среда, 18. октобар 2017.

Crno-beli lažni svet

piše: Isidora Đolović

Već izvesno vreme ne pratim vesti, ne zamajavam se dnevnom dozom opšteg ludila, nemam kad da se nerviram zbog svih podsetnika na beznađe iz koga još uvek naslepo pokušavamo da napipamo izlaz. Svakodnevni, lični problemi su nadvladali, što ne znači da sam se pomirila sa društvenom situacijom ili da su se moji stavovi u tom pogledu promenili, jer, na kraju krajeva, privatne nevolje su u velikoj meri posledica onih kolektivnih. Borba sa anoreksijom, npr, ili višegodišnja depresija i anksioznost usled činjenice da na pragu tridesete (još jedan podatak sa kojim se, mada sebe već par godina unazad navikavam na to, očito ipak NISAM pomirila) do skora nisam videla nikakav pomak, ni perspektivu, koliko god da se borim i neštedimice zalažem. Ne žalim se na (nepostojeće) uslove koji su do toga doveli, iako se ne može ni poreći da društvena klima u Srbiji više ubija čoveka nego što leči. Dakle, skrenula sam pažnju na profesionalne i zdravstvene izazove, ali nijednog trenutka ne zaboravljam izvitoperenu atmosferu koja me okružuje. Samo što, eto, kada nešto isljučimo, barem trenutno i barem samo za nas prestaje da postoji. 
Tek u prolazu načujem ponešto o skorašnjim javnim prepucavanjima između Željka Mitrovića i Boška Obradovića; najnovijem projektu koji će nam, posle čudesne fontane i Skadra na Bojani – pardon, Beograda na vodi, doneti preobražaj vinčanske deponije „na polzu narodu“; rijalitiju koji je krenuo sa emitovanjem i promenjenim naslovom, a istom suštinom; prinovama predstavnika „džet-seta“; kraljevskom venčanju u srpskoj republici...i sve mi to ostavlja utisak dosadnog ponavljanja, iritantne ispraznosti. Takvih se pojava, kao, svi gnušaju – ali, malo ko se usuđuje da pokuša, barem malo, nešto da promeni.

Lako je biti jak na rečima, tj. tastaturi i misliti kako smo jednim „tvitom“ ili statusom završili posao. Odužili ste svoju obavezu ostavljanjem nekakvog formulativnog „dokaza“ sopstvene osvešćenosti – ili pre ostrašćenosti – na društvenoj mreži. A te društvene mreže...Jedan od glavnih razloga što ih ne koristim upravo je nespremnost i nezainteresovanost za ulazak u osinje gnezdo licemerja, taštine, (samo)zavaravanja i jednog paralelnog sveta u kome Pera, Mika i Žika mogu da umisle kako su bogzna koliko bitni, samo zato što im svetina odobrava manijakalnim, uveliko mehaničkim kliktanjem (zamenom za „kliktaje“!), bez obzira na sadržaj „sviđanog“. 
Nažalost, to što vi ili ja nešto ne gledamo, ne znači da je poništeno, već samo da nas ne može na bilo koji način iznervirati, s obzirom da smo mu zabranili ulazak u naš svet. Društvene mreže su, uz pozitivne strane, ipak neosporno i izvor kompleksa, nezadovoljstva i obmane, sa izuzetno štetnim dejstvom koje odavno prevazilazi ono početno, korisno. Ne verujete? Mislite da sam još jedan „snob“ što sebe smatra „bogomdanom“ jer ne poseduje Fejs/Tvit/Insta-nalog, a zapravo je na strašnom gubitku? Vaše pravo, baš kao što je i moje ili bilo kog drugog „apstinenta“ da obrazloži zašto, bez osude korisnika, jednostavno ne želi da bude deo sistema koji smatra na bilo koji način pogrešnim. Pošteno i dosledno.

Možda bi predstava o društvenim mrežama bila nešto pozitivnija i afirmativnija, da sami članovi ne šalju sliku koja podgreva sve predrasude i razloge da budemo protiv. Onaj virtuelni megafon koji sam više puta spominjala u prethodnim kolumnama, pružen u ruke svakakvim neveštim „govornicima“, načinio je više štete nego koristi. Biram da ne sudelujem, jer zaista ne razumem, niti odobravam razne degutantne vidove samopromovisanja. Ne zanimaju me neartikulisani „stavovi“ osoba koje u stvarnom svetu ne znaju ni za pojam ličnog, a kamoli kritičkog mišljenja. Ne želim da me „lajkuju“ i „prate“ ljudi koji do juče nisu bili u stanju da izuste najobičniji pozdrav u prolazu. Da gledam i ne verujem kako se realno mrzeći likovi bratime i razmenjuju bljutave komplimente na „Fejsbuku“, u vidu „emotikona“ i šablonskih rečenica prepunih licemerja. Budite „prelepi“, „dragi“, sa sve nakaradnom mešavinom srpskog jezika i engleskih izraza – jer, to zvuči tako INternacionalno – ali, bez mog doprinosa farsi.

