субота, 09. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Zelenbabini darovi“

piše: Isidora Đolović

Znate li možda šta su maljuci? A rusalke? Jeste li voleli narodne bajke i žalite li što ne poznajete dovoljno naša folklorna predanja? Da li pripadate predmilenijumskoj generaciji, koja pamti svet bez u ruke uguranih mobilnih telefona, laptop računara i članstva na društvenim mrežama već od ranih razreda osnovne škole? Možda ste i od mlađih, koji ne mogu ni da zamisle, a voleli bi da ga dožive, onako ispunjenog mirisom bakinih uštipaka, bazanjem po „neotkrivenim“ ćoškovima svoje gradske četvrti i mnogo „uradi sam“ dovijanja da osmisle dan? Je li vam potrebno da se iznova povežete sa detetom koje svako od nas, u izvesnoj meri, ostane do kraja života? I ono najbitnije, smatrate li da tzv. književnost za decu zapravo nema starosno ograničenje, već je samo drugačije shvatamo u različitim fazama našeg celoživotnog stasavanja? Ako je barem jedan odgovor „DA“, zakoračimo zajedno u duhovitu, inteligentnu, neodoljivo zabavnu priču i pokušajmo da se prisetimo kako izgleda verovati u fantastično, svim srcem. Na ulaznici stoji „Zelenbabini darovi“ (Kreativni centar, 2013), a osmislila ih je Ivana Nešić.

Junak je Mika, dobroćudni buckasti dečak, srcu jednako velikog apetita, što mu donosi svakodnevne neprilike sa bakom. Nosi nasleđene cokule „od sedam milja“, a najviše voli da „naoružan“ fišekom ratluka u jednom – a knjigom o junacima u drugom džepu, zasedne na neku poljanu i čita. Ako je u pitanju gradilište (od onih koja sin često odsutnih arhitekata naročito voli), pa još napušteno, svi uslovi za pravljenje idile su tu. U hladu starog, uvijenog stabla kruške, do pola suve – a takve su obično svojevrsni portali čudesnog, Mika se krije od ostatka sveta.

Napomena: ovo su neka mirnija vremena, kada su deca još uvek razonodu tražila izvan kuće.  Izbegavajući, pritom, školske siledžije Bure i Slinca, Mika se do omiljene livade provlači kroz tuđa dvorišta. Kao visoke tarabe ili psi čuvari, pred nama izniču, dok ga pratimo, mnoge kraće priče u priči: od one izrazito bajkovitog tona – o Dedici, pretku svih maljutaka; do realistične porodične – iz koje otkrivamo razlog zašto je poštar Mitar (Mikin arhineprijatelj) uvek mrzovoljan i pijan. Sve ove umetnute pripovesti pokazuju kako jedan događaj ima više verzija, budući da same predstavljaju one poslovične „brojne strane“ jedne iste priče. 

Dok on sanjari u travi, ne tako daleko od Mike odvijaju se životi maljutaka sa poljane, gušterolikih bića ružnih lica i urođenih vatrenocrvenih pantalonica. Nekada davno, bili su pravi ljudski talismani, sve dok vlasnik već spomenutog Dedice nije zloupotrebio pomoć i naterao ga u bekstvo. Od tada, iako smo jedni drugima i dalje razumom najbliži, maljuci nas izbegavaju – ali, zahvaljujući slučajnom poznanstvu Mike i Zaviše, prijateljstvo će možda opet biti moguće uspostaviti. Dva neobična saputnika udružiće zajednički poduhvat, nakon što se radoznali Zaviša odluči na čin neodobren od strane plemenskog kralja Jarodara. Naime, ne verujući legendama starijih, želi da potraži sreću u belom svetu, stavljajući se na raspolaganje čoveku i time vraćajući izgubljena magijska svojstva sopstvene vrste. Jedini problem predstavlja što je taj „dobri gospodar“, u ovom slučaju – poštar.

