisije o američkim kamiondžijama, da malo uprostim) to nije važno, jer su i sami gola ljuštura, razmetljiva i slabo održiva forma.

Da ne otvaram sada tu priču, vraćam se na pitanje televizije i preporučujem svima obrazovno-dokumentarni program RTS 2. Interesantno je kako veliki broj „kulturobranitelja“ na sav glas kuka za ovakvim stvarima, ali kada im se umetnost i kultura donesu „pred noge“, nisu zainteresovani...Ukoliko zaista nemate mogućnosti da pratite standardnim putem, postoji zvanični Youtube kanal  na koji se redovno postavljaju emitovana izdanja sjajnih serijala kao što su: Studio znanja, Kulturni centar, Čas anatomije, Metropolis, Ja, mi i drugi, Dramski ponedeljakMislim da nema opravdanog izgovora za ljude koje zanima kultura ili (tvrde da) se njome bave, da ne pruže šansu bilo kojoj od nabrojanih emisija. Jer, postoje pojedinci koji se i dalje bore za očuvanje pravih vrednosti, koji ih stvaraju i nalaze načina da nam ih predstave, plasiraju. Nisu svi utonuli u kolotečinu jednoumlja, ništavila i obeshrabrenosti. Autori, voditelji i gosti su naši najeminentniji stručnjaci u svojim oblastima, prilozi sadržajni i odlično osmišljeni, reportaže neophodne i otrežnjujuće. Poslednjih mesec dana me vraćaju struci, podstiču posustali elan i odlučnost da ne odustajem od izabranog puta, kao i ponos što sam nekima od pametnih, vrednih i apsolutno merodavnih izlagača, nekada, bila student. Sve najiskrenije preporuke i pohvale Drugom programu!
Isto važi za njihovu serijsku šemu. Dok RTS 1 nastavlja sa besomučnim repriziranjem i forsiranjem osrednjih, već „bajatih“ i dosadnih priča punih mediokritetskog humora, na njegovom kultivisanijem bratu već par nedelja gledam kultni „Tvin Piks“ – i uživam! Ova fenomenalna serija Marka Frosta i Dejvida Linča, emituje se OD UTORKA DO PETKA OD 21 H (i reprizno u 16 h). Upravo je počela druga sezona, a planirano je da pored originalnog (s početka devedesetih) prikažu i prošlogodišnji, povratnički ciklus. Pošto nisam sklona tzv. „bindžovanju“ iliti maratonskom praćenju, još uvek mi televizijski „režim“ gledanja serija (bez mogućnosti odlaganja, samim tim nekako obavezujući), sa epizodom-dve dnevno kao pravom merom, potpuno odgovara.
moji omiljeni likovi, Odri (Šerilin Fen) i Kuper (Kajl Meklahlan)
I kad smo kod najava, RTS 2 će od 10. februara (dakle, ove subote) početi sa emitovanjem istorijske serije „Medičijevi: Vladari Firence“, VIKENDOM OD 22H (reprizno utorkom i sredom, isto vreme), za koju vam preporučujem Sarinu recenziju. To će biti sjajna prilika da odgledam samo jednu u nizu serija koje me mesecima čekaju na diskovima, ali nikako da započnem, usled nemarnosti svojstvene slobodnom raspolaganju takvim odlukama. Ko sad kaže da TV nema poneku dobru stranu?
jedva čekam! 
Književne nagrade i kontroverze

