субота, 02. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Ja mrzim Internet“

piše: Isidora Đolović

Koliko ste puta izgovorili naslovnu rečenicu? Jeste li od onih zabrinutih svime u šta se početna preimućstva korišćenja tehnologije i globalnog online-povezivanja, pretvoriše u međuvremenu? Smetaju li vam instant-znanje, nikad kraća ni manje održiva pažnja, svefejsbučko foliranje i ozbiljna zabluda u koju „Tvitter“-angažovanost, pod ruku sa „Instagram“-projekcijama stvarnosti, baca korisnike? Borite li se da održite balans pametne upotrebe, u eri masovne ZLOupotrebe svima dostupnog oruđa progresa ili oružja zaglupljivanja? Vidite li sliku širu od ekrana računara, tableta, „pametnog“ telefona? Dopire li vam misao dalje od „Wireless“ signala?

Bio vaš odgovor potvrdan ili odričan, uzmite u ruke knjigu ovako transparentnog, kategoričnog naslova – i pogledajte šta to ima da vam saopšti. Od uvodnog „upozorenja na sadržaj“, poslanica „licemernog“ autora Džareta Kobeka - „Ja mrzim Internet“ (I hate the Internet; prvobitno samizdat, roman je kod nas objavila Booka, 2017.), čitaocu se obraća odvažno, direktno i beskompromisno. Primamljivost i drskost su mu, uostalom, pribavile početnu popularnost i dobru reklamu, koje nisu izostale ni u slučaju ovdašnjeg prevoda.

Tehnološki napredak je oduvek bio „mač sa dve oštrice“, danas više nego ikada ranije. Ono što podriva određene ključne probleme modernog sveta, često preko noći postane pomodna senzacija, gubeći svoju primarnu „oštricu“. Vrlo lako se moglo desiti da i Kobekov roman, usled ogromne popularnosti stečene – ironije li! – upravo zahvaljujući društvenim mrežama, doživi takvu sudbinu. Ipak, njegov nemilosrdni okršaj sa kandžama kapitalizma, ponorom otuđenosti koji virtuelna stvarnost dubi iz dana u dan, kao i pandemijom površnosti što vreba praktično svakoga, na svakom mestu, nije izgubio na početnom zamahu, ni intenzitetu. Veliko interesovanje , u kombinaciji sa ogorčenošću „potkačene“ ciljne grupe, svedoči kako ima nade da se poruka, ne samo čuje, već i zaista primi.

Internet je divan pronalazak. To je kompjuterska mreža koju ljudi koriste kako bi podsetili druge ljude na to kolika su zapravo govna.

Neko je upravo “prozvao” Adelajn, vulgarnim komentarom koji sabira izvestan broj najaktuelnijih stereotipa. Naša junakinja je, valja za početak objasniti, kći kalifornijskog oralnog hirurga i propale glumice-alkoholičarke. Potekavši iz bogate porodice, ranih devedesetih teži samostalnosti i pokreće posao sa svojim „obojenim“ prijateljem, Džeremijem Vinterblosom. Kao autori stripa „Tril“ (o čovekolikom mačoru), najpre iz prve ruke upoznaju industriju zabave, ogrezlu u seksizmu i rasizmu. 

Među pripadnicima „bele rase“ vladalo je uvreženo mišljenje da je njihova koža neobojena, odnosno „bela“. Istini za volju, pripadnici „bele rase“ zapravo su bili neprivlačne rozikaste boje, nijanse vrlo slične onoj koju ima novorođeno prase. (...) Većina pripadnika „bele rase“ toliko je bila naviknuta na svoju rozikastu praseću nijansu da je više nije ni primećivala. Za njih je ta rozikasta praseća nijansa bila nevidljiva kao i pogromi što su ih počinili njihovi očevi.

