недеља, 06. август 2017.

Julski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. “Ljubav je igra bez pravila” (All’s faire in love, 2009)
Kejt Miler (Kristina Riči) je završila visoku poslovnu školu, ali na razgovoru za zaposlenje u banci iznenada shvata kako uopšte ne želi da se time bavi – već je privlači karijera glumice. To pokazuje odmah, pred komisijom se (pre)svlačeći i iz sakoa “upadajući” u haljinu, nakon čega zove drugaricu Džo (Luiz Grifits) i prihvata njen poziv na godišnji renesansni vašar. Priglupi, a arogantni Vilijam Peperidž (Oven Bendžamin), igrač američkog fudbala i zvezda koledža, zbog sezone propušta većinu predavanja. Ovo mu, iz nekog razloga, prolazi kod svih sem gospodina (pazite sad!) Šokvortija, profesora književnosti. Ne nameravajući da mu tek tako da potpis, usloviće Vila volontiranjem na pomenutom vašaru, ne bi li time nadoknadio izostanke i overio semestar.

Tokom tri nedelje, koliko traje manifestacija, Kejt i Vil će se, uz različit početni pristup, upoznavati sa neobičnim kolektivom. Renesansni vašar je mesto na kome vlada sasvim jasna hijerarhija i podela uloga, što Kejt prihvata sa oduševljenjem, a Vil...i ne baš! Ipak, mora da poštuje pravila, u čemu će mu od pomoći biti prijateljstvo sa Rastijem Kroketom (Metju Lilard), zaljubljenim u Kejtinu prijateljicu Džo, kao i simpatije koje se, naravno, ubrzo javljaju prema mladoj nesuđenoj bankarki. S druge strane, otežavajući faktor je Vilova lična nespremnost da pristane na iluziju, posebno kada se pojedinci i sami preterano uživljavaju – u ovom slučaju, to su pripadnici plemstva, sa karikaturalnim princom Rankom (Kris Vajld) na čelu. Da pojasnim, svi zaposleni na vašaru dele se u dve ekipe, zamišljene kao staleže – viši i niži. Kejt i Vil su „zapali“ seljacima, ali o tome ko će naredne godine poneti titulu, odlučuje završna svečanost nadmetanja u glumi, pevanju i sličnom. Zajednicu čine još i kraljica (En-Margret) sa svojom svitom, polugola veštica (Nadin Velaskez) koja baca kletvu na Kroketa (pa ovaj ostatak radnje traga za lekom, npr. kozjeg urina, noseći devičanski pojas), dvorska luda (Dejv Šeridan) sa lutkom jednoroga (providno opsceno nazvanom „Horny“) i perverzna Džanet (Sandra Tejlor) koja gaji fetiš za sopstvenim stopalima. 
Iako se od komedije očekuje da počne neozbiljno i do kraja zadrži takav pravac, komično se ipak razlikuje od idiotskog. A od nabeđenog sportiste koji, doduše, svira klavir (!) i to „sve neke mrtve likove“, jedino je gluplja gomila ljudi koja se preterano unosi u kobajagi svet. To je, generalno, odlika svih „comic con“, „Star wars“ i sličnih okupljanja, ali ovde je karakteristično da učesnici, mada o samoj renesansi i, primera radi, Šekspiru, znaju sramotno malo - ipak uporno govore izveštačeno i glupavo, loše recituju stihove britanskog barda, a samo ustrojstvo je prepuno nimalo suptilnog seksualnog uznemiravanja i ponižavanja rivala. U pitanju je uobičajeno prenaglašeni američki „humor“, koji čak ni za parodiju i ismevanje sličnih skupova (na šta ovaj film neretko zaliči), ipak nije na mestu.
Animirani uvod i odjava, sa muzikom u stilu sedamdesetih, ostaju jedina zaista obećavajuća tačka filma, čiji parodijski prizvuk, iako odmah uspostavljen, uopšte nije iskorišćen. Još bih spomenula uvek simpatičnu Kristinu Riči i standardno zabavnog Metjua Lilarda (njegov lik ovde asocira na Pola Betanija u „A knight's tale“). Po svemu ostalom, ovo je još mediokritetskiji film kostimiranog tipa nego „Začarana Ela“ ili „Mirror, mirror“! Katastrofa radnja, likovi, scenario, tip duhovitosti od kojih vam biva sve neprijatnije i samo želite da se što pre završe...Kristina je odlična glumica i, kao što rekoše u nekoj od kritika, ne znam zašto joj je ovo bilo potrebno. Film je ultimativno smeće i, eto, prvi čist kec od nastanka rubrike. Ocena: 1