Ne interesuje me jedete li svakoga dana fensi-kolačiće i skupe bombonjere sa dekupaž-escajga i pijete li toplu čokoladu, uz glanc-nove knjige kupljene u „Vulkanu“ i „Laguni“. Nije mi potrebno da budem upućena u svaki bogovetni trenutak vašeg (ne)radnog dana, od buđenja i prve kafe, preko ponovljenog ispijanja iste „sa najboljim društvom na svetu“, pa do odlaska u toalet. Pitam se samo, kada stižete da uživate u zalascima sunca, putovanjima po Evropi, plažama, snegovima, hrani, knjigama, svojim porodicama...pored toliko vremena potrošenog na njihovo fotografisanje, obradu slika i momentalno postavljanje na mrežu? Gde je nestala potreba za kontemplacijom i dubokim uživanjem u, samo vašem, doživljenom trenutku? Gde je ona, pomalo sujeverna želja da izuzetne momente sačuvamo za sebe, utisnemo u sećanje i sakrijemo od sveta koji bi ih mogao uništiti, zaprljati?
I ne, zaista ne vidim potrebu za otvaranjem vrata svoga doma neznancima, putem postavljanja hiljadu i jedne slike vaše dece u svakoj mogućoj „cakanoj“ situaciji, od noše do portikle. Ne delim oduševljenje i neću da „cičim“ zato što se nečiji naslednik upiškio, a super-mamica napućila usta u kameru. Za mudrosti i savete nisu mi potrebne objave kojekakvih „lajf-kouč“ eksperata. Ako ste već svi toliko uspešni, srećni, ispunjeni, roditelji „prelepih anđela“, zaposleni u savršenim preduzećima, kreativni i originalni do krova i nazad, čemu potreba da retuširate svaki sekund tog bajnog postojanja i isporučujete ga u Internet-etar dok nije „obajatio“?

Postoje tri moguća odgovora, a nijedan ne služi na čast: volite da „nabijate komplekse“ manje uspešnima; želite da zabašurite istinsko nezadovoljstvo i zatrpate prazninu lažnim prikazima tobožnje svakodnevnice; naprosto ste se „navukli“ na trend i nesvesno preselili u virtuelnu alternativu dosadnoj, običnoj ovozemaljskoj egzistenciji. Prva opcija je i te kako realna, pošto je dokazano da gledanjem tuđeg blagostanja, nametanog iz dana u dana – pa makar ono bilo izrežirano, po nekom veštački nametnutom kriterijumu manje uspešni počinju da se osećaju neostvareno i nespokojno. Druga varijanta podrazumeva da je čak i u bajci NEMOGUĆE baš stalno biti „tip-top“ skockan, emotivno ispunjen i finansijski bezbrižan, sa decom koja ne kake u gaće, mužem koji ne hrče i ručkom što nikad ne zagori. Osim ako, samo pretpostavljamo, nije reč o uloženom nadljudskom naporu da se uteha zbog beznadežno (ispod)prosečnog života pronalazi u svakodnevnom poziranju i konstruisanju novog, virtuelnog. I treće, problem nastaje kada se takvi „virtuelni srećnici“ preterano zaigraju.
Sve ovo, ipak, koliko god nerviralo, istovremeno nosi izvesnu utehu. Neuspesi su, kao i uspesi, isključivo moji i čisti. Nikom nametani, ali i bez mogućnosti osporavanja. Dok za ove druge virtuelna stvarnost briše granicu i „guta“ ih pre nego što stignu da se osvrnu i razaberu, kamoli požale za izgubljenim, nesavršenim vremenom. Jer, ono nas sve vreba, čekajući da se izlogujemo i isključimo kompjutere, tek da bi nam se nasmejalo u lice i ponovo iščezlo bez traga.