U Adelajninom i Džeremijevom stripu, kao početnoj fazi karijera koje će u narednim godinama relativno uspešno razviti, do izražaja dolazi ispraznost fenomena grafičke novele, propalih ekranizacija finansiranih arapskim investicijama. Ukratko, ono što prodaju je „meka pornografija za morone“ – ne libi se naš narator da oplete čak ni po gigantima kao što je Marvel, niti da stvari nazove pravim imenom. Žargon danas, zaključuje on, obiluje sinonimima uvredljive prirode za pripadnike različitih socijalnih i rasnih grupa. Tako se, od početka, roman nedvosmisleno razvija u pravcu satire, žestoke kritike društvenog porteka obeleženog strastvenom privrženošću novcu – „mernoj jedinici ljudskog poniženja“. Čini se, nema toga što naši savremenici ne bi prodali za šaku „šuške“, a pripovedač nas ne ostavlja u nedomici, nižući obeshrabrujuće potvrde uočenog. Kalifornija, izgubljena zemlja snova, danas je paradigma paklenog, digitalnog carstva pohlepe. U njemu, naravno, smisao našeg postojanja zapravo je bogaćenje Marka Zakerberga. Samo mesto radnje, San Francisko, „definisano je kulturom ljudi koji ne umeju da zarade novac“. 

Ogromnu većinu „tvitova“ pisali su narcisi kojima je stalo da svima pokažu širok spektar svojih stavova, o svakoj bogovetnoj temi.(...) Istini za volju, svi oni koji su ostvarivali slobodu govora i slobodu izražavanja na Tviteru nisu radili ništa više i ništa manje nego što su stvarali sadržaj koji ne poseduju, u korist korporacija u kojima nemaju udela.
Koja je to „(jedina) neoprostiva greška dvadeset prvog veka“ donela Adelajn nevešto iskucanu uvredu i pokrenula ovaj roman bez (prisustva) glavnog lika (naratorski komentar na tu poziciju imenuje Džeka Kirbija, žrtvu autorskih zavrzlama pri pionirskoj strip-industriji)? Nesvesnost, ili pre nemarenje za to da je život postao, u svakom trenutku, nešto što se odvija pod budnim okom portabl-Velikog brata. Ono ne trepće, ne spava, samo snima - i „kači“ na društvene mreže, sve, pa i nepopularne stavove iznete tokom jednog univerzitetskog predavanja. Kada se u sklopu svog izlaganja dotakla fenomena medijskih zvezda i slave (referenci na pop-kulturu je ovde i inače u izobilju), Adelajn nije bila ni svesna kakvu će lavinu pokrenuti među njihovim fanovima:

A šta je, dušice moja draga, društveni napredak? – odvratila je Adelajn. – Društveni napredak je možda imao smisla pre dvadeset godina, kad i ja bejah mladom, ali danas je postao korporativni proizvod. I šta vi znate, uostalom? Vi ste izgubljena generacija. Čak su vam i droge korporativne. Živite pretvarajući se da Bijonse i Rijana imaju neko skriveno značenje i ponašate se kao da je njihov profesionalni uspeh, postignut isključivo zahvaljujući vašem novcu i pažnji, bitan korak napred za sve žene sveta. A to je, sirotani moji, najobičnija gomila gluposti i budalaština.

Prijatelji joj (ne virtuelni!) brže-bolje priskaču u pomoć sa predlozima za stišavanje nastale situacije. Kako bi se odbranila, Adelajn prihvata igru: počinje i sama da „tvituje“. Ulaskom u „vrzino kolo“, situacija biva sve zaoštrenija, dok se istovremeno pokreće privatna drama, javljanjem njenog otuđenog, devetnaestogodišnjeg sina Emila. Dok plovi kroz ustalasane vode mreže, pripovedački glas ne prati samo junakinjine reakcije, objave i misli, već nas zasipa i paralelnim razmatranjima iz nedefinisanog – opšteg ili ničijeg određenog ugla, ali daleko od neosnovanog.