Neki su ovih dana pratili dodelu “Gremija”, komentarišući Rijaninu kilažu više nego izvedene pesme; drugi se uveliko raduju dodeli “Oskara”, a moju je pažnju ipak mnogo više privukla NIN-ova nagrada za roman godine, tačnije, saopštenje o njoj. Odnos prema dodelama priznanja odavno mi obeležava velika mera (možda nepravedne) sumnjičavosti, posebno od kada sam imala prilike da se, iz prve ruke, uverim u to kako izgleda jedna sednica stručnog žirija i donošenje odluke o laureatima dva „prestižna“ nacionalna priznanja iz oblasti kulture (od kojih je za jednu, Vukovu nagradu, baš juče upriličeno svečano uručenje). Uverila sam se kako, čast izuzecima, često o dobitnicima pre odlučuju svi faktori sem realnih kvaliteta i zasluga predloženog, dok se zasedanja znaju pretvoriti u pravi „kultur-rialiti“ sa žustrim raspravama, lobiranjem za lične favorite, korupcijom, ucenama i histerisanjem zbog kandidata, principom „ja tebi-ti meni“ ili „usluga za uslugu“. Ukratko, povelje se dele i po babu i po stričevima, što naposletku ostavlja baš ružan i mučan utisak. Kada čujem: „satima su pokušavali da se usaglase oko dobitnika“, u sećanje mi se vrate nedavne scene koje uništavaju i poslednje iluzije o prilikama u  našoj zvaničnoj, promovisanoj „kulturi“.
Naravno, ovo nipošto nije upućeno konkretno NIN-ovoj nagradi, koja mi je samo izazvala asocijacije i ponela razmišljanja u tom, malo negativnijem smeru. Dobitnik za 2017. i roman-prvenac Luzitanija, Dejan Atanacković, po profesiji je likovni stvaralac, što njegov „izlet“ u sferu pisane reči čini još više iznenađujućim i očigledno plodonosnim. Euforija pod ruku sa medijskom pompom, koje prate svako novo proglašenje NIN-ove knjige godine, ima mnogo pozitivnih strana. Pored Sajma, to je verovatno jedina prilika koja u žižu javnosti postavlja kulturni sadržaj, čitanje i pisce, tih dana napokon zastupljene bar približno kao pojedince, cele godine krajnje nezasluženo prisutne i forsirane. Koliko god nervirala nagla pomama za nagrađenim delom (koje, opet, čim mu istekne „mandat“, obično padne u zaborav i prašinu bibliotečkog fonda – tek nekolicina se u kasnijim decenijama ustoličila kao književni klasik), lepo je slušati o nečemu smislenom i značajnom poput književnosti. I koliko god nagrade s vremenom gubile na težini, usled različitih, uglavnom neumetničkih faktora, njihov značaj opstaje, ako ništa drugo, putem zvučnog imena i duge tradicije. Time se svake sezone budi i održava poštovanje, uz uvek novu nadu da kultura još uvek ima određeni uticaj na svet.
Protekle sedmice se gotovo jednaka prašina podigla i oko odluke da se novouspostavljena nagrada „Ivo Andrić“ (oprez! Nije u pitanju Andrićeva nagrada, koja se veoma dugo dodeljuje za najbolju zbirku pripovedaka) Nobelovčevog Instituta u Višegradu, uruči Bori Đorđeviću za najnoviju pesničku zbirku i, posredno, celokupan dosadašnji autorski rad. Na čelu stručnog žirija nalazi se Emir Kusturica, osnivač Andrićgrada i njemu pripadajućih, sve ozbiljnijih ustanova. Iako je otprilike jasno da sasvim određena ideološka osnova preporučuje i dobitnike za ovo priznanje (patriotska struja sa Matijom Bećkovićem na čelu), ne može se osporoti ni to da je frontmen „Riblje čorbe“, uprkos dugogodišnjem srozavanju ugleda (započetog već sa ratovima koji su rasparčali SFRJ), beskompromisnim pločama i tekstovima iz prvih deset godina karijere svog benda ostavio neizbrisiv trag i zavredeo svaku moguću pohvalu.

Iskreno, Bora Čorba svih ovih godina traje na lovorikama ranih uspeha i neospornog kvaliteta, s obzirom da se nacionalistički ispadi i ponovljivost vulgarizovanih rima iz famoznog teftera nikako ne mogu meriti sa britkom rokenrol satirom što „pršti“ sa prvih albuma i odavno objavljenih knjiga poezije. U tom smislu, iako nazivanje čačanskog rokera (koji je osvojio i prisvojio Beograd), „srpskim Bobom Dilanom“ jeste malo preterano (ako mene pitate, kantautor Dilanovog tipa kod nas može biti jedino Balašević, koji, nažalost, zbog svoje političke „nepodobnosti“, verovatno nikada neće dobiti sličnu nagradu), zaslužio sigurno jeste.

Feminističko spašavanje Karmen

Početkom januara, u jedva pet minuta radio-emisije o kulturi, „Vizija“, na mojoj omiljenoj „Dvestadvojci“, stala su čak tri iritantna primera:
1. etnološkinja ta-i-ta
2. profesorka doktorka ta-i-ta
3. vest o najnovijoj postavci jedne od najpoznatijih opera, Bizeove „Karmen“, u Italiji.
Poslednja stavka naročito. Izuzetno sam osetljiva na kvazifeminizam i prekrajanje istorije ideja, posebno skrnavljenje umetničkih dela u korist moderne, nategnute „rodne ravnopravnosti“. A nova Karmen se od Merimeove i (njome inspirisane) Bizeove junakinje razlikuje upravo po tome što, na kraju, preživi – i to pod obrazloženjem kako su time želeli da pošalju poruku: „dosta nasilja nad ženama“! Reakcije na društvenim mrežama povodom ovog „smelog iskoraka“ su, kažu, podeljene. A ja se pitam: mari li iko za reakcije kritike, stručnjaka, merodavnih osoba – ili su nam glasovi sa mreže postali jedino važno merilo? I još važnije: ko će stati na put NASILJU NAD UMETNOŠĆU i zaštititi je od modernog zlostavljanja? Šta je sledeće - izbavljenje Antigone ili Ane Karenjine, momentalna smrtna kazna za Raskoljnikova, ili nešto slično, ne bi li se zadovoljili kriterijumi savremenih društvenih aktivista i borkinja? Razmislite o tome.

Moderne porodice

Svako vreme ima svoje Feme, teme, probleme, a bogami i vaspitne metode (da ne kažem, u duhu ovog spontanog rimovanja, teoreme!). Kao neko bez roditeljskog iskustva, materinskog instinkta, sopstvenog deteta ili želje da se u toj preteškoj ulozi nađe, možda nemam prava da preterano komentarišem tuđe veštine odgajanja novih mladih bića – ali, s druge strane, bila sam dete (nekada davno!), imam roditelje, pa mi to daje određenu mogućnost upoređivanja i komentarisanja. Znam da je sklonost svake generacije da ističe prednosti čuvenog „u moje vreme…“, (blago) idealizujući prošlost – međutim, zaista verujem o to kako smo mi, naraštaj rođenih do '91. godišta, poslednji normalni izdanci, po pitanju načina odrastanja. I da ne širim preterano temu, iako su naše detinjstvo obeležile mnogobrojne krize, od ratova i sankcija, preko besparice i hiperinflacije, do dominacije turbo i ružičastih mutanata, nikada se ne bih menjala sa današnjim klincima. O svemu tome nekom drugom prilikom, listu ZA i PROTIV ondašnjeg i sadašnjeg možete sastaviti prema sopstvenom iskustvu.

