недеља, 05. новембар 2017.

Oktobarski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. „Druga knjiga o džungli: Moglijeva priča“ (The Jungle book: Mowgli's story, 1998)

Nije se dugo čekalo na nastavak filmske priče o dečaku odgajanom u divljini, uz opasne životinje i daleko od civilizacije kao urođenog okruženja. Poneseni uspehom četiri godine ranije snimljene ekranizacije Kiplingove istoimene zbirke priča, a „živom“ verzijom omiljenog crtaća, Diznijeva radionica se ponovo aktivirala da ponudi povratak, nekoliko godina pre radnje iz igranog filma (u kome su oduševili veoma mlada Lena Hidi i Džejson Skot Li). Nažalost, polet ne biva uvek nagrađen jednakom merom, pa je tako konačni rezultat ove poluanimirane (i možda prebrzo realizovane) avanture vrlo loš. Zapravo, skoro pa katastrofalan, čak i za pojmove bezazlenog dečjeg gledališta koje obično i ne traži mnogo od isporučene doze maštarija.

Siže je poznat: grupu indijskih lovaca napada veliki tigar. Uspevaju da rane i oteraju zver, ali u nastaloj gunguli nestaje dete jednoga od njih. Dečaka (od blizu pet godina, možda i više) usvaja čopor vukova, tačnije, njihov par predvodnika – Akila i Rakša. Daće mu ime Mogli (=žabica), a uz njihovu i pomoć ostalih životinja (medved Balu, panter Bagira, slon), dete usvaja govor i zakon džungle, potpuno potisnuvši svoju ljudsku prirodu. Na nju, doduše, nisu zaboravili neprijatelji – krvoločni Šir-Kan, isti onaj osvetoljubivi tigar, sa pomoćnicima: hijena Tabaki, povodljivi majmuni i nekoliko mladih vukova koji smatraju da im uljez samo smeta...
Od dijaloga, sinhronizacije, fazona (pre svega, iritantni, za kolonijalnu Indiju previše savremeni način govora; izrazi poput: „Allright“, „Chill“ i „Penthouse“, ili, u jednom trenutku izgovoreno – na nakaradnoj verziji latinskog – „Zar i ti, sine Tabakuse?“), preko glume (dečaka Brendona Bejkera kao Moglija i pozajmljenih glasova životinja), do zbrzanog i neubedljivog završetka, gotovo da nema segmenta filma koji nije katastrofalno loš. Jedino što je zaista lepo, te mu donekle „vadi prosek“, jesu životinje i predeli/slike, a vredi skrenuti pažnju i na simpatičan „soundtrack“. Karakteristika koja takođe izdvaja film jeste (naknadna) Moglijeva naracija. Sve ostalo je teško podnošljivo, ponavljam, čak i ne mnogo probirljivoj deci. Jednostavno, to jeste Kiplingova priča u osnovnim crtama i ništa joj suštinski nije oduzeto, a ipak deluje „iskasapljeno“ i nepotpuno. Iskreno preporučujem da pročitate knjigu, a onda se opredelite za Diznijevu crtanu ili pomenutu igranu verziju iz '94, a ovu slobodno zaobiđite. Ocena: 1,5


6. „Turista“ (The Tourist, 2010)
Frenk Tupelo (Džoni Dep), američki profesor matematike, turistički obilazi Evropu. U vozu između Pariza i Venecije, upoznaje Britanku Eliz Vord (Anđelina Džoli), prelepu i misterioznu ženu sa magnetičnim uticajem na sve oko sebe. Susret deluje kao čista slučajnost, ali Frenk ne zna da je Eliz pod prismotrom, pa će tako ni kriv, ni dužan, biti uvučen u vrtoglavu jurnjavu. Još uvek ne shvatajući šta ga je zadesilo, ovaj smušeni ljubitelj krimi-romana za svega par dana doživeće da ga glamurozna neznanka pozove u goste, kao pratioca; odseda u luksuznom apartmanu (doduše, na kauču!); u svojoj prugastoj „robijaškoj“ pidžami beži preko krovova i biva hapšen, pa oslobađan, u trci kanalom ispod čuvenih venecijanskih mostova...a sve to jer su ga Elizini (brojni) gonioci zamenili za izvesnu opasnu zverku, Aleksandra Pirsa. Naravno, usput se zaljubljuje u svoju novu poznanicu, dok su im za petama britanski obaveštajci, ali i ruska (koja druga?) mafija čiji članovi nose imena likova iz romana „Zli dusi“ F.M.Dostojevskog.