Elem, Tviter 2013. godine. Sistem osmišljen tako da ljudi koji veruju da je Betmen stvaran, putem kratkih poruka objasne Adelajn da bi trebalo da se oseća kao govno. Te lekcije iz etike i morala sprovodile su se putem kompjutera i mobilnih telefona koje je u Kini sastavila robovska radna snaga. Ali, Tviter je bio samo simptom. Bolest se zvala Internet.
(...) Pokazalo se da je slobodan protok ideja nemoguć u žamoru čiji ogroman deo čini blebetanje najobičnijih budala.
Primer eksploatacije tuđe privatnosti od strane društvenih mreža i kako mogu uništiti nečiji život, najdrastičnije je predstavljen kroz epizodu o Elen Filtkraft. Između ostalog, prisutna su zapažanja o prividnoj Internet-demokratičnosti, slobodnom izražavanju stavova sa posledicama, javnom linču jednako bolno nepismenim porukama, neravnopravnosti na delu; o CIA i „dobrim romanima“ (koji veličaju dekadentnu američku višu klasu); „arapskom proleću“ i Ustavu SAD-a, religioznosti Amerikanaca, naučnoj fantastici, svakovrsnom licemerju; Dizniju i Rusima, opsednutosti „oksfordskim engleskim“, stanodavcima, Jutjubu, eksplatisanju radnika, Tviteru, ratu - sve to kroz autorske komentare maskirane u  bezličnu naraciju.

Ratovi su velike igraonice za pripadnike vladajuće klike, koji nekad pomisle kako je strašno zabavno navesti sirotinju da se međusobno poubija.

Govori se (usputno, ali, značajno) o američkim predsednicima, Lejdi Gagi – „majci čudovišta“, Marini Abramović – Adelajninoj dvojnici po pseudonimu, površnosti kakvu nosi i iziskuje popularnost, a koja odlikuje brojne sledbenike nečijih objava na „Tviteru“. Karikira se omladinski žargon prepun poštapalica, uz pogrešnu upotrebu pojedinih raširenih fraza, dok neizbežni fenomen TV-serija takođe dobija svoje mesto.

Petnaest godina je trpela priče o tome kako će Internet promeniti američku kulturu i otvoriti nove puteve ličnog izražavanja. A na kraju se sve svelo na to da je samo još više ljudi pričalo o televiziji.
Ilustracija na koricama predstavlja crnog, zubatog, zlog dvojnika “Tviter” ptičice. Kobekov prozni kolaž stavova, objedinjenih pričom o Adelajninoj borbi i odnosu skrajnutog sa forsiranim (čime mediji kreiraju slike koje dopiru do nas), često je podjednako kivnog tona kao i ostrašćeni statusi korisnika ovih mreža. Time simbolika biva više nego jasno istaknuta i zaokružena.

Tvorci kulture nemaju uticaja ni na šta. Jedino za šta su pisci dobri jeste slanje poruka kroz vreme. Savremenim svetom vladaju oni koji kontrolišu masovnu proizvodnju i protok beznačajnih informacija. Stoga je CIA sada finansirala ono što je zaista važno, kao što su kompjuterske mreže i sistemi globalnog nadzora.

Roman sam po sebi, naravno, nije besprekoran, čak ni tipičan, ali ruku na srce, to mu nije (vidljiva) namera. Narator više puta naziva svoje delo “lošim”, očigledno se namerno krše sve uobičajene konvencije pripovedanja (redosled, likovi, sama radnja) i poenta nije toliko u priči kroz koju se iznosi, koliko u poruci samoj po sebi. Ta svrhovitost odabranog postupka bi trebalo da vam postane jasna najdalje do trećine raspoloživih stranica, pa vam, kada se jednom naviknete, neće smetati prividna nesređenost i “neurednost” sadržaja. S druge strane, zaista dosadno jeste uporno ponavljanje pojedinih sentenci, kao što su „količine eumelanina u donjem sloju epiderma“ (čiji izostanak ili, pak, izobilje određuju razliku između crne i bele kože) ili prevod značenja prezimena junakinjinog prijatelja, Dž. Karadžehenema – „crni pakao“ na turskom. Posle nekog vremena, one, jednostavno, gube svoju sarkastičnu namenu.
pisac
Autora uveliko porede sa iskusnijim francuskim kolegom, Mišelom Uelbekom, po bespoštednom obračunu sa svim „relikvijama i nedodirljivim idolima“ modernog sveta, a moj utisak je da ova sličnost i te kako stoji. Niko od vas ne očekuje da, pošto pročitate njegovu knjigu, istoga trena odbacite informacione tehnologije i odete u drugu krajnost, u vidu potpunog izbegavanja tehnologije. Ali, zaista teško da ćete ostati ravnodušni na upozorenje, ako već i niste bili svesni svega u šta Kobek, mračno humoristički, upire prstom. Možda je mnogima, uključujući samog pisca, Internet pravo “grešno zadovoljstvo” – no, nije naodmet izbeći robovanje tom poroku današnjice, ma koliko se činio sveprisutnim i neizbežnim! Tada ga više, verovatno, nećemo mrzeti, ni voleti, već naprosto KORISTITI bez zavisnosti ili bilo kakvog obavezujućeg odnosa. Što je, složićemo se, svakako bolje od upotrebe čoveka od strane jedne mašine – ali i, bojim se, sve nedostižnija prednost vremena iza nas. Onog u kome se put za San Francisko “uslovljavao“ cvećem u kosi, a ne aktiviranom aplikacijom na „gedžetu“.