Pre izvesnog vremena, jedan događaj sa teniskog meča u Melburnu uneo je pravu pometnju na već spominjane društvene mreže. Naime, dok je u toku bio duel između Rafaela Nadala i Marina Čilića, sa tribina se oglasio plač sasvim malog deteta. Znate već kako taj zvuk biva nesnosan i naizgled beskonačan. Protivnici su prekinuli meč, sudija se takođe usaglasio, zapitavši se šta, uopšte, beba traži budna posle 22 h (koliko je u tom trenutku pokazivao časovnik), pa još na tribinama? Naravno, dežurni Internet-mudraci su napali njihovu „netoleranciju“ i „neosetljivost srca kamena“, mada je čuđenje sasvim na mestu. I više od toga!
Poslednjih nekoliko godina, otkako se moj komšiluk (što doseljavanjem, što udajama i ženidbama starosedelaca) uvećao za mnogo mališana, više puta na dan se zapitam isto što i teniski eksperti, sa zaprepašćenošću i teško suzbijanom ljutnjom. Kao što rekoh, bila sam i ja mala, „prvi talas“ naseljavanja tek podignutih stambenih blokova u ovom kraju činile su porodice vojnih lica, a njihov podmladak (odnosno, mi deca) bio manje-više istog uzrasta. Odrastali smo skupa, u igrama oko zgrade, po hodnicima, stanovima, ali nismo bili ni blizu tako bučni, asocijalni, razmaženi i histerični, pritom toliko rano, kao većina ove dece. Za sve to jedino vredi okriviti roditelje, kao još gore, zbog čega ne čudi što potomci zaista nemaju na koga da se ugledaju i pokupe pravi obrazac ponašanja. 

U stanu iznad našeg, primera radi, već sedam godina su ljudi za koje je reč divljaci isuviše blaga. Nije neobično što su njihovi klinci potpuno razulareni, jednako neotesani kao otac i majka. No, da se vratim temi, postalo je uobičajeno da oko 23 h ovi četvorogodišnjaci i petogodišnjaci „galopiraju“ stanom, vrište, da u hodniku ili ispred ulaza čujete bebu koju upravo dovode iz ponoćnog „provoda“ u gostima i nekako se ta granica sve više pomera. Sećam se kada smo prvi put ostali budni do 22 i 30, tj. čuvenog „Trećeg dnevnika“ – bilo je to u junu 1999, na dan obustave NATO bombardovanja, što je upravo i predstavljalo povod da se kasnije zaspi. A imali smo (već) po desetak godina! Prethodno, u predškolskom i mlađim razredima osnovne škole, znao se redosled: crtani u 19 h, odvajanje garderobe za ujutru, kupanje i spavanje najkasnije do završetka epizode „Srećnih ljudi“! O ranijim uzrastima da ne govorim. Današnja deca vilene do kasnih sati, da bi u ranu zoru urlikala jer ne mogu da se rasane pred vrtić. A možda ih to moderni roditelji namerno drže budnima tako dugo, ne bi li se zamorili, pa sutradan (ukoliko je vikend) duže spavali/manje smetali? Vode li ih, onda, sa sobom u kafiće kako ne bi propustili društveni život na koji su navikli tokom samačkih godina, bez obzira na to što sasvim mladom organizmu, koji se razvija i raste, to predstavlja pravo mučenje – a okolnom svetu smetnju? Kao, npr, na meču sa podrazumevanim nivoom koncentracije i tišine poput tenisa, ili u bioskopu, pozorištu?

Ne znam, očito nisam dovoljno pametna, savremena, a kao što rekoh nisam ni roditelj. Znam samo da tu nešto ozbiljno ne štima.

Slatkiš meseca
S obzirom da su reakcije na ovaj deo rubrike u prethodnom, „probnom“ izdanju nove Svaštare bile prilično simpatične, rešila sam da je zadržim (umesto književne „preporuke na blic“, koja je suvišna pored kolumne subotom). Januarski utisak je najnovija „Plazmina“ serija sa tri ukusa: kapućino, lešnik i čokolada. O tome koliko volim ovaj keks i kakav sam plazmatičar postoji TEKST, pa nije bilo mnogo sumnje da li ću probati aktuelnu „Plazmu plus“. Doduše, na degustaciji sve i ostaje, pošto je cena zaista preterana u odnosu na količinu proizvoda (70 din. za 100 g, veličina je „mini“). Uzevši sve to u obzir, baš se i ne isplati, niti je prići klasičnoj, proverenoj „Plazmi“. Ipak, za razbijanje monotonije, uz neki čaj ili kafu (ko pije), sasvim pristojno će (se) poslužiti!

