недеља, 08. октобар 2017.

Septembarski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. “Putovanje u središte Zemlje” (Journey to the center of the Earth, 2008)

Trevora Andersona (Brendan Frejzer) deset godina kroz snove proganja bratovljeva nesreća. Ispitujući vulkanska grotla i tektonske aktivnosti, Maks(vel) je nestao negde na Islandu. Samog Trevora kolege već ismevaju kao zaludnog utopistu, dok mu malobrojni studenti zevaju na predavanjima. Katedri koju je u Maksovu čast osnovao i održavao, usled zastoja u istraživanjima, sada je ugrožen opstanak.  Povrh svega, zaboravio je na dogovor sa snahom Elizabet, a pred vratima su mu već ona i trinaestogodišnji nećak. Naime, zbog predstojeće selidbe u Kanadu, dogovoreno je da Šon (Džoš Hačerson) provede deset dana kod strica, što je tipično rasejani naučnik-zanesenjak potpuno smetnuo s uma. Ni tinejdžer se preterano ne raduje „druženju“, ali dokle god su mu na raspolaganju igrice i televizija, biće podnošljivo.

Sa bratancem je stigla i kutija puna starih Maksovih predmeta, u kojoj Trevor pronalazi, između ostalog, primerak romana „Put(ovanje) u središte Zemlje“ Žila Verna. Zahvaljujući beleškama koje je brat ostavljao na marginama, „upaliće mu se lampica“, a knjiga poslužiti kao putokaz do neverovatnog seizmološkog otkrića. Skupljaju ušteđevinu, sedaju u avion i dolaze na Island – gde će im vodič biti atraktivna planinarka Hana (Anita Brajem), kći pokojnog profesora i Maksovog poslednjeg saradnika. Ona je skeptična prema svim očevim istraživanjima, što joj iznenađujuće olakšava snalaženje, kada budu ostali zarobljeni u oknu rudnika. Sledeći tragove iz poglavlja Vernovog romana, prema kojima se odvija svaka etapa njihove potrage za izlazom, otkrivaju čitav uzbudljivi, istovremeno očaravajući i zastrašujući podzemni svet. Paralelno se odigravaju duhoviti generacijski nesporazumi između strica i dečaka – naročito pred Hanom, koja im se obojici dopala. Ali, očekuju ih i suočavanja sa ličnim emocijama prema najbližima, koji su životom platili želju za pomeranjem granica. Šon će vrlo brzo zažaliti što su mu igrice bile interesantnije od čitanja (posebno kada bude shvatio da se sve odigrava tačno po svedočanstvu između korica!), ali i uvideti kako zanimljivog strica ima.

Kroz ovaj rimejk, oživljava pomalo zaboravljeni podžanr porodične avanture, brze i simpatične uprkos često naivnim scenama i jeftinim efektima. Mislim da su loše ocene kritičara pomalo nepravedne, uzevši u obzir tip filma i ciljanu publiku. U pitanju je, pre svega, pustolovina koja bi trebalo da opusti, razonodi i vrati nas u doba sanjarenja nad avanturističkim i SF štivom, a čini se da adaptacija sasvim pristojno ispunjava taj zadatak. Brendanu Frejzeru, vredi primetiti, slične uloge dobro stoje još od „Mumije“. Ocena: 2,5

6. „Glas iz kamena“ (Voice from the stone, 2017)
Mlada guvernanta/negovateljica Verena (Emilija Klark), godinama zaposlena kod razlilčitih porodica sa bolesnom decom, dobija novu službu u Toskani. Više od obrazovanja, preporučuju je stečeno iskustvo i intuitivni pristup mališanima koji je do sada donosio mnogo uspeha. Najnoviji vaspitanik postaje joj Džejkob, dečak koji nakon majčine smrti nije progovorio ni reč. Verena će u sumornom, hladnom i tajanstvenom okruženju italijanske vile njegovog, ništa manje nepristupačnog oca Klausa, u okviru misije približavanja i pomaganja dečaku, morati da ispita uzroke i odgonetne očigledne tajne koje leže iza kamenih zidova i bedema koji opasuju kuću. 