Zato ću se, umesto zaključka, poslužiti još jednim od (brojnih) interesantnih citata iz knjige:

Pobunite se protiv „tvitovanja“ o televiziji i odbacite ajped, pa neka je i sto puta „promenio sve“. Privijte gramofonske ploče na srce i slušajte ih, dok čitate knjige od papira.


19 коментара:

  1. Ova knjiga se toliko reklamirala kao nešto novo i nešto edgy, da jedno vreme nisi mogao da se okreneš a da ne naletiš na neki citat. Ono što si i sama primetila i što me je jako nerviralo jeste da se (bar kod nas, a pretpostavljam i svugde u svetu) reklamirala upravo preko društvenih mreža protiv kojih stoji, i da je upravo zahvaljujući društvenim mrežama stekla popularnost kakvu ima. Upravo je to, kao i nekoliko preforsiranih citata koje sam pročitala u kampanji, doprinelo tome da apsolutno nikada ne poželim da je pročitam.

    Ja volim internet i smatram da je doneo mnogo više toga dobrog nego lošeg. To što najveći deo populacije internetom smatra fb, tw i ig, nije problem interneta, već ljudi, naravno, a ljudi koji misle da su posebni jer nemaju naloge na društvenim mrežama i to nabijaju ljudima na nos, jednako su mi naporni kao i oni ljudi koji na tim istim mrežama žive. Kao i u svemu drugom, treba naći sredinu, a moguće je pronaći je, tako da mislim da net i ploče/knjige nikako ne isključuju jedno drugo, naprotiv.

    Za mene će dostupnost informacija koju je doneo internet zauvek biti razlog da ga obožavam. E sad, to što ljudi tu prednost ne koriste (i što većina net vidi kao produženu ruku televizije), zaista nije stvar za čuđenje. Slično je i sa neograničenim prostorom koji svakome nudi mogućnost da kaže ono što misli (što opet nije idealna situacija, kada vidiš na šta pojedini ljudi troše taj prostor, pomisliš da sloboda govora možda ipak ne bi trebalo da važi za svakoga). Meni se čini da je kultura pronašla svoje utočište na mreži i onaj ko zna da misli i da traži, lako će je naći. Oni koji "ne znaju da misle", nisu to znali ni pre fejsbuka, i robovali su (kako ti kažeš) drugim stvarima, i robovaće uvek, dokle god postoji nešto šareno što će im zaokupiti pažnju.

    Iiii možda sam malo skrenula sa teme, ali oprostićeš mi :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala na sjajnom komentaru.:) Kao i obično, stavljam potpis na sve rečeno i nadam se da je iz recenzije otprilike bio jasan i sam utisak koji je moj lični stav u velikoj meri oblikovao. Knjiga kao knjiga, zaista nije ni toliko dobra ni revolucionarna kao što je predstavljaju. Imala je odličnu, možda i preteranu reklamu, što lako dovodi do kontraefekta. Ali, s druge strane, govori o nekim stvarima koje su škakljive, a neospotne i to nije ni prijatno, ni lako čitati, ali mislim da je dobro što se otvoreno dotiče takvih tema.