6. „Iza granica“ (Beyond borders, 2003)
Mlada, lepa, bogata i sveže udata Amerikanka Sara (Anđelina Džoli) doživljava otkrovenje, pošto humanitarni bal u Londonu prekine upad jednog neobičnog gosta sa pratnjom. To je doktor Nikolas Kalahan (Klajv Oven), već godinama angažovan na misijama u različitim, ratom i nemaštinom zahvaćenim područjima širom planete. Pomoću štićenika, dečaka iz Etiopije, vrlo efektno skreće pažnju prisutnih buržuja na realne teškoće sa kojima se njegov tamošnji kamp bori, ali jedino kod Sare utisci će potrajati duže od iste večeri. Zbog toga ona, koliko već sutradan naprasno uvidevši ispraznost svog rada u umetničkoj galeriji, poželi da se malo igra dobrotvorne delatnosti. Njen suprug, šarmantni Britanac Henri Boford (Lajnus Rouč), podržava i finansira Sarin izlet do Afrike, sa lekovima i ostalim potrebnim sredstvima. A tamo – bolest, glad, smrt i svet potpuno drugačiji od onog koji Sara poznaje. Godina je 1984, uoči Live Aid-a i popularizovanja sličnih akcija. U kontaktu sa odvažnim i tvrdoglavim doktorom Kalahanom, čija se aktivnost, naravno, širi na ilegalno-revolucionarno polje, „sirota mala bogatašica“ iz korena menja život i poglede na svet. Ono što sledi, odvešće je dalje nego što je ikada zamišljala...
Dok sam bila mlađa, ovaj film mi se čak i dopadao, a sada se iskreno čudim sebi kako sam uopšte izdržala do kraja! Potpuno se slažem sa većim delom ocena kritike, jer je u pitanju, takoreći od prvog kadra, izuzetno pretenciozno ostvarenje. Kroz tri vremenska „bloka“ od po pet godina (1984, 1989. i 1995), u kojima se Sara i Nik susreću, početna odbojnost i predrasude prerastaju u simpatije, kasnije i ljubav. Mondenka se pretvara u aktivistkinju zaposlenu pri UNHCR-u, a područje akcije neslućeno širi, odvodeći englesku snajku do sve većih opasnosti, proba srčanosti i ozbiljnog angažovanja. I dok prva trećina filma (u vezi sa Etiopijom) postavlja razložna pitanja: koliko nas dobija priliku da, osvešćeni, učinimo nešto za ispravljanje svetske nepravde, koliko je realno nadati se uspehu - i koliko je (ne)moralno odreagovati drugačije?, ostatak se razvija u čudnom, sve lošijem pravcu. Najavljen kao epska, romantična, društveno angažovana priča, film jedino svojom dužinom trajanja i zahvaćenim područjima snimanja ispunjava taj kriterijum.
Već prilikom prelaska na drugi deo radnje, Saru zatičemo u Londonu '89. (godina pada Berlinskog zida, najava značajnih promena na geopolitičkoj mapi sveta) kao majku i zaposlenu ženu. Karte su se obrnule krahom berze, sada je Henri bez posla i nevoljno zavisan od finansija svoje lepše polovine, a kada (ne sasvim uverljivo) Sara posumnja da joj je neveran, to vidi kao savršen izgovor da ponovo „digne sidro“. Ovoga puta, usled uspostavljanja kontakta sa Kalahanovim timom, njeno odredište biće Kambodža, uveliko u građanskom ratu. Ponavljaju se prizori bolesti, smrti, gladi i, naravno, političkih malverzacija. Posebno je prenaglašena scena sa bebom i ručnom bombom, a verujem da je trebalo samo da dočara apsurd rata.