Koliko sam samo iščekivala ovaj film i želela da mi se svidi! Nije bilo ni jednog jedinog razloga da se to ne desi: moj omiljeni glumac i (jedna od dražih) glumica po prvi put u paru, odlični sporedni akteri (Pol Betani, Rufus Sjuel i Timoti Dalton), mesta odigravanja znatnijeg dela  priče (Pariz i Venecija)...Ali, kakvo samo razočaranje kada je priželjkivana saradnja ostvarena. Verujem da bi sve bilo drugačije samo da su Džoni i Endži spojeni pred kamerama bar deset godina ranije, dok su oboje bili u zlatnom dobu karijera i izgleda. A možda ni to ne bi previše pomoglo priči koja „ne štima“ iz toliko razloga, jer, film je iznenađujuće loš i tu se ne može mnogo šta utešno reći, uz najbolje namere i volju.
Pozitivna strana (verovatno jedina) ovog filma je zaista magična vizuelizacija. Odabrane lokacije snimanja obezbedile su nam neprestano divljenje pred raskošnom, očaravajućom arhitekturom jednog od najlepših gradova na svetu. Upravo bi reputacija najpre Pariza, onda i Venecije, trebalo da garantuje dodatnu misteriju, uzbuđenje i romantiku, ali to se nije dogodilo. Pre svega, Džoni i Anđelina glume (a bogami i izgledaju!) kao voštane figure i „hemija“ između njih je nepostojeća. Ona se još nekako i trudi da dočara fatalnu zavodnicu, dok Džoni deluje krajnje nezainteresovano, mada bi njegov lik, Frenk, trebalo da je od početka hipnotisan Elizom. Znate onaj upadljivi nesklad između izgovorenih reči i izraza lica?
Zatim, sama priča je nategnuta, nevešto izvedena, iako je mogla biti potencijalno stvarno zanimljiva. Čak ni relativno neočekivan rasplet ne popravlja ovakav utisak, dijalozi su izveštačeni, inteligentne aluzije (poput simbolike božanstva Janusa na Elizinom medaljonu) bez određenog mesta i svrhe, dok je film u celini kao (novi) „Pink Panter“, samo bez Martinove komike da ga iskupi. Očigledno isforsirano i nazor otaljano, a zaista je moglo mnogo bolje. Ocena: 2