6 коментара:

  1. Tvoji lični tekstovi me nekako uvek najviše pogode, naravno i pozitivnom smislu. Šta da ti kažem, već smo se uglavnom oko raznih stvari i dopisivale.
    Sa anoreksijom ti ne samo želim, nego kažem, jer znam da ćeš ovo shvatiti na najbolji mogući način, da se izboriš. Znam da to nikada ne može u potpunosti da prođe i uvek je tu negde u pozadini, ali može da ti napravi mnogo veće probleme, kao što je meni sa ishranom i zdravljem. Ako ikada poželiš da o nekome, ko je prošao isto, pričaš o tome, ja sam samo jednim kilikom udaljena, znači ni ne usteži se. :*
    Za ovo ostalo, mada i sama imam društvene mreže, u potpunosti razumem tvoju perspektivu. Mene instagram ispunjava kreativno, jer trenutno ni nema ništa drugo profesionalno da me ispuni, ali ne dozvoljavam da iznosim tamo svoju intimu u vidu nekih srceparajućih tekstova i slično, prosto to nisam ja, ja ne mogu sa internetom da delim kada mi je teško ili sam bolesna, neraspoložena, napeta, zato se i zadržavam na priči o knjigama i citatima. Veruj mi, sto puta sam bila u iskušenju da iskoristim tu platformu za govor o našim socijalnim prilikama ili nekim stvarima, koje su me šokirale, ali se nekako svaki put zaustavim, prosto nemam utisak da to nekog zanima. Ja biram da ne gledam televiziju, naročito domaće kanale, vesti ne čitam, čak ni na internet portalima i više sam obaveštena šta se dešava preko, nego kod nas, jer ako bih morala da razmišljam samo bih se nervirala ili ako razgovaraš sa nekim, dobiješ savete ne može ti društvo biti krivo, svi kukaju na državu, čitaj afirmacije i misli pozitivno i slično, što može samo još više da me iznervira. Kako da ti kažem, uvek se trudim da budem svesna šta sam ja mogla više, ali ne želim i da mislim kako živim u bajnom društvu.
    I smatram da ljudi traže potvrdu na taj način, slažem se da to jeste na neki način natrljavanje na nos i sve ostalo, jer realno takve stvari bi i trebale biti samo za naše oči. Ja bukvalno sebe nekada uhvatim, jao kupiću ovu knjigu da slikam za instagram ili idem tamo, biće sjajne slike, ali se trudim da opomenem sebe i da iskuliram, ne kažem da uvek mogu, ali mi je drago što mislim da neku intimu, onu pravu i dalje čuvam za sebe. Sjajan tekst, nema dalje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti mnogo, MNOGO.:) Često pomislim da sam možda preterala sa iznošenjem ličnog, jer mi je za blog nekako to bespotrebno i ne volim da ogoljavam privatnost na taj način, ali u kontekstu teme, računam da je nekad i neophodno.
      Hvala ti mnogo i na podršci - mislim da će sada, kada imam barem privremeni posao, sa zdravljem takođe biti lakše - ljudi često ne shvataju koliko je to teška, pre svega UNUTRAŠNJA, psihička borba i možda jednom objavim kolumnu o problemu poremećaja u ishrani i svom iskustvu, pošto ga mnogi omalovaže i ne shvataju ozbiljno, a problem ako se zapostavi i "naraste", samo bude sve teži. Hvala, znaš da te imam u vidu!:*
      Upravo to, stalo mi je da se kroz tekst ogradim od generalizovanja, pošto stvari sa društvenim mrežama nisu crno-bele, pa ni sa medijima, naravno. Glavno je "dozirati" ih, dakle, nismo maloumni, znamo koliko nam nešto prija ili ne, koliko želimo ili ne da se nekim sadržajem bavimo i u koje svrhe. Ne možemo negirati da određene pojave/fenomeni, makar se nama lično ne dopadali, imaju ogroman (negativan) uticaj, ali isto tako postoji mogućnost izbora da nas lično ne truju i ne opterećuju.:)
      Baš to, imam utisak da priprema i svest o prikazivanju važnih momenata "online", ubijaju naše doživljavanje svega toga, naše uživanje koje bi ipak moralo biti individualno i neponovljivo. Nisam za to da se svakodnevnica potpuno preseli na mrežu, u tom slučaju neka nam odmah ugrade čipove ili one Terminator-naočare, pa da u svakom trenutku skeniramo sve i "bacamo" na Internet, ništa nek nije sakriveno. Doduše, nije svet ni daleko od toga, ali, kao što rekoh, dokle god postoji IZBOR u vidu dugmenceta za isključivanje, sve je u granicama normale. Kada se kočnica potpuno izgubi, biće katastroga i mašine će nas samleti, kao u spotu "Pink Floyd"-a.

