среда, 20. септембар 2017.

Zbogom, leto!

piše: Isidora Đolović

Čim okrenemo list na kalendaru, tako da nova stranica pokazuje septembar, prećutno smo se oprostili od leta i zakoračili u dug period obaveza (školskih, radnih), sve hladnijih, a kraćih dana obeleženih rastućom sumornošću. Mada kalendarski obuhvata još dobre tri nedelje, miholjsko leto ili, po američki, indian summer malo ko od nas zaista priznaje za ono pravo. Posmatramo ga kao produžetak već osetno zamirućih dana vreline, opuštenosti, nemilosrdne sunčeve snage – kao bonus koji nam je, eto, udeljen ne bi li se dostojno pozdravili sa odlazećim godišnjim dobom. U septembru često još dugo nosimo majice kratkih rukava i omiljene patike, vrućine su uobičajena pojava i sladoledi nisu uzeli godišnji odmor, ali, već to više nije ista toplina – a u prohladnom vazduhu se oseća miris dolazećih kiša. 
Užurbanost školaraca, vraćanje zakasnelih putnika sa letovanja, svuda rasporedi časova i obeležja novih početaka, neminovno nas podsećaju da je jednom razdoblju došao kraj, a svaki završetak budi određenu dozu nostalgije i tuge. Zbog toga je pozno leto sasvim adekvatan nagoveštaj one istinske, uveliko priznate i očekivane jesenje melanholije. Kasno, prezrelo, podseća na to da sve prolazi i da je, do naredne prilike, pred nama dugo, hladno, nepregledno vreme tišine i zatvorenosti.

Miholjsko leto i samim imenom, tako starinskim, saziva nešto zagonetno, zlatasto i dragoceno, a ispunjeno tugaljivim uspomenama. Ono je poput poslednje, mada nikad dovoljne, prilike da se uhvati makar odsjaj, dašak, delić kipuće snage letnje mladosti. Zamire i odnosi, a ipak dovoljno zadržava u vazduhu one mirise i zvukove koji su do juče titrali svuda oko nas. Miholjsko leto je prelaz iz doba adolescencije u zrelost, korak ka „čistilištu“ pre sredovečnosti, istovremenost osećaja da ste još neiskusni i sveži, a ipak odviše videli i naučili da bi se mogli nazvati bezazlenim, beslovesnim. Miriše na neostvarene snove, uzaludne nade, Koštaninu goru posmatranu kroz prozor dok Borina Ciganka drhti od strepnje nad unapred izgubljenim, a da se nije čestito ni proživelo. Kasno leto simbolizuje sve što nam izmiče, ali nedovoljno brzo, tako da ga ipak (ili nam barem takvu iluziju pruža) možemo dosegnuti, osetiti, nadoknaditi, samo ukoliko se dovoljno pomučimo. Lažno leto, obmana čula, otisak na staklu nakon što se živi model odavno izgubio.
Dok sam bila dete, leto se gasilo već sa sedanjem u školsku klupu. Poslednjeg vikenda u avgustu, održavao se Sabor trubača u Guči – tada trodnevni vašar lišen današnjeg pijanog primitivizma, u  mestu gde sam i inače provodila svaki raspust (kod babe i dede). Sa ringišpilima, liciderskim srcima, zašećernim jabukama, šećernom vunom i italijanskim sveskama pazarenim na nekoj od gostujućih tezgi, opraštali smo se od letnje bezbrižnosti i hrlili u susret novom obrazovnom krugu.

Kako smo rasli, protezalo se i leto do duboko u septembar. Sa zubatim osmehom već umornog sunca kucalo u prozore učionica, dok smo rasejano pratili nastavu, jedva čekajući da izađemo pred Gimnaziju i uhvatimo još malo zamirućeg daha proteklih meseci. Veče uoči polaska u školu, šetalište i moravski kej bili su krcati, pa se činilo kako svi žele da obeleže poslednji dan slobode, posle koga kao da više neće biti barem vikend-izlazaka. Čitav septembar proticao je u znaku („lovačkih“) priča sa letovanja ili gradskog raspusta, razmenjivali smo (najčešće izmišljene) impresije o doživljajima. Umesto svake večeri, ponovo su viđanja sa društvom na koje smo se tako navikli, ograničena na petak i subotu. „Trščare“ uz branu već se polako sklapale i selile u zatvorene prostore. Komentarisalo se ko se s kim, u sezoni razularenosti, smuvao – i hoće li to potrajati („letnje šeme“ na asfaltu nisu nešto dugotrajnije od „morskih“, mada ima izuzetaka). Ali, uglavnom se patilo zbog naglo probuđenog kompleksa prolaznosti, čak i kada za to (još) nije bilo realnih razloga. Jer, kraj leta nas je sve nekako opominjao da ništa više neće biti isto, ni mi, nikada.