5. „Opake devojke“ (Mean girls, 2004)
Kejdi Heron (Lindzi Loen) je šesnaestogodišnja kći dvoje zoologa, koja se zbog prirode posla svojih roditelja školovala „kod kuće“, a to je sve do sada bila Afrika. Sa preseljenjem u domovinu, došlo je vreme za socijalizovanje, što u njenom slučaju znači polazak u Gimnaziju. Kejdi zbunjuju mnoga pravila, a naročito podele među učenicima u Evanstonu. Njeni prvi i izvesno vreme jedini prijatelji postaće, takođe obeleženi kao „čudaci“, homoseksualac Demijan i darkerka Dženis. S druge strane, biće upozorena na „elitu“ – Plastičarke, tj. Karen (Amanda Sajfred), Grečen (Lejsi Čeber) i predvodnicu Redžinu Džordž (Rejčel MekAdams). Kada joj Redžina, najlepša – ali i najzlobnija devojka u generaciji, slučajno ukaže pažnju, Kejdi će dobiti priliku da obe „klike“ upozna iz prve ruke. To je dovodi u specifičnu poziciju, ali i opasnost da pogrešnim odabirom strane povredi ili ugrozi one druge.
Isprva sasvim neiskvarena i neupućena, Kejdi kod svakoga od njih vidi ponešto dobro i nije joj baš najjasnije čemu tolika netrpeljivost? Međutim, kada joj se bude dopao Aron Semjuels, Redžinin bivši momak, na svojoj koži će osetiti spletke i prihvatiti igru koju predlažu Dženis i Demijan – približavanjem se osvetiti praznoglavom triju, tačnije, njihovoj „matici“.
Zbog opijenosti popularnošću i normalne adolescentske želje za uklapanjem i pripadnošću, Kejdi od pametne devojke, matematičkog talenta, postaje poput cura koje je do juče ismevala. Kroz nekoliko drastičnih grešaka, ipak, uočiće kako džungla nije mnogo drugačija od savremene Amerike, a srednja škola je možda i prevazilazi (u tom smislu, odlično je povezivanje tržnog centra i kantine sa pojilom za divljač!). Kejdi ne razume lascivne aluzije i misli da je Ešton Kučer ime benda, potpuno je nesvesna svog izgleda – tim pre podložna uticajima sa strane, od kojih nijedan nije potpuno ispravan.
Ismejani su manje-više svi vodeći školski klišei i data, nažalost, sasvim verodostojna slika prosečne razredne zajednice, gde se popularnost meri količinom zlobnih poteza usmerenih na druge, a samoljublje utiče kao najbolja reklama. Istina, postoji par scena koje su čisto preterivanje, poput jedne od uvodnih – sa profesorkom Norberi u brushalteru (na koju sam zaboravila i odmah me zgranula; inače, dotičnu igra Tina Fej, ujedno autor scenarija). Pa, ipak, ovo je i dalje dobra tinejdžerska komedija (posle „Clueless“ možda i najbolja novija), koja je lansirala barem tri mlade zvezde. Dakle, ne samo što je u pitanju film koji će vas nasmejati i zabaviti, već šalje zaista ozbiljnu poruku, o kojoj bi valjalo dobro razmisliti. Ocena: 4

4. „Dobri duh Kasper“ (Casper, the friendly ghost, 1995)
Bogatašica Kerigen Kritenden (Keti Morijarti) nasledila je od oca posed Vipstaf. Kada se ispostavilo da je kuća ukleta, a nijedan metod ne uspeva (ovde su uključeni i „isterivači duhova“, sa cameo rolom Dena Ejkrojda!), u akciju stupa doktor Džejms Harvi (Bil Pulman). Ovaj naučnik, nakon suprugine smrti, razvija teoriju o zagrobnom životu i mogućnosti ostvarenja komunikacije sa nesmirenim duhovima, pa se u društvu kćerke Ket (Kristina Riči) seljaka širom SAD-a i predstavlja kao „psihijatar onostranog“. Stanovnik zdanja, dobroćudni mali duh Kasper, samo želi da stekne prijatelja, pa je oduševljen pridošlicama. Međutim, pubertetlijka Ket ne veruje u duhove; njen ekscentrični otac obećava kako je ovaj pokušaj poslednji – i omane li da dokaže, prestaće da je blamira; a Kasperovi ujaci obožavaju da priređuju neslane šale kojima plaše sve posetioce kuće, uz to sva trojica rado kinje najmlađeg.
Iako ga Kerigen i njen pomoćnik Dibs (Erik Ajdl) pritiskaju sa rokovima, dr Harvi se strpljivo posvećuje novom zadatku. Dok se Ket zajedno sa njim muči da urazumi sustanare, prilagođavaće se izazovima nove škole. Među njih spadaju simpatični Vik i arogantna Amber. Prilika da se uklopi među decu u Frendšipu (jer, baš tako se zove gradić!) ukazuje se pošto, zbog nedostatka sale, žurka za Noć veštica mora da se održi drugde – a koji prostor pogoduje više od jezive kućerine na lošem glasu? Pomoć novog, providnog prijatelja je zagarantovana – ali, hoće li doktor (kako je krenulo, uskoro pre pacijent!) uspeti da se izbori sa dežurnim triom „partibrejkera“?
Tipična porodična komedija iz sredine devedesetih, zasnovana je na crtanom serijalu. Sa simpatičnim – mada pomalo naivnim fazonima i bizarnim motivima, temama odrastanja i razumevanja, uz lepe pejzaže, budi sećanja na detinjstvo, istovremeno ukazujući na posebnost tog doba. Likovi nas navode da ponovo sagledamo svet očima deteta ili onih koji su klinci u duši, pa se zato bolje snalaze/uklapaju u date situacije na granici neverovatnog. Prisutno je mnoštvo referenci na klasike kinematografije i pop-kulturu, izršni producent je Stiven Spilberg, a postoji još jedna zanimljivost: filmska („Sirene“) starija sestra Kristine Riči, Vinona Rajder, i sama je nešto ranije igrala u ostvarenju vrlo slične tematike i animiranog izvora – „Bitlđus“ (ali, o njemu drugom prilikom). 
Hit-replika: (Kasper)“Šta ima taj Vik, a ja nemam?“- (Ket)„Puls.“ Ocena: 4

