Subota sa knjigom: Čitanje kao lek

piše (i patetiše): Isidora Đolović

Živeti u Beogradu je mnogo lepo. Preživljavati nije prijatno – kamoli lepo, nigde, a pogotovo je teško i neprijatno u tako velikim sredinama. Istina, Guns- i u čuvenoj pesmi konstatuju:“Nothing lasts forever, even cold november rain“, ali na kraju tog spota (one produžene verzije) nevesta umire. I jeste, citat Erika Drejvena iz „Vrane“ dosta ohrabrujuće glasi: „It can't rain all the time“ – pa, ipak, znamo kako je Brendon Li završio na snimanju istog filma. I kako god okrenuli, preživi se ili ne, odnosno, živite ili preživljavate – već prema mogućnostima ili izboru.

Ipak, strategije preživljavanja su, uočio je to još Ivo Andrić, veoma bliske strategijama pripovedanja. Iz dana u dan, vraćajući se sa posla hladnom, pustom stanu i praznih džepova, a glave pune briga i iscrpljena (prvenstveno pshički) dugo priželjkivanom „samostalnošću“, hvatam se papira i olovke kao utehe. Beležim u prolazu uhvaćene slike i sličice, svetle trenutke velegradske gungule, vinjete koje vraćaju nadu. Nižem spisak razloga ZA, argumenata da se istraje u borbi, ne podlegne strahu i trenutno lošoj fazi, da se ne odustane. Ređam ih, kao motivaciju i podstrek, slično Šeherezadi zagovarajući samu sebe, pričom i (posle, čitanjem) produžujući život!

Usled pretežno tehničkih okolnosti, rubrike koje se tiču filmova i serija biće, do kraja godine, u krajnje neizvesnom statusu. S obzirom da poslednjih mesec i više dana koristim kompjuter jedino na poslu, a tekstove unapred pripremam, nisam u mogućnosti da objavljujem toliko često, ni iscrpno kao pre. Nadam se da će moja mala, verna grupa čitalaca, ali i svih dobronamernih posetilaca bloga, imati razumevanja i strpljenja dok se ne ustalim i koliko-toliko stanem „na svoje noge“ u ovoj povratničkoj avanturi. Koncept, zamisli i dobra volja uvek postoje, ali njihovo sprovođenje u delo nije uvek isključivo u mojoj moći. Zato će, barem, subotnje druženje sa knjigom biti redovno, kao i do sada! Čitam stalno i to mi je svojevrsni odmor, lek, terapija protiv trenutaka klonulosti duhom, kriza, zamora ili apatije. 

Zapravo, dok čekam da mi roditelji pošalju novu „turu“ štiva iz biblioteke (u beogradskoj mi je članarina odavno istekla, a baš kao ni Sajam knjiga, u ovom trenutku ne mogu da isfinansiram njenu obnovu), više puta se setim onog citata Gavrila Principa - jedno vreme se nalazio i na ovoj stranici...Naime, vidovdanski heroj je, uz sve muke pretrpljene u terezinskom zatvoru, najviše patio što „nema knjige i ne može da čita“! Poređenje je, svakako, neumesno i preterano, ali moje potpuno razumevanje iste uskraćenosti time nije umanjeno. I verujte, u nedostatku tehnoloških „zanimacija“ poput Interneta, televizije, telefona, čak i radija, um se otvori više nego ikada, stupate u bliži odnos sa sopstvom, imate više prostora i vremena za kontemplaciju, introspekciju, pisanje i, naravno, prisnije i staloženije, udubljenije druženje sa knjigom.

Do kraja decembra, već sam vam pripremila razne (i, nadam se, interesantne) književne prikaze i teme, a ovoga puta izdvajam mini-listu „preporuka na blic“, koje bi mogle da se sasvim fino uklope u ove čas sumorne, čas "zubato" sunčane dane zrele jeseni. Svaka je, to im je zajedničko, neuobičajena po odabiru i načinu obrade svoje teme.

**** 

Jesenja rapsodija - “Papina kći” (Laguna, 2016)

Evidentno je da se Nobelovac Dario Fo, pre svega dramski pisac kome je ovo bio romaneskni debi, služio tehnikom komedije del arte (primer su, najpre, dijalozi!) i svojim velikim iskustvom sa njome. Pomešao je satiru, faktografiju, tračeve, stereotipe, stvorivši zabavno, žanrovski pomalo neobično, atipično romaneskno viđenje Lukrecije. Očigledno je da mu je veoma simpatična i draga, pa se potrudio da prečisti njenu biografiju od silnih istorijskih nepravdi, mada ostajući u domenu fikcije i dopada mi se što je pred nama živa, svakidašnja Lukrecija, dete-žena, povređivana i korišćena kao očev i bratovljev pion, a ipak empatična, zaljubljena, mila, plemenita i puna životne energije.

