субота, 01. јул 2017.

Subota sa knjigom: „Putnik sa Cejlona“

piše: Isidora Đolović

Svi u srcu imamo neki stari čvor koji želimo da olabavimo i odvežemo.

Neki zbog toga pišu knjige. I teško je pronaći primer umetnika koji nije barem deo sopstvenog, naročito ranog iskustva, iskoristio kao inspiraciju za barem neki segment svog stvaralačkog opusa. Ponegde se biografski elementi vešto zamaskiraju ili predstave kao svojevrsna igra sa čitaocem, ostavljenim da nagađa u kojoj meri je reč o slučajnim podudarnostima i koliko bi se smeo osloniti na biografsku metodu pri tumačenju fikcije. Majkl Ondatje, kanadski pisac najpoznatiji po romanu „Engleski pacijent“, zaista se sa rodne Šri Lanke kao dečak preselio u Veliku Britaniju, a potom nastavio put dalje preko okeana. To nije jedina sličnost koju deli sa junakom svog, za sada poslednjeg, romana “Putnik sa Cejlona” (Mladinska knjiga, 2013, originalni naslov: „The Cat's Table“), a koji će kasnije takođe postati svetski poznat umetnik - ali nije ni, upozorava nas sve vreme, potpuno lična ispovest u pitanju. Jednostavno, na delu je primena luksuza svakog stvaraoca da svoju publiku, naročito onaj deo željan povezivanja sa privatnom ličnošću autora,  ostavlja u nedoumici.

Majkl zvani „Minah“, jedanaestogodišnji dečak, 1954. godine putuje sa Cejlona u Englesku, preko Indijskog okeana, Crvenog mora i Sredozemlja. Na odredištu će ga sačekati majka (već tri godine na radu u Britaniji), ali tokom tronedeljne plovidbe velikim putničkim brodom „Oronsej“, prepušten je samom sebi. Ovakve okolnosti omogućavaju mu slobodu da upoznaje mnoge interesantne ljude, nasluti složenost života i, kroz posmatranje svojih saputnika, zapaža sve nijanse, tajne, specifičnosti udaljenih svetova (jednog koji napušta i drugog kome hrli u susret), pa njima obogati svoje shvatanje postojanja, za ubuduće.

Jedna od specifičnosti svakog boravka u hotelu ili, kao ovde, na višednevnom putovanju, jeste prilika da se susretnu i, makar preko postavljenih granica, odmere dve klase i njihovi pripadnici. Na „Oronseju“ vlada upravo takva, hotelska atmosfera i perspektiva dečaka-posmatrača, naizmenično sa procenom istih prizora od strane, sada odraslog, čoveka na vremenskoj distanci, dočarava je i oslikava neprekidnim dodavanjem boja i značenjskih slojeva. Smešten za tzv. „mačji sto“ (cat's table – ovo je u suštini neprevodiva igra reči.  Izraz koji je autor izvorno čuo u nemačkom jeziku, označava poslednji, zatureni sto na proslavama, gde uglavnom smeštaju decu i samce. S obzirom da adekvatni srpski sinonim ne postoji, prevodioci su jednostavno izmenili naslov romana), potpuno zabačen, na samom kraju brodske trpezarije, najpre sklapa prijateljstvo sa dvojicom vršnjaka – osionim Kasijusom i bolešljivim Ramadinom, a potom i sa ostalim živopisnim saputnicima, pripadnicima različitih generacija i profesija.