Muzička tema

Za razliku od prethodne, godina iza nas nije imala onako dugu, ni zvučnu “crnu listu” odlazaka poznatih lica u večnost, što ne znači da pojedini gubici nisu bili neočekivani i šokantni. Januarsku monotoniju prekinula je tužna vest o iznenadnoj smrti, u 47. godini, irske pevačice Dolores O'Riordan. Jedinstveni glas ispred grupe The Cranberries“ zauvek je utihnuo, a u njenu čast, ali i u svetlu neprestanog svetskog i ovdašnjeg bezumlja, na koje su opominjali, za ovomesečni zvučni utisak biram hit koji svi znamo. I pored velikog broja obrada, original pesme „Zombie“ osteje neprevaziđen, a pitanje iz refrena, nažalost, isto tako validno.

What's in your head?!


18 коментара:

  1. Sta da kazem osim da si sve u pravu. Politiku ne pratim (na zgrazavanje nekih bivsih kolega) jer me dosta uznemirava. Imala sam nekih kontakata sa lokalnim politicarima dok sam pokusavala da se zaposlim iako nisam clan partije, i tu sam spoznala svu bedu njihovog zanimanja, svu prostotu kojom odisu i smucilo mi se sve (mada sam u globalu vec znala da su takvi, kada licno to iskusis, mnogo ti teze padne), i rekla sam sebi da necu vise da se ponizavam na taj nacin. TV nemam pa ne gledam ni vesti, a ne citam ni dnevnu stampu. Citam kad nadjem vremena "Politikin zabavnik" i to je sve. Sto se tice serija/emisija, na Youtube-u redovno pratim nekoliko emisija iz kulture kao i neke istorijske dokumentarce i one iz umetnosti (istoricar umetnosti sam po profesiji) i bas mi prijaju. A serije skinem pa gledam kad nadjem vremena - imam Medicijeve skinute ali trenutno gledam Tudjinku ("Outlander"), pa ce i oni doci na red. :) Sto se tice knjizevnih nagrada, verujem da ima malverzacija, jer sam koliko toliko upoznata kako to funkcionise u umetnickom krugu, a veruj mi, i tu se sve vise gleda koji umetnik je u kojoj stranci i koliko i kakvih veza ima. :( Dejana Atanackovica igrom slucaja znam licno jer sam bila na studentskoj razmeni u Firenci dve nedelje i bio je jako fin prema svima nama, i on i jos neki gostujuci predavaci na Akademiji SACI su nam drzali predavanja, vodili nas u strucne obilaske, a i on nam je priredio zurku na kraju u svojoj kuci, ali kao pisca ga ne poznajem. Kao covek, na osnovu ovog kratkog poznavanja, deluje mi OK. A sto se tice vaspitanja dece, evo majka sam devojcice od 20 meseci, i mogu da ti kazem da mi kao roditelji mnogo odudaramo od vecine oko nas po tome sto joj ne dajemo slatkise (i ne nameravamo do trece godine jer danasnji slatkisi su sve samo nisu kvalitetni pa vise volim da jede domace umeseno kad ima nego svakojake grickalice), sto ne gleda crtace po ceo dan, sto kontrolisemo sta se gleda ako se vec gleda nesto, sto ne bulji u tablet i telefon nimalo i sl. Razvijamo joj ljubav prema knjizi, i zaista voli da joj se cita, po cemu opet odudaramo od ljudi koje poznajemo. Iskreno se nadam da ima jos ljudi koji rade sa svojom decom. Najlakse je pustiti ih. Nas dvoje ne idemo u kasne posete, dete je kuci uvece, mada nece da spava pre 22.30h. Imali smo muku kad se tek rodila jer nije htela da spava do 2-3h ujutru, dok nismo uspeli postepeno da to pomerimo na ovo vreme sad. Mogal bih ceo referat da pisem o ovome, ali naravno da necu. Vec sam se previse raspisala, na cemu ti se izvinjavam. U svakom slucaju, roditeljstvo je zaista najtezi posao, i treba imati mnogo strpljenja i uloziti mnogo rada oko dece, i biti spreman na razna odricanja, a sve da bi napravio coveka.
    Zaista mi se jako svideo tvoj post i zapazanja i saljem pozdrave do sledeceg citanja! :)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pozdrav mladoj majci! Želim samo da ti pružim podršku u tvom svesnom pristupu majčinstvu i životu uopšte i da ti kažem, iz sopstvenog iskustva, da je taj put moguć i da daje rezultate. Ne bih želela da više divergiram, ipak je ovo Isidorin blog. Srdačan pozdrav.