Njen štićenik kao da ne može biti čudniji: ponekad agresivan, sklon poigravanju sa suicidom (u vidu pentranja na bedeme, skokova u vodu i dugog zadržavanja ispod njene površine), bliženju granici smrti ne bi li uspostavio prerano pokidanu vezu sa majkom. I sama siroče od malena, Verena će saznati da je Džejkobova mati Malvina bila pijanistkinja, velika zvezda koja je nastupala širom sveta, da bi se iznenada razbolela po povratku u tu ogromnu, generacijama predačku kuću. Misteriozna groznica ju je sasvim oborila, ali, na samrti stiže da Džejkobu ostavi poruku nakon koje će i sam zanemeti, poput kamena.
Nisam znala šta da mislim o ovom filmu, neposredno po gledanju. Usporen je, staromodno siv, stišanih tonova. Atmosferom i najavom nagoveštava nekakvu gotsku priču, koketirajući sa simbolikom, estetikom i motivima koji u sećanje prizivaju roman „Rebeka“ ili pojedine pripovetke Edgara Alana Poa. Međutim, ukoliko očekujete horor ili priču o paranormalnom, bićete razočarani, mada takvih elemenata svakako ima u izobilju. Isto važi za glumu – nisam bila načisto da li mi je delovala previše „drveno“ i izveštačeno, ili, u svetlu pomenutog retro-štimunga, veoma dobro. Emilija „Kalisi“ Klark, pored toga što je nestvarno lepa, zapravo se vrlo pozitivno pokazala, a njen italijanski je veoma dobar – iako možete reckati koliko puta, onako izluđujuće, ponovi „Džejkob!“

Ubrzo postaje jasno da su sve pojave u radnji, kao što i sama junakinja kaže, tvorevina našeg uma – samim tim, koliko imaginacijom stvorene, toliko i stvarne. Sen pokojnice, koja opseda i opterećuje oca i dečaka, jeste nešto prema čemu se Verena u početku odnosi bez mnogo obaziranja, sve u želji da sopstvenim metodama dopre do Džejkoba. Samim tim je značenje kamena veoma dobro istaknuto, kako kroz zanemaren porodični kamenolom (koji je nekada prehranjivao čitav kraj), tako i zidove same kuće, ali i porodične grobnice, uz koje dete stalno prislanja uho, osluškujući. Kamen je ujedno i sredstvo kojim se služi Klaus, kao vajar. Jednako kao što joj predstoji da oslobodi glas iz Džejkoba, Verena će sasvim nenamerno pokrenuti Klausovu zamrznutu stvaralačku energiju i inspiraciju, ali po cenu poistovećivanja sa Malvinom koje može biti fatalno.
Osećanja učesnika u priči su tanano, oprezno predočena, a zbunjenost koja postepeno jača u Vereninoj glavi uticaće i na gledaoca, kao nekakva hičkokovska vrtoglavica. Sa vizuelne strane, sve je pažljivo uklapano u kadar, uključujući sumorni kolorit, pejzaže, maglovita jutra, prelepe Verenine haljine i zvuk klavira koji sve to mekano obavija. Ponavljam, ovo je prava igra svesti i podsvesti na delu, borba sa samoćom i nedostajanjem, možda na prvu loptu monotona – ali, eto, razmotrivši sve navedeno, do kraja pisanja ovog prikaza i ocena je porasla. Ocena: 3