      Hvala još jednom!:)))*

      Избриши
  2. Hej, a ja baš mislim da si prilično distancirana tj. fokusirana da nam preneseš utiske o nekoj knjizi, filmu, situaciji, a samo usput provučeš poneki podatak iz privatnog života i to kada je relevantan za priču. Svakako mi je drago da, nakon višegodišnjeg čitanja tvog bloga, saznam još ponešto o tebi. Slažem se za društvene mreže i savršeni život koji se po njima promoviše. Donekle razumem tu potrebu da se čovek okrene lepim stvarima u životu i na taj način malo pobegne od ne tako lepe stvarnosti, beznađa koje vlada u državi, zdravstvenih problema, porodičnih... svako ima neku boljku. Ali ne podržavam ni ja celodnevno obaveštavanje šta je neko jeo, pio, u kom kafiću sedi i šta je poslednje kupio, mene takvi profili ne zanimaju i ne pratim ih. Gledam profile na kojima su slike s putovanja, preporuke za knjige, pejzaži i slično; nisam ljubitelj selfija, razgolićenih i napućenih persona, nepismenih lezilebovića i to uglavnom uspešno izbegavam.

    Fibi je objasnila :-)
    Ako išta znači, šaljem ti svoju (zasad virtuelnu) podršku, drži se!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je ako uspevam da ostanem na (kvalitetnoj) distanci, jer mislim da se u samu koncepciju bloga i njegovih tema ne uklapa previše govorancije o mojoj malenkosti privatno, a opet, ne ustručavam se od iskazivanja ličnog stava, samo se trudim da to bude sa merom i granicom.:) Sem toga, i ovako sam prilično povučena osoba, pa mi je eksponiranje baš, baš strano, sem ukoliko je važno za temu.:)
      Da, baš tako, slažem se - sve je u redu dok se na taj način (slikama, promovisanjem, podelom iskustva) šire pozitivne poruke, motivacija, inspiracija, ali kad je očigledno jedini cilj nametanje kompleksa, "pravljenje zazubica" i isprazno hvalisanje, to ozbiljno prelazi u neukus i, realno, smara.
      Hvala ti mnogo, mnogo, na čitanju i podršci - uvek!:))*

      Избриши
  3. Fantastičan tekst.
    Imam toliko toga da kažem a opet nemam šta da kažem jer je sve rečeno.
    Ono što mogu da ti kažem je da sam za par dana naučila da su svi problemi koje smatramo problemima čista glupost. Život je mnogo vrediniji od rtoga. Do pre dve nedelje moj najveći problem je bio što ne znam špta da radim od dosade, što bih želela toliko toga a ograničena sam na par stvari i onda preko noći ukapiraš lekciju na gadan ančin pravi problem je kada dođeš kući a niko te ne pita kakav ti je bio dan; pravi rpoblem je kada legneš sa briigom šta sutra i mrtav umoran ne ćeliš da spavaš jer ne znaš šta jutro donosi...svi moji problemi više nisu problemi i zbog toga živim mnogo sreććnije isto ti savetujem. Bori se sa životom i ne dozvoli mu da bude jači od tebe, za jendu njegovu lošu naši 5 dobrih stvari koje su vredne.
    Što se društvenih mreža tiče, ja sam protivnik zlioupotrebe tako mi nije jasno zašto neko objavljuje sve, ali volim da ih koristim zarad gledanja dobrih slika i istraživanja (tačnije instagram i tviter zbog BTS-a i njihove muzike tu saznam kad ide nešto novo a ja njih baš volim) e sad ljudima je u DNA-ju nekako da vole da se prave važni, imaj na umu da je to na svim medijima tkao kad pustiš samo ranom neki video neke naše (neka bude naša) devojke sa YouTuba (to sam ranije gledala sada više ne ali znam koncept) sa nazivom "jutarnja rutina" sve one jedu fensi pahuiljice sa puno voća (mada 90% ljdui kad ih jede zaboravi da stavi voće da ne pominjem da fensi jagode u februranu niko uglavnom nema ali one imaju jer valja da se....), sve gledaju Netflix (sačuvaj bože nas smrtnika što skidamo filmove), sve piju sojino ili bademovo mleko (kakva crna krava) i jedu Nutelu (jer tako su u mogućnosti)...dakle to je svuda potreba da se prave važni je uvek prisutna, a gubi se ponta. Sve to samo kuliraš, na društvenim mrežama svi žive savršen život to je tako, na kraju se računa samo osoba kakvu upoznaš i to je to a veruj mi niko ko je fejk ne može da se dopadne ljudima :)
    Odužih malo, oldičan post bravo :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Saro, divan komentar i uobičajeno mi podugneš moral, nemam šta da dodam sem HVALA na ovako podsticajnim i lepim rečima.:) Tekst je možda bio malo previše gnevan, ali poenta stoji...drago mi je što ti se svideo, a već smo se dopisivale po pitanju (trenutnih) teškoća i šta da ti kažem, znaš da si potpuno u pravu. :)))
      Hvala još jednom!:*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...