Tu su, pre svega: gospođica sa golubovima, Perineta Lasketi, za koju svi podozrevaju da je saradnica engleske obaveštajne službe; pričljivi pijanista Mazapa; penzionisani monter brodova Nevil; zanosna, slobodoumna dečakova rođaka Emili de Saram; u nju beznadežno zaljubljeni botaničar – gospodin Danijels; gospodin Fonseka, profesor književnosti i istorije, uvek u svojoj kabini i dovoljnom društvu literature. Izvan Majklovog najužeg kruga, ali ništa manje značajni (naročito kao predmet dečačkih nagađanja i stalne opservacije), nalaze se: zatvorenik Nimejer, koga izvode u redovne noćne šetnje po palubi; njegova nagluva kći Asunta; cimer iz kabine, gospodin Hejsti, sa priređivanjem ponoćnih kockarskih partija; milijarder Hektor de Silva, bolestan od posledica navodne istočnjačke kletve i predmet najmaštovitijih pretpostavki; provalnik u otmenom odelu poznat samo kao „Baron C“; prerušeni policajci Gigs i Perera; ćutljivi krojač povezanog vrata, gospodin Gunesekera; Majklova bogata tetka Flavija; mlada Australijanka  koja zorom vozi rolšue; violinistkinja iz kabine pored i njeno nesnosno vežbanje. Sva nabrojana lica će, tokom godina koje slede, nastaviti da prate našeg junaka u vidu sećanja, obeleživši mu rano formiranje predstave o svetu.

Kao ljudi koji sede u publici, nikada ne treba da se osećamo mudrijima od tih likova; ni mi ne znamo više nego ti likovi o sebi. Ne treba da smo uvereni ili sigurni u pogledu njihovih motiva, niti da ih posmatramo sa visine. Ja veruijem u to. To prepoznajem kao prvi princip umetnosti, iako sumnjam da i ostali veruju u to.
Dobivši nadimak po indijskom čvorku koga je moguće naučiti da papagajski ponavlja reči, dečak upija glasove i sudbine koje ga okružuju, skladišteći to šarenilo u temelje ličnog iskustva. Dok prenosi portrete drugih, pokazuje kako se već tada u radoznalom detetu dao naslutiti budući pisac, ali i da je autobiografija ponajmanje priča o nama, a daleko više o svima koji su uticali da postanemo takvi kakvi jesmo. Minah, npr, zapisuje delove dijaloga ostalih putnika, koje je u prolazu načuo, što je prva odlika pisca koji skicira. Na sličan način, gospođica Lasket to čini stalnim crtanjem obrisa likova saputnika u svom bloku. Uostalom, čitavo delo predstavlja pismo-posvetu Kasijusu, u kojoj se godinama zagubljeni, sa putnicima rasuti detalji, konačno povezuju i dolaze na svoje mesto, pružajući povesti celovito značenje. U autobiografskom maniru, skladno se smenjuju uspomene i njihovo posledično osvetljavanje iz kasnijih godina. Stil je izrazito precizan, koloritan, siguran. Bilo da se radi o evociranju doživljaja poput noćnih požara, iskrcavanja u Adenu, prolaska kroz Suecki kanal, ili uzbuđenja pri otkrivanju sklonjenih murala iz potpalublja, prkošenja kroz vezivanje za palubu tokom oluje, dečaci sa svakom dnevnom epizodom uče od iskusnijih putnika, naslućujući misterije čulnosti i složene psihologije odraslih. 

Svakog jutra, odmah posle izlaska sunca, lizao sam so s brodskih ograda, uveren kako mogu da razlikujem ukus Indijskog okeana i Sredozemnog mora. Zaronio bih u bazen i plivao kao žaba ispod površine vode, a na kraju sam se prevrtao i vraćao, proveravajući izdržljivost svojih pluća.(...) Bio sam prisutan kada se gospođica Lasketi iznervirala zbog krimića koji je gutala i spremala se da ga baci u more...

Da li je tačna pretpostavka, izneta u filmu „Stand by me“, da verovatno nikada više ne steknemo tako dobre prijatelje kao kada smo imali dvanaest godina? Odraslom Majklu nikada nisu prestale da nedostaju srodne duše: Ramadin, Kasijus i Emili, uprkos razilaženju životnih puteva takoreći odmah po stupanju na ostrvsko tle. Samo putovanje iz rodnog Kolomba u nepoznati, beli svet, nakon početnog prepuštanja zaboravu krenulo se obnavljati u sećanju, sa novom težinom razumevanja. To se naročito primećuje kroz osvrt na dve nerazjašnjene tragedije tokom plovidbe, a u kojima članovi bezazlenog društva imaju nejasnu ulogu, možda čak snoseći deo odgovornosti. 
Kad se vraćam u prošlost, nisam više siguran ko mi je dao neki savet, ko se sprijateljio s nama, a ko nas je varao. A neki događaji postali su mi jasni tek mnogo kasnije. (...) Ali, kao dečaci na tom putovanju u Englesku, dok smo gledali more u kojem kao da nije bilo ničega, zamišljali smo složene zaplete i priče u kojima ćemo se naći.