Treća celina, iz '95. godine, pokazuje nam Saru i dalje udatu za Henrija (iako se na sav glas žalila zbog „nefunkcionalnosti braka“), sa proširenom porodicom (i to za kćer. Ukoliko slučajno niste izračunali čija bi devojčica, zapravo, mogla biti, pomoći će to što mala Ana svira klavir, baš kao i Sara „onomad“ Šopena u pustinji, kada je ujedno prvi put „zavarničilo“ između nje i Nika). Duhovi prošlosti, probuđeni na konferenciji UN-a, sada je odvode u Čečeniju, novi kamp sa istim problemima kao ranije. Anđelina, praktično, glumi samu sebe (inače, od ovog perioda je i krenulo njeno pojačano privatno interesovanje za humanitarne misije), a malo i Laru Kroft. Klajv i ona (još uvek u cvetu lepote), istina, imaju dobru hemiju, koja filmu kao celini nimalo ne pomaže.
Naime, u ljubav „veću od života“ jednostavno nisu uspeli da me uvere i sama romansa je veoma loše motivisana. Simpatije su se javile već u Etiopiji, ali, za tih nekoliko dana sve je jedino na tome i ostalo. U Kambodži, kada postanu ljubavnici, ispostaviće se da su oboje godinama mislili jedno na drugo. Sara uopšte ne vodi računa o Henriju, dok je njihov zajednički sin Džimi „predivan“, pa ponavljanjem te konstatacije njena majčinska dužnost, valjda, biva ispunjena. Ona, praktično, kroz čitav film juri za svojom „sudbinskom ljubavlju“, bez obzira na mesto i vreme, pravdajući se nesuvislim kvazi-mudrostima. U pokušaju da „spasi“ čoveka koji joj svaki put otvoreno govori da nema svrhe, baš kao ni perspektive za njihovu vezu, Sara istovremeno ostaje sa Henrijem, uz stalnu mogućnost da „otperja“ i izloži se životnom riziku, napuštajući svoju decu, samo ukoliko „ljubav pozove“. A to, izvinjavam se, nije ljubav, već čista glupost – i granice iz naslova su, zapravo, limiti zdravog razuma! Spomenula bih još na momente neverovatno glupe dijaloge, kao npr. Nikovu „romantičnu“ izjavu (parafraziram) „U svakom si j***nom delu mog bića“ ili opaske o parfemu, koje razmenjuju čak dva puta, valjda u cilju sentimentalne evokacije?
Možda sam prerasla ovaj tip priča, ali jedino stvarno zadivljujuće bili su malobrojni krupni kadrovi prirode, iako ni tu nisu izbegnuti klišei (Afrika je sva u žutim tonovima nalik permanentnom požaru, Azija sva u zelenilu i vodi, a Rusija siva i ledena). Fascinantna je, svakako, Sarina vodootporna maskara, zahvaljujući kojoj na azijskoj kiši i (naročito) čečenskom vetru i mrazu izgleda prelepo. Zanimljivo mi beše i videti znatno mlađeg, gotovo neprepoznatljivog „kralja Ekberta“ (Vikings), tj. sjajnog Lajnusa Rouča (sličica iznad), u ulozi Sarinog izuzetno trpeljivog supruga. Ocena: 1,5