5. Šuška se... (Rumour has it, 2005)
Sara Hatington (Dženifer Eniston) sa verenikom dolazi kući na venčanje mlađe sestre Eni (Mena Suvari). Tom prilikom saznaje za dugo skrivanu glasinu – da su legendarni roman i film “Diplomac” inspirisani vezom njene majke i bake sa istim čovekom, pre mnogo godina. Štaviše, njena pokojna majka je svega sedmicu pre venčanja pobegla na vikend u Kabo. Osim što je iznenada “strefila” sumnja da je taj neznanac njen biološki otac (što bi svakako objasnilo neuklapanje u sopstvenu porodicu koje Sara oduvek oseća), ona se bori sa pritajenom panikom zbog prosidbe koju je prihvatila, kao i novog susreta sa ekscentričnim zavičajnim svetom. Njen verenik, advokat Džef (Mark Rafalo) nije ništa manje zatečen, pošto upozna hiperaktivnu nevestu, njenog priglupog, smotanog muža Skota, opuštenog, mada previše brižnog oca Erla (Ričard Dženkins) i, što je vrhunac, baku Ketrin, još uvek vamp-ženu (Širli Meklejn).
Odavno pobegavši od tereta odrastanja u dobrostojećoj, ali lokalno preterano poznatoj porodici, Sara u Njujorku ipak nije uspela u svojoj novinarskoj ambiciji, tako da se njena karijera i dalje svodi na najave svadbi i sahrana. Usled lične percepcije roditeljskog braka, ima ogromne zadrške prema tom tipu zajednice i prethodno želi da se još malo iživi, ali nema hrabrosti da to saopšti Džefu. Pošto sazna za mogućnost da joj se život preko noći preokrene, kreće u „istragu slučaja“ i to od majčine najbolje prijateljice, tete Mitsi (Keti Bejts). Dajući joj dragocene podatke iz školskog godišnjaka, ona i sama povezuje neke stvari, npr. da je Čarls Veb - autor „Diplomca“ i majčin blizak školski drug – po svoj prilici samo izmenio imena. Tako Sara pronalazi Boa Berouza (Kevin Kostner) - uzora za glavni lik, a u stvarnosti stručnjaka za moderne tehnologije – na jednom seminaru. On joj garantuje kako ne može biti ničiji otac, ali da isto tako nije ni izgubio moć šarmiranja žena iz njene porodice, pa pripadale one prvoj ili trećoj generaciji...a uz to bile zbunjene i nesređenih želja za budućnost.
Drama sa primesama komedije, u režiji Roba Rajnera, donosi solidnu priču, dobre dijaloge i fazone, pristojno izgrađene likove i celokupni fini utisak. Dženifer Eniston je zaista kao stvorena za ovaj žanr, neposredna i prirodna; Mark Rafalo drag i simpatičan, čovek za koga ne možete ne navijati; ali, apsolutni hit predstavlja baka Ketrin, uspevajući da uhvati i ponovi energiju En Benkroft, nezaboravne „gospođe Robinson“. Sara biva opijena glamurom San Franciska, vinograda i Boovog doma, kao upravo one vrste avanture koju ne pronalazi u svom njujorškom životu i karijeri koja je zabasala u ćorsokak. U očajničkoj želji da pobegne od svoje histerične porodice na koju „nimalo ne liči“, ne primećuje kako iz panike pravi još veće gluposti.

Hit replika: „Jel' ovo neki obred? Svaka žena iz moje porodice mora da spava sa tobom?“ Obrti, odgovori na pitanja i rasplet su nepredvidivi kao i sam život, scene dobro povezane, a logika priče ispoštovana. Sve u svemu, film sa jednakim, dobro raspodeljenim dozama ozbiljnosti i humora. Ocena: 3,5

4. „Stigla vam je pošta“ (You've got mail, 1998)
Ketlin Keli (Meg Rajan) je vlasnica ljupke male knjižare “The shop around the corner”, profilisane usmerenošću na najmlađe čitaoce. Nasledivši je od majke, uz veliku ljubav i brižljivost vodi posao, baš po Sesilijinom uzoru i sa podrškom svog malog kolektiva kolega – nastavljajući tradiciju toplih kutaka kao pravih oaza mira u srcu Vestsajda i gradske gungule. Stanuje sa verenikom Frenkom (Greg Kiner), ambicioznim i ležernim novinarem, koji prkosi tehnološkoj novotariji zvanoj kompjuter sa Internetom (još uvek pasionirano nabavljajući pisaće mašine!), zbog čega Ketlin krišom koristi blagodeti mreže. Tako počinje dopisivanje sa nepoznatim sugrađaninom, kroz kratke pričice i isečke iz života na istim ulicama, postepeno uspostavljajući bliskost, poverljivost i simpatije vrlo slične zaljubljenosti.
Ali, kada bi samo imali predstavu o tome ko se krije iza nadimka osobe sa kojom komuniciraju putem i-mejla (iščekujući te tri magične reči po kojima film nosi naziv), oboje bi se ozbiljno razočarali. Naime, Ketlinin dopisnik je Džo Foks (Tom Henks), naslednik (takođe) porodičnog lanca trgovine knjigama „Fox and sons“, kojim ortački upravlja sa još dobrodržećim ocem i dedom (dokaz živahnosti je što ova dvojica imaju znatno mlađe žene i sasvim malu decu!). Kada najnovija lokacija njihovog lanca knjižara bude u svakom smislu ugrozila„Prodavnicu na ćošku“, dovodeći u pitanje ne samo opstanak radnje, već i (novim vremenom uveliko obezvređen) smisao knjižarstva, odnosa prema knjizi, pa i samog čitanja – počinje pravi rat...utoliko zanimljiviji što su u igri dvostruki identiteti!
Ovo je jedna od najboljih romantičnih komedija iz devedesetih, meni posebno draga iz dva razloga: 1. Gledala sam je u bioskopu sa Suzanom i Anđelom, u vreme naših redovnih poseta „Sutjesci“, pa mi vraća lepe uspomene na detinjstvo; 2. Mislim da teško, kao bibliofil, mogu odoleti samom prostoru zbivanja i onako lepoj knjižarici koju vodi Ketlin – posao iz snova, a nažalost, u realnosti i danas neisplativ. Film Nore Efron će vas vratiti u vreme prve pojave kompjutera i mode „pričaonica“, ali dok tehnologija ipak još nije sasvim zavladala našim životima. Kroz, u profesijama glavnog para, dva suprotstavljena načela i vida tradicije, prepoznajemo preteče giganata jeftinog izdavaštva (npr. „Vulkan“ i „Delfi“) koji potiskuju trgovine s dušom i iskrenom voljom da se knjiga približi, a ne samo isporuči i proda budućem čitaocu (svedenom na običnog kupca, konzumenta). Sučeljeni su profit/zarada i starinska toplina prosvetljenja.
Mada je završetak malo pokvario dotadašnji tok priče, tačnije, poslednja četvrtina filma koja vodi ka epilogu, celina ostaje lepa i opuštajuća. Baca zanimljivo osvetljenje na same početke pojedinih, danas uobičajenih pojava koje su „pojele“ duh i dušu nekih prošlih, mirnijih vremena. Glumci su sigurni, fino usklađeni i zabavni, a ono najlepše verovatno je sama atmosfera i gotovo opipljiva toplina grada uoči praznika, uspešno dočarana putem kadrova i muzike. Ne zaboravimo, pred nama je još jedan film o Njujorku, koji na sjajan način preporučuje posetu ovoj metropoli, nudeći nam njen autentični doživljaj. Ocena: 4 (zbog pomenutog pada pred kraj)