3. „Neke devojke“ (Some girls, 1988)

Narator, Majkl (Patrik Dempsi) putuje u Kvebek za praznike, kako bi upoznao porodicu svoje prelepe devojke Gabi (Dženifer Koneli). Nada se “najlepšoj nedelji u svom životu”, ali vrlo brzo će se uveriri da je familija Limijer više nego čudna. Prvo na aerodromu predugo čeka Gabrijelu, ispod reprodukcije renesansnog prizora Tri Gracije – slike koja ga dočekuje i ispraća, simbolizujući zanosne sestre. U ogromnoj vili bez svetla, očekuju ga upravo preostale dve - koketne Simon i Irenka, sa momkom potonje – Nikom, roditeljima (“ukočena” majka i razgolićeni otac, naučnik Igo) i psom Beovulfom. Prisutan je i sveštenik Volter, bivša ljubav i nesuđeni suprug Gabine majke. Pred obed, u trpezariji koja je ujedno Igoov radni kabinet (gde priprema svoje kapitalno delo o Paskalu), izvode se čudni rituali i pevaju arije, a to je tek početak!

Već iste večeri, Gabrijela mu saopštava kako „više nije zaljubljena u njega i tu nema pomoći“, ali joj je svejedno drago što je došao. Kroz kućerinu, koja najviše nalikuje ukletom zamku, punom umetničkih slika ogromnog formata, vitraža i mozaika (zbog kojih će Majkl više puta umesto u hodnik ući u – ormar), starija sestra (Irenka) tumara neodevena, dok majka-frankofona katolkinja, strogo zabranjuje intimne odnose pod porodičnim krovom. Ovo je naročito na snazi dok traje bakina teška bolest, zbog koje se Gabi i vratila kući pre kraja semestra na koledžu. „Majki“ je potpuno zabezeknut i ne zna šta da misli, naročito pošto sutradan budu posetili duševnu bolnicu u kojoj je smeštena baka. Dementna starica u njemu vidi svog pokojnog supruga, mladićevog imenjaka. Dok ga Nik upozorava na čudnovatost Limijerovih – ali i uverava kako će se postepeno navići, a svake noći mu u sobu (i krevet) navrati druga sestra – zbog čega mora da beži napolje, Majkl uzaludno obigrava oko Gabi, nadajući se ponovnom osvajanju njene naklonosti.