      Meni nije "izlazio iz frižidera", ali to je samo zato što ja ZAISTA ne koristim društvene mreže.:) Nije baš da sam od onih koji to nabijaju na nos drugima, barem se iskreno nadam da tako ne delujem, ali istovremeno stavljam do znanja kako bi ljudi znali, zbog eventualnih načina kontaktiranja.:) A nemam ih jer me ne privlače, nemam vremena ni uslova da im se posvetim, blog mi je dovoljan, međutim, ne osuđujem one koji ih koriste. Verujem, inače u životu, u princip te "zlatne sredine" i, baš kao i ti, smatram da je ključ u UMERENOSTI. Hvala Internetu za sve pogodnosti koje nam je omogućio, a što se zloupotrebe tiče, to je opet stvar pojedinaca i stepena u kome će pristati ili ne na sve to...eto, to bi ukratko bio neki moj stav.

      Избриши
    2. Nemam ja ništa protiv ljudi koji ne koriste društvene mreže, čisto da se razumemo :D Znam ih mnogo, do skoro niko od mojih najbližih prijatelja nije imao nalog na fejsu, o ostalim mrežama da i ne govorimo. Ali itekako imam svašta protiv ljudi koji misle da su zbog toga iznad nas smrtnika, pa uz ponos, uzdignute glave izgovore to famozno "ja to ne koristim", kao su baš juče doputovali sa Meseca, i to im je najveće životno dostignuće (sličan ton se uočava i kod nekih ljudi koji su tako ponosni na činjenicu što ne piju kafu, ili ne jedu meso... sigurno znaš na šta mislim :), ali opet, to nema mnogo veze sa netom, već sa iritantnim ljudima generalno).

      Ja sam i sama korišćenje društvenih mreža svela na minimum, bar kada je privatna sfera u pitanju. Strašno sam neaktivna, a i kada okačim nešto, to su ugl fotke kućnih ljubicama (da, ja sam jedna od tih). Ono za šta meni služe fb i ig jeste promovisanje bloga, i na tome im hvala, pošto većina poseta dolazi baš tim putem.

      Mada moram da priznam da sam se navukla na instagram, pratim uglavnom samo bookstagram profile i booože, koliko talentovanih ljudi tu ima. Ali ja jesam osoba sklona porocima, tako da činjenica da ponekad izgubim pojam o vremenu šaltajući fotke knjiga stvarno nije ništa čudno :D

      Избриши
    3. Joj, a znaš da ja niti pijem kafu, niti jedem meso, haha...samo zaista ne mislim da me to na bilo koji način uzdiže u odnosu na bilo koga, mada možda tako nekad ispadne - uglavnom, da, tačno znam na šta misliš.:) To su, za mene, lični izbori i smatram da svako od nas sam odlučuje kako će voditi život, bez osude za one koji ga organizuju drugačije. Sve dok se ne pretera u bilo čemu, OK je.

      Upravo tako, Internet i društvene mreže su od neprocenjive koristi za povezivanje, poslovanje, da nije npr. "blogosfere" nikad ne bismo ni čuli jedni za druge, kao ni mnoge korisne i lepe stvari, što je odlično. Dakle, sve je u određivanju prioriteta i razlogu što nešto koristimo.

      Ja obožavam da gledam originalne i maštovite fotke.:) Ko zna, da imam aparat i da sam vična slikanju, verovatno bih se i sama priključila "poročnima".:) Ovako, u principu, što nemam, to mi je i lakše izbegavati.

      Избриши
    4. Pa eto, nisam znala to, što automatski znači da ne spadaš u grupu koju sam pokušala da opišem :D

      Избриши
    5. Bogami, zazirem od pominjanja, jer me ukućani i najbliža sredina ionako gleda kao Marsovca i nenormalno biće zbog svega toga, dakle, obrnut efekat.:))))

      Избриши
  2. Čula sam za roman, jedno vreme stvarno mu, što reče Sandra, nisi mogao pobeći.
    Ne privlači me tematika naročito, ali nije zgoreg saznati nešto više o njoj od samog naslova.
    Od onih sam što umereno koriste internet, i primarno zbog prijateljstava koje sam zahvaljujuči njemu stekla ne bih nikad mogla da ga mrzim. Pritom, radujem se svakom interesantnom članku, svakoj informaciji, triviji koju sam "pokupila" na internetu. Istina je da dobar deo njih Internet vidi kroz društvene mreže (mlađi uglavnom (zašto mi ovo zvuči kao da imam 70 godina?), primera radi moj brat (14) smatra da su Net samo društvene mreže, ne razume kada mu kažem da odgovor na mnoga pitanja može dobiti ako pita Gugl, njemu je lakše da pita mene :D)
    Elem, hvala što si mi približila sadržaj knjige, kao i uvek uživala sam čitajući. :*

