Subota sa knjigom: „Tajna nemuštog jezika“

piše: Isidora Đolović

Drugi deo priče o dečaku Miki, "Tajna nemuštog jezika", nadovezuje se na čudesno leto u kome je sklopio poznanstva sa magičnim bićima i doživeo brojne avanture (opisane u knjizi “Zelenbabini darovi”, o kojoj možete čitati OVDE). Jesenji polazak u peti razred donosi sezonske mirise pečene paprike, domaćeg džema i sutonskih magli, a našem drugaru mnoge izazove uklapanja u novi školski poredak. Razredna, nastavnica biologije zvana Ameba, ima razumevanja, ali i brine zbog očiglednog neuklapanja svog đaka u sredinu. Odeljenske siledžije mu, naprotiv, tek pripremaju nove podvale. Povrh svega, njegov ljubimac – kornjača Paun, sve teže podnosi nemogućnost sporazumevanja sa Mikom. Sposobnost govora žrtvovao je prilici da vidi sveta, krajem prethodne pustolovine, a sada mu to pričinjava mnogo muka. Kako upozoriti prijatelja na zaveru dečaka iz zadnje klupe i sačuvati mu dostojanstvo, a istovremeno ne dovesti sebe u opasnost (obelodanjivanjem čarobnih moći)?

Sa svoje strane, Mika je takođe zabrinut. Propala mu je javna demostracija veština “dresiranog neverovatnog reptila” pred razredom. Mama i tata, konačno se službeno skrasivši na jednom mestu, imaju poteškoća da se prilagode statičnom suživotu. A kada kornjačica, posle trodnevnog nestanka (kome je prethodilo neobično ponašanje, uključujući naizgled nemotivisano žvakanje stranica knjige!), dođe i obrati mu se jasno, glasno, Mika sa zebnjom saznaje da mu je ljubimac velikodušno pribavio dar nemuštog jezika. Kao kroz maglu, prisetiće se istoimene narodne priče i cene koju takav, netraženi poklon podrazumeva. Savetnik je ponovo legendarna baka koja, na Mikinu molbu, iz stare knjige unuku čita traženu bajku – uz puslice, dabome! 

Postavši neka vrsta doktora Dulitla-osnovca, Mika ne samo da nadalje teško izlazi na kraj sa kakofonijom u svojoj glavi (pa, primera radi, dok ptice stalno brbljaju, „mačke nisu mnogo govorile (Daj. Mazi. Neću. Mrzim.)“), mora da nosi sa sobom kornjaču okuraženu podvalom, željnu pustolovine i osvetnički raspoloženu prema ostatku odeljenja, već njegova sve očiglednija rasejanost privlači pažnju nastavnika i roditelja. A razlog, svoju novu sposobnost, mora da sakrije po cenu života, što je, za osobu koja ne ume da laže, zaista teška muka!

Zbog svega toga, Mika odlučuje da neželjeni dar vrati lično strašnom Zmijskom Caru. Ovo podrazumeva novo putešestvije u nepoznato. Svi kojima fali maljutak Zaviša, biće zadovoljni ulogom koju za tu priliku preuzima Paun. Dostojna zamena, on je duhoviti, neretko zajedljivi sagovornik i pratilac, pomalo drzak, ali privržen. Doduše, nemušti jezik ponekad ispadne i koristan, kao npr. za pronalaženje prstena školske drugarice Svetlane koji je progutao gusan – ali, nedovoljno da odvrati dečaka od započete misije. 

Kao i svako načitano dete, Mika sam povlači paralele između njihovog pada u rupu i kretanja kroz šumski svet okrenut naopačke – pod zemljom, sa Kerolovom Alisom i njenim upadom u Zemlju čuda. Paun, naravno, sve vreme džangriza, jer će Mikino oslobađanje značiti njegovo sopstveno, ponovno utonuće u tišinu, pa malo-malo sabotira preduzimane korake. A oni su, najpre, savladavanje tri prepreke u vidu ograda (od trnja, srebra i živih zmija) sa iskušenjima (probuđenog besa, pohlepe i veštine pričanja) koja dečak mora suzbiti kako bi uopšte prošao. Zatim ga očekuju carski dvor na otvorenom i šokantna vladareva namera da kći Gujicu uda za Miku – ne bi li joj se ispunila želja da postane ljudsko biće. Kako bi se izbavio iz ove nevolje, a spasio i Pauna, zadržanog kao taoca, Miki ne preostaje ništa drugo nego da se vrati u svoj svet i potraži moćnu, strašnu Mokoš. Ona mu, navodno, jedina može pomoći – međutim, cena sada ugrožava čitavu Mikinu porodicu. Prepušten sebi, sasvim neupućen, dečak dolazi u dilemu: kako se odlučiti?