Za vreme provedeno sa ekscentričnom porodicom, ispostaviće se da sasvim različiti ishodi čekaju na Majkla, a njegovu pažnju zaokuplja i najveći uticaj vrši neočekivana članica ženskog dela skupine...
Ko bi pretpostavio da će Patrik Dempsi, alias dr Derek Šepard iz serije „Uvod u anatomiju“, postati ljubimac žena širom sveta, par decenija pošto je bio junak svakog trećeg tinejdž-filma iz osamdesetih? Ja svakako ne bih, jer – ruku na srce – izgledao je više nego smešno i smotano. Uglavnom, iznenadio me broj romantičnih komedija u kojima se tokom „šarene dekade“ pojavio kao glavni protagonista. Većinom su na isti kalup, ali zaluta tu i koji fin izuzetak u sklopu jednog žanrovskog obrasca. Film Majkla Hofmana, gde Dempsiju društvo pravi još jedna buduća zvezda – (od)uvek divna Dženifer Koneli, spada upravo među te primere. Izvršni producent ove čudne priče sa elementima magijskog realizma, nagrađivane na kanadskim festivalima, još jedno je zvučno ime: slavni Robert Redford. Tumarajući kroz sobe poput vladarskih ložnica, dok napolju vejavica upotpunjuje divne pejzaže zime i atmosferu božićnih praznika, bićemo zbunjeni ali i zabavljeni zamršenim odnosima između likova, neobičnim protokom vremena i zapetljanim prostornim relacijama. Majkl je upleten u igru tajanstvenih sestara, dobijajući od svog putovanja sasvim iznenađujuće obrte i spoznaje. Ocena: 4,10

2. „Božanstvene tajne sestrinstva Ja-Ja“ (Divine secrets of the Ya-Ya sisterhood, 2002)
Pre mnogo godina, četiri devojčice iz Luizijane osnovale su zakleto sestrinstvo pod imenom „Ya-Ya“ i to prijateljstvo održale sve do starosti. Njihovi brojni doživljaji, radosti i tuge, tokom vremena su pohranjivani u velikoj knjizi tajni. Danas, glavna „sestra“ Vivijen Abot Voker (Elen Berstin) je ljuto uvređena i besna, pročitavši intervju svoje najstarije kćerke dat „Time“-u. Sida(li) Voker (Sandra Bulok), brodvejski scenarista i pisac, nastanjena u Njujorku, krivi majku zbog trauma iz detinjstva, ali joj priznaje i zasluge za kasniju stvaralačku inspiraciju. Opasno povređena javno izrečenom istinom, Viv prekida svaki kontakt sa kćerkom, uz dugotrajne i brojne histerične ispade.
Međutim, kako se bliži Sidino venčanje sa Konorom, razumni verenik insistira da ona i majka poprave narušene odnose. Isto misle Vivine prijateljice: Karo (Megi Smit), Tinsi (Fionula Flanagan) i Nesi (Širli Najt), pa će udruženim snagama preduzeti mere za tzv. „Ya-Ya intervenciju“. Kada je tri iznenadne gošće izvedu u restoran, na prevaru ošamute i odvuku u zavičaj, Sida postaje njihova privremena „zatvorenica“. Obećano joj je da će biti puštena na slobodu pošto pročita knjigu sestrinstva i (zagarantovano) promeni mišljenje o majci. Na videlo, od tada, isplivavaju stare tajne i istorijat četvoročlane družine, u priči punoj duha, šarma, melanholije i vedrine američkog juga. U početku se opirući zamisli, Sida sa sve više zanimanja roni kroz uspomene iz knjige, otkrivajući mnogo toga nepoznatog o sopstvenoj porodici, korenima problema, naličju pojedinih događaja kojima je i sama prisustvovala, a naročito o svom strpljivom ocu Šepu (Džejms Garner). Upoznaće skriveni deo ličnosti svoje majke, koju je celoga života osuđivala.
Putovanje u prošlost otvara joj novi pogled na mlađu, nekonvencionalnu Viv (Ešli Džad), njene snove, patnje, životne greške i nadanja. Nižu se minijature iz mladosti, prva otkrivanja društvene nejednakosti i rasizma (epizoda sa crnačkom služavkom Viletom i posetom snobovskim rođacima), izgubljenim ljubavima, ratu, iskušenjima koja neumorni, vrcavi Vivijanin duh prkosno podnosi. Sida pokušava da dokuči kako je ova temperamentna devojka, sa ambicijom da postane slavni novinar, ludo zaljubljena u svog verenika – avijatičara Džeka, završila kao nezadovoljna domaćica iz provincije, sklona „kapljici“ i agresivnim ispadima. Ujedno će sve to neminovno uticati na Sidalin sadašnji život i odluke.
Sandra Bulok je ponovo luckasta i harizmatična na samo njoj svojstven način, u adaptaciji istoimene knjige Rebeke Vels, nekoj vrsti „Now and then“ za malo starije. Plesovi, odnos sa bogatim roditeljima, razuzdanosti drugarica – čije će evociranje u njima probuditi novi polet, a prilično zahvatiti i pripadnicu druge generacije – ispunjavaju film mešavinom životne radosti i  tuge. Ako je prošlost ono što nas neizbežno određuje, kako po dobru, tako i lošim iskustvima, iz potonjih uvek možemo (i moramo) učiti, u njima pronalazeći i otrov i lek. Ocena: 4,30

