субота, 30. септембар 2017.

Subota sa knjigom: Lektira – zašto (nam) je odbojna?

piše: Isidora Đolović

Septembar je doplovio do pristaništa prave jeseni, a sa njime i školska godina uveliko prilazi prvom tromesečju. Ukoliko nekim slučajem krajem prethodne i nisu dobili spisak literature  predviđene za obradu tokom narednog perioda, do sada su učenici osnovnih i srednjih škola sigurno već upoznati sa svime što ih čeka u naredna dva polugođa. Pravi je trenutak da prokomentarišemo famoznu školsku lektiru i uvek zanimljiv lični odnos koji gajimo prema njoj.

Kao što redovniji čitaoci ovog bloga već znaju, moja malenkost je po obrazovanju profesor književnosti. I mada nikada nisam radila u struci (izuzmemo li onaj jedan održani čas u okviru polaganja ispita iz Metodičke prakse), kroz svakodnevnu komunikaciju sa mlađima, kolegama, čitanje istraživanja, anketa, komentara, kao i u okviru prošlogodišnje bibliotekarske prakse, ustanovila sam da manje-više svi imamo slične poglede i uspomene na ovaj, nesumnjivo bitan deo procesa školovanja. Bez preterivanja mogu zaključiti kako se barem 85 % ljudi izjašnjava kao neko kome je lektira ostala u neprijatnom sećanju. Nisu je voleli, uglavnom ni (rado) čitali, smatraju izbor naslova neadekvatnim. Ključni argument većine glasi: nervira me i odbija sve što je „pod moranje“, a mnogi odlaze čak tako daleko da u ovome (tj. propisivanju knjiga nastavnim planom i programom) pronalaze opravdanje što danas ne čitaju – ili barem ne dela iz npr. srpske književnosti. Koliko su sve te tvrdnje realno zasnovane, a koliko tek izgovor i kako objasniti svojevrsni fenomen (dugoročnog) odnosa prema „nametnutom“ štivu?

Na sledeću temu do sada su preduzeta brojna istraživanja i moguće je pronaći solidan broj stručnih tekstova, koji se bave ispitivanjem razloga za ne mali broj đaka koji pružaju otpor lektiri. Naime, odnos prema knjizi razvijan tokom ranih faza obrazovnog procesa, presudno utiče na kasniji, verovatno i doživotni. Pogrešan pristup lektiri može suštinski odrediti postojanje ili odsustvo nečije kulture čitanja. Zbog toga se Ministarstvo prosvete već godinama suočava sa raznovrsnim predlozima i ozbiljnim dilemama oko toga šta uvrstiti u (nove) programe, a šta odbaciti kao „već prevaziđeno“ i „nepotrebno“. Kako da deci i mladima približimo knjige, ali bez isuviše povlađivanja, već zadržavajući autoritet upućenijeg i merodavnijeg da ih upozna sa pravim, kvalitetnim sadržajima? Na koji način usmeriti čitalačke korake, ali im istovremeno ne ograničiti slobodu? Šta zaslužuje, a šta baš i nije najprikladnije da se nađe u „Čitankama“?
Pitanja je zaista mnogo, a jedinstveno rešenje kao da se još uvek ne nazire. Zato je, možda, najbolje obratiti se sopstvenom iskustvu i prisetiti kako su i koje to lektire formirale naše današnje poglede na književnost, ali i život uopšte? Jesu li nam koristile? Šta bi promenili i zašto? Stoga je naslov teksta više retoričko pitanje, a ono što sledi svojevrsna “šetnja stazom đačkih sećanja” i pokušaj da pokažem kako za odbojnost, zapravo, nema mnogo razloga.

Čitanje i knjige zavolela sam još kao mala, znatno pre polaska u školu, tako da po tom pitanju za mene nije bilo ničeg novog na šta bih se navikavala. Zapravo, uglavnom sam se na časovima srpskog jezika dosađivala, dok su ostala deca iz odeljenja sricala prva slova, pa se učitelj trudio da me u međuvremenu uposli bilo čim drugim. Ipak, svoj slučaj ne smatram pravilom i sasvim je očekivano da većina roditelja ipak neće, niti bi trebalo da sili decu na učenje čitanja i pisanja, dok se predškolsko ili prvi razred ne postaraju za to – osim ukoliko sami klinci ne pokažu interesovanje (kao što je bilo sa mnom, ali ne i sa mojim mlađim bratom, npr.). S obzirom da se u nižim razredima akcenat stavlja na savladavanje osnova pismenosti (nažalost, jedino u teoriji, dok mnogi zapravo celoga života ne dosegnu njen elementarni nivo!), propratni tekstovi uglavnom su u njihovoj službi. Dakle, postoje kao dobar primer i „vežbalište“ za diktate, čitanje naglas, prve pismene zadatke i slično. Već prema uzrastu i nivou održive koncentracije malih čitalaca, preovladavaju kraće forme poput pesmica (opet dobrih primera za učenje napamet i razvoj dikcije, izražajnog govora, osećaja za rimu i melodiku rečenice), priča i odlomaka proznih dela (na osnovu kojih se uvežbavaju osnove sopstvenog artikulisanja utisaka pri pogledu na okruženje: deskripcija, pre svega), a naročito (narodnih) umotvorima ili anegdota. Nisam sigurna kako sve to danas funkcioniše kod đaka dodatno opterećenih usvajanjem pravila dva-tri strana jezika, dok još uvek nisu čestito progovorili ni na maternjem. I iskreno, drago mi je što nisam dete u ovom haotičnom vremenu.
Davno sam završila osnovnu školu, a prva četiri razreda pohađala sam pre gotovo dve decenije, u drugoj polovini devedesetih. Moja generacija je još uvek koristila legendarne tvrdokoričene „Čitanke“ sa plavim vrapcem na naslovnici i izborom tekstova poput „Fifi, gledaj pravo“, pa vam je jasno koliko se takav program razlikovao od današnjeg, u kome elektronika i brzopotezno informisanje predstavljaju uobičajenu pojavu. Zaista ne mogu najbolje da se setim previše pojedinosti iz ovog doba svog života, jer mi škola nije ni donela upoznavanje sa knjigom, niti formirala odnos prema njoj, baš kao što sam i školsku biblioteku veoma retko koristila, usled članstva u gradskoj i sopstvenih kućnih „zaliha“. Meni je čitanje za potrebe časova i kasnije uglavnom bilo „usputno“. Iz (naj)mlađih razreda pamtim roman „Bela griva“ i njegov vrlo traumatičan završetak, razne pesmice koje sam obožavala da učim i znala veliki broj napamet (ali, zbog ružne boje glasa i previše brzog govora,  nikada nisam bila kandidat za recitatora) – poput Danojlićeve „Gde je Cica?“, kao i narodne bajke, basne, poslovice...i „Alisu u Zemlji čuda“ koju dugo nisam uopšte razumela, mada mi je crtani oduvek jedan od najomiljenijih.
Lektira, čini mi se, tada još uvek nije dobila „oblik“ u kome je obično podrazumevamo, radila se kroz učenje drugih veština i samim tim nije doživljavana kao prisila. Uostalom, ni predmet se do petog razreda ne zove Srpski jezik i književnost, već su u opticaju bile jedino prve dve reči. Ovo se menja kada na mesto učitelja dolazi predmetni nastavnik, pa KNJIŽEVNOST po prvi put izdvajamo i doživljavamo kao zasebni entitet. Istina, gramatike je od petog do osmog razreda bilo više nego ikada, ali se sama literarna dela nisu koristila isključivo kao „priručna“ ilustracija za određeno jezičko pravilo. U tom smislu, već se pojavljuju nešto obimnije forme i raznovrsniji sadržaji, pa je u svakom narednom razredu bio obavezan najmanje jedan roman godišnje. Ne znam kako je sa ostalima, ali ja sam se zbog toga osećala nekako ponosito i važno.