Istina, pretrčano je preko mnogih epizoda, poput Huanovog ubistva, braka sa Alfonsom Aragonskim ili veze sa Pjetrom Bembom, a opet, ne mogu reći da autor nije na sve obratio pažnju i da je išta izostavljeno. Naprosto, određene stvari koje su istorijski neproverene, ostavlja na nivou nagađanja ili potpuno raskrinkava kao izmišljotine (Peroto i vanbračni sin, incest, veza sa Frančeskom Gonzagom); druge, koje fikcija uglavnom preskače (Karlota koja je odbila Čezarovu prosidbu, npr), uredno su pobrojane.

Svidelo mi se što su papa i Čezare skoro pa ravnopravni glavni likovi, posvećeno im je mnogo prostora i pažnje, a to i ne čudi s obzirom na uticaj koji su imali na glavnu junakinju. S druge strane, najmlađi brat Žofre kao da i ne postoji, pojavi se niotkuda oženjen i opet iščezne; Vanoca i Đulija Farneze takođe - pomenimo to u prilog isprekidanosti i izostavljanju delova priče.
Komentari pisca, aluzije na neke današnje pojmove, citiranje drugih proučavalaca porodice, upotpunjuju udaljavanje od žanra istorijskog romana, stvarajući neobičan hibrid u skladu sa renesansom koju prikazuje, što je možda bila krajnja namera pisca, a možda je jednostavno reč o neiskustvu u pisanju romana.

Kako god bilo, kao ljubitelju svega u vezi sa Bordžijama (a čitala sam zaista svašta - od Puzoove "Porodice" do Burhardove nebuloze; gledala seriju...ali misterioznost koja prati Bodžije uvek ostavlja mesta za nove interpretacije i nagađanja, samim tim i dela), knjiga mi je bila zanimljiva (pročitala sam je za dan!), stil je prijemčiv, zabavan i ne opterećuje, pa se stranice brzo okreću.
Dopada mi se očigledan uloženi napor da se isprave nepravde koje je legenda nanela Lukreciji, u čemu je, rekla bih, pisac bio uspešan. Ironični, pronicljivi pogled na društveno-politički kontekst je veoma interesantan i koristan.

Ipak smatram da oni koji očekuju istorijsku fikciju u uobičajenom smislu neće biti preterano oduševljeni, pošto će roman izneveriti njihove nade, upravo zbog svog nesvakidašnjeg tona, autorskih poigravanja, komentara i kritičkog pogleda na verodostojnost onoga što je pristiglo do nas, kroz vekove. U svakom slučaju, predstavlja osveženje u moru nebulozne istorijske fikcije o Bordžijama. A ukoliko vas zanima televizijska serija o ovoj kontroverznoj porodici, “klik” na rubriku u kojoj sam recenzirala svaku pojedinačnu epizodu.

Pričalačka zavrzlama - “Kći direktora cirkusa” (Geopoetika, 2002)

Pre svega, zaista ne znam ko sastavlja ove kratke prikaze radnje romana, jer često nemaju veze sa samom knjigom i stvaraju pogrešnu predstavu, podstiču pogrešno očekivanje kod čitalaca. U ovom slučaju, ipak, drago mi je što je bilo tako. Ako bih morala da u samo dve reči sažmem svoju preporuku, ona bi glasila: OČEKUJTE NEOČEKIVANO!

Upravo tako. Mogu da potpišem kako je upravo ovo (uz "Misteriju pasijansa") najbolji od svih romana Justejna Gordera koje sam do sada pročitala, a koji većim delom koketiraju sa filozofijom i na taj način doprinose već uvreženom mišljenju o piscu. Tako ga sada uglavnom trpaju u isti koš sa, npr. Koeljom, ili ko je već mudronosac za široke mase. Ali ja nipošto ne mislim da je izvikan, niti da spada u pomenutu grupu. Uspeo je da filozofske i psihološke teme učini prijemčivijim, interesantnijim, bližim čitaocima. Odlikuju ga bravurozni zapleti, lepe pouke, misli....Posebno mi se dopada što je majstor PRIČE U PRIČI. A toga u "Kćeri direktora cirkusa" ima koliko vam duša ište.

Roman je drugačiji od ostalih, pa potvrđuje autorovu veštinu da uskladi prijatan, magnetski privlačan, interesantan stil pisanja sa pristupom dubinama psihe junaka i znalačkim uvođenjem u nju. Narator, Peter "Pauk", kontroverzan je i krajnje neobičan čovek, večito na granici realnosti i mašte, genijalnosti i manijakalnosti. Opredelivši se da bivstvuje u senci i posmatra svet sa strane, on ispreda svoje pripovesti kao mrežu koja sačinjava život i vodi ga putem čudnih odluka, kobnih posledica. Svaki put kada ostvari, ma kako kratkotrajan dodir sa spoljašnjim svetom, Peter bez svoje volje ili loše namere postavlja temelj budućoj nesreći. Njegovo potiskivanje i zamena mučne stvarnosti izmaštanim sećanjima dovode do nečega što bi najpribližnije mogli definisati kao, doduše dramsku, tragičku krivicu. Naravno, autor ostavlja završetak dvosmislenim i ovu misterioznu, zanosnu, neobičnu priču tako otvara prema nama, dosledno svom dosadašnjem maniru. On se igra, a svi sudelujemo.