1. „Košarkaški dnevnici“ (The basketball diaries, 1995)
Režiserki tamni biser Skota Kalverta, “Košarkaški dnevnici”, ekranizacija je istoimene biografije, odnosno memoara, američkog pesnika i muzičara Džima Kerola. Film tematizuje njegove tinejdžerske godine i strašno iskustvo sa narkoticima, koje mu je uništilo perspektivno bavljenje sportom, a zamalo i sam život. Kerol (Leonardo DiKaprio) se rodio u običnoj njujorškoj porodici, izrazito religioznoj sredini Menhetna, odrastajući sa samohranom majkom (Lorejn Brako) i uglavnom prepušten asfaltu. Ono što je kanalisalo energiju grupice dečaka, čuvajući ih od potpune stranputice, bili su treninzi košarke. Iznenađujujuće, oni kao predstavnici katoličke muške srednje škole postaju jedna od najboljih ekipa i viđeni su za svetlu budućnost NBA profesionalaca.

Ipak, naličje te zamalo-pa-sportske-bajke otkriva se gotovo odmah, a predstavlja sklonost mladića ka izgredima (u čemu najčešće prednjače Pedro i Miki – igra ga Mark Valberg), poput krađa i tuča sa protivničkim timovima, uz periodično, tajno uživanje različitih droga. Takvo ponašanje predstavlja neku vrstu odgovora na, vrlo rano uočeno, licemerje društva – ovde oličenog u treneru-prikrivenom pedofilu i dvoličnoj katoličkoj zajednici (koja za pet izgovorenih “Zdravo Marija” i deset molitava “Oče naš” dodeljuje oprost za apsolutno svaki izgred). Figure Bobija, nekada najboljeg igrača i njihovog dobrog druga, već dve godine teško bolesnog od leukemije; i mlade prostitutke iz kraja, Dajen (Džulijet Luis), reprezentuju još neke pojave karakteristične za ovo okruženje.

Pored tipičnih tinejdžerskih preokupacija, kao što su “manijakalno” masturbiranje, prva seksualna iskustva i noćne ludorije po gradu, sa vernim ortacima, važan deo Džimovog života čini pisanje. Svuda sa sobom nosi beležnicu, nazvanu Dnevnik košarkaša, u koju zapisuje svako zapažanje, osećanje (probuđeno, npr. posmatranjem zvezda sa krova zgrade i pulsiranja velegradske arterije svuda oko sebe), svoju poeziju i najdublje misli. Ovo su zaista sjajni, lirski odlomci. Džim se stvaralaštvu predaje skoro koliko i sportu, ali iz pomešane želje da stimulansima dosegne viši stepen inspirisanosti i prkosa prema pomenutim porocima sredine, upušta se  u ozbiljniju “avanturu” sa heroinom.