I kada Mika bude za maljutke izvršio otmicu begunca, kratko zabasalog u Mitrovu kuću, dobiće daleko ozbiljniji zadatak. Potrebno je da u Pećini koja plače, na tri dana hoda od svog mesta, potraži odgovor na pitanje kako raskinuti magijsku zavisnost od čoveka, koja iznova ugrožava njihovu tajnu egzistenciju. Rešenje čuva drevna Zelenbaba, zaslužna i za prvo odmetništvo maljutaka, kadra da nagradi, ali i zauzvrat traži nešto istinski veliko. Naravno, ogorčeni „talac“ Zaviša dobro je upoznat sa prirodom te pogodbe, ali se neće potruditi da na nju upozori Miku...
autorka sa svojim knjigama
Ivana Nešić, naglasimo to odmah, poseduje svake pohvale vredan stil pisanja: rečit, pismen, bogat i izgrađen po uzoru na najbolje klasične pripovedače. U isti mah, on je „zarazan“ i privlačan, a izraz pun već zaboravljenih reči, lepih opisa, rečenica oblikovanih sa pažnjom i lakoćom majstora. To je višestruko značajno, ne samo zbog davanja njenom romanu trajne vrednosti i ispunjavanja kriterijuma da postane deo školskog programa, već i vraćanjem pomalo potisnute odlike stvaralaštvu za mlade: bez podilaženja, tematskog i (uprošćenog) vokabularnog, razvijati im maštu, rečnik i ljubav prema čitanju. Ilustracije Tihomira Čelanovića upotpunjuju vizuelno i grafički prelepo izdanje, sa smaragdno zelenim odsjajem naslova i tvrdim koricama. 

Zavišino prvo bekstvo je tek jedna u nizu epizoda izgrađenih od humora, vedrine, prepoznatljivih opštih mesta različitih žanrova i aluzija na neke stare, mnogovoljene lektire. Upoznaćemo se sa Većem dvanaest prvostvorenih maljutačkih starešina, postupkom salivanja strave, stvaranjem brabonjaka umesto traženog zlata (što izluđuje Zavišu i poštara), zagonetkama mudrog Starca pod kamenom. Prolazićemo kroz šumu, pećine, tunele, vatru, zagušljive međugradske autobuse, ali i izdržati medveđu probu kod kamenog čuvara koji se razume u versifikaciju. Naučićete čak i kako hipnotisati kokošku.

Predstavljenim svetom paradiraju džinovski petao, ala, čuma, vodenjak i njegove kćeri -  rečne vile rusalke. Barata se raskovnikom i pevaju bajalice lazarica, a koristan pratilac biva jedna ratoborna kornjača po imenu Paun. Ali, tu su i sasvim „ovozemaljski“ elementi, poput mleka u staklenoj ambalaži, oduševljenosti čudom bioskopa, uzbudljivih letnjih raspusta, vašarskih medveda koji „leče bol u krstima“, komšijskih govorkanja, lukavih avlijskih mačora i zlobnih gusaka.

Prepoznatljive su asocijacije na Toma Sojera, Nušićeve „Hajduke“, Ivicu i Maricu, kao i Heraklove zadatke, Arijadnino klupko...sve u humorističnom, blago parodijskom ruhu i kontekstu. Ispoštovani su formulativnost, magija broja tri, simbolika boja (crvena, zelena i plava) i elemenata (vatra i voda). U romanu Ivane Nešić, dobili smo univerzalnu, a ipak svežu i originalnu priču o iskušenjima, snazi i rizicima želja, poštenju, različitosti. Ona nas vraća detinjstvu, ali i podseća na mnoge vrednosti koje su, naime, još uvek tu negde – samo se, poput maljutaka, pomalo razočarano klone čovečanstva, mada osećaju potrebu da obnove prekinute veze. Na svakom od nas je da ih pokuša ponovo uspostaviti: uz sanjarenje, knjigu i, za svaki slučaj, poneki slatkiš u džepu!

Postoji i nastavak Mikinih avantura, „Tajna nemuštog jezika“, o kome vam pišem na jesen. Takođe, valja spomenuti da Ivana - po struci istoričar umetnosti, u komunikaciji izuzetno prijatna i srdačna osoba - deo očigledne darovitosti i svestranosti ispoljava kroz sopstveni blog, Kulinarske čarolije zlog praseta. 


2 коментара:

  1. Oldičan post i jako zabavan. Po običaju (ja to tradicionalno i ako me je sramota) nisam čula za ovu knjigu ali volim narodne bajke. Moja baka koja je iz jednog sela pored Niša (mada je ceo život provela u Nišu dok se nije udala za pokojnog dedu), nam je ceo život (i dan danas) pričala narodne bajke i priče, da ne pričam o tome da smo odrasle na narodnim poslovicama pa mi se ovo odmah dopalo, zabeležila sam obavezno ću jednom potražiti :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro, drago mi je da te tekst zainteresovao - knjiga je stvarno divna u svakom pogledu i mada se vodi kao dečja, mislim da i mi odrasli možemo, čak i više ponekad, uživati u njoj. Dobar stil, zanimljive teme, duhovita, poučna...originalna!:) Preporučujem je i tvojim sestrama, mislim da bi im se dopale.
      Hvala mnogo na čitanju!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...