3. „Oskar“ (Oscar, 1991)
Gangster Anđelo”Sneps” Provolone (Silvester Stalone) obećao je ocu na samrti da će se okaniti starog načina života i postati pošten gospodin. Mada nerado napušta vode koje su mu, na talasu prohibicije i profitiranja od kraha berze, donele basnoslovno bogatstvo – zakletva je zakletva. Anđelo stoga kreće od prevaspitavanja osoblja (nije im više dozvoljeno da ga oslovljavaju sa „boss“, zaplenjuje im oružje, dok sam uzima časove dikcije i manira), uoči ulaska u sferu bankarstva, kao novog profesionalnog usmerenja. Sastanak sa Upravnim odborom zakazan je za podne, ujedno i čas zvaničnog prelaska mafijaša u društvo čestitog sveta, a Anđelo je rešen da mu niko to ne naruši.
Međutim, jutro je dugo i za to vreme se nižu brojni nepredviđeni događaji, počev od ništa manje iznenađujućih službenih i privatnih poseta. Najpre mu sopstveni mladi računovođa Entoni traži povišicu – i ruku kćerke jedinice za brak. Pride ga je, radi sigurnosti (= ucene), „olakšao“ za tričavih 50 000 dolara. Liza, očeva tek punoletna mezimica (Marisa Tomei; tipična moderna cura koja krišom čita „Ljubavnika ledi Četerli“, a udaju posmatra kao savršenu mogućnost bekstva iz „zlatnog kaveza“ u kome je roditelji čuvaju), potvrđuje tajnu veridbu – ne ustručavajući se, u svrhe uverljivosti, ni od laži i ucena, kako bi joj tata odobrio brak. Tako će njen krunski argument biti – izmišljena trudnoća.
A posetama nikad kraja! Ispostaviće se da Liza nije predmet Entonijeve ljubavi, već izvesna Tereza, devojka koja se iz očekivane koristi predstavila kao Provaloneova kći. Liza je, pak, „zgrešila“ sa kućnim šoferom, nedavno otpuštenim Oskarom – koji je stupio u mornaricu i nemoguće mu je ući u trag. Ništa zato, kao alternativa za mladoženju pojavljuje se porodični logoped, dr Tornton Pul (Tim Kari), ali, već uveliko sluđenom Anđelu i služavka Nora saopštava kako daje otkaz zbog udaje za bogatog komšiju. Supruga Sofija (Ornela Muti) uveliko negoduje zbog gužve, koju upotpunjuju braća-krojači Finiči, te zbunjeni telohranitelji Aldo i Koni. Čitava zbrka nastaje i oko tri istovetne torbe, od kojih je samo jedna ispunjena draguljima, a sve to pod budnim nadzorom brojnih znatiželjnika u neverici: od pripadnika drugih mafijaških klanova, preko policije, do članova porodice i predstavnika bulevarske štampe.
Ako vam je iz prethodnog sinopsisa sve delovalo zbrkano, znači da je namera Džona Landisa, reditelja ove neo-noir  komedije, zaista i te kako uspela. Priča je zasnovana na predstavi, pa samim tim očigledna teatarska dramatizacija (dijalozi, gluma, raspored i dinamika scena). Muzika se zasniva na operskim motivima, počev od uvodne „Figarove ženidbe“ i animirane vizuelizacije, što savršeno odgovara žanru i osnovnoj radnji. U pitanju je rimejk francuskog filma iz pedesetih, a usled angažovanja Stalonea za glavnu ulogu dočekan je „na nož“ od strane izvesnog broja kritičara. Ipak, ne dozvolite da vas sumnjičavost ili predubeđenja pobede. Muzika, kostimi, enterijer, ali i samo snalaženje glumaca, iznenađujuće su dobri. Reč je o tipičnoj komediji zabune sa elementima vodvilja, veoma uspešno prenetoj na veliko platno (ovaj tip dramske priče dosta je zastupljen i u našoj tradiciji, od Koste Trifkovića do neprikosnovenog Nušića). Mnoštvo jasno definisanih likova sa stabilnim funkcijama, zamršen – ali sigurno usmeravan i sproveden tok radnje, prepoznatljivi gegovi i autentični ambijent Njujorka iz 1931. glavna su obeležja ovog simpatičnog i zabavnog filma. Naravno, naslovna ličnost sve vreme je odsutna i na njegovom se iščeznuću, između ostalog – iako ne i presudno, zasniva veći deo nesporazuma do kojih je došlo. Ali, lančano povezivanje i širenje ostalih pitanja komplikuje sve, bacajući time početni „okidač“, malo-pomalo, u zasenak. Sve u svemu, veoma dobra komedija, za preporuku ukoliko želite nešto malo neobičnije ili ste naprosto ljubitelj starog Holivuda. Ocena: 4, 30

