субота, 07. октобар 2017.

Subota sa knjigom: „Trg Bokshagen“

piše: Isidora Đolović

Radnja romana „Trg Bokshagen“ (original. naslov: Boxhagener Platz, prevod i izdanje: Geopoetika, 2016), debitantskog proznog dela Torstena Šulca – autora nagrađivanih igranih i dokumentarnih filmova, smeštena je mahom na istoimenoj lokaciji u (tada) Istočnom Berlinu. Započinje buntovne 1968. godine, na Dan republike, što sa sobom odmah povlači niz (nama, danas) nepopravljivo zastarelih, pa i smešnih pojmova, poput Aleje Karla Marksa, svečane parade, školskih predmeta u skladu sa doktrinom „ispiranja mozga“...Glavni junak i ujedno narator, dečak Holger Jirgens, taj veliki državni praznik provodi sa bakom, u uobičajenoj poseti groblju, iako bi radije “pikao” loptu sa svojim drugovima, na trgu iz naslova. Udovoljavanje želji, bilo njegovoj ličnoj, bilo uslišenoj bakinoj, na svoj način predstavlja izvestan pritajeni prkos državnoj obavezi prisustva „veličanstvenom“ obeležavanju pobede nad fašizmom i početku jednog od najčudnijih eksperimenata u istoriji minulog veka.

Sve se to, na prvi pogled, malo tiče Holgera i njegove temperamentne staramajke, gospođe Oti(lije) Henšel. Jer, upravo tih dana otkriva da ima čak dva udvarača – prvi je udovac Karl Venger, koji je uhodi dok na groblju redovno zaliva cveće, a naposletku će joj prići sa molbom da održava korov na večnoj kući njegove supruge, dok je sam u gostima kod rođaka. Drugi kavaljer je lokalni prodavac ribe, Erih „Fiš“ Vinkler, a ni jednom, ni drugom ne smeta što Otin (šesti po redu) muž Rudi, za to vreme, leži u postelji i propušta posete Vatrogasnom domu (večernjem okupljalištu penzionera na pivu i kartanju). Otiliju, inače, prati neslavna reputacija žene koja svakog supruga naposletku „otera pod zemlju“. Holgerov poprilično morbidni i sivi svet začinjavaju redovni ručkovi u njenom stanu, sa obaveznom geršlom kao „specijalitetom dana“, ali i druženja sa decom iz kraja. Na trgu Bokshagen, svakodnevno „gluvare“ Hajno Majer, Džimi Kliz, Mirko Buskov, Liza i Anegret, ali i nešto stariji nosač uglja Johen (koji uvek psuje vlast) sa razrokom devojkom Ritom, te čitava galerija posetilaca-ispičutura. Dani im prolaze u ushićenom praćenju prvog učešća DR Nemačke na Olimpijadi u Meksiku, podražavanju boksera i brzohodača na okupljalištu, uz povremene „domaće misterije“, poput ove sa bakinim udvaračima i njihovim motivima.