Odlično se sećam prve prave lektire – „Doživljaji Toma Sojera“ - i ukoričene sveske koju mi je tata poklonio da u njoj pišem analize dela (dragocena navika koja će mi posebno koristiti na fakultetu). Usledili su „Robinzon Kruso“, „Hajduci“ Branislava Nušića, „Orlovi rano lete“, „Ne okreći se, sine“, „Pop Ćira i pop Spira“...knjige uz koje sam se naglas smejala, drhtala od strepnje i straha, saosećala sa junacima i usvajala značajne životne lekcije. Nabavljane su uoči početka nove školske godine, u kompletima, tako da je bilo dovoljno vremena da se svaka pročita i pripremi. Pamtim i zbirke pripovedaka, naročito „Doživljaje Nikoletine Bursaća“ i „Baštu sljezove boje“, Andrićevu „Decu“, vrlo traumatične odlomke Ćosićevih „Deoba“ i Isakovićevu „Kašiku”, a od poezije „Plavi čuperak“ Mike Antića, kao i srpsku epiku. Još uvek znam da naizust izdeklamujem stihove o izdržljivosti starog Vujadina i malog Radojice, početku bune na dahije, prkosnom odgovoru vladike Danila, od žalosti prepuklom srcu majke Jugovića i uziđivanju nesrećne mlade Gojkovice u nestabilni Skadar na Bojani (sa ovom temom sam se kasnije razračunavala pišući, kao brucoš, seminarski rad o motivu graditeljske žrtve u našoj narodnoj književnosti). Od toliko krvi i ratova se, izgleda, kasnije neizbežno dugo „oporavljamo“, pa iako su doživljeni samo na papiru! Jedini sastav na čiju temu nisam imala pojma šta i KAKO da pišem, bio je povodom pripovetke „Aska i vuk“ – odlične, ali meni u tom trenutku nešto neinspirativne. Jedini put u dosadašnjem životu, nadahnuće je zatajilo, pa sam u praznu vežbanku ubacila cedulju sa izvinjenjem nastavniku i objašnjenjem da „nemam nikakvu dobru ideju“. Srećom, on je imao razumevanja.
Pa, ipak, shvatanje lektire kao obaveznog, često suvoparnog štiva koje se taksativno (ob)razlaže na časovima, definitivno dobija takav oblik u ovom razdoblju školovanja. I koliko god bila razumljiva, čak poželjna, postupna analiza sa podelom na uvod-razradu-zaključak iliti naslov-radnju-poruku, imam utisak da je neophodno samo malo razigranosti i slobode, da bi se učenicima od još jednog zamornog dela gradiva pretvorila u dragu, istovremeno zabavnu i korisnu zanimaciju. Književno delo ipak NIJE samo još jedna nastavna jedinica, teorijska lekcija, pa koliko god bilo značajno nabubati rodove i vrste ili stilsko-izražajna sredstva (posebno za potrebe analiza i kasnijeg polaganja prijemnog ispita), daleko je bitnije sklopiti u, već tinejdžerskim umovima, pravu sliku o knjigama i njihovoj moći.

Naprosto, sedmi i osmi razred, kao prelazni po uzrastu i emotivnom, intelektualnom, društvenom buđenju koje označavaju, moraju predstavljati početak više analitičkog pogleda na sve, pa i literaturu. Tada je vreme da se o njoj počne zaista RAZMIŠLJATI, umesto suvog reprodukovanja, a za one koji (poput mene) nameravaju da upišu Gimnaziju, ovo postaje i zaista  neophodno. Jer, u srednjoj školi će doći do „rotiranja“ ona dva člana sintagme kao naziva predmeta, ovoga puta u korist književnosti. Posebno kod Gimnazija društveno-jezičkog smera, srpski, tj. gramatika u te četiri godine jedva da se i „provuče“ (što, opet, donese teškoće i neizostavnu potrebu za privatnim časovima uoči sledećeg prijemnog) – ali, zato se čita mnogo i raznovrsno. Ne snalaze se svi podjednako u tome, veliki udeo ima i sam profesor, ali za mene lično, Gimnazija je bila pravi pravcati raj po pitanju načina obrade književnih tema kao, zapravo, presudne okolnosti pri kasnijem odabiru fakulteta.
Imala sam sreće da za razrednog starešinu dobijem najboljeg mogućeg profesora književnosti, bez imalo preterivanja - ovdašnju verziju Džona Kitinga (lik koji Robin Vilijams tumači u „Društvu mrtvih pesnika“) i pravu renesansno svestranu ličnost. Šta je sve naš razredni Bobica, odnosno Slobodan Nikolić, između ostalog postigao i još uvek čini za sredinu koja mu verovatno još dugo neće dorasti, možete pročitati OVDE. Njegov entuzijazam, posvećenost, nadahnuto i originalno predstavljanje svakog dela bez obzira na epohu ili podneblje porekla, zaista zaslužuju najdublje poštovanje i iskreno divljenje. Teme pismenih zadataka uvek su bile različite od uobičajenog šablona, dobijali smo mini-zaduženja u vidu pronalaženja odrednice iz enciklopedije mitologije ili Vukovog „Rječnika“, saznavali mnoge zanimljive podatke iz života pisaca, povlačili paralele sa rokenrol muzikom šezdesetih, gledali kvalitetne ekranizacije...Ta prosto ZARAZNA ljubav prema dobroj knjizi, ali i kulturi, umetnosti, duhovnosti, naposletku i sopstvenoj profesiji, presudno je uticala na mene da, između nekoliko opcija, „prelomim“ i upišem baš smer i baš fakultet koji sam završila. Uopšte ne treba isticati koliko sam mu zahvalna zbog toga.

Nije razredni bio ni shvaćen, ni baš omiljen kod mnogih zbog svojih netipičnih i više fakultetskih metoda. Ali, uspeo je da nam, kao pravi pedagog, prosvetni radnik i pre svega DOBAR ČOVEK, barem pokuša preneti i usaditi poruke moralnosti, ljudskosti, značaja konstantnog rada na sebi, doslednosti i vrline. Književnost kao predmet, uz npr. filozofiju, sociologiju, istoriju, ima pomalo nezahvalnu – ali zato uzvišenu ulogu, da nas prosvetli, profini i promudri. Zbog toga mi je uvek žao kada vidim kako mnogi ove discipline „naštrebaju“ i zaborave, jer ih u većini slučajeva ni studije neće promeniti, oplemeniti, uzdići. Stečeno znanje nije samo sredstvo, već i cilj, a volela bih da nove generacije bar upola cene lekcije naših profesora i privilegovanost što ih usvajaju, iako se to dešava u vremenu nešto drugačijih „učila“ i nezapamćenog tehnološkog procvata.
A srednjoškolska lektira, upravo zbog složenosti mladih duša i glava kojima se nudi, uz njihovu pojačanu sposobnost da shvate i preispitaju ponuđenu sadržinsku problematiku, dobija veći značaj nego ikada do tada. I svako delo sa spiska je važno, ali, nažalost, malo delotvorno bez adekvatnog posrednika do njegovog smisla. Za brojne knjige stasamo tek u kasnijim godinama, kada nas iskustvo i obrazovanje opskrbe pravim mogućnostima razumevanja, međutim, mnogi se nikada više po završetku srednje škole neće susretati sa klasicima i zauvek ostaju uskraćeni za njihovu lepotu. Često se i sama zapitam koliko bih volela, razumela, poznavala bogatstvo pisane reči iz riznice vekova i sveta, da nisam kasnije nastavila sa proučavanjem komparatistike? Da li bih, iz ponovljenog i bogatijeg doživljaja, napokon počela da cenim sve one prvobitno „nerazumljive“ knjige (poput „Ljudi govore“ – jedine lektire u srednjoj koju nisam pročitala do kraja; „Seoba“ i Crnjanskog uopšte, „Dunda Maroja“, “Ranih jada”), a još više zavolela neke koje su mi već tada prirasle za srce („Majstor i Margarita“, „Braća Karmazovi“, „Nečista krv“, „Onjegin“, „Derviš i smrt“, poezija simbolizma i moderne...), bez adekvatne i znatno šire, naknadne teorijske „potkovanosti“?
Mislim da je lektira omražena, kod učenika, pre svega zbog pogrešnog pristupa sistema, pa i nastavnika, koji im ne prenose njene vrednosti, suštinu i lepotu na pravi način, već često banalizuju i to kroz neku vrstu prisile. Kada čujem da mnogi srednjoškolci moraju da zapisuju diktirane lekcije, da i dalje rade po principu "likovi, radnja, poruka", ne čudi me što ne vole čitanje. Naš razredni je negovao fakultetski pristup, sa mnogo razgovora, podsticanja kritičkog mišljenja, analiza dela, razvijanja opšte kulture i informisanosti. Kao što rekoh, mnogi ga nisu ni razumeli, pa ni preterano voleli zbog toga, ali, uspeo je da dopre do nekolicine i danas smo uglavnom svi u humanističkim krugovima. 