    P.S. Da citiram Natali Portman - "I don't love studying. I hate studying. I like learning. Learning is beutiful." U neku ruku to je ono što nam Internet pruža, pod uslovom da smo željni novih saznanja i voljni da ih potražimo. Pregršt novih saznanja. Bez pritiska, moranja i obaveze. Potrebna je samo dobra volja.
    (Naravno, ovo ne znači da je obavezno, školsko, znanje izgubilo na značaju i vrednosti.)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti mnogo na čitanju i uključivanju u, ovoga puta zaista aktuelnu i zanimljivu temu.:)
      Slažem se, meni je Internet dragocen izvor informacija "na brzu ruku" i održavanja kontakata, ali ne idem u krajnost, ne živim virtuelni život i ne robujem mu.:)

      Избриши
  3. Odličan post i knjiga deluje jako korisno :)
    Pre svega mi (hteli ili ne) jesmo internet društvo, a ironično je da naslov knjige većina izgovara :)
    Smatram da je internet zloupotrebljen od strane mnogih ljudi koji ga više ne koriste zarad namenjene svrhe, već zarad samopromovcije i osećaja "više vrednosti". Ja sam do skoro bila težak zavisnik bila sam neko ko je u 4 ujutru kada mu enstane net zvao mts da mu poprave i to mi je bio smak sveta dok nisam shvatila koliko je pogrešno. Sada ga koristim za potrebe i rado bih pročitala ovu knjigu jer mislim da je korisna :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro.:)
      Knjiga će ti možda delovati "prenaduvano", kao što sam i ja na ttenutke imala utisak, jer je izuzetno reklamirana, na sva zvona - i to baš putem tih mreža koje autor "pljuje", što zaista dođe kao prava kontradiktornost. Ali, kad zađeš u priču, vidiš da je sve to velika (auto)ironija i da čovek, zapravo, nekako "insajderski" raskrinkava sve tabue nečega što svi zaista koristimo, ali neki Internet doživljavaju previše lično, previše ostrašćeno.
      U svakom slučaju, korisna je ako se shvati na pravi način. :)

      Избриши
  4. Jedini problem sa internetom je u tome sto svako moze da ga koristi.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kao i kod svako omasovljene pojave. Daš virtuelni megafon u ruke kojekakvih i naravno da će čitava pojava izaći na zao glas.:)

      Избриши
  5. Svakako mi je drago što je Internet danas mnogima dostupan i olakšava nam komunikaciju, kao i pronalaženje željenih informacija, ali treba biti umeren. Recimo, mene uvredi kad izađem s nekim od prijatelja/rođaka na piće i ta osoba izvadi telefon i proverava društvene mreže, Viber i ostalo. To je nekulturno. Ljudima je teško da sebi kažu ''Ok, dosta je bilo za danas, ima i drugih stvari u životu na koje mogu da trošim vreme'', i sama se nekad zaglavim pa zaredom pogledam 10 klipova na YT. S druge strane, nisam otvarala naloge na svim druđtvenim mrežama, nemam Tviter, Snepčet, Pinterest... Instagram volim i uglavnom da koristim da kačim fotografije knjiga, utiske i citate - ne volim selfije (ni svoje, ni tuđe) i takve profile zaobilazim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, isto to i mene izluđuje i počela sam da otvoreno govorim ljudima kada čim negde sednemo ili dok šetamo izvade telefon: "Izvini, možeš li da me ispoštuješ ovih sat-dva, a posle kuckaj do mile volje?"
      Naprosto, nekulturno je i ne smemo dozvoliti da nas do te mere zaokupi, pa da nam se život preseli u jednu malu spravicu. Primećujem da mnogi, npr, odu na koncert i zaokupljeni su snimanjem, pravljenjem selfija, momentalnim davanjem dokaza Internet-zajednici da su bili prisutni - a time propuštaju samo izvođenje, slušanje muzike. Isto važi i za fotografisanje, kao da više nema uživanja u utisku, trenutku, nego naknadno gledamo slike i snimke, a sam neposredni doživljaj smo propustili.:(
      Baš na to mislim, a verujem da je iza bombastičnog naslova i reči ova knjiga imala takvu poentu: kradimo mi od Interneta sve pogodnosti koje nudi za olakšanje i ulepšavanje života, umesto da on NAMA krade taj isti život.:)