      Избриши
    2. Drage moje, prvo veliko izvinjenje SVIMA što kasnim sa odgovorima, nisam stigla ranije da se pozabavim blogom, ali mi je ujedno izuzetno drago zbog reakcija, komentara, podrške, čitanja uopšte...:)
      Zvezdana, hvala što deliš svoje iskustvo sa nama, BRAVO i moje veliko divljenje suprugu i tebi na svemu, pre svega hrabrosti da u ovim vremenima i sa tako neizvesnom budućnošću osnujete porodicu, ne dozvolite da apatija i pesimizam pobede, kao i trudu koji ulažete u vaspitanje svoje devojčice - moram priznati da me podsećate na moje roditelje, koji su veoma slično podizali brata i mene, uvek su nalazili vremena da provedu sa nama, bez nekih zabrana povukli granicu između dobrog i lošeg. Dosta su radili sa nama i danas kada se osvrnem na svoje detinjstvo, mislim da je kućno vaspitanje ono najvrednije što su mi pružili, to uz kasniju nadgradnju u vidu sreće da sam imala nekoliko fantastičnih profesora i divnih prijatelja tokom školovanja, obogatilo me više nego bilo šta drugo.:)
      Istoričar umetnosti!:) Divno zanimanje, jedan od mojihg nesuđenih izbora prilikom upisa fakulteta i, nažalost, kao što znaš i sama, "neisplativo". Takođe, ista situacija - pet godina otkako sam diplomirala, bila među najboljim studentima u generaciji, u roku i odmah zatim završila master, upisala doktorske i takođe u roku ispolagala sve ispite...ali, od posla ništa. U stranku ne bih ni luda, plus sam otvoreno protiv vlasti (i političara generalno, jer su budale svoje vrste) i nekako ne mogu da pogazim svoj zdrav razum i dostojanstvo, a možda bi bilo "pametnije" prećutati, no dobro...preživi se svakako, a čistog obraza i mirne savesti je ipak lepše i bolje živeti.:)
      Do sada sam jedino uspevala da nađem privremene angažmane, honorarne ili za neku minimalnu platicu, ali ne žalim se, jedino mi je teško što sam poslednje dve godine potpuno zabatalila doktorat i razvlačim se sa tezom, jer mi se, iskreno, uopšte ne da, razočarala sam se.:(
      Međutim, svest da postoje mnogi divni, pametni i kritilki osvešćeni ljudi koji na neki način dele ovu muku i svakodnevno se bore da ostanu pošteni i trezveni uprkos masovnoj hipnozi, vraća mi veru i elan. HVALA!:)))))

      I slobodno se raspišite, pa to i jeste svrha.:)

      Избриши
  2. Još jednom, bravo Isidora! Ko želi da se informiše o svemu iz javnog života dovoljno je samo da pročita tvoj post. Srdačan pozdrav!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Uzvraćam pozdrave i beskrajno hvala na čitanju, podršci!:) Znaš kako, nekada sam znatno više pisala na društvene teme (zapravo, tek pretprošle godine sam se odvažila da uvedem rubrike iz onoga što sam do tada studirala, književnosti), ali sam se umorila shvativši da samo pričam u prazno i nerviram se, a nekako i vrtim u krug, pošto se manje-više iste pojave već godinama obnavljaju...
      Zato sam usmerila blog na neke lepše i vedrije teme, ali smatram da periodičan osvrt i opomena ne mogu da škode.:)

      Избриши
  3. Ne mogu da verujem ovo za Karmen :O
    Slažem se sa svim napisanim, uključujući i ovo za decu. Ni meni nije jasno zašto roditelji malo ne povedu računa i očekuju da tolerišeš ako ti npr. dođu i vrište na uvo, penju se po tebi, gađaju te stvarima (navodim neke primere iz svog života). I sama sam majka i ne bih nikad dozvolila takve stvari, a rano leganje se podrazumeva.
    Videla sam ovu novu Plazmu, ali nisam još probala.
    I ne znam zašto se, zaboga, nerviraš zbog situacije u zemlji kad će nam već za dve godine biti mnogo bolje :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Veruj mi, ni ja nisam mogla da verujem kada sam čula!:) I još tako ponosno navode, kao, super, jaka žena, novi pristup, pomeramo granice…a Karmen je već sama po sebi jaka figura da jača teško može biti, uz tragiku koja svemu tome dodatno doprinosi, ta mračna priča, strastvena, surova…hajde sad da prekrajamo sve završetke, pa gde je tu smisao?
      Bojala sam se hvatanja u koštac sa temom o vaspitanju dece, jer, kao što rekoh, ja nisam u toj situaciji, ali pošto znam da je većina vas, mojih blogokoleginica, od već iskusnih mama , mogu samo reći da se radujem što nisam previše omašila sa zapažanjima I izlupetala svašta.
      “Plazma kapućino” je najlepša, ove druge dve stvarno nisu ništa novo.
      Da, da, sad imamo i tačan datum ulaska u Evropsku uniju, 2025!:) Zapravo, pre će Martin završiti i objaviti celu “Pesmu Leda i Vatre”, kako mi deluje.