I, naravno, uvek je postojao hit leta, koji su kafići učestalo vrteli uoči septembra, kao pravi pravcati podsetnik. Jedne godine, npr, bila je to pesma Atomskog skloništa „Olujni mornar“ i treštala iz „Mančule“.

Poslednji, ujedno najduži srednjoškolski raspust, onaj pred polazak na fakultet, konačno je doneo septembru pažnju koju zaslužuje. Produženo leto važilo je, po prvi put, samo za nas, nedavne maturante – uskoro brucoše. Lutalo se opustelim parkom i tužno praznom obalom Morave, jer su svi drugi bili na časovima. Ćutke smo se pozdravljali sa rodnim gradom i odbrojavali dane do otisnuća u daleki, strani svet bez svih tih poznatih, bliskih i umirujućih mesta, lica, uspomena. Studentske godine oduzele su letu dobar deo juna i avgusta, sa obe strane ga „nagrizajući“ rokovima i obavezama oko jurenja uslova i magičnih bodova za upis godine. Pa, ipak, zauvek je ostala navika da se poistovetim, prisetim, razvedrim i istovremeno pomalo snuždim, kada krenu rasprodaje školskog pribora, preplanuli poznanici se vraćaju sa mora i svet ponovo „zavrti“ sezonski točak starih završetaka i novih poduhvata. Kada ste i sami u tom kolu, ne osećate posebno promenu, ali sve izgleda sasvim drugačije ukoliko stojite u mestu.
I, naravno, ispraćanje leta ne može da protekne bez odgovarajuće melodijske podloge, što ga takođe čini apsolutno jedinstvenim. Zanimljivo je da, dok se ostalim godišnjim dobima uglavnom radujemo kada im „vidimo leđa“ – gotovo podjednako kao kada dolaze (ovo možda najviše važi za zimu!), jedino leto „oplakujemo“. Obično važi neki od klišea: dvoje se zavolelo na plaži, ali ih je povratak kućama razdvojio; ili on/a putuje na fakultet k'o Bebekova Selma sklona naginjanju kroz prozor; ili predstojeća, najživlja sezona svadbi obavezno vrati zaboravljenu ljubav u vidokrug kao mlade/ženika, pa zaboli sve što je naizgled odavno zalečeno. Ali, sve i da sa ljubavlju nema nikakve veze, miholjsko leto kao metafora (pre)zrelog i opomena na prolaznost, namerno sporu kako bi je do kraja sagledali i propatili, zaista zaslužuje titulu najtužnijeg perioda godine. I to podmuklo tužnog, sa kiselim osmehom i kobajagi zlatnim, a zapravo ledenim sjajem, tik pre nego što se prelije u jesenju paletu boja pomirljivosti.

Počasno mesto među oproštajnim pesmama za leto, dobija Balaševićeva „pričica“ uvijena u meku, setnu melodiju. Peva o onim stidljivim simpatijama u prolazu koje smo verovatno svi upamtili iz tinejdžerskih godina, pretrčavajući gradski trg u suton – posle časova, uz munjevite poglede „bačene“ prema žutom gelenderu u ćošku i nadu da će NEKO biti tamo. Kao slučajno, kao miholjsko leto – tek u prolazu.