Zaista mi je gotovo sve sa spiska bilo interesantno, od “Epa o Gilgamešu”, do “Procesa” koji sam “rasturala” u diskusijama na času. Istina, nisam volela “Stranca” i “Čekajući Godoa”, ali sam o njima rado razgovarala i volela da tumačim. Za “Anu Karenjinu” u šesnaestoj definitivno nisam bila dovoljno zrela, “Hazarski rečnik” me ozbiljno zbunio, ali sam sve čitala na vreme, sa mnogo volje i radoznalosti, svesna kako od junaka i njihovih tvoraca nekada, nešto, može da mi posluži. Dakle, bila sam od „onih što čitaju“ i prepričavaju drugima, onih koji pored obaveznih traže i preporučene naslove, vole da pišu sastave… Kako sam, uz sve to, tih godina prolazila kroz tipičnu „zacrnjenu“ buntovničku fazu, uklapala sam se u obrazac „malog autsajdera“ koji utočište pronalazi na stranicama knjiga i u slušanju rok-muzike. Srećom, te dve ljubavi sazrelile su sa mnom i, kako stvari stoje, ostarićemo zajedno.
U Gimnaziji je naša zapitanost pred svetom veća, znatiželja neisrcrpna, samouverena težnja da pokažemo šta znamo beskonačna, a lektira svemu tome izlazi u susret. Nismo ni svesni koliko toga upijamo od Sofke, Jozefa K, Romea i Julije, Fausta, Hamleta, Antigone, Ahileja...Kao srednjoškolci, imamo šansu da, zahvaljujući znatno većoj usredsređenosti nastave na književnost, uz pomoć pravog predavača i dobro birane naslove, sa sobom u budućnost ponesemo dugotrajne utiske. Najbolji efekat se postiže putem debata, podsticanja interesovanja, približavanja sadržaja umesto prepuštanja šturim „Interpretacijama“. Ponoviću, to se ne desi uvek i zato do neba HVALA profesoru Bobici i njemu sličnima, jer se vodim takvim primerom kada želim da ljudima približim predmet svoje struke.

Da rezimiram ono čime se, doduše, metodičari već decenijama bave, kroz tomove i tomove stručnih studija o organizovanju nastave prema potrebama učenika i potencijalima datog materijala. Mislim da je presudno najpre detaljno razmotriti šta je (u) kom uzrastu školaraca bitno i na šta, shodno tome, obratiti pažnju kada biramo, a onda i govorimo povodom lektire. Osnovce uglavnom zanimaju sama priča (pustolovine, putovanja, igre sa životinjama), likovi (vršnjaci, heroji, razna personifikovana bića), kao i deskripcija – na osnovu koje se uče bogaćenju mašte, rečnika, pogleda. Tinejdžerima su važne životne teme, filozofski, religijski, psihološki aspekti, sve ono što će im pružiti dodatnu potvrdu dozrelosti, osećaj odraslosti i kapaciteta da se uključe u svet oko sebe, da u njemu sudeluju. Potrebno je pružiti im mogućnost da što više vežbaju razumevanje postojanja i sopstvenog bića, ali i zadovolje prirodni bunt protiv pravila i „popovanja“. Samim tim, iako je teško, nije neostvarivo privući ih lektiri kao nečemu što je već uveliko deo života i tiče ih se više nego što izgleda – ali, još je važnije to učiniti bez povlađivanja i podilaženja. 
Ne bi valjalo nametati im ono što očigledno nema prođu, ali se još manje smemo udvarati kroz nekritičko izbacivanje vrednosti samo zato što one „omladinu novog doba smaraju“. Apsurdno je tražiti od učenika da sami odaberu šta će i u kom obimu čitati. Bitno je osluškivati šta vole, ali ne gubiti iz vida kako smo, ipak, upravo MI (profesori, tumači) oni koji ih usmeravaju i imaju poslednju reč. Verujem da to najbolje polazi za rukom onima koji iskreno VOLE književnost i koji su svojevremeno i sami voleli lektiru. Jer, jedino tada ona prestaje da bude „tabu“ i „bauk“.

27 коментара:

  1. Odličan post i tema o kojoj bih mogla da pričam do sutra! Ali pre nego što se raspišem, moram da kažem da mi je "Fifi" i dan danas omiljena dečja pesmica :D

    Nekoliko puta sam već rekla, i ponoviću, nisam mnogo čitala kao klinka i pojedine klasike za decu, koji su bili obavezna lektira u školi, nikada nisam pročitala. To je vrlo zanimljivo, jer sam uvek bila odličan đak i nisam bežala od obaveza. Činjenica da nisam pročitala dobar deo lektira dovoljno govori o školstvu tih famoznih devedesetih, a treba imati na umu da sam išla u jednu od najboljih beogradskih osnovnih škola u to vreme (zapravo, i danas je pri vrhu, u pitanju je Miletić o čijem direktoru se ovih dana priča po medijima).

    Srednja škola je bila totalno drugačija priča. Išla sam u Filološku gde su srpski jezik i književnost dva odvojena predmeta. I ako mene pitate, tako bi trebalo i da bude, jer po gimnazijama profesori uvek zapostave jedno od ta dva - đaci izađu iz škole ili bez nekog osnovnog znanja o gramatici, ili bez znanja o istoriji (naročito teoriji) književnosti... ili oba (čast izuzecima, naravno).

    I naravno da problem leži u sistemu - lektira nije prilagođena uzrastu, to svi znamo, a časovi izgledaju isto kao i pre 200 godina. Ništa manji problem nisu ni slabo motivisani nastavnici (što je opet posledica lošeg sistema) koji otaljavaju nastavu i kojima nije bitno da li će učenici da zavole ili bar razumeju ono što uče. To nije slučaj samo sa profesorima srpskog jezika, već sa profesorima uopšte, da se razumemo.

    U srednjoj sam imala dva profesora književnosti. U prvoj godini profesorku koju nisam podnosila i koja nije podnosila mene, ženu koja me je terala da učim Slovoljubve napamet kako bi mi zaključila peticu na kraju. Koliko god taj zahtev bio idiotski, ja sam Slovoljubve naučila, "recitovala" pred razredom i na kraju nisam dobila tu peticu, uz kratko obrazloženje da kod nje nikada neću imati najvišu ocenu.

    U drugoj godini smo dobili drugog profesora, mnogo boljeg i stručnijeg, koji je, pre svega, znao da proceni koga književnost zanima (u razredu nas nije bilo mnogo koji smo ludovali za lektirom), koji je bolje razumeo to što predaje i bolje umeo da prenese znanje. Ni on nije bio savršen, naravno, na primer, Gorski vijenac smo obrađivali gotovo dva meseca (na Njegošu je doktorirao i bio je zaljubljen u njega), pa zbog toga nismo stigli da odradimo sva dela iz silabusa, ali mi je svakako olakšao kasnije studiranje jer sam na faks došla sa predznanjem koje smo, zapravo, morali imati svi sa društvenog smera - što, naravno, nije bio slučaj. On je znao da planiram da upišem književnost (jedina iz razreda) i bio je strog prema meni, uvek je tražio maksimum, ali tako da nikada to nisam shvatala kao negativnu stvar. Kada je saznao da upisujem opštu, a ne srpsku, malo je reći da se smrtno razočarao :D :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ali da, problem postoji. Eto, da uzmemo kao primer "Čekajući Godoa", delo koje se najčešće spominje kao najomraženija lektira. Ni ja nisam bila oduševljena Beketom u školi, kasnije, na fakultetu, kada sam konačno razumela njegovu poetiku, nisam mogla da verujem da je u pitanju ista stvar. Da li je za to kriv loš tajming (možda smo zaista mnogo mladi da čitamo Godoa sa 18) ili loša prezentacija, to ne znam, ali znam da mi je Beket danas jedan od omiljenih pisaca. Da nisam studirala šta sam studirala, međutim, sumnjam da bi mi ikada palo na pamet da ga čitam u slobodno vreme. Sa druge strane, bez "Bakonje fra Brnea" bih, čini mi se, nekako preživela :D

      Neka dela se prosto moraju pročitati, ma koliko "smarala", neka definitivno treba izbaciti, uvesti nova. Odvojiti nekoliko časova za slobodne diskusije, gde će đaci pričati o knjigama koje vole da čitaju u slobodno vreme, objasniti im (ako je moguće) odakle njihovi omiljeni pisci crpe inspiraciju. Postoji bezbroj načina da im se čitanje približi. Držanje za plan i program kao pijan plota svakako nije jedan od načina, i dokle god neko to ne shvati i ne prilagodi školstvo 21. veku, imaćemo generacije i generacije kojima će Šekspir biti smor, a neka tamo voditeljka sa pinka književni guru.