      Избриши
  4. Bravo, Isidora! Odlican post, temeljno kao i uvek. U vecini stvari se slazem sa tobom. Nasmejala sam se za ovo moderno odgajanje dece :-) I sama sam majka dvoje dece, jedno ce pet godina za koji dan, drugo je dvoipogodisnjak. Nemamo apsolutno nikakvu pomoc pri odgajanju dece, drustveni zivot mi je bio na nuli kada sam bila na porodiljskom, sama sa njima po ceo dan , i to mi je jako tesko padalo, ali mi nije na pamet padalo da ih vucem po kaficima, trznim centrima, uvek sam pre birala setnju pored reke ili oparkic. Ovde je inace postalo normalno, da ne kazem moderno, da se izlazi po trznim centrima. Onako porodicno. Ja sam sokirana time. I kao devojka, a i sada kao majka u trzne centre idem iskljucivo kada kupujem nesto, sa decom ako im kupujem nesto sto mora de se proba, udjemo u radnju, proba dete, kupimo, izadjemo. Izlazimo ili u prirodu i na mesta koja su prilagodjena deci. Inace nisam uopste majcinski tip i zaista me ne odusevljava to da mi neka deca podlecu pod noge ili vriste nad glavom dok pijem kafu recimo. Takodje telefoni, tableti i ostala cuda su ili zabranjeni ili svedeni na minimum pri kontrolisanim uslovima...Rano leganje se podrazumeva, a moja deca su ranoranioci kad god legli. Bolje da ja sama napisem post na ovu temu, raspisah se ovde .....Hahahaha
    Plazmu lesnik i kapucino sam probala, kapucino mi je ok, ali ipak original je original.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš zato što znam da imaš dvoje male dece i uklapaš njihovo odgajanje sa poslom, zanimalo me tvoje viđenje svega toga.:) Šta da ti kažem, meni je stvarno žao klinaca koje iskompleksirani roditelji „vucaraju“ svuda sa sobom, ne razmišljajući je li to mesto uopšte prilagođeno njihovom uzrastu, niti uzimajući u obzir ostatak sveta. Sve polazi iz kuće, osnova koju tada stvorimo prati nas čitavog života u dobroj meri, npr. kad spominješ ranoranioce, mislim da je meni od školskih dana ostala navika da se budim do 7 h, ležem uglavnom pre ponoći i to su neke stvari koje se kasnije teško promene, a što se pre razviju kod dece, to im veću uslugu činimo.

      Slažem se, vidim da ima i nova slana, sa maslinkama valjda, ali cena je "lepa" i ne da mi se mnogo da eksperimentišem, čini mi se da zloupotrebljavaju ime brenda i već preteruju.

      Hvala mnogo na čitanju i komentaru!:)

      Избриши
  5. Gde je forumski emotikon koji se lupa po čelu kada je čoveku potreban, nemam reči za "Karmen". Još samo da Margerit rasproda sve što poseduje uz Armandovu pomoć, pa da onako lovarni žive srećno do kraja života.. Ili da Julija kad se probudi, pogleda u mrtvog Romea i kaže nešto u fazonu "Vidi budale"..

    Vidi naše mis fotogeničnosti, nisam mu facu videla ima više od mesec dana. Život mi se smuči nakon 2 dana izloženosti otpadu Pinka i Hepija. Pošto to jelte stariji naraštaji ne gase fino smo uz jutarnju kafu, oko 9 časova, ugledali striptizetu u jutarnjem programu kako vitla pomagalima iz struke. Znam da smo svu pristojnost i kulturu bacili kroz prozor kada su "mediji" u pitanju, ali brate mili još uvek se krstim.. Gde je to dno, da već jednom potonemo, pa kud koji mili moji, ova Životinjska farma je gora od bilo kog rijalitija. Ne postoji paleta mrkih boja kojima bi se stanje moglo opisati.. Ali avaj, za dve godine eto boljitka. :D
    Kad je domaća televizija u pitanju mislim da su jedino RTS 2 i RTS 3 to svetlo na kraju tunela, kvalitet i moral su diskutabilni kod nekih a kod ovih što vode programsku šemu ala kanalizacija moral, pored mnogih drugih parametara, cupka pred rečnikom do sada izgubivši nadu da će njegovo značenje uopšte postati primećeno i prihvaćeno.

    Kao što je Ivana nedavno pomenula po pitanju Oskara, nema više nekih značajnih ostvarenja koja će ostaviti neki pečat, makar u trajanju od decenije ako ne duže.. Tako je čini mi se sa svim nagradama, svemu što i dobije nagradu, nakon godine dana "istekne rok" i padne u zaborav. Greota. Što se tiče Bore, muzički, kao i većina koji su slavu onomad stekli, živi od stare ploče, tako reći.
    Alergična sam na prekrštanje svakog zanimanja.. Na kakve sve ideje dolaze postaje mi i komično, ali eto žena ne može biti arhitekta, doktor, pedagog (pedagogica).. :)
    O porodicama da ne govorim, noćas komšije puštale Draganu Mirković, jedan opet kao progrmiran nedeljom burgija i gruva. Ne sećam se kada sam poslednji put sela negde da popijem kafu a da neko dete nije sedelo u kafiću i blenulo u telefon, crtaći urlaju sve u 16. O bebama i modernim majkama bolje da ne počinjem, moglo bi potrajati. :D

    Hvala ti na divnom tekstu. :**

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Obožavam tvoje komentare! :))) Mnogo hvala što me uvek ovako britko dopuniš.:*
      Ma, ništa me više ne bi začudilo, sad se "u ime sloboda" i "ravnopravnosti" ne poštuje više ništa, prekrajaju po potrebi i bez imalo stida, samo da budu "moderni". Isto važi za ove "ženstvene" nazive zanimanja, naježim se kad čujem "sociološkinja, psihološkinja, osnivačica"...jer, pored toga što zvuči nakaradno, dodatno ističe rodnu NERAVNOPRAVNOST. :(
      Haha, pogledaj obavezno novogodišnju emisiju Zorana Kesića, meni je on dovoljan da kroz priloge "pohvatam" sve novitete sa naše političke scene...još se oporavljam od onog "najlepši čoveče!", a o poklanjanju ovaca i teladi da ne govorim. Mrtva trka ko mi je komičniji, Aca Srbin ili Vulin "Če Gevara", što je u Sahari bio brži od pustinjskog vozila...
      A to što nema dugotrajno vrednog ostvarenja možemo da zahvalimo instant-"kulturi" koja je ukinula strpljenje, pa se samo hita da nešto odmah, istog trena proglasimo genijalnim, savršenim, da je svaki talenat odmah neponovljiv, nema čekanja da se neko razvije, dokaže, zato i padaju u zaborav čim se euforija stiša.
      Joj, ćuti, ovi iznad mene imaju repertoar koji, verujem, samo pod šatrom na seoskoj svadbi može da se čuje.
      Tablet i telefon postadoše glavna zanimacija i sredstvo da se dete smiri - samo im poture onaj displej pod nos, užas jedan.