5. „Mreža vremena“ (Timeline, 2003)
Grupa istraživača radi na ostacima srednjovekovnog utvrđenja Larok u francuskom Kaslgaru, pod uobičajenim mentorstvom profesora Edvarda Džonstona (Bili Konoli). Dok svi oni vrlo entuzijastično pristupaju poslu, Džonstonov sin Kris (Pol Voker) se vratio očevoj „pokretnoj kući“ kako bi pokušao da ponovo osvoji Kejt (Frensis O'Konor), svoju on/off devojku koja, ipak, na prvo mesto uvek stavlja arheologiju. Otkrivši podzemni tunel i oštećeni mozaik, pronalaze neobičnu belešku iz onog vremena, bez sumnje napisanu profesorovom rukom. Kada Edvard istoga dana netragom nestane, pred njegovim se pulenima odmotava klupko događaja uzbudljivijih i od same prošlosti.
Ispostaviće se da profesor već izvesno vreme sarađuje sa grupom naučnika koja, negde u pustinjskoj zabiti, putem trodimenzionalne transfer-mašine vrši eksperimentalna putovanja u prošlost. Međutim, prilikom poslednjeg u nizu, negde je zapelo i profesor ostaje zarobljen u XIV veku. Kejt, istoričar Andre Marek (Džerard Batler), prevodilac Fransoa, zajedno sa Krisom (uključenim zbog emotivne zainteresovanosti i brige) i tri veterana-člana samog centra, moraju da se vrate kroz vreme i pokušaju da spasu Džonstona. Rok im je ograničen, sredstva takođe (pojedinačni medaljoni koji otkucavaju preostale časove i minute), a vođi projekta (Dejvid Tjulis) nije baš stalo da se arheolozi vrate „u jednom komadu“...
Naravno, glavni izazovi ukazuju se tek po dolasku na odredište: za svega pet sati pronaći profesora u metežu stogodišnjeg rata (1357. je u pitanju) i to upravo uoči presudnog okršaja pred Larokom. Prema legendi, tada je smrt ledi Kler izazvala njenog brata, plemića Arnoa, da još žešće “udari” i potuče Engleze. Naši savremenici bi trebalo da, kako odmah otkrivaju, nekako izvuku žive glave iz svega toga. Situacija se komplikuje pošto se grupa podeli, pa jedni završavaju kao zarobljenici osionog engleskog kneza Olivera, a Marek u lepoj francuskoj špijunki prepozna samu ledi Kler (Ana Fril), predodređenu za žrtvu! Može li se istorija nadživeti, a usput i (samo malo) nekažnjeno izmeniti? I kome, uopšte, pripada njen konačni "rukopis"?
Prosto je neverovatno da film sa ovako dobro zamišljenom pričom bude traljav i prepun slabosti, ali, tako ispade. I pored vrlo zanimljive radnje (a priče o vremeplovu to svakako jesu, još od Marka Tvena), solidne glumačke postave i atraktivnog sižea, mnogo toga u adaptaciji istoimenog bestseler-romana Majkla Krajtona (između ostalog, odgovornog za „Park iz doba Jure“ i „Izgubljeni svet“) naprosto je „klimavo“. Likovi su zaista slabo razvijeni i često beskrajno dosadni, jednodimenzionalni (kao npr. Kris, čija je jedina funkcija, izgleda, da juri za Kejt). Čak i u vremenskom tesnacu, pojedine stvari se odvijaju prebrzo i preglupo, akcione scene su prilično naivne, a „očupaveli“, lokničasti Batler i Voker u viteškim tunikama, ne mogu biti najozbiljnije shvaćeni! Zatim, junaci nikako da odluče govore li i razumeju uopšte engleski, francuski ili oba jezika, ko ih smatra izdajnicima...U ratnom metežu, sve to možda i nije sasvim nelogično, ali ovde izgleda zaista naivno, poput karikiranja istorije. Gluma je na nivou amaterske školske predstave, razočaravajuće ukočena i bleda, sa izuzetkom Batlera (naravno, ponovo je u ulozi Škota!) kao jedinog zaista odličnog u svojoj filmskoj koži. Mogla bih izdvojiti i negativca koga igra Tjulis, sa potencijalom na kraju oteranim u krajnost. Sve izgleda kao verzija „Moćnih rendžera“, iako SF žanr, uprkos svim predrasudama koje ga često prate, ne bi trebalo da bude tek zamlaćivanje za decu. Čula sam da je knjiga neuporedivo bolja, tako da ću je obavezno potražiti, a i vama preporučujem tu alternativu. Ocena: 2