Đorđe Balašević – „Miholjsko leto“

10. Green Day – „Wake me up when september ends“

Imala sam dečka pankera, pre deset godina, u rodnom gradu. Raskinuli smo otprilike mesec dana pred moj odlazak na fakultet, pa mi je septembar – uz tremu zbog otvaranja novog životnog poglavlja u Beogradu – bio ispunjen prepucavanjima, ispadima bivšeg i mojim, skrivenim (npr, ošišala sam se na paž i to je bila najkraća frizura koju sam u životu imala). Malo zbog panka, malo samog septembra, iako uopšte ne volim američke „vojničke žalopojke“ (ovde, doduše, jedino u spotu istaknute), sledeća pesma me podsetila na to vreme. Definitivno uzaludno nerviranje – sreća pa nije dugo trajalo.
9. Divlje jagode – “Nasmiješi se”

Večeri uz reku, hladnjikavi vazduh, prve simpatije i cigarete, moja hevi-metal faza, kada sam najviše volela da obučem kariranu košulju i „bedačim“ se na Moravi, razmišljajući kako i gde „uvrebati“ priliku za slučajan susret sa momkom u koga sam bila potpuno beznadežno zaljubljena kroz čitavu srednju školu. Zanimljivo, većina uopšte ne prepoznaje glas Alena Islamovića (pesma je sa prvog albuma „Divljaka“ na kome je dotadašnji basista preuzeo mikrofon, postavši njihov najbolji pevač, a bilo ih je zaista mnogo odličnih).
8. Led Zeppelin – “Baby, I’m gonna leave you”/ Janis Joplin – “Summertime”

Iako obe govore o početku leta i njegovom trajanju koje donosi nagoveštene rastanke i tugu, klasici rokenrola sasvim se lepo uklapaju i u večerašnju temu. Same melodije takođe imaju sličnosti, budeći neospornu setu, potištenost.
7. Alan Walker – “Faded”

Jasno je da nisam ljubitelj savremene, posebno ne elektronske muzike, ali, dešava se i da me poneka od tih kompozicija baš, baš oduševi. Takav slučaj upravo imate pred sobom, reč je o hitu koji sam, kao i obično, „otkrila“ sa zakašnjenjem u odnosu na ostatak sveta i odmah se „upecala“. Možda je zbog retro-prizvuka, malo više usled sveobuhvatne atmosfere, ali od prvog slušanja me potpuno osvojila i svaki put moram da je odvrtim do poslednjeg takta.
6. Plavi orkestar – “Goodbye, teens”

Nostalgija, ukratko, pogođena besprekorno precizno, a naizgled tako jednostavnim „pesmuljkom“. Plavi orkestar je, inače, grupa koju potcenjuju više nego što realno zaslužuje (ali, o tome dogodine, u rubrici koju odavno imam na umu), pravi primer je i ova stvar. Nepogrešivo dočarana „morska“ atmosfera, tugaljivo zbogom adolescentskoj bezazlenosti, ali ne bez optimističnog pogleda na svet za koji nas je pripremila, ispred nas. Oda mladosti, po središnjem, polunarativnom delu slična šaljivoj „Suadi“. Iako je bolje biti pijan nego star – ipak treba živjeti i pjevati.
5. Đavoli – “Bambina”/”Dugo toplo ljeto”

Neno Belan i njegov bend “opasnog” imena već su se našli na prošlogodišnjoj letnjoj listi, a kako i ne bi, kada svakom notom šire autentični šarm zavičajne im rivijere. Čeznutljivi retro-fazon dopunjuje pesme koje nemaju rok trajanja upravo usled tematske univerzalnosti i emotivne osnove, uz duh i dah dalmatinskog podneblja. Serenade nedostajanja!
4. Neki to vole vruće – “Kalifornija”


Jedna od meni najomiljenijih na svetu. Neka vrsta lične karte, nedosanjani san i ideal (pored Pariza i Beograda). Vedrina produbljena otiskom senke nedostižne iluzije, a inače možda najveći hit jugoslovenskog elektro-pop dueta sa nazivom inspirisanim starim Merilinkinim filmom.
3. Bobby Vinton – “Sealed with a kiss”

Klasik sa mnogo obrada, od kojih se odlučujem za ovu verziju kao verovatno najprepoznatljiviju i, meni lično, najbolju. Ako su “Beach boys” i surf-rock jedna, onda ovo predstavlja drugu stranu kalifornijskog letnjeg sna. i mada ispunjava sve uslove za patetično, sledeće “delce” to nije, ni najmanje.
2. Lana del Rey – “Summertime  sadness”