      Избриши
  6. Ovoj knjizi se jedno vreme bukvalno nije moglo uteći, što predstavlja svojevrstan paradoks. :D
    U početku sam bila zainteresovana da je pročitam, ali nekako mi iz tvog opisa deluje da mi se neće nešto posebno svideti.
    Deluje mi da pokušava da mi kaže stvari, koje znam i sama. :D
    LIčno, volim da koristim internet, obožavam tu dostupnost informacija i sadržaja, nekada je i optrećujuća, ali je se ne bi odrekla.
    Ne bežim ni od društvenih mreža, Facebook sam instalirala 2007. godine kada je kod nas bio u začetku, kao i Instagram kada se tek pojavio čim sam nabavila android telefon. Moj brat je veliki ljubitelj kompjutera i tehnologije, tako sam sam, htela ne htela, svejedno uvek bila u toku. :D
    Mislim da se ukoliko je osoba normalna, da se sve može koristiti normalno, nije meni internet kriv što ponekad sate izgubim na nekoj društvenoj mreži, već isključivo ja. Mislim da je glavna bolest današnjice što ljudi svoje postupke svaljuju na društvo, ne preuzimajući krivicu.
    Izuzetak su deca. Prezirem u šta su se naša deca pretvorila, uvaljuju im tablet već sa šest meseci ( lično videla ), samo da se dete ne buni, ne vrišti. Jasno mi je da većina postaju roditelji u kasnijim godinama od naših, ali ukoliko nemaš strpljenja, želju ili vremena da se baviš sopstvenim detetom, ne treba ni da ga imaš. Tu sam jako isključiva i nadam se da neću upasti u tu zamku da dete smirujem rotiranjem tableta i telefona.
    Raspisah se ja, ali jako mi je zanimljiva tema i pogodna za diskusiju. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To da uvale deci uređaj i ja sam videla. Dođu u kafić, povedu i dete, pred njega posade tablet ili telefon i odvale mu crtani da oni mogu s mirom da popiju kafu. A šta je sa kafom svih ostalih koji su u kafiću prisutni?! Sačuvaj me Bože. 😒

      Избриши
    2. Mnogo hvala na komentarima, uvek mi je zanimljivo da razmenimo mišljenja koja se, eto, ponovo poklapaju.:)
      Ja sam kao mlađa koristila Myspace i bila član nekoliko foruma, sada više ne bih mogla da toliko vremena ni živaca posvetim sličnim stvarima, pa možda zato i izbegavam društvene mreže koje su mi nešto obavezujući i ekstremniji vid svega toga. Za decu je najgore, sada već i klinci u nižim razredima osnovne imaju profile i koliko god pokušavali da nam to "prodaju" kao normalno, meni je samo početni nivo iz koga će se dalje razviti ove pojave iz knjige....lično, najviše me nerviraju Internet-"stručnjaci", oni buntovnici iz fotelje koji anonimno vređaju sve živo, a beskičmenjaci su i kukavice.

      Избриши
  7. Baš sam se razmišljala da li da je kupim drugarici na poklon. I kako to biva jaka reklama i kad sam pa bogami jedno 20 minuta iščitavala nešto me odbilo iako sam mislila baš da je kupim.Odlično i opširno si nam je dočarala mislim da ću je ipak pročitati iako koristim društvene mreže mada s vremena na vreme imam baš zasićenje od njih.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo ta izreklamiranost i odbojnost bili su i moja početna reakcija. Knjigu sam ipak pozajmila čim je videh slobodnu u biblioteci, baš iz želje da se uverim oko čega se to podigla takva prašina. I ne kajem se, jer iako definitivno nije neko čitalačko iskustvo bez koga ne možemo :), vredi barem kao podsetnik na dobre i (malo više) loše strane koje omiljena nam mreža nosi sa sobom.
      Hvala mnogo na čitanju!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...