Žaleći što nema nijednu sačuvanu fotografiju sa putovanja, kroz poglavlja ređa slike zamrznute u vremenu. Iz njih se prostiru putevi – u prošlost i budućnost. Zahvaljujući postupku sličnom pokretnom kolažu, pored priče o odrastanju i nezaboravnom drugarstvu, dobijamo i njen nastavak, u vidu sudbina ljudi u koje su izrasla trojica bivših dečaka. Upoznaćemo iseljeničku zajednicu Londona, barove, ulice, diskriminaciju nasuprot generacijskoj brzini integrisanja, Ramadinovu sestru Masi i učenicu Heder Kejv...da bi se već sledećeg trenutka, na talasu uspomena, ponovo našli kako se prikradamo prestižnom kapetanovom stolu, prisluškujemo oficirske čajanke uz bridž u salonima, smejemo se uz uporedne bioskopske projekcije za palube A i B, ili aplaudiramo uličnoj akrobatsko-teatarskoj trupi „Džankla“, sa čijim je članom Emili planirala da pobegne. Kako oni moćni, tako i neprimetni, “obični“ ljudi – oni koji misle da menjaju druge i oni koji to zaista čine - u ovom periodu podjednako postaju deo Majklovog sveta. Struktura romana otuda najviše podseća na galeriju slika, u kojoj su redom, jedan do drugog, izloženi pojedinačni portreti i grupne scene. Izlagač im je sam pripovedač, a kasnije godine rasvetljavaju i objašnjavaju svojevremeno nejasne uspomene. Među značajnijima, nalazi se svojevrsna „priča u priči“, pismo koje Lasketijeva upućuje mladoj Emili, umetnuta memoarska ispovest.

Sve u svemu, ovo je knjiga za koju naprosto ne želite da se završi, prepuna sugestivne atmosfere i živog doživljaja plovidbe, mirisa mora u svitanje, noćnog vetra na otvorenoj pučini, bliskosti privremene zajednice, brzog navikavanja na dnevni raspored prisutnih – zahvaljujući čemu se i sami veoma lako srodite sa njima. Roman odrastanja, iznova preispitanog kroz vizuru zrelog bića, po svom ambijentu, zamamnosti, konciznosti kao stvoren je za toplo leto i sasvim sigurno nećete poželeti da ga zavitlate u vodu…

4 коментара:

  1. Zvuči zanimljivo. Nisam čitala ništa njegovo, a za ovaj roman nikada nisam ni čula. Svakako ću obratiti pažnju ako naletim. Recenzija je, kao po običaju odlična, baš si me zainteresovala :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Meni se mnogo svideo, iako zaista nisam očekivala ništa posebno ("Engleski pacijent" mi je nekako ostao neprevaziđen"), čak sam iz nekog razloga mislila da je u pitanju putopis. Ali, priča mi je baš "legla", još na ove vrućine i sam početak leta...ako naiđeš na ovu knjigu, svakako pročitaj.
      Hvala tebi.:)

      Избриши
  2. Da budem iskrena prvi put čujem za obu knjigu i definitivno si me zainteresovala, deluje interesantno i kao nešto što bi mi se potencijalno dopalo, ide na listu svakako :)

    ОдговориИзбриши
  3. Knjiga je novija, kod nas je pre par godina prevedena i malo poznata široj publici - i sama sam je slučajno zapazila propšle godine, u biblioteci. E, zato je tu blog, da malo širi glas i o nekim dobrim, ali relativno anonimnim delima. Odmah mi je pala na pamet nakon prošlonedeljnih preporuka literature za leto na ostalim blogovima. Naprosto je savršena za ovo doba godine.:)
    Uz to, vrlo inspirativna priča o odrastanju budućeg umetnika. Mislim da bi ti se svidela.
    Hvala na čitanju.:)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...