4. „Profesorka engleskog“ (English teacher, 2013)
Linda Sinkler (Džulijen Mur) je četredesetpetogodišnja profesorka engleske književnosti u srednjoj školi iz Kingstona, Pensilvanija. Po mnogo čemu odgovara nekom od stereotipnih viđenja: neudata je, finansijski nezavisna, štedljiva i organizovana, obožava svoj poziv i nadahnut je predavač, zbog čega je učenici vole. Stroga i probirljiva prema muškarcima, nakon beskonačnog niza neuspešnih sastanaka sa uvrnutim kandidatima, rado se navikla na samoću. Kada se u grad bude vratio njen nekadašnji đak, smotani Džejson Šervud (Majkl Angarano) – propali dramaturg razočaran neuspehom da se afirmiše na njujorškoj sceni, Lindin idealizam počinje da se budi sa naročitom intenzitetom. Verujući u Džejsonovu darovitost, oduševljena rukopisom diplomske drame „Krisalis“, a umnogome iz inata prema njegovom ocu, doktoru Tomu Šervudu (Greg Kiner) - koji smatra da bi studije prava bile daleko bolji izbor, Linda odlučuje da pomogne koliko je u njenoj moći.
Kako bi ohrabrila Džejsona i dokazala mu da ne sme odustati, Linda sa entuzijastičnim kolegom Karlom, nekoliko učenika (među kojima su privlačna Hali i skeptik Vil) i ličnim finansijskim doprinosom, počinje da priprema postavku „Krisalisa“. Naravno, uz pojedine izmene, jer je komad u ibzenovskom duhu i, za direktora, „nepodoban“ tinejdžerskom uzrastu. U međuvremenu, Linda sasvim neočekivano doživljava aferu sa Džejsonom, što joj – posebno u svetlu njegovog flerta sa Hali (Lili Kolins) – remeti planove i uobičajeno strogo kontrolisani raspored, ugrozivši radno mesto i godinama građeni ugled.
Džulijen Mur je vrlo simpatična i draga u ovoj polukomediji. Moram priznati da sam se više puta, naročito na početku, pronašla u portretu glavne junakinje. Sve vreme, njeno predstavljanje i reakcije na okolna događanja prati spoljašnja naracija, uz duhovite „beleške“ sa strane (kojima Sinklerova, npr, ocenjuje muškarce) – što sve skupa čini da film pomalo podseća na „Čudesnu sudbinu Amelije Pulen“. Taj vidno ironični i upadljivo veštački ozbiljan narator istovremeno služi kao glas savesti, koji Linda i ne posluša baš svaki put. Ono što predstavlja najveću manu filma i pored ubedljive glume, te relativno zanimljive priče, jeste nerazvijenost, na više planova. Proces osvetljavanja karaktera, rasplet, motivisanost, čak i udeo humora, nedovoljno su zastupljeni, pa kraj dolazi suviše brzo, bez adekvatnog razrešenja. Zbog toga je ocena: 3 – ono što počne vrlo zanimljivo, zainteresuje vas i pridobije, negde na sredini potpuno gubi tempo, intenzitet, a bogami i smisao.

3. „Sahara“ (2005)
Čime su povezani vek ipo davno potonuće broda „Teksas“ iz doba američkog građanskog rata, retka kovanica Džefersona Dejvisa i tajanstvena epidemija kuge, pristigla iz Malija? Ova, naizgled potpuno odvojena pitanja, udružiće troje stručnih – ali i avanturistički nastrojenih ljudi, da se usred žarke afričke pustinje uhvate u koštac sa zagonetnim, opasnim izazovima. Nautičari, strastveni ljubitelji pustolovina, prekaljeni svetski putnici i, pre svega, nerazdvojni prijatelji – Dirk Pit (Metju Mekonahi) i Al Đordino (Stiv Zan), ovoga puta su na tragu još jedne nemoguće pojave. Žele da dokažu kako je američko plovilo dospelo čak do reke Niger, tu se nasukavši posle strašne oluje i u (privremeni) zaborav šaljući arheološko blago. Za to vreme, hrabra doktorka Eva Rohas (Penelope Kruz) ispituje slučaj čudne zaraze kod meštana, čiji trag vodi preko granice, u Mali. Tamo uveliko besni građanski rat, na snazi je diktatura generala Kazima, a krvoločna tuareška plemena se ne libe od napada iza svakog ćoška.
Kada nepoznata lica pokušaju da je smrtno ugroze i osujete joj ispitivanja, Eva zaključuje kako se nešto krupno krije iza svega. Dirk se tu pojavljuje u svojstvu  iznenadnog spasioca, pa sa Alom odlučuje da se pridruži misiji, uprkos negodovanju nadređenog im Admirala i mirnog saradnika Rudija. Veliku ulogu, očito, igra biznismen Iv Masard, sa svojim planovima za postrojenja kojima prikriva mutne rabote oko otpadnih voda. Jurnjava počinje.
U pitanju je ekranizacija jednog od romana iz serijala Klajva Kaslera, „Avanture Dirka Pita“. Bila sam dosta sumnjičava u vezi sa kvalitetom filma, prvenstveno jer volim Kaslerove knjige, kao izuzetno uzbudljive akcije sa mnogo sjajnih zapleta i zagonetki. Igrana verzija me i pored nekih odstupanja, pri čemu je najradikalnije izmenjen fizički izgled vodećeg dvojca (takoreći, rotiran: Pit bi trebalo da je plav i markantan, dok je Al opisan kao crnpurasti latino-tip; ovde je skoro pa obrnuto), stvarno zabavila. Mekonahi, Zan i Penelope su se sjajno uklopili u svoje uloge i bili ubedljivi, kako ponaosob, tako i u međusobnoj dinamici. Ekranizacija je uzbudljiva, brza, likovi namerno neozbiljni, muzička podloga adekvatna, dok sve ukupno nosi izvesni „Indijana Džons za XXI vek“ šmek. Ostaje žal što nije došlo do razvijanja franšize, s obzirom da je „Sahara“ možda najslabiji Kaslerov roman, a materijala ima na pretek: (meni omiljeni) „Buđenje Valhale“, „Zlato Inka“, „Kanovo blago“, „Velika poplava “...sve ih možete pronaći u izdanju „Lagune“. Metju Mekonahi je taman dovoljno ublažio Dirkovu hvalisavost iz knjiga, predstavivši nam dopadljivog, mada nesavršenog protagonistu, dok je Eva Rohas heroina novog kova. Bez sumnje, „Sahara“ je solidna akcija za razonodu i malo putovanja pokretnim slikama, kao stvorena za ovo letnje vreme. Ocena: 3