2. “Ratni konj” (War horse, 2011)
Na farmi bogatog gospodina Lajonsa, svet je ugledalo živahno smeđe ždrebe, pod budnom pažnjom dečaka Alberta „Albija“(Džeremi Irvin), zakupčevog sina. Neko vreme kasnije, njegov otac, siromašni farmer Ted Narakot (Piter Mjulen), za basnoslovnih 30 gvineja kupuje konja na javnoj licitaciji – pred nosem gazdi. Iako ždrebac očigledno nije stvoren za vuču i poljske radove, Albi će ga dresirati karakterističnim zviždukom, ubedivši roditelje kako im se rizik može isplatiti. Ted je, usled traumatičnog iskustva iz Burskog rata o kome nikad ne govori, skrenuo u pijanstvo i kompromitovao svoj ugled. Zahvaljujući podršci vrednog sina i supruge Rouz (Emili Votson), uprkos nemaštini, bori se sa okolinom koja samo čeka na pogrešan korak, pa da mu oduzme imanje i poslednju mrvicu dostojanstva.

Tako će gazda (Dejvid Tjulis) ubrzo postaviti ultimatum porodici Narakot, u vidu otplate najamnine za farmu, svote koja je upravo jednaka ceni konja nazvanog Džo. Upornošću, strpljenjem i ljubavlju, Albert uspeva da pripitomi Džoa i ispuni naizgled neverovatne gazdine zahteve – izborivši se za opstanak porodice i pobedu nad komšijskom porugom. Ali, prva uzorana brazda predstavlja tek početak izazova, s obzirom da se bliži Veliki rat i konj će, naposletku, pod teretom dugova ipak biti prodat za potrebe vojske. Pošto je Albert još premlad za stupanje u dobrovoljce, zaklinje se da će pronaći svog ljubimca kada sve prođe, a utehu mu predstavlja i obećanje novog vlasnika, narednika Džima Nikolsa (Tom Hidlston), da će ga dobro čuvati i pokušati da vrati kući.
Stupivši na Zapadni front, konj će prelaziti iz jednog tabora u drugi, onako kako se i ratna sreća bude menjala – iz ruku saveznika do domaćeg stanovništva, preko okupacionih snaga i kroz različite tretmane. Prateći put životinje, pred nama se pojavljuju sudbine mnogih ljudi i tragedije obe zaraćene strane. Tako posmatrane, ove pojedinačne priče se u osnovi ne razlikuju, dok iskušenja i užasi rata pogađaju sve, bez izuzetka.
Mnoštvo nagrada, uz nominaciju za Oskara u kategoriji najboljeg filma, samo potvrđuju da se od Stivena Spilberga nije očekivalo ništa manje od spektakla. Tako je i u ovom slučaju, od muzike do kinematografije i angažmana velikog broja odličnih glumaca (između ostalih, prepoznaćete Lijama Kaningema i Benedikta Kamberbača). Može se reći da je ovo ostvarenje „Crni lepotan u ratu“, sa dobrim epizodama (npr. mladi nemački dezerteri – braća Ginter i Mihael; ili bogati francuski seljani, Emili i njen deda), potresnim scenama uklopljenim uz momente humora (kao kada Britanci horski, coktanjem dozivaju konja!). Zapravo, jedina veća zamerka odlazi na lošu, izveštačenu glumu devojčice Emili. Džoiju će život u više navrata spasiti prethodno naučene veštine, što mu omogućava i da tokom četiri godine preživi mnoge „selidbe“ i poveže veliki broj lica na širokom vremenskom planu. Iako film traje preko dva sata, nije monoton ni dosadan – ali mu, s druge strane, ipak nedostaje ono nešto da bude sasvim fascinantan. Ovako smo dobili solidnu ratnu dramu sa plemenitom porukom i dosta uloženog truda. Priča o srčanosti, solidarnosti i teškim vremenima prebrođenim zahvaljujući neuništivoj nadi, sigurno će vam prijati u nekom trenutku, posebno ukoliko volite životinje. Ocena: 4, 30