      (Toliko sam se raspisala da sam morala da prepolovim odgovor, nisam ni znala da postoji ograničenje u komentarima... izvinjavam se :D)

      Избриши
    2. Mnogo, mnogo hvala na komentaru koji je divna dopuna samom tekstu i, zapravo, dragoceno deljenje tvog iskustva, pa eto, svi zajedno doprinosimo ovoj, složiču se opet, neiscrpnoj i uvek zanimljivoj temi.
      Baš tako, mislim da je vama u Filološkoj gimnaziji prava stvar podela predmeta, s obzirom da nešto u slučaju spajanja jezika i književnosti uvek mora da trpi - tako mi gotovo uopšte nismo radili gramatiku.
      Opet, meni su se u srednjoj "oči otvorile"po pitanju književnosti kao potencijalne profesije, nečega što se zapravo može studirati, izučavati - do tada sam volela da čitam, ali nisam je posmatrala na taj način. Mislim da 90 % profesora, nažalost, otaljava posao i drži se tih ustaljenih, prastarih pravila, pa zato i ne uspevaju da zainteresuju učenike kako valja.
      Moj slučaj je obrnut, žeela sam da studiram opštu književnost, ali sam na savet razrednog upisala 06 (srpsku i opštu), pošto je on to završio - ne kajem se, znanje je obuhvatno, a postoji i ta sigurnost u vidu zvanja profesora, iako me rad u školi nikada nije privlačio.

      Избриши
  2. Uh, moram priznati, čitanje me umorilo, ali i oduševilo. U jednom dahu...

    Kako sam ovih dana posvećena lektirama, baš sam razmišljala o ovome. Inače, napunila sam 16, dakle, treći razred Gimnazije (doduše, prirodno-matematičkog smera, ali kako se pripremam za takmičenje Književna olimpijada, neophodno je da pročitam i dela predviđena za jezičke smerove).

    Slika tvoje čitanke, podseti me na moj, ni malo sličan, ali još uvek veoma drag prvi udžbenik. Bila je to crvena čitanka, od čijih se korica mogao napraviti stalak, pa je to izgledalo kao kućica. Koliko sam je puta prelistala i iščitala onog leta kada sam naručila knjige, pred polazak u prvi razred... Još uvek se sećam omiljene pesmice sa poleđine "Zašto je važno znati čitati".
    Eh, ružan glas, ovo me pogodi. Obožavam da pevam i recitujem, ali moj glas se sa tim nikako ne slaže. Potpuno je neprijatan za slušanje, čak i kada govorim, a ne nešto više.

    U tom periodu neprestano sam molila mamu da mi kupuje knjige, ali to su bili mahom serijali "Sara Kej" i "Pet prijatelja", a potom, oko trećeg razreda i "Devojčica sa šestog meseca". Kada sam u jednom trenutku drugog razreda ostala bez štiva, bibliotekarka mi je preporučila "Bašta sljezove boje". Za ovih 16 godina, ne pamtim da me neka knjiga više namučila. Toliko sam pokušavala da čitam, ali bih sve zaboravila, a i ono malo upamćenog bile su dosadne činjenice. Od tada imam neku odbojnost prema tom delu, i, moram priznati, nikada ga nisam pročitala onako pravo, u celosti.
    Nakon tog razočarenja, deda mi je preporučio "Belu grivu" posle koje sam danima plakala. Ta bol koju sam osetila, učinila je da prestanem sa čitanjem do petog/šestog razreda. Tada, oduševljavali su me "Hajduci", "Orlovi rano lete", "Tom Sojer", "Pop Ćira i pop Spira", a nešto manje sam volela "Družinu Nikoletine Bursaća" i "Robinzona" o kojem smo govorile u nekom od tvojih predhodnih postova.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Početkom srednje, pri obrađivanju hebrejske i srednjovekovne književnosti, potpuno sam se zainteresovala za to doba, pa sam čitala zaista dosta. I uglavnom mi se dopadalo (Još uvek nisam pronašla vremena za Odiseju, i to smatram nekom nepopunjenom rupom, nadam se ne zadugo).
      Anu Karenjinu pročitala sam sa 14, u prvom razredu srednje škole. Za čudo, dopala mi se, i jedva sam dočekala drugi razred kako bih pisala o njoj. Iz tog perioda, imam preko 20 sastava napisanih za sebe i druge, mada, mnogi od njih su kontradiktorni, i nisam sigurna da u potpunosti znam šta mislim. Stoga, sačekaću još par godina i zrelije čitalačko iskustvo kako bih se temeljnije pozabavila Karenjinom. Slično je sa delom koje trenutno čitam "Na Drini ćuprija". Oduševljava me i zaista mi se dopada, ali, ne uspevam održati koncentraciju i bez poopširnih beležaka upamtiti sve likove, događaje i uopšteno detalje. Jedva čekam da je pročitam ponovo, opet kažem, kad budem potpuno spremna za to.
      Stranca sam pročitala skoro, ne znajući da ulazi u lektire jezičkog smera. Hm, ne znam, ne dopada mi se baš, generalno volim Kamijeva dela, ali ovo mi nije leglo. Jedino što me trenutno ne privlači, a obavezno je, jeste Tihi Don. Mada, nadam se da će se mišljenje promeniti... kada konačno odlučim da počnem sa čitanjem.

      Eh sad, što se tiče same analize dela na časovima. Gramatiku ne obrađujemo uopšte, dakle, sve je književnost. Ali, ne dopada mi se profesorkin pristup. Čitavih 45minuta, priča nam o životu autora i nekim potpuno nebitnim činjenicama (bar za redovan čas) dok delo komentarišemo malo, ili nimalo. A kada dođe do toga, vodi se svojim mišljenjem, ne dozvoljavajući da neko od nas obrazloži svoje. Primer, kada se obrađivala "Ana Karenjina" svako ko je rekao da je pogrešila kasnije je imao slabiju ocenu, zašto? Zato što ona misli da je muškarčeva ljubav život, da za nju sve treba učiniti i da je Anaa oličenje moralne žene na koju svaka od nas treba da se ugleda. Kad smo kod ljubavi, specifična je bila obrada "Romea i Julije" prilikom koje je zaplakala, što se dešavalo i kasnije kada je bilo reči o nesrećnim ljubavima. Ona se rasplače na svaki moj sastav, čak i ako je napisan na petominutnom odmoru, i kada ne zna da sam ga ja napisala, a to mi zaista smeta jer mi neprestano govori kako divno pišem umesto da mi udeli po neku konstruktivnu kritiku, ovako, ja ne mogu poverovati u njene reči.

      Pomenula bih i Radisavljevo nabijanje na kolac, koje nije želela da komentariše jer je za nju isuviše bolno pa bi je pogodila priča o tome. Takođe, konstantno je govorila kako veruje u legende o Crnom Arapinu, uzidanim blizancima, i beloj tečnosti koja još uvek teče sa zidina i koju je kao devojka rado strugala i pila. Takođe nam nameće to mišljenje, koje je po meni banalno i nije vredno komentarisanja, jer je, za početak, i sam Andrić rekao kako je do tih legendi došlo. Stoga često volim da pogledam online predavanja različitih profesora realnog mišljenja.

      Sve u svemu, preskakala sam lektire, i u osnovnoj, ali i sada, jer kako ne govorimo mnogo o samoj radnji, nije obavezno ni pročitati je. Što je opet loše, jer su lektire poput "Robinzona", dela Sime Matavulja i Gogolja (Revizor...) verovatno nešto što bi se svrstalo pod opštom kulturom.