2. „Amerikanka u Tokiju“ (The ramen girl, 2008)
Glamurozna Abi (Britani Marfi) došla je u Tokio za svojim momkom Itanom, ne bi li olakšala vezu na daljinu. Zaposlila se kao lektor u jednoj japanskoj firmi, ali svoj lagani posao ne shvata ozbiljno i jedino joj je stalo do zabave. Međutim, veb-dizajner Itan ima drugačije planove, pa pred poslovni put u Osaku, na neodređeno vreme, raskida sa njom. Do tada fokusirana samo na provod, Abi mora da sazri preko noći i, pre svega, pronađe način da o(p)stane u Tokiju, barem dok se Itan ne vrati i pruži joj priliku za još jedan razgovor. Na drugom kraju sveta, ovaj izazov deluje više nego ozbiljno, pa postaje jasno da uvodni kadrovi, koji otkrivaju jednu od najpopularnijih metropola u jeku noćnog života, služe samo da zavaraju gledaoca kako je reč o tipičnoj priči izgubljene, razmažene Amerikanke.
Abi najpre napušta dosadno radno mesto. Slučajno, jedne kišne večeri, očajna ulazi u mali restoran tradicionalne hrane, a koji se vidi i sa terase njene hotelske sobe. Kraj je radnog vremena, gazda i njegova supruga ne govore engleski, pa uplakanoj skitnici (jer, tako im Abi izgleda) posluže ramen-supu, japanski specijalitet. Potpuno opijena utešnim jelom, devojka dobija nadahnuće za profesionalni i egzistencijalni preokret. Duh joj neće slomiti ni to što razume tek svaku dvadesetu reč domaćina. Sensei Mazeum prilično je surov i metode su mu (poput Mijagijevih u franšizi „Karate kid“!) isprva neshvatljive, ali usmerene na prevaspitavanje i pripremu Abinog duha za obuku u kuvanju čak i Japancima vrlo komplikovanog jela. Ona će krenuti od čišćenja podova i sličnih fizičkih poslova, da bi se postepeno sve više osamostaljivala, emotivno jačala, vezavši se za gazde, kao i šarmantnog Tošija. Da li je luda ili hrabra?
Ono što me najpre privuklo bilo je mesto dešavanja priče, jer je Tokio jedan od gradova koji me oduvek fasciniraju i koje bih volela da posetim. Tragate li za bojama, zvucima i duhom savremenog Japana iz sasvim svakidašnjeg, ne-turističkog ugla, nećete ostati uskraćeni za doživljaj, npr. kiše nad krovovima, posmatrane iz skromnog potkrovlja ili vraćanja taksijem iz noćnog izlaska, u rane jutarnje sate. Nasmejaće vas sporazumevanje simpatičnih aktera bez ijedne zajedničke rečenice, osvojiti prisna atmosfera malog restorana sa stalnim posetiocima, grad noću, kulturološke razlike koje se prevazilaze jednim osmehom i otvorenim pristupom. Zadiviće vas japansko strpljenje i produhovljenost kojima se Abi uči, zainteresovati okršaj majstora kulinarstva i gazdina privatna tajna, po kontrastu odbiti Čarli i Grečen – kao zapadnjačka opomena kojim putem je Abi, srećom, izbegla da krene. Veoma pozitivnom utisku doprinose preslatka Britani Marfi i lepa priča koja veoma prija, savršena za opuštanje i optimizam.
Ramen je, inače, supa sa rezancima i dodacima po želji, koju sam, priznajem, nakon ovog filma poželela da jednoga dana probam. Kako Mazeum ističe, neophodno je kuvati „s dušom“, tako da porcija nosi određen „autorski pečat“ i prati je čitava filozofija pripreme. Pravi uspeh označava to što jelo uspeva da izmami određenu reakciju kod mušterije, bile to suze ili smeh. S obzirom da je i samu Abi prvi ramen koji je probala usrećio, rešila je da isto to priušti drugima. Za godinu dana provedenih u Tokiju, shvatila je da više ne čeka Itanov poziv, niti joj je uopšte više važan. I da nekad, uprkos uloženom trudu, stvari ne idu po planu, što ipak nije toliko strašno. Lepotu je, uči nas ostvarenje, moguće otkriti upravo kroz pomirenje sa situacijom, baš kao i tamo gde joj se najmanje nadate. Ocena: 4