Ali, tek što se ta priča iole slegla, ubistvo Vinklera (pronađenog u svojoj radnji, usmrćenog udarcem flašom po glavi) unosi opštu pometnju u čitavo naselje. Preko noći će se razviti brojne (mahom neodržive) teorije, sumnjičenja, pretpostavke. Holgerov ugled naglo počinje da raste  usled očeve uloge u pokrenutoj istrazi, pa više nije sa podozrenjem gledano „pandursko dete“, dok isti angažman u kući pokreće nove rasprave između roditelja, Klausa i Renate. Prateći svakodnevni život sasvim običnih meštana jednog berlinskog kvarta, posredno upoznajemo spregu kriminala i štampe, uz funkciju cenzure u komunizmu, (nasleđeni) nerazrešeni odnos prema nacistima i ratu, ali i duhovitost detetovog shvatanja priča i postupaka odraslih: od politike do seksualnosti. Kroz samo naizgled oskudnu radnju, provučeni su brojni motivi socijalističkog „miljea“, ovdašnjim starijim generacijama prepoznatljivog kao manje-više istovetnog za sve režime istočnog bloka. Primera radi, Oti dugokose muškarce zove „Bitlisi“, što je, verujem, izraz koji su mnogi od nas čuli od sopstvenih baba i deda!
Upravo tako jednostavna priča predstavlja savršeni „teren“ za defile svih predrasuda, zanosa, nada i pobuna života u izrazito bezbojnom socijalizmu, pri čemu joj je jedan od najbitnijih postupaka neštedimice upotrebljavan crni humor. Izražen je kroz Otinu i Holgerovu opsednutost (pesničkom) temom „prividnih mrtvaca“; kroz likove ujaka Bodoa (baka sumnja da je „hormonseksualac“, s obzirom da se, iako već u četrdesetim godinama, još uvek nije oženio) i lokalne lude Edija; u Holgerovom igranju detektiva ili švercovanju božićnih jelki iz Zapadnog Berlina (pri čemu očima običnog naroda „lovimo“ sve oprečnosti između socijalizma i demokratije u praksi). Ton u izvesnoj meri nalikuje onom iz neprevaziđene britanske serije „Mućke“, s obzirom na sivilo svakodnevnice predočeno uz humor utkan u ozbiljne teme.

Karikaturalnost je drugi vodeći postupak, kojim se naglašava opšta težnja da se istaknemo i samopotvrdimo, kroz buntovništvo – ili podaništvo? Primeri Oti, Klausa, Karla, pa, naposletku, čak i malog Holgera (čija bezazlena dečja radoznalost posredno dovodi do nesreće), pokazuju  kako se prkosi sistemu, istovremeno celim bićem strepeći od kazne. Neizgovoreno nezadovoljstvo detinjstva u stalnoj senci smrti (zbog čega se radnja, od početka knjige, uglavnom odvija na groblju Svetog Petra), ublaženo je apsurdnim, komičnim slikama. Trg Bokshagen, mesto susretanja ljudi koji, istovetno celokupnoj atmosferi dela, svesno ili ne „ključaju“ od potiskivanog krika za slobodom, simbolizuje prostor kao stvoren za javni govor oslobođenja, izlivanja svega što nas tišti – ali, to se nikada ne dešava. Baš kao i slučaj nasilne smrti Fiša Vinklera, bilo kakva konkretna akcija ostaje nerealizovana, utopljena u tmurne dane na koje se, uprkos svemu, pripovedač osvrće sa izvesnom nostalgijom.
Trg Bokshagen danas
Tako ćemo u Šulcovom stilu i osnovnoj ideji, kao i načinu portretisanja učesnika u radnji (posebno članova Holgerove porodice) prepoznati nešto srodno Efraimu Kišonu, našem Branku Ćopiću, pa čak i prezimenjaku mu, Brunu Šulcu. Ovo je najizrazitije kod delova koji pokazuju kako glavni junak posmatra starije: blagonaklono, sa razumevanjem, ali često odlučan da ih ne oponaša u, kako smatra, krajnje budalastim postupcima. Komika i bezazlenost tona kojim prenosi, npr. Otilijine uvredljive opaske na račun državnih funkcionera, svojom prividnom infantilnošću percepcije ublažuju oštru kritiku i podsmeh. Na sličan način se „oneozbiljavanjem“ tretiraju, u godini radnje više nego aktuelni, studentski protesti. Tako se, npr, Holger našao u nedoumici između prirode aktivnosti komuna (ilegalci ili pobornici grupnog seksa?), a sve to usled „prosejanih“, oskudnih glasova i informacija koji stižu sa druge strane Zida. Najzanimljiviji je, svakako, dvostruki odnos prema istom takvom nasleđu nacizma s jedne, a anti-fašizma sa druge strane. Tu je posebno važna tabu-tema jeftinog provlačenja nekih sumnjivih lica u posleratnim godinama, bez snošenja ikakve odgovornosti – što evocira, kako je primetio Zlatko Krasni (prevodilac izdanja), motiv berlinskog špijuna iliti nekog tamošnjeg Ilije Čvorovića. Hronična sumnjičavost ne zaobilazi nijednog muškarca, nezavisno od uzrasta – dok se žene protiv toga bore razvijanjem frustracija sasvim drugačije prirode i iskaljivanjem besa u „noćnim turnejama“ do kafane ili opanjkavanju ljubavnog života suseda.