Pretpraznična tuga - “U jednom ogledalu, u jednoj zagonetki” (Geopoetika, 1998)

"Celo Tvorčevo delo je jedno ogledalo, Sesilija. Ceo svet je jedna zagonetka."

Kratki roman "U jednom ogledalu, u jednoj zagonetki" nije najbolje Gorderovo delo. Nije ni preterano originalno: dijaloška forma i lik devojčice kao slušaoca-učenika, posredstvom koga autor dobija priliku da na jednostavan način prenese određene pouke svojim čitaocima, veoma podsećaju na "Sofijin svet". Zapravo, nije ni roman u pravom smislu i možda više odgovara dužoj pripoveci - ali, te granice su ionako odavno prilično blede i problematične (još od Milićevićevog "Bespuća", npr, da ne pominjemo "Prokletu avliju"!). Ponovo su tu brojne filozofske teze i teme, ovoga puta više nego ikada religijski (hrišćanski) obojene. Pronaći ćete taj laki, čitljivi, topli stil. Na momente zasmeta ponavljanje određenih fraza i iskaza (što je, imajući u vidu naslov, ipak sasvim logično!), povremeno dođe do monotonih scena. Nije savršeno, niti najdublje. Ponekad ni posebno zanimljivo. I definitivno, nikako za osetljive.

Ali je najtužnije koje sam do sada pročitala iz pera ovog norveškog autora. I u skorije vreme, uopšte gledajući. Isto tako je i najmračnije. Posle zatvaranja ove knjige, ne napušta me osećanje neke teskobe, iako nije ni prva, ni jedina koja se bavi ovakvom temom - a to čini veoma suptilno, oprezno. Podseća me, delimično, na "Malog princa", a delimično na Andersenovu "Devojčicu sa šibicama" - ukoliko bi već morala da nađem neko približno poređenje. Ima tu i ponešto od duha Dikensove "Božićne priče".

Sesilija je teško bolesna devojčica, koja je u svoje najomiljenije doba godine - tokom božićnih praznika - prikovana za postelju. U svojoj sobi osluškuje zvukove iz prizemlja, posmatra odjednom nedostupni svet sa druge strane prozorskog stakla, oseća mirise jelke, poklona, kolača i na taj način oživljava u sebi svečarsku atmosferu, evocira strujanje života. Njena najveća želja je da ponovo stane na skije i spusti se niz zavejanu padinu nadomak porodične kuće. Pod krevetom krije sveščicu u koju zapisuje misli, a one se postepeno usložnjavaju i postaju višesmislene zahvaljujući neobičnom sagovorniku...Taj iznenadni posetilac je anđeo Arijel, tačnije, jedno drugom će postati - ogledalo, nebeskog i onostranog, kroz koje njihova dva sveta pokušavaju da se dodirnu i razumeju. 

Snažna hrišćanska misao na momente dotiče skandinavsku mitologiju, individualno se prepliće sa porodičnim, poetsko sa filozofskim. Dok se telo gasi, misao i duh jačaju. Delikatna tema smrti i pomirenja sa njome kao sastavnim delom života, sveobuhvatnost postojanja i smislenost sveta (uz bića u njemu) kao božanske tvorevine, teme su sa kojima se pisac izborio na interesantan, utešan i uprkos tome - bolan način.

Koloritni užitak - “Zovem se Crveno” (Geopoetika, 2006)

Odavno me neki savremeni roman nije u ovoj meri oduševio, "prikovao" za svoje stranice, uvukao u svoj svet. Orhan Pamuk piše u maniru naših velikana Andrića i Selimovića, sa mnogo smirene orijentalne mudrosti, naizgled jednostavnom, a dubokom i sigurnom rečenicom. Gradeći scene oslikane živim bojama, poput minijatura koje u tajnosti stvaraju sultanovi iluminatori, Nobelovac nas vodi kroz zamamni i nezaboravni svet u kome se prepliću najuniverzalnije ljudske tajne, čežnje, iskušenja i spoznaje. Pitanja dobra i zla, ljubavi i smrti, umetnosti i života, odlično su problematizovana kroz preplet istorijske, autopoetičke, misteriozno-"detektivske" i lirske priče. Multiperspektivizam nije nova stvar, ali, ovde je izuzetno uspešno ostvaren i predstavlja dobar deo magije datog romana. Orhan Pamuk vraća nadu u opstanak istinski vredne književnosti, koja nastaje na temeljima klasičnih i provereno vrednih dela majstora pisane reči, a čiji je dostojni sledbenik kako stilski i pripovednim postupkom, tako i tematski i idejno.