Ono po čemu je Lana prepoznatljiva (a interesantno, današnje mlade pevačice koje oživljavaju retro-fazon i zvuk, imaju poseban izraz, te retko liče jedna na drugu - mada se sve odreda služe tradicijom i nadahnjuju uzorima iz prošlosti) svakako je upadljivo „mračnjaštvo“ (i to nipošto sa negativnom konotacijom) njenih pesama, tekstualno i melodijsko. Duboki, senzualni, nekako lenjo-bezvoljni vokal hipnotiše i uljuljkuje u paukovu mrežu depresije koja, začudo, nije sasvim destruktivna. Njena „letnja tuga“, posebno u kombinaciji sa odličnim pratećim videom, jedan je od najsavršenijih „soundtrack“-ova sezone, naročito prelazne. Pustite ga u sumrak, na kakvom uzvišenju sa koga se vidi panorama grada i prepustite se doživljaju. 
1. Don Henley – “Boys of summer”

Mislim da su stvaranju mita o “tragici završenih letnjih ljubavi” umnogome doprinosili američki filmovi (počev od “Briljantina”), a kasnije i tinejdžerske serije. U njima je obično neko nekoga prevario na raspustu, uz logorsku vatru blizu obale, dok je druga polovina za to vreme putovala po Evropi, ništa ne sluteći – pa sad preljubnik frkiše zbog razotkrivanja, a istovremeno je i neodlučan. Setite se “Beverli Hilsa” ili “Okruga Oranž”. Nisu to loše priče, uprkos stereotipnosti, a prati ih, kao po pravilu, sjajna muzika. Međutim, kult leta na izmaku nigde nije toliko uspešno slavljen kao kroz crno-bele spotove iz osamdesetih, čiji kadrovi donose prizore sa plaže, zapljuskivane penušavim talasima koje skoro da možete i sami osetiti, čuti kako se razbijaju o obalu. Na stranu čak i to, u vrlo uspešnom solo-singlu Dona Henlija iz legendarnih “Eagles”-a, sama pesma suvereno dominira nad odličnom vizuelizacijom. Eto razloga što joj uvek namenjujem počasno, pobedničko mesto i rado je slušam kada osetim ranojesenju nostalgiju za nekim prošlim danima, ili se, jednostavno, zaželim nikad lično doživljenog, a toliko mi dragog, zvuka “najšarenije dekade”. S obzirom da prekosutra ispraćamo kalendarsko leto, mislim da je ovakav pozdrav više nego dostojan!

Ostale “sezonske” muzičke liste možete pregledati i poslušati OVDE, a za priču o letovanjima KLIKNITE NA LINK.

6 коментара:

  1. Kako divan divan tekst, vratila si me na trenutak u neka lepša vremena, a naročito detinjstvo. <3

    P.S. Samo da ti napišem da ti se Dok sam bila dete dva puta ponavlja, ne zameri. :* Bar znaš sada koliko pažljivo čitam tvoje tekstove. :D

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala ti mnogo, drago mi je što ti se lista svidela, a još više na skretanju pažnje, odmah ispravljam - sinoć sam dosta kasno kucala tekst (po povratku iz Beograda) i promaklo mi je, a isto volim da pazim na svaki detalj.
    Drago mi je što delimo sećanja i utiske!:*