1. “Tačka prekida” (Point break, 1991)
Džoni Juta (Kijanu Rivs), bivši kvoterbek, novajlija je u losanđeleskom odeljenju za pljačke banaka pri FBI. Dodeljen je za partnera iskusnom Anđelu Papasu (Geri Bjusi), na slučaju serije oružanih napada razbojnika sa maskama bivših predsednika SAD-a. Oni su uigrani, efikasni (svaki prepad izvrše za 90 sekundi, ali nikada im meta nije sam trezor ili krupna lova), neuhvatljivi, a Papas je, posle nekoliko bezuspešnih godina ganjanja, već odustao i postao predmet podsmeha mlađih kolega. Entuzijastični i dokazivanja željni Džoni, podstiče ga da mu otkrije svoju ludu teoriju. Naime, Papas veruje kako su pljačkaši – pacifički surferi.
Džoni bi trebalo da se, radi provere i eventualnog raskrinkavanja, infiltrira među njih, što podrazumeva POTPUNI ulazak u te redove, inicijaciju i obuku. Neće mu pasti preterano teško, usled zbližavanja sa luckastom Tajler (Lori Peti) i apsolutnim kraljem talasa, harizmatičnim predvodnikom Bodijem (Patrik Svejzi). Uz njih, otkriva surferske klanove, žurke na plaži, čitavu životnu doktrinu „hvatanja talasa“ i osluškivanja mora, sve više padajući pod Bodijev uticaj. I kada se preko mere bude, profesionalno i privatno, vezao za ove obalske nomade, službena dužnost i zadovoljstvo sukobiće se pod senkom laži. To se naročito ogleda u dvostrukoj odanosti koju oseća prema svom partneru Papasu i, nasuprot njemu, surf-guruu Bodiju, te odgovornosti samog zadatka. Posebno jer njegov nadređeni, Harp, ionako uveliko besni, smatrajući neodoljivi dvojac Papas-Juta i njihove metode potpuno skrenulim s uma.
Kalifornijske noći, plaža, sjajna muzika, Entoni Kidis  kao epizodista (član protivničke grupe surfera-huligana), sa duhovitostima odlično izbalansirana akcija (obratite pažnju na replike koje razmenjuju partneri, kao i scenu jurnjave preko dvorišta, u kojoj lopov baca PSA na Džonija!), stil u potpunosti prožet duhom vremena…da li je ljubiteljima ranih devedesetih, surf-supkulture i alternative uopšte (ali ne samo njima!), potrebna još koja preporuka? Tu su i pojedina (iz drugih filmova, serija, muzičkih spotova) poznata lica s početka ove dekade, a jedino zaista loše je – frizura Patrika Svejzija! Iako je Rivsova gluma (neki će reći, uobičajeno) na momente vrlo „tanka“, mladost i prelepo lice ga poprilično iskupljuju. Efektno je pocrtano, između ostalog, zašto ne treba mešati posao i emocije, uz zaista fenomenalan lažni/dvostruki završetak. Pravi „letnji udar“ i vredan debitanski samostalni rad buduće Oskarom ovenčane rediteljke, Ketrin Bigelou, svakako ima moju veliku preporuku. Ocena: 5