      Hvala ti za ovaj tekst, veoma mi se dopalo tvoje mišljenje, i definitivno trebaš češće pisati nešto ovako. :)

      bbooklovers.blogspot.com Kad uhvatiš vremena, baci pogled i na moj knjiški blog :) Ovih dana objaviću listu pročitanog u septembru, kojom nisam potpuno zadovoljna (kao ni onom u avgustu), pa bih te zamolila da mi tada (ili sada) daš neke preporuke za čitanje, koje se tiču klasične književnosti, a koje nisu toliko popularne, jer si trenutno, po meni, jedina kompetentna ličnos kojoj se mogu obratiti. :)

      Избриши
    2. Hvala mnogo na čitanju i, naravno, sjajnom komentaru - slobodno se raspiši, uvek volim da čujem mišljenja čitalaca, to mje i suština našeg objavljivanja.:) Inače, imam, s vremenom, sve veći "problem" u vidu dužine tekstova, čini mi se da sam zaboravila kako se pišu oni koncizni, haha, svesna sam da je zamorno, ali ako je zanimljivo i korisno, možda ipak zaslužujem oproštaj.:)
      Najviše ti HVALA na komentaru jer si ti predstavnik mlađe generacije, iz prve ruke prenosiš stanje stvari "na terenu", s obzirom da si srednjoškolka i ovo mi je baš dragocen uvid. Takođe, želim da pohvalim tvoj čitalački ukus i radoznalost, volju, zanimanje za pisanje. Samo napred, puna podrška s moje strane!
      Hvala i na podsećanju, zaboravih da pomenem "Na Drini ćupriju", koja mi je jedan od najdražih domaćih romana i kada sam je krajem srednje škole pročitala prvi put, bila sam oduševljena.
      Nama "Tihi Don" nije bio obavezan, a razredni je smatrao kako je "beskrajno dosadna i nepotrebna knjiga". I ostali koje sam pitala bili su sličnog mišljenja, uglavnom niko nije izdržao duže od toma ipo, ali kada sam ga napokon pročitala posle diplomskog, bila sam oduševljena tako da, sto ljudi - sto ćudi, a i možda je do samog uzrasta u kome ga čitamo, svakako ga ne propuštaj, možda te prijatno iznenadi.:) Ovo važi, generalno, za većinu klasika.
      Uh, ne znam šta bih ti rekla za profesorku, nažalost, poznajem mnogo sličnih kolega sa studija i nastavnika koji su predavali drugim odeljenjima dok sam išla u školu, malo je reći da nemam baš nekog poštovanja za takav pristup radu i da ga smatram pogrešnim, čak nakaradnim. Ne dozvoli da ti isuviše naruši doživljaj i ubije kritičko mišljenje, na koje imaš puno pravo.:)
      Već pratim tvoj blog i rado ću čitati i komentarisati nadalje.:)
      Hvala ti mnogo još jednom (i srećno na Knj- Olimpijadi!)!:))))

      Избриши
  3. Kod tebe svi komentarišemo kao post da pišemo, ali tvoji tekstovi itekako to zaslužuju, jer se uvek bave fantastičnom i bitnom tematikom.
    Inače, obožavam Fifi pesmu. :D
    Ja sam u prvi razred krenula talične 93. godine, ono što mi je ostalo upečatljivo da mi nismo učili latinicu, bila nam je izbačena.
    Tako da smo je tek učili ( ja sam je ovako sama naučila ) sa engleskim jezikom od petog razreda.
    I sama sam baš često razmišljala na temu lektire. Prvo ću izneti neko svoje viđenje, pa ću prokomentarisati tvoj tekst, koji je kao i uvek jako zanimljiv i kada tebe čitam imam utisak da čitam neko štivo, koje mi razvija moždane ćelije.
    Kao i ti, i ja sam imala sličan početak ljubavi prema čitanju, koje sam pokupila od moje mame, koja je veliki čitalac. Nisam baš bila čudo od deteta, naučila sam da čitam sa, možda, pet godina, a malo kasnije i da onako, malo, po malo, pišem. Prvo mi je čitala mama, a posle sam i sama. Ja sam se prvo bila učlanila u gradsku biblioteku, gde sam uporedo išla sa mamom i tatom, koji su mi preporučivali različite knjige i formirali moj ukus. Neke, poput Pop Ćire i Spire sam sama pročitala, daleko pre lektire, jer sam sama htela, a najviše sam volela da nam se zada da predstavimo omiljenu knjigu, jedno vreme mi je to bila Veštice, Roalda Dala i tek sam pre par godina saznala da je to čuveni dečiji pisac, jer sam knjigu nasumično odabrala i obožavala, kao i sve iz edicije Plava ptica. Posle sam se učlanila i u školsku biblioteku i stvarno čitala sve što mi dođe pod ruku, najčešće romane Džejn Ostin i sestara Bronte, Artura Konana Dojla, Brem Stokera i čitavu englesku školu, mada možda i neke stvari neprimerene uzrastu, poput Sidni Šeldona i Danijele Stil. Nekako, nikada me moji nisu cenzurisali u tom smislu, dok god nije neki totalni šund. :D
    Kod kuće sam polako čitala tatine lektire Odiseju, Orlovi rano lete, Avanture Toma Sojera i slično. Tako da kada su na red došle školske lektire, bar u osnovnoj školi, ja sam to, kao pravi štreber, shvatila kao jako važan i odgovoran zadatak i obožavala sam da čitam lektire, jer smo imali slobode pri obradi. Onda je došla srednja škola, po mom mišljenju, ne sasvim stručna profesorka, mada sam bila društveno- jezički smer i moje preskakanje pojedinih lektira. Mislim da bi kod nas trebalo promeniti srednjoškolski program i neke knjige definitivno postaviti kao izborne lektire ili bar izbor između više njih. Moja profesorka je bila jako štura i fokusirana samo da kažemo ono što se moglo naći u Praktikumu, čim bih malo otišla u širinu "nagrađena" sam manjom ocenom, pa pošto sam htela da ostanem vukovac, provalila sam da je najbolje da joj se priča samo striktno što u toj knjizi piše, nikako neka naša tumačenja i razmišljanja, što me je "ubilo". Neke lekire nisam uspela da pročitam, većinom naše pisce, neke obožavam i dan danas. Inače sam tu ženu, po njenim rečima, stalno iritiala, jer sam neprestano dovodila u pitanje njena predavanja. :D Mislim, samo sam rekla da kako mi možemo da znamo šta je Bodler zaista želeo da kaže u Cveću zla, kada je bio napušen većinu vremena. :D
    Ne patim što neke knjige nisam pročitala, jer znam da jednom hoću, klasici me nikako ne odbiji i drago mi je što još ima onih, koji me čekaju kao neotpakovani paketić. :D
    Da zaključim, mislim da se ljubav prema čitanju nosi prvenstveno iz kuće, a da su retki profesori, koji tu ljubav znaju i žele da prenesu, čast izuzecima, a deluje mi da će biti sve gore. Šteta što tebi nije data prilika da predaješ, jer imam utisak da bi baš bila jedna od tih izuzetaka.
    Tekst ne mogu dovoljno da pohvalim, vidim da nam se mišljenja potpuno poklapaju i zaista bih volela da sam imala sreće da mi predaje tvoj razredni. Srećom sam imala takvog nastavnika iz istorije. Možda bi me izvor fakulteta odveo u sasvim drugom pravcu.

    P.S. Izvini, odužila sam, ali si me inspirisala. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ivana, kao generacijski najbliže (uz Sandru), uvek posebno volim da čujem tvoje mišljenje, jer smo em odrastale istih godina (ja sam '95. krenula u školu), em čitale skoro iste stvari kao male i kasnije, a i zanimaju nas uglavnom identični žanrovi i pisci. Zato, samo piši, a meni je puno srce kad vidim ovako opširne komentare, to znači da je tema pogodila svoju nameru i divno je čuti da je inspirativna, da nas je podstakla na raspričanost.:)
      Moram priznati da ne mogu da se setim jesmo li i mi učili abecedu u školi, barem odmah u prvom razredu, znam da je bila dosta skrajnuta i latinicom smo jedino radili ispravke pismenih zadataka, što je kao posledicu imalo da mnogi nikada nisu naučili da je sasvim dobro pišu...ja sam naučila sama, paralelno sa ćirilicom, negde u trećoj godini i nikada nisam imala problema da uporedo "baratam" sa oba pisma, to smatram jednom od većih privilegija našeg jezika.:)
      Bravo za mame, stvarno su imale presudnu ulogu i našim čitalačkim počecima!:) A naravno da svi lutamo dok ne steknemo malo duži "čitalački staž", uostalom, da ne upoznamo šund, ne bi znali da cenimo kvalitet. Važno je ići dalje i ne ostajati na Šeldonu, Stilovoj i sličnima kao ultimativnom dometu.
      Ne volim profesorke poput tvoje, ali nažalost, razumem te jer su u većini - moj razredni je, npr, prednost davao slobodi interpretacije i analizirali smo kao na fakultetu, čak mislim da je on često predavao kao da radi sa studentima, jer sam kasnije ukapirala da mnoge stvari koje nam je pominjao ne da nisu opštepoznate, nego ih otkriješ tek na četvrtoj godini studija!
      Inače, o "Cveću zla" sam radila maturski, a povodom "Godoa", npr, iznela sam tumačenje da su Vladimir i Estragon u nekoj vrsti čistilišta, što je razredni oduševljeno dočekao i nagradio ocenom - mogu da zamislim kako bi tvoja profesorka reagovala!:)
      Potpuno se slažem:), inače, hvala ti, ne znam kako bih se snašla u praksi, ali milo mi je što i kroz ove tekstove vidim da ljudi cene i vole moj pristup, pošto se trudim da budem prijemliva ali i stručna, učila sam od najbolji, još uvek učim.:)
      Smatram da je mentor zaista vrlo bitan, jer nakon roditelja, prof. nas nekako najviše usmere dalje, na njih se najviše ugledamo. To je baš lutrija.