Upotreba žargona takođe odlično služi crnohumornoj osnovi dela. Baka Otilija, anegdotska figura, sahranila je šestoricu muževa, ali još uvek se neumorno nada „onom pravom“, ne odustajući od ljubavi. Sličan je njen zet, smotani policajac Klaus, čiji su pokušaji dodvoravanja nadređenima i poltronskog napredovanja na poslu, zapravo, nakon toliko godina jednako uporna udvaranja Renati i kamčenje mrvice njenog oduševljenja. Ljubav reprezentuje i čudan par Johen-Rita, odolevajući čak i stalnom nasrtanju gradskih šmizli na tetovirane sirene sa nosačevih širokih grudi.
Tr(a)govi prošlosti
Roman „Trg Bokshagen“ u stilsko-izražajnom smislu otkriva dramaturško umeće autora, visprenost i izrazit osećaj za „zarobljavanje“ trenutka. Dijalozi i scene predstavljaju prave pozorišne minijature, koje se povezuju (i nadovezuju) do razvijene, inteligentno realizovane celine. Ono o čemu se, pritom, NE GOVORI (otvoreno), jasno isijava iz podteksta na svakoj stranici. Perspektiva istovremeno zbunjenog i dečački samouverenog junaka (dok otkriva zakone života i ponašanja odraslih, njihove načine reagovanja i ophođenja u određenim situacijama) dočarana je veoma uspešno i verno. Ličnosti, među kojima se svakako izdvaja vremešna Otilija, primarno komične sa svojim brojnim ekscentričnostima, ipak ne ostaju jednostrano osvetljene. U potrebnom trenutku, na videlo će izaći njihove osećajne, čak nesrećne strane – što, ipak, ne menja dominantno i dosledno primenjeno geslo knjige: smehom protiv beznađa.

6 коментара:

  1. Čini se kao nešto što vredi probati, pogotovo kad uzmem u obzir autore s kojima si uporedila T. Šulca
    Baka zavodnica, sjajno!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Knjiga je zanimljiva i mislim da bi ti se mogla svideti.:) Svakako javi utiske ukoliko je se domogneš.A baka je ubedljivo najbolji lik!:)

      Избриши
  2. Je l' beše Đole Balašević ima pesmu "Otilija"?Nisam mogla a da ne zapevam čitajući tekst. Inače kada je "Balkanski špijun" u pitanju uvek se setim one "Ilija će ti oprostiti što te je tukao", slatko se ismejah i uz film i uz knjigu. :)
    Crni humor - ovo moram pribeležiti, a da ne spominjem kako sam uvek raspoložena za smeh.
    Hvala na preporuci. :**

    P.S. Definitivno ću više pažnje posvetiti izdanjima Geopoetike.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, jeste, baš to je i meni bila prva asocijacija.:)
      Hvala tebi, milo mi je da si našla još jedan zanimljiv predlog, Geopoetika inače ima raznovrsna i zanimljiva izdanja - pa, eto, samo za Murakamija, Pamuka i Gordera im hvala.:)

      Избриши
  3. Meni blooger ovaj psot nije orikazao at all, sreća ej pa akd si pomenula u komentaru postove došla sam da proverim, izvinjavam se bolje ikad nego nikad :)
    Odliačn post, ja imam ogromnu listu u svesci samo prpeoruke koje sam dobila od tebe deluje interesantno nisam do sad čula za nju stavljam je na beskrajni TBR :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, Saro, drago mi je da te tekst zainteresovao - tu sam da preporučim onako iskreno i predstavim što verodostojnije.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...