7 коментара:

  1. Umalo da kažem kako nijedan film sa liste nisam gledala, a onda se setih Britani Marfi. Odličan je "The Ramen Girl", pravi izbor za opuštanje.
    Za neke od navedenih prvi put čujem, naročito me iznenadila kombinacija Džoli-Ovens. Verujem ti na reč stoga ću izbegavati. Greota bi bila da bacim vreme kada postoji toliko filmova koji još uvek čekaju u redu.:)
    Film sa Džulijen Mur sam planirala odgledati, možda ga još i uglavim na raspored za neko lenjo nedeljno popodne.

    Hvala ti na sjajnom tekstu, uvek me raduje ova rubrika. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi, na čitanju i komplimentima.:)
      Ovaj sa Anđelinom i Klajvom je baš "mator" i često ga emituju na televiziji, ali ja ga dugo nisam gledala i sad me baš neprijatno iznenadio, sve mane sam mu "skenirala" iz prve.
      Meni lično, "Ramen girl" i "Point break" su favoriti, pa javni utiske.

      Избриши
  2. Jao Point Break, obožavam taj film. :D
    Opraštam mu čak i rediteljku, čiji rad ne volim. :D
    Od ostalih sam gledala samo Timeline i to verovala ili ne u bioskopu. :D
    Čak sam do skoro i zaboravila da sam ga gledala dok nisam naišla na knjigu. :D
    Obožavam ovakve preglede, uvek ili otkrijem nešto novo ili se setim nekih filmova, koje dugo nisam gledala. :)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da ti se dopalo.:)
      Ja sam se baš iznenadila kada sam otkrila da je Ketrin (takođe je ne simpatišem) režirala "Point break", baš je odličan film, pravi letnji.
      "Timeline" je imao toliko potencijala, s obzirom na samu priču, koji ostade neiskorišćen...:(

      Избриши
  3. Odličan post :)

    Da li veruješ da ni jedan film sa tvoje liste nisam odgledala i strašno me je sramota.
    Ove romatične pričice poput ove sa Kristinom baš i ne volim to mogu da preskočim :)
    Nisam gledala Beyond borders ali iz tvoje recenzije mislim da kapiram u čemu je problem sa ovim filmovima a to je da se izgube. Mnogo vremenskih preskoka je loše bolje je držati se možda jednog maksimalnog još bolje ni jednog jer se svi izgube :)
    Za Timeline isto prvi put čujem nisam sci-fi fan mada volim Dejvida opasno :)
    English teacher ću obavezno da pogledam, deluje mi zaninljivo i zabavno, plus ja obožavam Džulijen Mur :)
    Sad shvatih da lažem, Sahare se sećam doduše kroz maglu, tada sam strašno bila zaljubljena u Metjua Mekonahija (kriva sam nije mi jasno gde su mi oči bile), ali se filma ne sećam dobro obavezno ću ga pogledati :)
    The ramen girl isto prvi put čujem, gedala sam ovu devojku u samo par filmova i jako mi je žao što je umrla tako mlada, a pošto obožavam Tokio pogledaću ga :)
    Za Point break sam čula ali nisam znala o čemu je dopada mi se radnja pogledaću ga :D
    Odličan post sjajno je što si me informisala za nove filmove :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Beyond borders" ima tanku priču, to je najveći problem. Ovaj prvi, sa Kristinom, slobodno preskoči, ništa ne valja - meni je slučajno "naleteo" na televiziji, u jedno dosadno popodne, odgledah na jedvite jade koliko je glup.
      "Timeline" bolje potraži knjigu, nije ovo toliko SF, ima istorije, zanimljiva je zamisao, jedino su film vrlo loše realizovali.
      Za ostale imaš moje preporuke, naročito "Point break" (ali nemoj da pomešaš sa novom verzijom, ne znam jel rimejk ili samo istoimeni, ali pojavio se pre par godina i stekla sam utisak da ništa ne valja).
      Britani Marfi je bila divna, mnogo mi je žao što je umrla tako mlada, njeni filmovi me uvek nasmeju i razvedre, prosto je zračila nečim tako pozitivnim i dragim.:)
      Hvala mnogo na čitanju.:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...