Od tog trenutka, Kerolov život doslovno počinje da se raspada, baš kao i telo. Na svakom nivou dotiče dno, zauvek izbačen sa pojedinih koloseka (npr. sportskog), a sa drugih privremeno i po nuždi izlečenja - puta do koga će dugo i mukotrpno “puzati”, kroz teške periode kriza, apsolutne samodegradacije i vezanih agonija. Otuda se film, koji počinje kao “coming of age” drama, ubrzo pretvara u ispovedno svedočanstvo preživelog iz pakla narkomanije. Obiluje dosta naturalističkim i potresnim prizorima borbe samog Kerola i njegovih najbližih sa demonom droge. Ništa ne ostavljajući prikriveno, služi kao efektna opomena i time se svrstava u red dela poput “Mi deca sa stanice ZOO”, ali i “Spavača”.
Naracija je spoljna i odvija se posredstvom Džimovog glasa, što je veoma dobro rešenje. Likovi nisu dopadljivi, posebno Valbergov Miki, a to je takođe uverljivo i ubedljivo, jer za njihove postupke često nema realnog opravdanja. Jedini način da se osvesti i prekine lanac kobnih grešaka, jeste da vas njihove posledice što snažnije „udare po glavi“ – a to se ovde svima, bez izuzetka, pre ili kasnije dešava. Nema vrednosti koja nije ukaljana, pa čak ni dragocena (kasnije zapišana) beležnica, što pokazuje razorno dejstvo narkomanije. Život sa zavisnikom nije nimalo jednostavan, on postaje težak i samom sebi, a nema očekivanih dobitaka od „halucinogenih prostranstava“ – barem ne uporedivih sa docnijim hororom odvikavanja. U tom smislu, većina kadrova filma služi kao izuzetno upozorenje.
Leonardo DiKaprio je ovde ostvario jednu od svojih ranih, briljantnih uloga. Mislim da bi svi koji osporavaju slavu i talenat ovog glumca morali da odgledaju bar nešto iz njegovog početničkog opusa, jer će im brzo postati jasno o kakvom se daru radi: Leo zaista fascinira. Zanimljivo je da je uloga prvobitno bila namenjena Riveru Finiksu, koji je, međutim, preminuo (i to, ironijom sudbine, upravo od posledica predoziranja) uoči početka snimanja, tako da nešto mlađi DiKaprio „uskače“ na njegovo mesto. Slučaj se ponovio i sa ulogom u „Total eclipse“, iz otprilike istog perioda, pa će onima koji su gledali taj film i „Moj privatni Ajdaho“, asocijacije na njih i samog Rivera neizbežno dolaziti u naletima. Videćete i jedno od prvih glumačkih izdanja Valberga, do tada poznatog kao repera (Marki Mark).
Muzika je izuzetna, a za pojedine numere (kao npr. „Catholic boy“) iskorišćeni su Kerolovi stihovi. Kompozicija odeljaka osmišljena je tako da isprva sve teče u pravilnom nizu, linearno i potpuno, da bi se od sredine prema kraju kadrovi pretvarali u „iscepkane“ treptaje iz svesti osobe koja doživljava sunovrat – brzi su, često nepovezani, mučni. Ovo je film koji ostavlja izrazito gorak ukus, ali, svakako potreban i veoma kvalitetan. Ocena: 4,50

7 коментара:

  1. Podseti me da konačno MORAM odgledati "Košarkaške dnevnike", uvek mi se nešto ispreči, pa i zaboravim da sam nameravala da ga gledam, hvala ti! "Sestrinstvo" i "Kaspera" nisam gledala jedno sto godina, ali sećam se da sam uživala, naročito u "Kasperu" kog sam uhvatila na TV-u poprilično matora i po prvi put odgledala sa uživanjem (mada moguće je da ga se ne sećam iz detinjstva). :D
    Moglija, verziju sa Lenom su jedno vreme na N1 pištali 24/7, a u tekstu pomenuti nisam gledala. Gledala sam prošlogodišnji, sav u specijalnim efektima, ali začuđujuće realističan. Dempsija se iz mlađih dana sećam samo kao raznosača pice. :D Film Anđeline i Džonija, ma koliko zvučao kao interesantna kombinacija, me nikad nije interesovao, pa nisam ni gledala, vidim da nisam pogrešila :)