      Hvala tebi.:))))

      Избриши
    2. Inače, bila je već striptizeta u vreme nedeljnog ručka na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, pre deset i više godina, tako da je i ta fora provaljena, pretpostavljam da bi sada samo ubistvo uživo zadovoljilo sirotinju raju, sve drugo smo već videli.:(

      Избриши
  6. Isidora, voim kad se rapsričaš imaš šta da kažeš i uvek mi je lepo da čitatm. O dleu o politici ja stvarno nemam neki komentar, kao luzer sam jer ja baš ne ulazim u politiku ali ja naše vesti (a ni strane političke) nit čitam, nit gledam ma da me teraš da navedem dva ministra ja blage veze nemam moja politička interesovanja dostižu nivo da je premijer Kanade Džastin Tredu jako šarmantan čovek i tu se negde završavaju.
    Ja ne umem da pišem ćirilicu, barem ne štampanu. Pisanu umem mada je jako reko koristim drugim rečima ja od nekog petog razreda (ako izuzmem pismene zadatke) pišem štamapanom latinicom, čak u srednjoj kada mi je profesorka tražila da kucam neki dokument (ekonomska škola te stvari se pišu) tj. da ga napišem na štamapnoj ćirilici (jer nije radio štampač pa što da nas ne muči) ja sam rekla da mi smanji ocenu ali da ja mogu ili da pišem latinicu ili pisanu ćirilicu, sramota me je ali stvarno ne znam ja već imam škrabopis zamisli tek to da neko vidi.
    Što se TV-a tiče pisala sam već da ja nemam praksu da palim TV, prosto dokumentarce često gledam na YT (ima vazda BBC-jevih) ili skidam...meni je lap-top i telefon sredstvo za to, ali verujem da ima dobrih i TV zaista ima šta da ponudi ko želi da gleda. E sad ko sedi i gleda Pink pod izgovorom "nema šta drugo" taj prvo treba da se zapita šta je sa njegovim mozgom, pa onda sve ostalo. Ima šta da se gleda ako gledaš Pink gledaš zato što si tajno seljačina koju interesuju te stveri (opalih rent nemoj da mi zameriš).
    Dodele nagrada jednako nisam pratila nikakve (mada ja kad pratim pretežno budu filmske), za Gremi sam čula (tviter je prozor u svet) rane žalbe od toga da daobr deo umetnika nije hteo da nastupi do toga da je beležio malu gledanost. Iskreno volim Bruna Marsa ali 24K magic "rcord of the year" (Kendrik Lamar od nominovanih definitivno je trebao) ili "That's what I like" pesma godine? Pa tačno da se ubiju i Ed Širan i dobar deo umetnika koji je snimao tokom prethonde godine "Sign of times"Herija Stajlsa je 70 puta kvlaitetnija pesma :)
    Nisam merodavna da komentarišem Karmen, sa jedne strane nisam za to da neko uzme i prepravlja originalna dela a opet sa druge strane ako je mogla da se radi Ana Karenjina kao film iz perspektive Vronskog, plus tu je feministički ideal koji šalej jasnu poruku...nisam sigurna moram dobro da razmislim :)
    U mom komšiluku nema dece, ima ili amtoraca ili maldih. Ali maldi. Oni često budu problem. Ispod mene je komšija koji me od rane zore časti cajkama toliko da sam mu pretila rečima "gasi tu seljančuru svinjo debela ili zvoem policiju" (zamisli onda koliko me je nervirao kad ja smirena i smerna kažem tako nešto) , iznad mene je komšija koji sluša gotik metal pa me u 4 ujutru časti sa zvucima koji su toliko jezivi da me redovno trumiraju. C'est la vie.
    Raspisala sam se ko blesava u 4 ujutru. Uglavnom odličan post i baš sam uživala :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi mnogo, na čitanju i uvek zanimljivim komentarima.:)
      Pa, ne pratim ni ja politiku, zaista, ali od nekih stvari naprosto ne mogu pobeći :(, naročito kada one irektno utiču na život i opstanak moje porodice, tako da s vremena na vreme osetim potrebu da "pljunem u prazno", a od pre nekog perioda sam u potpunosti počela da primenjujem PODSMEH-taktiku, jer je to jedini način na koji se sa ovim spodobama može i koji zaslužuju.:)
      Jao, Saro, ali to je strašno, ogroman, OGROMAN propust našeg obrazovnog sistema i veruj mi, nisi uopšte jedina, veliki broj generacija je toliko oštećen da se ovih dana razmatra uvođenje srpskog kao obaveznog predmeta na fakultetima, pošto su čitave generacije praktično funkcionalno nepismene, a to važi i za visoko obrazovane ljude sa prirodnih nauka i sličnih oblasti, koji su poslednji kontakt sa maternjim jezikom, gramatikom, pravilima, imali još u osnovnoj školi. :( Sad, ne znam koliko se može popraviti, šteta je učinjena odavno, ali ako misle da vredi pokušati, možda i spasimo što se da spasiti...:(
      Ma, da, to jeste suština: SLOBODA IZBORA, ja gledam šta mene interesuje, niko mi ne može nametnuti, a to gleda li se na televiziji ili preko kompjutera, stvar je tehničkih mogućnosti, ko šta ima :), realno, kič i šund preplavili su mrežu podjednako kao i druge vrste medija, pa je malo nepravedno okriviti samo TV za njihovu promociju.:)
      Dobro, ali toj "Ani" iz perspektive Vronskog nije izmenjen kraj, ni suština. A feminizam potezati u kontekstu devetnaestovekovnog književnog dela nema smisla, ali o tome smo već ranije razgovarale. Ne znam, mislim da se danas izgubilo poštovanje, izgubila se mera, ali me teši to što vreme sve dovede na svoje mesto.:)
      O komšiluku bih mogla do sutra, eto, juče gledam kako je lik iz solitera preko puta zavitlao smeće sa terase u deo parkića ispred svog ulaza, a u prolazu su nagomilali neke bačene dušeke i stari nameštaj, tu ulaze i spavaju psi lutalice, deponija usred grada...kućni red ne postoji, zato i mogu da luduju sa muzikom u svako doba. I to su "građani". Ludilo.
      Hvala, drago mi je što ti se svidelo.:)*