1.  “Oz, veliki i moćni” (Oz, the great and powerful, 2013)
U Kanzasu, 1905. godine, vašarski mađioničar Oskar Digs “Oz” (Džejms Franko) pokušava da prevaziđe okvire putujućeg cirkusa i trikova koje svake večeri izvodi pred lakovernom, provincijskom publikom. Ugledajući se na Hudinija i Edisona, ne krije da bi „radije bio veliki i slavan, nego dobar čovek“. Sa tim u skladu i živi, suočavajući se sa mizernom zaradom, uvek na ivici raskrinkavanja, uz rizike stalnog zavođenja koleginica i osvetoljubivih reakcija njihovih ljubomornih partnera. Na sve to, Eni – devojka koju voli, saopštava mu da je zaprošena od strane (što i sam mora priznati) znatno stabilnije prilike. Čini se da mu bezuslovnu podršku pruža još jedino asistent Frenk Baum (sam budući autor knjiga – nažalost, ovaj detalj nije dovoljno razrađen).
Bežeći od hajke nezadovoljnika, jednom prilikom u balonu prolazi kroz uraganski vrtlog i zaklinje se na promenu, samo ukoliko preživi opasnost. Obreo se u neobičnoj zemlji koja nosi, gle čuda, njegovo ime, a dočekuje ga ljupka mlada veštica Teodora (Mila Kunis), prepoznajući u njemu prorečenog čarobnjaka-spasitelja, koji bi trebalo da ih oslobodi Zle veštice (The Wicked Witch) i sedne na tron. Njihov neprijatelj je, inače, kći ubijenog kralja i pretendent na vlast. Naivna Teodora se odmah zaljubljuje u Oza, dok njena sestra Evanora (Rejčel Vajs), zaštitnica Smaragdnog grada, nešto podozrivije posmatra pridošlicu. Oz će isprobati svoj šarm na obema sestrama, a iluzionističke trikove „prodavati“ meštanima kao čudesa, dokaz svoje moći. U dodeljenoj mu misiji pronalaženja i uništavanja čarobnog štapića Zle veštice, a posredno i nje same, pratiće ga krilati majmun i jedna porcelanska lutka, uz mnogo urnebesnih scena i doživljaja. 