Ivana Nešić i u nastavku sjajno prepliće realistično i fantastično, mirise i boje svakodnevnice uz folklornu mistiku, dnevne zavrzlame sa predanjima – a sve rečenicom i stilom koji su tečni, znalački, čisti. Zanimljiva je, npr. Mikina reakcija na kraj priče „Nemušti jezik“: umesto da joj oda tajnu, čovek je izmlatio suprugu, što dečaka modernog doba, u kome je porodično nasilje apsolutno nedopustivo, iskreno sablazni i začudi! Postavka radnje je odlična, dijalozi sigurno vođeni i zanimljivi, dok efektne „priče u priči“ uvode mnoge važne podzaplete kroz porodične legende. Upoznajući čitaoce sa pojmovima poput talasona (zaštitnika kuće – duha predaka) ili pojavom „uziđivanja senke u temelje“ (vrsta graditeljske žrtve), nastavlja se potrebno povezivanje sa drevnim običajima i verovanjima Starih Slovena. Srećom, poslednjih godina je interesovanje za mitologiju i tradiciju naših predaka sve veće, a Ivana Nešić se uspešno priključila tom talasu i pružila mu značajan doprinos. Istovremeno, to je njenom serijalu o Miki obezbedilo prepoznatljivu, osobenu crtu.

Izdvaja se nekoliko novih, epizodnih figura. U prvom redu, imamo „talasona“ Mikine porodične kuće – čukundedu trgovca, gazda-Mijajla. Njegove interesantne uspomene, vođstvo i zaštita, pružiće Miki snagu da se uhvati u koštac sa samim silama prirode. „Deda“ je, opet, u Paunovom odsustvu, više nego dobar drug – istina, kao po dužnosti strog i namćorast, ali zato zna da savija, u amajlije pakuje i opet oslobađa gromove, iako ne razume zašto mu potomci nose najlon-čarape! Upoznaćete i jednog pravog zduhača, Mikinog rođaka sa sela, Jevru – a usput otkriti priču iza starog porodičnog prstena, naučiti šta sve sadrži obuka jednog goniča oluja i posvedočiti naglom dolasku (Štulićevog!) „proleća u decembru“. Naposletku, živopisan je i lik zmijske princeze Gujice, koja čezne za upoznavanjem sveta izvan rodne jazbine i sticanjem drugačije prirode. U te svrhe, radoznalo ispituje Pauna o ljudima, upijajući svaku pojedinost njegovih priča, ulažući čak i napor da žvaće – jagode!

Za propratne ilustracije još jednom je zaslužan Tihomir Čelanović i moram napomenuti kako je samo izdanje vizuelno veoma lepo, usled čega je pravo zadovoljstvo držati knjigu u rukama (na čemu ponovo sve pohvale izdavaču, a to je Kreativni centar, 2014). Ovoga puta, naslovom i  crtežom na koricama dominira grimizni odsjaj, što – vratimo li se simbolici boja, uočenoj u radnji prve knjige – kao da nagoveštava da bi treći deo mogao biti u znaku plave?

Pun humora, ali i napetosti, akcije i topline, onostranog duboko zapretenog u bliskost i atmosferu doma, drugi deo maštovitog, originalnog, neodoljivog serijala Ivane Nešić uspešno je preskočio „kamen spoticanja“, taj rizik koji vreba svaki nastavak. Ako su vam se dopali „Zelenbabini darovi“, nema nikakvog razloga da i sada ne uživate – a ukoliko još uvek niste upoznati sa pričom, imate najiskreniju preporuku za duplu radost čitanja.