      Избриши
  7. Ja sam i dalje fascinirana činjenicom da imaš rubriku "Slatkiš meseca". :D

    Odličan je tekst, u dahu sam ga pročitala iako si se dobrano raspisala. Politika nam se toliko uvukla u svakodnevni život, da mislim da nema dana kada ne raspredamo iste priče, iznova i iznova. Ja se iskreno nadam da će se Beograđani opametiti i da ih moguća kiša neće sprečiti da izađu na glasanje. Ja lično ne mogu da dočekam taj 4. mart, iako se najiskrenije plašim rezultata.

    Gledala sam Medičijeve i nisam baš nešto oduševljena. Glavni glumac (kako god da se zove, zvaćemo ga Rob Stark) mi se čini kao promašen kasting, taj njegov blagoteleći izraz lica me je sve vreme strašno nervirao. Vidim da su najavili i drugu sezonu, sa novom postavom, mada nemam neka prevelika očekivanja zbog samog koncepta serije (malo istorije, mnogo lične drame). Što naravno ne znači da neću gledati :D

    Vest o Dolores je beskrajno tužna, mada je ona samo jedna u nizu umetnika koji su nas napustili za kratko vreme, mahom sopstvenom voljom. Na sve to dodaj i jučerašnju vest o Glogovcu koja me je stvarno iskreno potresla (kao onomad vest o Mandi), kao da sve te smrti šalju poruku da na ovom svetu polako izumire sve što vredi i da samo korov može da opstane. Naročito kod nas. :(

    ОдговориИзбриши
  8. U pozitivnom ili negativnom smislu?:)

    Nažalost, ja se sve manje nadam, jer razgovarajući sa ljudima, vidim da oni osvešćeni uglavnom iz sličnih razloga ostaju po strani, a masa koja upija sve te nebuloze i lažna obećanja daje glasove i održava ovakvo stanje.:( Ali, dobro, nada umire poslednja - sve se tešim da od dna ne može niže.

    E, ja baš sinoć odgledah prvu epizodu "Medičijevih" i nije mi loša, očekivala sam (posle one uvodne špice sa pesmom na engleskom, koja mi je bila toliko neprirodna i čudna) da je traljavo, ali za sada je OK - nije dobra koliko "Bordžije", ali mislim da će se fanovima svideti, a ja planiram prikaz nakon tih osam epizoda, pa ću videti kakvi će mi tada biti utisci.:)
    Drugu sezonu ću svakako pratiti zbog novih članova ekipe, među kojima je Bredli Džejms, Artur iz meni mnogo drage serije "Merlin".:)

    Da, mnogo me rastužila vest o Glogovcu, čula sam nedavno da je teško bolestan, ali nadala sam se da će se ipak izboriti.:( Bio je zaista sjajan glumac i prepametan čovek, prosto zračio i kada spominjemo sve te odlaske, zaista imam utisak da vreme, svet, lome te neobične, prefinjene i retke duše, ostavljajući malo nade. Pesimizam, možda, ali tužno je i obeshrabruje, kao da je sa svakom smrću umetnika neka svetiljka nade ugašena. :(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma nije negativan smisao, naravno, prosto me uvek nasmeje :D

      U pravu si za špicu za Medičijeve, ja mnogo volim Skin (Skunk Anansie obožavam), ali baš sam se iznenadila odabiru, nekako ne ide uz seriju.

      Избриши
    2. Nisam znala da je njen vokal, hvala na podatku!:) Tema je dobra, ali nekako previše savremena za renesansnu seriju, baš mi se nikako ne uklapa.
      P.S. Imaš pravo za "teleću facu" Ričarda Madena/Roba, sve više i meni počinje da smeta.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...