Ipak, uslov da bi postao kralj i dočepao se blaga iz dvorske riznice pretvara se u teškoću kada otkrije kako je „zla“ Glinda (Mišel Vilijams) zapravo dobra veštica Juga (ujedno likom identična njegovoj Eni) i da je obmanut od strane istinskog negativca, glavnog spletkaroša Evanore. Dok rivalstvo među sestrama jača, a slomljeno srce dovodi Teodoru do neočekivanog preobražaja, hoće li Ozova pohlepa i slavoljublje nadvladati strah od poduhvata?
U najkraćim crtama, „Oz“ je čista magija od filma: stara, dobra i vedra. Već duhoviti uvodni, crno-beli omaž Baumovom svetu i originalnoj adaptaciji to potvrđuje, dok, prelaskom junaka u čarobni svet i filma na kolor-tehniku, priča u svakom smislu dobija boje.  Duhovitu, zabavnu, vizuelno lepu avanturu u režiji Sema Rejmija i „Diznijevoj“ produkciji, upotpunjuje dobra muzika Denija Elfmana. Franko je neodoljiv, Mišel lepa i suptilna poput prave princeze, Rejčel veoma ubedljiva, ali najprijatnije pozitivno iznenađenje ipak je Mila Kunis, kojoj idu sve moje pohvale. Pomešani su elementi mjuzikla, jasno nadovezivanje na „Wicked“ i predistoriju „Čarobnjaka iz Oza“, uz pomalo šmeka „Narnije“. Odlični svetlosni efekti prate sukob veštica i pojačavaju vizuelni kontrast crno-belo/svetlo-tama, ali postignuta je i uspešna psihološka iznijansiranost likova. To se naročito odnosi na Oza, prikazanog kao čoveka punog realnih mana  pomešanih sa neštedimice rasipanim šarmom. Usputni izazovi su paralelni onima iz stvarnog sveta (primera radi, pružanje pomoći nepokretnoj devojčici, ali i ono negativno, poput neodgovornih zavođenja, posledica ljubomore, kukavičluka), pa se sve može shvatiti i kao velika podsvesna borba,  fantazmagorija u kojoj se Oz sukobljava sa stvarima na koje inače nema adekvatan odgovor. Kako protivrečne osobine i postupci funkcionišu kada se primene u paralelnom, magijskom svetu? Šta su obmane čula, a šta istina?
Uglavnom, konačan rezultat donosi sjajno sprovedeno vizuelno, zvukovno, idejno osveženje, uz pravi doživljaj bajke sa inteligentnim i istinskim humorom. Vatromet boja, spektakularne sekvence, šarmantni pojedinačni portreti junaka ostavljaju, sve u svemu, vrlo pozitivan utisak. Ocena: 4, 50


10 коментара:

  1. Šarolik izbor, sviđa mi se (gledala sam samo 2 s liste). Slažem se da danas nema toliko porodičnih filmova, da možeš onako mirne duše da gledaš nešto s decom bez bojazni da će biti nekih glupih fora/psovki/seksualnih aluzija i slično.

    Htela sam da gledam ''Glas iz kamena'' zbog Emilije Klark - ne smatram je nekom izuzetnom glumicom, ali mi je lepa&simpatična i to mi je dosta (inače film i nije nešto što bih sama odabrala).

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala :), baš nastojim da izbor bude raznovrstan, ali i da izbalansiram manje poznate sa uveliko čuvenim filmovima, kao i one cenjene sa nekim (možda nepravedno) slabije rangiranim.
      "Glas iz kamena" sam i ja gledala ponajviše zbog Emilije i mada nisam očekivala bogznakakav doživljaj, ispade bolji nego što je obećavao! Svakako preporuka za film, nesvakidašnji je.:)

      Избриши
  2. Osećam neobjašnjivu privlačnost prema Brendonu Frejzeru kada je bio na vrhuncu krijere sa Mumijom. :D
    Za drugi film sam samo preletela, jer hoću i ja da ga gledam, a blage nemam o čemu se radi, vidim da si dala trojku, znači ništa posebno? Onda ću videti da li da mu posvetim pažnju.
    I meni je simpa ovaj sa Kevinom i Dženifer, najviše zbog toga što Kevina obožavam, on mi jedan od prvih teen crush- eva. :D
    Jao Oskar, tako mi je drago da si ga gledala i da ti se sviđa, ja mnogo volim taj film, još kao klinci smo imali kasetu i besomučno smo ga gledali. Uvek se raznežim kada se setim tog filma, baš me za njega vezuju lepe uspomene, a retko znam ljude, koji su ga gledali.
    War Horse je i meni divan, posebno, jer sam i crtani Crni lepotan obožavala, ali skroz se slažem, gluma devojčice pomalo iritira, deluje prenaglašeno, svejedno, film je divan.
    Slažem se i za Oza, većina je film dobrano ispljuvala, ali ja sam se sjajno zabavila i vizuelno izgleda sjajno.
    Bogami, može se reći da ti je filmski mesec itekako bio uspešan, sjajan tekst. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Haha, da, tada je definitivno bio najbolji.:)
      Odmah da kažem, kod mene spojlera nema i trudim se da što manje otkrijem, tako da čitaj slobodno sve :), a za "Glas iz kamena" mogu reći da definitivno vredi gledanja, ali nije baš za svačiji ukus, probaj pa proceni - možda te smori, a možda iznenadi, meni je bukvalno svaki utisak bio u opticaju.:)
      "Oskar" mi je bio beskrajno zabavan i mislim da je mnogo potcenjen, a stvarno dobar film!:) Slučajno sam naišla na njega na televiziji, sećam se da se često vrteo u našen detinjstvu, ali ga do sada nisam odgledala.
      Hvala, drago mi je što ti se svidelo.:))))