      Samo piši, mnogo hvala još jednom!:)))))

      Избриши
  4. Morala sam obrisati komentar, prepraviti, pa ponovo objaviti. Nisu mi najbolje sinhronizovane misli i prsti na tastaturi, misli trče, prsti ne stižu, pa se sve nekako zbrkalo. :)
    Elem, ja "zaglavila" u gradu, kasnim s komentarom, ali tu sam. :)
    Još jednom, VELIKO HVALA na divnom tekstu! Kada sam videla sliku bukvara i meni omiljene Fifi sva sam se raznežila. Kada je sestra krenula u prvi razred prvo sam pitala da li je Fifi još uvek deo bukvara. :) Slike lektira su me navele da se zapitam gde se moje denuše (verovatno prosleđene bratu, pa zagubljene). Ne sećam se perioda osnovne škole nešto naročito, jedina lektira koja je ostala u sećanju mi je "Orlovi rano lete", još uvek pamtim dahije, a bilo je tu i ono tužno jelenče. Epskih pesama kao kroz maglu, pamtim Marka Kraljevića i Musu Kesedžiju jer mi ju je pokojni deda čitao kao trogodišnjem detetu (i pričao o vojsci).
    Po meni je u svemu glavni krivac sistem. Slažem se da ne treba da podilazi deci, ali predavači MORAJU pristup, prezentaciju, samo upoznavanje sa književnošću da učine nekako zabavnijim. Sećam se da su svi uvek glasno uzdahnuli na pomen lektire. Takođe, za obimna i kompleksna dela neophodno je više od dva školska časa, makar cepkali na delove. Bolje detaljno i jasno objasniti nego površno i zbrzano, samo već zbunjene i opterećene đake dovode time do ignorisanja dela što opet rezultira traljavim ili nikakvim učešćem u raspravi. Vi ste mene, primera radi, ubedili da Beketu dam drugu šansu (i Jozefu K. nadam se). Volela sam (volim) diskusije, jedne nas je prilike na času za lektiru "Večiti mladoženja" ostalo svega dvoje, troje.. Ostali nisu hteli da se zamaraju čitanjem :) Sada sam čula da im moja profesorka preporučuje kvalitetne adaptacije. Slažem se sa tobom, zaista ne bih volela da sam dete u ovom vrtlogu od vremena koje pre prođe no što dođe, a sve se nekako sklepa umesto da se objasni, opet, čast izuzecima. Kada čujem kako stvari funkcionišu u mojoj osnovnoj zahvaljujem Bogu što sam sa istom školom raskrstila pre deset godina. Razumem da nisu svi odlikaši (ja sam bila jak vrlodobraš), ali se sa osnovom izlazilo iz škole. Svi smo znali najosnovnije, a danas je praksa, čini mi se, daj dvojku da te ne boli glava.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi još jednom, mnogo si me obradovala danas kad si mi javila da te tekst raznežio i drago mi je što si uživala u ovom malom podsećanju.:)
      Moj bukvar je negde u podrumu, pošto nismo bacali knjige po završetku godine, tako da ima tu još "loma" i drago mi je što su moji sačuvali te udžbenike, danas već antikvitete na neki način.
      Joj, čitaš mi misli, da znaš da sam se setila i pesme o jelenčetu, toliko mi je bila tužna, da se i sad mogu rasplakati kad se setim...bila je i ona priča "Desetica" Ivana Cankara, pa Andrićeva o dečaku koji je slučajno oštetio knjigu i boji se da je vrati u biblioteku, ako su planirali da nas isprepadaju i tako pripreme za život, bogami su uspeli.
      Za tvoju ljubav prema "Orlovima" znam :) i dobro je razumem, u međuvremenu se setih i knjige "Družina Sinji galeb", bila je u svakom razredu barem jedna avanturistička.
      Što dede vole Marka Kraljevića, čudo jedno, moj je isto recitovao napamet, a od malog Radojice i klinaca pod noktima sam imala dugotrajne košmare. Plus, moji mi kupili neke slikovnice na Vukove (sakupljene) pesme, sa dosta morbidnim ilustracijama, tako da je doživljaj bio potpun.
      Da, slažem se, sistem (kao i na drugim poljima) bi morao da se iz korena promeni. Da se nađe balans između neophodne modernizacije i čuvanja onog najboljeg iz nekadašnje prakse. Imam utisak da ili je jedno ili drugo, nema ravnoteže, pa onda s jedne strane lektiru pretvore u zamornu dužnost, a s druge toliko uproste da postaje čista sprdnja. I definitivno bi broj časova, naročito za obradu dela kao što su romani, morao biti povećan. Ne znam koliki je sada prosek, mi smo u Gimnaziji imali tri časa nedeljno (od toga na četvrtoj godini jedan dvočas, petkom), što je, realno, malo. I sama sam bila "jako vrlo dobra", zna se i kako mnogi "vukovci" dostignu takav prosek - moli se, plače za ocenu, pa ono "daj detetu pet da ne kvarimo ukupan uspeh", a onda na fakultet stižu sa nepotpunim elementarnim znanjem...sad već zađosmo u drugu sferu te priče, ali suština je da mnogo toga ne štima i najlakše je okriviti nezainteresovanu omladinu - pa, zaboga, zainteresujte ih već jednom, ali na pravi način, da svima bude dobro. Nije uopšte nemoguće, postoje primeri.
      Hvala mnogo na čitanju i iznošenju mišljenja.:)

      Избриши
    2. Tvom profesoru naklon do poda! Retki su oni kojima možeš reći "Kapetane, moj Kapetane". Za mene je to u osnovnoj bio profesor engleskog. Sa takvom lakoćom i ljubavlju je objašnjavao predmet, terao te da ga posmatraš kao igru maltene. Poslednji put sam učila upravo na njegovim časovima, da dođem kući, pa da bubam nije bilo potrebe. Sve se na času "upijalo". Doduše, ne umem da dam definiciju nekog vremena, ali radim po zvuku.. Poslednje časove smo ostavljali za pisanje tekstova pesama, zapisivali reči na tablu, pa prevodili. Igrali se "vešalica" (valjda se onaj čovečuljak tako zove) da upamtimo nove reči. Ma divota, mogla bih do sutra da pišem. Što Ivana reče, raduje me što nisam sve klasike pročitala, i njima će vreme doći. Rekoh davno, ne sećam se da smo knjiga i ja bile nerazdvojne kao danas u vreme osnovne i srednje, ali sam je volela oduvek. Sada sam na pravom putu, ali nekako uvek imam osećaj da nisam pročitala dovoljno i da nikad stići neću. Na Goodreads-ov TBR nisam ni postavila sve knjige s polica koje čekaju red, jer bi me u suprotnom strefila srčka ili makar dobar napad panike. :D Preterano mi je što decu od prvog opterete s nekoliko stranih jezika. Ja sam engleski dobila u petom, pa mi ništa ne fali, sve sam stigla. :)
      "Mislim da bi kod nas trebalo promeniti srednjoškolski program i neke knjige definitivno postaviti kao izborne lektire ili bar izbor između više njih.", Ivana ja usvajam predlog! Bila bi divota.