    ОдговориИзбриши
  3. Isidora zamalo da propustim post znači prokleti Blogger mi ga nije pokazao sreća je da je tvoj jedan od blogova na koji ulazim redovno :)
    Jaoj pre svega kakva priča o tvojim školskim danima, nemam često priliku da ti napišem negde ali evo iskoristiću ovde -kad god pričaš priču iz svog života ima nečeg baš posebnog u tome, ja sam mlađa od tebe dovoljno da mi nije nepoznato to vreme ali ne doovljno ni da bi mi bilo u potpunosti poznato. Ali odlično se sećam prepričavanja doživljaja sa letovanja nešto što današnji klinci suled pojva društvenih mreža nikada neće imati i žao mi je zbog toga.Moja sestre koje su rođene 2000 i 2004. godine nemaju pojma o tome i uvek im je čudno kad im kažem da si nekad morao i po dva meseca da čekaš da vidiš nečije slike sa letovanja, ali bilo je čari u tome daleko veće nego što klinci imaju danas.
    A onda dođeš u školu a ono i ako je još uvek kalendarski leto oni ti daju temu (koju sam u svakoj varijaciji godišnjeg doba mrzela) "Jesen u mom gradu". ja sam jedenu jesenju play listu spremila za sledeći četvrtak i mogu ti reći imamo pojedine zajedničke favorite poput Green day-a znaš kako meni je generalno Green Day monoton ali Bili Džo Amstrogn ima poseban šarm u glasu i čudnu harizmu (kao npr. Entoni Kids iz "Pepersa") :)
    Bože imam jedno 100 godina od kad nisam čula ovu pesmu plavog orkestra mada se oni generalno u mojoj kući nhikad nisu slušali jer ih je ujak "prezero" zbog Suade (kaže prodali su rock, moj ujak je težak roker ali težak on varijacije i kako on to zove "pokušaje" roka ne priznaje) :D
    Laninu pesmu obožavam :)
    Rapsisala sam se da ne preterujem odličan tekst češće piši nešto ovako nostalgično leži ti ozbiljno ti kažem :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Saro, mnogo HVALA, iskreno, malo sam zapustila ove subotnje liste i teme uopšte, a zaista uživam u njihovom sastavljanju i pisanju, pa mi je mnogo drago što ti se dopala, to mi daje nove ideje i motivaciju za pisanje uopšte.:)
      Slobodno se raspiši, nema ništa bolje od komentara koji daju čitavoj temi pravi smisao.
      Da, baš tako, ti si praktično generacija odmah iza moje - kada sam ja krenula u srednju školu (baš 2003), bila si u osnovnoj i znaš o čemu govorim, a opet si n prelazu ka kasnijoj, generaciji tvojih sestara, koje su već u sasvim drugoj priči. Iskreno, drago mi je što odrastala pre tehno-buma, jer je sve bilo nekako iskrenije i manje opterećeno nego danas. Trudim se da prenesem taj duh kroz prisećanja i HVALA, lepo je znati da pomalo uspevam u tome.
      Jao, ta "Jesen u mom gradu", baš sam prošle godine pisala na jesenjoj listi, bukvalno je bio šablon pismenih zadataka koji su svi varirali, mrzela sam svaku "sezonsku" i uvek uzimala druge teme, tako je monotono bilo...
      Ista stvar - ne volim pank, ne volim ni "Green day" - monotoni su mi nekako, sve na isti kalup zvuči, ali mi je Bili super lik i neke pesme poput "Boulevard od broken dreams" stvarno uvek mogu da slušam. I za Entonija delimo utisak.
      E, al "Suada" je zezancija, parodija!:))) I mene je ta pesma nervirala dok sam bila mlađa, a onda sam preslušala "Soldatski bal" i ukapirala da je taj album zapravo skroz pogrešno shvaćen. Mislim, vidi samo spot za "Suadu", očigledno su se glupirali. Biće priča i o tome dogodine, planiram da obnovim muzičku rubriku i oni su mi na spisku, između ostalog.:)
      Hvala ti još jednom na čitanju i podršci.:))))

      Избриши
  4. Fenomenalno! Kako sam samo "premotala" film uz ovu muziku (naročito poslednja numera, automatski transportuje u osamdesete). "Sealed with a kiss" će na repeat, već vidim. Lanu obožavam, ma koliko mračna bila uvek je to neki prijatan, udoban mrak da pustiš da te pesma ponese i otcepi te od sveta makar na kratko.

    Hvala ti na predivnom tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
  5. Hvala tebi, mnogo mi je drago što sam uspela da prenesem osećaj koji u meni bude ove numere, kao i da po ko zna koji put delimo taj doživljaj njihove atmosfere. Uživam u sastavljanju ovakvih lista i slobodno pošalji predlog, uvek su mi inspirativne. Odličan opis Laninog stila, super se nadovezasmo!:)))*

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...