      Избриши
  3. Ispade da sam sa liste gledala samo Emilijin film. Ništa nezaboravno, ali kinematografija mi se dopala. "Ratnog konja" planiram gledati odavno, ali mi se uvek nešto ispreči i nikako da stigne na red. Hvala ti na podsećanju. Oza sam nešto krenula jedared, ali nikad nisam završila. :D
    E sad, Tom Henks.. Ja sam jako čudna osoba, on mi je iritantan koliko i Džulija Roberts, jedini njegov film koji sam odgledala s guštom (i zaplakala) bio je "Filadelfija", ni "Foresta Gampa" nikad kao čovek nisam odgledala nego šta ulovim na TV-u, a to je uglavnom scena na klupi ili famozno "Run Forest, run!". Meg Rajan recimo volim gledati samo u "Kejt i Leopold" (Hjuovom krivicom). Može biti da se ne sećam dovoljno devedesetih da bi mi svi navedeni, a baš su obeležili kinematografiju tog doba, bili dragi i značajni. No, razvezala ja..
    Ovaj Staloneov ću pribeležiti, nisam ga još uvek gledala.
    Koliko ima otkad nisam gledala Kevina, Dženifer i Širli. Njenom sam se liku uvek slatko smejala, naročito scena u kojoj izađe iz kuće da se suoči sa Kevinovim likom. :D

    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na čitanju, drago mi je ako si pribeležila koju preporuku, a i podsetila se nekih dragih scena.:)
      Da, u Emilijinom filmu je kinematografija definitivno ono najvrednije.
      "War horse" odgledaj, mislim da će ti prijati; Stalonea OBAVEZNO, posebno tebi kao fanu "zlatne ere Holivuda" ovo oživljavanje može biti vrlo zabavno; Tom Henks je i meni odbojan, ali volim nekoliko njegovih filmova, ovaj posebno; da, da, baš ta scena iz "Rumor has it..." je i meni najbolja!:)))

      Избриши
  4. Super lsita da budem iskrena gledala sam samo You've got a mail i ne znam šta da mislim o tom filmu -koliko mi se dopada toliko mi se ne dopada. Ovo sa Emilijom sam pokušala da gledam jedno 30-ak minuta a onda se smorila pa odustala, retko odustanem ali tada sam morala :)
    War Horse mi je dugo na listi a Za ovu verziju čarobnjaka prvi put čujem obavezno ću da je pribeležim na listu :)
    Super post :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro!:) Preporučujem ti, od srca: "Oscar", "War horse" i "Oz", a za Emilijin film te potpuno razumem, pošto je i meni prvih pola sata bilo nekako presporo i dosadno, ali odgledah do kraja i utisak se malo popravio. Isto za "You've got mail", da ne volim predstavljenu atmosferu Njujorka, male knjižare i da me za njega ne vežu uspomene iz detinjstva, verovatno ni meni film ne bi bio ništa posebno, jer zaista budi neki "love-hate" odnos, koliko prednosti, toliko i mana.:)

      Избриши
  5. Odožavam da diskutujem o filmovima, i s vremena na vreme gledam ih u zabrinjavajućem broju. Sa ovog spiska ipak, moram priznati, nisam pogledala nijedan. "Oz, veliki i moćni" deluje mi interesantno pre svega jer obožavam tu knjigu, a pored njega, zagolicao me i "Stigla vam je pošta". Idu na moju listu.
    Mogla bih ti preporučiti neke koji su se meni dopali, npr. Hacksaw ridge (istinita priča o ratu, ima scena koje su me veoma potresle i koje su nasilnije od onoga što volim videti, ali, obzirom da je priča istinita, prelazim preko toga), Snowden, King Kong, u pitanju su samo istiniti filmovi. Pored njih, volim da gledam i neke bolje razvijene trilere i drame, medju kojima bih izdvojila Oteta, The holiday, Now you see me, Focus, Family man, Osveta, The number 23, Zatvoreno ostrvo i Nevidljivi svedok (možda najbolji). :)


    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na čitanju, pre svega.:) Pogledaj i ostale tekstove iz ove rubrike, ali i odeljka "Dramska nedelja" uopšte - pišem o raznim serijama i filmovima, pa možda nađeš još koji interesatan predlog za sebe.
      Hvala i na preporukama.:)
      P.S. "Oz" nije prema knjizi, nego alternativna verzija onoga što je, možda, prethodilo radnji.:) Zato je i jedan od likova, Ozov asistent, F.L.Baum, autor "Čarobnjaka":

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...