      Избриши
    3. P.S. Ja sam u prvi krenula 1999. godine.
      Toliko si me inspirisala da bih mogla da napišem sastav. :) Ovaj komentar to doduše i jeste.
      Srećan put :*

      Избриши
    4. Sreća je imati barem jednog takvog profesora, nezavisno od predmeta.:) Naprosto, nauče te posvećenosti i pravom odnosu prema radu.
      Slažem se i za klasike, ja sam ih najviše čitala na fakultetu, spojivši silom prilika "posao" i zadovoljstvo, a posle već nastavih sama da tražim i nadoknađujem "rupe" u znanju, to traje još uvek, neisrcpne su liste, što reče Eko - beskrajni spiskovi.:)
      Ista stvar, engleski sam najpre sama savladala (mislim na razumevanje i govor) zahvaljujući satelitskoj i crtaćima na "Cartoon network"-u, pa ubedila moje da me upišu u privatnu školu, treći razred sam bila. Od petog dobismo obavezan predmet, stari udžbenici sa Benom i Nikom :) i ništa nam ne fali.
      Pozdravljam Ivanin predlog i mislim da bi tada rezultati bili primetno bolji.
      Hvala!:))))*

      Избриши
  5. Nikad mi nije bilo jasno koji mozak je smislio da klinci od 14 godina čitaju Anu Karenjinu.

    ОдговориИзбриши
  6. Nije, obradjuje se krajem druge godine, dakle sa 16. Ali, ja sam pošla u srednju sa 14 pa sam je odmah pročitala.

    ОдговориИзбриши
  7. Meni je bila u prvoj godini. Ja sam je tad procitao i prepricavao sam je na odmorima jer ljudi nisu uspevali da se izbore sa njom. Licno je ne bih nikad uveo u lektiru, ili bar ne u prve tri godine.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mi smo je radili u drugom razredu Gimnazije,dakle, sa 16 godina - čitala sam je na letnjem raspustu uoči polaska. Uvek sam smatrala da nije za taj uzrast, jer, naprosto, nemamo dovoljno iskustva ni to stanje svesti da razumemo složene probleme koje obrađuje, prvenstveno porodične, supružničke, psihologiju preljubnice i majke. Naravno da bi svako trebalo da pročita roman, jer je vredan toga, ali ne tako rano. Čak mislim da bi (barem u odlomcima) "Rat i mir" bio znatno prikladniji srednjoškolcima, a i zanimljiviji, ili bar neka od Tolstojevih pripovedak poput "Smrti Ivana Iljiča", a tek roman "Detinjstvo, dečaštvo, mladost" - možda najviše.
      "Ana Karenjina" je, kao i "Braća Karamazovi" ili "Čarobni breg", od onih knjiga koje čitaš na svakih 10 godina i postepeno se sve bolje i više "otvaraju".:)

      Избриши
  8. Odličan post Isidora (kasnim sa komentarom ali tu sam) :)
    Ja sam bila dete koje nije voleo lektiru, buntovnik u duši uvek sam volela da radim stvari na svoj način i kako se meni dopada,i ja sam naučila rano da čitam i kao pravo naopako dete naučila sam prvo latinicu pa ćirilicu (koju shame on me i dan danas ne pišem valjano bar ne štampanu) a kada sam učila slova učila sam ih unazad jer mi se redosled nikada nije dopao pa sam nauila slova (osim A) od Š pa unazad.
    Lektira je ceo život barem u mom životu predstavljana kao -"imaš 2 dana a da pročitaš 300 strana ako to ne uradiš dobićeš 1" dakle svrha lektire bial je da se ne dobije 1. Godine su bile potrebbne da naučim da uživam u nekoj a prva takva bila je "Stranac" .
    Ja sam faktički "dete" novog vremena pripadam generacijama one u kojima su ljudi čoki čitaju lektire bili retki delmično je i to uticalo da ih ne volim -dovoljno je bilo što moram da objašnjavam zašto volim da čitam ostale knjige samo je falilo da čitam lektire. Moji su bili strogi moralo je da se čita ali nije mi bilo drago.
    Jao ja "Ep o Gilgamešu" nisam mogla da smilim sećam se (mada se ne sećam tačno šta je bilo) da mi je u nekon trenutku pripalo muka čitajući to a "Ilijada" je bila prva lektira koju sam (shame on me) čitala na internetu skraćeno jer je čitanje iste za 3 dana bila misaona imenica. Rome i Jliju sam bacila kroz prozor, a godinama kasnije ista sudbina je čekala i Godoa. Mada bilo je i onih koje sam volela poput "Antigon" i već pominjanog "Stranca2 silno žalim što naši za razliku od Amera ne rade "Gordost i predrasudu" ili "Getsbija" to bi mi više prijalo :)
    Odličan post :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I ja kasnim, čitav oktobar ću vam svima ovako odgovarati, jer sam bez računara i pregledaću novitete na poslu.:)
      Hvala ti, drago mi je da ti se svideo tekst i što si podelila svoja sećanja i iskustvo, naravno.:)
      Ovo sa učenjem abecede unazad je hit, a bogami i teže nego standardno, svaka čast!:)
      Dobro je što pominješ te rokove, jer mislim mda su oni najveći problem: zadati neko složeno delo da se pročita, razume, obradi u glavi I ANALIZIRA (na času) u roku od 2-3 dana je pogrešno i nerealno. Bolji plan bi sve to promenio.

      I lektire bi tada bile shvaćene kao ono što, prvobitno, jesu predstavljale: izbor najboljeg za mlade čitaoce, smernice za njihovo dalje, samostalno kretanje kroz svet knjiga. A ovako, kada ih doživljavamo kao obavezu i nešto što radimo za ocenu, naravno da će biti odbojne, dosadne i nezanimljive.
      Bitno je i kako nam ih predavači predstave.

      Hvala ti mnogo!:)

      Избриши
  9. Neke knjige sam rado čitala, a neke na silu (a za neke sam čak izvrdala i nisam ih ni pročitala). Sećam se da mi je Danteov Pakao bio nerazumljiv i da je profesorka morala da nam tumači svaki red - zaista ne znam u čemu je onda poenta i ko je očekivao da petnaestogodišnji mozak razume brojne alegorije i da je toliko potkovan znanjem koje mu omogućava poimanje ovog dela. Ana Karenjina mi je bila dosadna, sećam se.
    Danas u srednjim školama profesori insistiraju na književnosti, gramatika se zanemaruje, pa su deca polupismena. Čast izuzecima. Važno da znaju kakvu je haljinu nosila Ana Karenjina, a pišu ''uredu'', ''samnom'' itd.

    Pamtim i ja ovaj bukvar, čitanke i Fifija :-D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se, mislim da je za "Pakao", "Anu Karenjinu", ali i mnoge druge, definitivno rano u srednjoj školi. I za gramatiku si potpuno u pravu, u osnovnoj se još nekako i nauči, međutim, nakon zatišja od četiri godine, ono najosnovnije "ispari" iz glave. Potrebna je kompletna reforma sistema.
      Meni je u toj, staroj čitanci, najdraža bila neka priča sa ilustracijom u vidu velike žabe, sećam se samo da je imala orijentalni šmek i govorila o nekom vozu koji odlazi u sumrak.:) Moram da pretražim stare kutije kad budem išla kući, baš me kopka.
      P.S. Mi smo na faksu morali da znamo ne samo Aninu, već i boju haljine Eme Bovari u trenutku kada je Šarl prvi put video.
      Hvala mnogo na čitanju!:)

      Избриши
  10. I mi smo u srednjoj morali da znamo boju Anine haljine. Nikad nisam skuzio zasto je to vazno.

    Takodje, nisam dobio odgovor od profesora zasto se roman zove Ana Karenjina umesto Konstantin Ljevin, posto je on ocigledno glavni protagonista romana (vrlo neinspirativan protagonista, po mom misljenju), a Ana se ne pojavljuje do 85-e strane i gine nekih 150 strana pre kraja balade.

    Sledeci najsnazniji utisak mi je bio da je knjiga bezobrazno i nepotrebno preopsirna (dosadna do bola) i mora biti da su pisca placali po stranici, inace sto bi se gnjavio ovoliko.

    Kasnije sam saznao da je A.K. jedna od omiljenih knjiga nasega profesora, a ja sam imao zakljucenu cetvorku na prvom polugodistu, iako sam bio jedan od veoma retkih u razredu koji je procitao oba dela.