    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Mean Girls" ne pamtim kad sam gledala, mogla bih reprizirati čisto da vidim kako mi sada izgleda. :) Tina je od njega napravila i mjuzikl nedavno, inače je njenih ruku delo. :)

      Избриши
    2. Hvala, Kaćo, tekst je inače pripremljen još u septembru, inače bih ovog meseca ostala "kratkih rukava" jer zaista nemam gde ni kako da odgledam filmove sada :(, pa do kraja godine, nažalost, verovatno neće biti ni filmskih ni recenzija serija, ali šta da se radi - tehnički problemi.
      Uglavnom, ja sam "Kaspera" gledala kao klinka, crtać i film, tako da uvek volim da se vratim tim ostvarenjima i ovako "matora". Drago mi je što sam te podsetila i inspirisala na neke nove ideje; "Dnevnike" pod OBAVEZNO stavljaj, a hvala za "Mean girls"-mjuzikl informaciju, nisam znala; čula sam jedino da je kasnije snimljen nastavak sa kompletno drugom glumačkom ekipom, a nije mi ni na kraj pameti da ga gledam, iskrena da budem.
      Hvala na čitanju!:)

      Избриши
  2. Uvek se obradujem ovoj rubrici obožavam da je čitam :)
    Ja sam gledala tu knjigu o Džungli sa Lenom nisam znala da je snimljeno i ovo, baš ne kapiram pontu snimanja "šta se desilo pre" no dobro sad bar znam da nije vredcno gledanja.
    Turistu sko komentarisale već to je blagi ućas film on samo estetski izgleda lepo potencijal koji su imali -jednu sjajnu hemiju, dva vrsna glumca i plus Veneciju nisu ni najmanje ikoristili. Šteta velika sve dluje ko luksuzna reklama za Veneciju :)
    Ja volim Mean Girls mislimda pre svega zaista prredstavlja srednjoškolski kliše koji si ti napomenula obuhvatajući mnoge teme koje prolaze kroz srednju školu. Tina Fej kao glumac kao autor scenarija je odradila maestralan posao. Moja omiljena teen komedija je 10 things i hate about you, ali ova je u top 5 omiljenih :)
    Bože skorz sam zaboravila na Kaspera a kao dete sam ga obožavala :)
    Retko film sa Leom koji nisam gledala, hvala na preporuci obavezno ću ga imati na watchlist-i: )
    Odličan post i sjajne prepooruke uživala sam čitajući :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znam, zato sam je i pripremila unapred u septembru, pre selidbe, kao da sam znala da ću kompjuter nadalje gledati samo u kancelariji:), a kako mi je i samoj ova rubrika mnogo draga, prosto ne znam šta da radim za sledeći mesec, smisliću valjda kakvu alternativu.
      Nastavak je loš, loš, baš loš. I za "Turistu" se sećam tvog teksta i sve što smo tada primetile, eto, pri novom gledanju stoji. Promašaj koji izgleda lepo "na oko" i to je sve. "Mean girls" su super, zaista, uvek me nasmeju ali bogami i zabrinu, toliko je realnosti provučeno kroz humor. Tini svaka čast.:)
      Upravo sam te imala na umu pišući o Leovom filmu, mnogo me zanima kako će se tebi učiniti.
      Hvala!:)))))))))))

      Избриши
  3. Gledala sam Turistu i Mean Girls i delim misljenje sa tobom.Nova sam na tvom blogu,zapratila sam te <3
    Mozes se prijaviti za darivanje na mom blogu :)

    GIVEAWAY

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na čitanju, a i deljenju linka ka svom blogu - svakako ću pogledati!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...