    U to vreme, u razgovoru sa starijima, bio bih veoma kritican prema romanu i nikako mi nije bilo jasno zasto stariji padaju na dupe zbog te knjige, kao da setno uzdisu dok pricaju o njoj i ubedjuju me da cu shvatiti jednog dana kad budem zreliji.

    Jedino sto sam shvatio da bi bilo bolje umesto te knjige ubaciti u lektiru recimo jos nesto od Bulgakova. O Orvelovoj 1984. da ne govorim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Uf...:) Pazi, ja sad govorim iz perspektive diplomca književnosti i nekoga ko je, zahvaljujući studijama, dobio uvid u klasike koji me zauvek "operisao" od ovcenjivanja BILO KOJE od tih knjiga kao nepotrebne, dosadne i suvišne. Problem je u tome što se u srednjoj školi, naprosto, nema ni vremena, ni mogućnosti za analiztiranje svih tih aspekata "do u sitna crevca", a s druge strane, obraća se pažnja na pogrešne stvari i onda ostanu predrasude kod učenika.
      Npr, boja Anine haljine je veoma bitna jer je u pitanju crnina - dakle, udovička, boja tuge na balu, koja anticipira njenu sudbinu, fatalnost odnosa sa Vronskim i, uopšte, koliko Ana odudara od ostzlih prisutnih žena, mahom poletnih devojaka-udavača.
      Roman je prvobitno trebalo da se zove "Dva braka", Ana i Ljevin su ravnopravni likovi, zapravo dve polovine/mogućnosti sličnih životnih opcija, a sam Ljevin je neka vrsta Tolstojevog alter-ega. Inače, zastupljenost lika u delu uopšte ne mora da ima veze sa konačnim nazivom.:)
      Ako ti je "Ana" preopširna, šta bi tek rekao za "Rat i mir", gde gotovo četvrtina otpada na piščeve opservacije o ratu?:) Ili Igoove digresije o pariskoj kanalizaciji? Manir realozma, pa sad, stvar ukusa - nekima nepotrebno, autoru očito ne.
      OJa sam je zaista shvatila kada sam bila zrelija i verujem da ću je tek shvatiti, jer planiram da se određenim klasicima vraćam, ali, ponavljam, meni je književnost XIX veka profesionalno opredeljenje, pa nisam naročito nepristrasna.:)
      Bulgakov jeste deo lektire, ali izborni - mi smo u četvrtom razredu imali opciju čitanja "Majstora i Margarite", ali, neću slagati ako kažem da sam je ja JEDINA i pročitala (inače, to mi je omiljeni roman). Orvela smo takođe čitali u okviru sociologije.

      Избриши
  11. 😋 hvala ti na objašnjenjima, malo sam se zezao prisećajući se rasprava na časovima kod čuvenog profesora Ćurčića. Jedino što sam u stvari hteo da kažem je da je za određene knjige ipak potrebno izvesno životno iskustvo, a da je A.K. tipičan primer za to, i da silno greše što nije stavljena u četvrtu godinu.
    A ubeđen sam da je 1984-oj mesto u obaveznoj lektiri.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Razumela sam te, slažem se.:)
      Definitivno, Orvel ili Haksli, ma barem "Životinjska farma" bi morala biti na spisku obavezne lektire - a opet, pitanje je koliko bi nove generacije shvatile/preppoznale totalitarizam, budući da živimo velikobratovski košmar...ili je možda uptravo zato neophodnija nego ikad ta vrsta romana.:)

      Избриши
  12. Kad se vec spominje Ana Karenjina,moram reci da je po mom misljenju uzrast u kom se navedena knjiga cita sasvim okej(16 godina,3. Razred srednje).Ta lektira mi je bila hajde da kazem solidna,s tim sto sam ogromne delove preskakala-one o Ljevinu i seoskom zivotu,to mi je prosto bilo toliko dosadno da nisam mogla da se nateram da to procitam.Zato i ne mogu da kazem da mi je ta knjiga bila odlicna,jer ako postoji toliko stranica koje su retko kom citaocu interesantne,onda jednostavno ne mogu da ocenim knjigu kao izvanrednu.
    Od svih lektira koje smo u srednjoj citali,Lovac u zitu je po mom misljenju mozda i najbolja i najvise prilagodjena tom uzrastu od 15 godina.Meni licno je bila najzanimljivija od svih.
    Seobe,prvi deo,su mi bile tek citljive,ali bas nikakav utisak nisu ostavile na mene.Imam kod kuce 2.deo tako da planiram da i njega procitam jer sam cula da je znatno bolji.
    U osnovnoj skoli mi je Gospodar prstenova bio verovatno najinteresantniji od svih lektira ali je jako obimno delo a pritom nastavnici ocekuju da upamtite vrlo sitne detalje npr.boju zmaja koji se pojavljuje na rodjendanu na samom pocetku dela;ja sam se secala tog detalja ali vecina nije sto me zaista ne cudi jer u knjizi od par stotina stranica ima uzasno mnogo tih sitnica koje je nemoguce sve do jedne zapamtiti.Sigurna sam da bi mi se ta knjiga jos vise dopala da sam je citala nevezano za skolu.
    Posto i dalje idem u srednju skolu,mogi iz prve ruke da kazem da se na prste jedne ruke mogu izbrojati ucenici iz odelenja koji knjige zaista citaju,ogromna vecina se ne potrudi ni za prepricane verzije.Priznajem da i sama nekad posegnem za prepricanim verzijama,ali uvek knjigama dam sansu.Ako me neka smori vec do dvadesete strane,onda jednostavno ne zelim da se mucim.Citanje smatram za izzuzetno uzivanje i bas zato biram ono sto ce mi pruziti zadovoljstvo,ne silim se da citam nesto sto ne ni na kakav nacin ne dotice samo zato sto je lektira.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne znam šta da ti kažem, "Ana Karenjina" meni lično baš, baš nije za srednju školu, možda eventualno četvrtu godinu. Dokaz je i ozloglašena scena kosidbe, mkoja uopšte nije ni dosadna, ni nepotrebna, ali je mi u tom uzrastu naprosto ne razumemo u kontekstu koji ima, tek kasnije uklopiš celinu i shvatiš njene vrednosti. Ne bih rekla ni da su "retko kom čitaocu" interesantne, jer uzimajući za kriterijum srednjoškolce, od kojih većina uopšte i ne pročita knjigu, ali "zna" da je ta kosidba "smor", to ti i nije baš merodavan kriterijum, zar ne?:)
      Roman su mnogo veći autoriteti, pa i samo vreme, proglasili izvanrednim, što je sasvim dovoljno. I, ne, ne branim "Anu" jer sam tog mišljenja, naprotiv, meni je "Rat i mir" sto puta bolji i draži, ali govorim iz perspektive nekoga ko je sa kasnijim iskustvom, čitalačkim pre svega, znatno bolje shvatio delo i prestao da se žali.

      "Lovac u žitu" mojoj generaciji nije bio u lektiri, ali smo ga čitali ovako, za svoju dušu, jer je kultno delo.:)
      Ne postoji prvi deo "Seoba", roman "Druga knjiga Seoba" je vrlo0 labavo povezan sa radnjom prve, drugačiji likovi, potpuno različit stil i fenomenalna knjiga.:) Jedino ih veže daleko srodstvo protagonista Isakoviča i to što je Crnjanski prvobitno planirao da napiše neku vrstu serijala/hronike.

      "Gospodar prstenova" lektira u OSNOVNOJ školi? Ovo prvi put čujem...znam da su sada ubačeni odlomci "Hobita", ali ni ta knjiga nije obavezna lektira, mada smo i nju čitali ovako, vanškolski...i baš je za taj uzrast, dok je "Gospodar" znatno kompleksniji (ja sam ga čitala u Gimnaziji), pa me zato ovo baš čudi. Mislim da si pomešala "Hobita" i "Gospodara" - koji nema par stotina stranica, već tri toma i nikakav se zmaj ne pojavljuje na rođendanu.:)

      Za ovo poslednje se slažem. Ali se i grozim prepričanih verzija, to je skrnavljenje samog dela i "medveđa usluga" u svakom pogledu. Onda je bolje čitati malo, a temeljno, nego površno "otaljavati" nešto toliko lepo poput književnosti.
      I naravno, kao i za mnoge stvari u životu, knjigama takođe treba vremena da nas dotaknu i pronađu.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...