недеља, 04. јун 2017.

Majski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) “Asteriks i Obeliks 2: Misija Kleopatra” (Asterix and Obelix meet Cleopatra, 2002)

Svaka velika imperija ima „zlatno doba“ i neminovno opadanje, koje prethodi slomu. Ali, egipatska kraljica Kleopatra (Monika Beluči) se ne miri sa dekadencijom, naročito prepuštanjem prvenstva Rimu – pa stoga upućuje velikom Cezaru (Alain Chabat, ujedno i reditelj) specifičan izazov. Izgradnjom velelepne palate njemu u čast, dokazaće kako ovaj narod još uvek nije dao završnu reč, a sve valja obaviti u nemogućem roku od tri meseca. Cezar prihvata nagodbu, sa željom da pomalo ugodi kapricioznosti i gordosti lepe žene, istovremeno svestan minimalnih šansi da ga ona pobedi u ovom nadmetanju. Nadigravanje vladarskih ljubavnika najviše preti budućim izvršiocima radova, najpre glavnom arhitekti Numerobisu (Jamel Debbouze). Izabran kao mlađi i avangardniji, uslovljen je da nadprosečnom hitrinom i originalnošću izbegne čeljusti krokodila, koje mu se „smeše“ ukoliko ne završi zdanje u zadatom vremenskom periodu. 

Dok mu stariji kolega, odbijeni Amonfobis, priprema klopku – rešen da osujeti svaki pokušaj  unapred na propast osuđenog takmaca da se izvuče, sam Numerobis grozničavo smišlja šta mu preostaje. Setivši se starog očevog prijatelja, čuvenog druida Panoramiksa i priče o tajanstvenom eliksiru koji jedino on može da spravi, arhitekta preduzima put do galskog sela, Cezaru uveliko poznatog. Oberučke prihvativši da pomognu protiv svog zakletog neprijatelja, u Egipat će sa druidom stići nerazdvojni Asteriks (Kristijan Klavije) i Obeliks (Žerar Depardje), razume se – uz kučence Idefiksa, kako bi čarobnim napitkom snage doprineli postizanju čuda, usput obišavši i koje od onih svetskih, još aktuelnih.
Ljubitelji stripa autorskog dvojca (Rene) Gošini – (Albert) Uderzo, o malom Galu sa „krilatom“ kapom i njegovom najboljem prijatelju ogromne snage, a detinjeg srca, znaju da se čuveni tandem iz zavičaja često selio širom antičkog sveta. Među omiljenijim epizodama većine, bio to crtani ili štampana verzija, nalazi se ona o susretu sa ništa manje legendarnom Kleopatrom. Filmsko viđenje ovog poglavlja Asteriksove i Obeliksove „stripografije“ predstavlja nastavak prvog dugometražnog igranog ostvarenja i povratak dvojca Klavije-Depardje. Slabiji je od „Asteriksa i Obeliksa protiv Cezara“, ali svakako bolji nego kasnije ekranizacije, u kojima je Kristijana Klavijea zamenio drugi, mnogo lošiji glumac, a sve postalo drečavije i banalnije. 
Prilikom oživljavanja strip-junaka ovog tipa, utisak pretežno dečije orijentacije nije samo neizbežan, već i sasvim prikladan. Primarne odlike stripova o Asteriksu su dobronamernost i smehotvornost, pa se ni ovoga puta nije odstupilo od zadatog merila. Strip je dosta verno prenet, u smislu da se kadrovi smenjuju efektno poput sličica na „kaišu“. Fino su inkorporirani savremeni asocijativni detalji, poput taksi-dvokolica, Kleopatrinih ekstravagantnih odevnih kombinacija, plesne numere na muziku Džejmsa Brauna ili robovskog sindikata sa „mobilnom“ predstavnicom na čelu. Sve je izrazito šareno, veselo, ispunjeno vedrim humorom; svojim prisustvom pleni prelepa Monika Beluči; zanimljivo su tretirani opklada i izazov, rivalstvo konzervativne i moderne struje u građevinarstvu. Zastupljeno je komično, ali ne uvredljivo tretiranje istorije, putem žargona u upotrebi, komičnih anahronizama i malog kursa „egipatskog“. Primetićete gejše-turistkinje na aleksandrijskoj tržnici, saznati za novu verziju priče o Sfinginom ostajanju bez nosa (tiče se Obeliksovog „planinarenja“), a kroz sekvencu „splav Meduza na vikinški način“, autori filma su odali malecki omaž domaćoj kulturi. S obzirom da sam odrasla uz crtane pustolovine buntovnih Gala, a filmovi su se pojavili kada sam još bila osnovac, današnje vraćanje dobro poznatoj priči budi mi uspomene na detinjstvo, istovremeno ne narušavajući tada stečeni utisak. Duhovitost i toplina priče još uvek dobro izgledaju iz odraslije vizure, tako da se verovatno nijednog trenutka nećete zapitati „šta mi je, zaboga, ovde ikada bilo zanimljivo?“ Druga je stvar, naravno, ukoliko nikada niste voleli Asteriksa (ili, kad smo već kod toga, „Posetioce“, gde Klavije takođe igra glavnu ulogu) i francuski humor – ali, u tom slučaju ćete i sami zaobići film. Ocena: 3

6) “Peti element” (The Fifth Element, 1997)
Šta objedinjuje i spašava čovečanstvo? Na samom početku XX veka, u egipatskoj pustinji je ostavljeno proročanstvo, sa jednom pretnjom i četiri tajanstvena predmeta koji bi trebalo da pomognu pri njenom uklanjanju, kada za to dođe vreme. Tri stotine godina kasnije, Njujorkom iz daleke budućnosti kruže leteća vozila, uveliko se organizuju izleti na prestižne destinacije u otvorenom svemiru, a vanzemaljski posetioci se vraćaju da ispune svoje obećanje. Kako bi uklonili opasnost, vlada, naučnici i sveštenstvo oživljavaju savršeno, spasiteljsko biće, otelotvoreno kao devojka narandžaste kose, po imenu Lilu (Mila Jovović). Usled nereda, ona beži i završava u taksiju nervoznog Korbena Dalasa (Brus Vilis), nevešto – ali brzo, usvajajući jezik i znanja sveta u kome se obrela, zatraživši spas od potere. Dvoumeći se između vršenja građanske dužnosti i pružanja utočišta neobičnom, ali neodoljivom biću u opasnosti, Korben se – sa uobičajenim „šta mi sve ovo treba?“ gunđanjem – odlučuje za poslednju soluciju. 
Ispostaviće se kako njegovo druženje sa Lilu nije završeno pošto je vrati zaštitniku, svešteniku Kornelijusu (Ijan Holm), jer je misija vodi ka „Flostonskom raju“ – na koji je Korben upravo dobio nagradno putovanje, uz prisustvo gala-koncertu. Taj prestižni događaj će, kako se pretpostavlja, poslužiti kao paravan zlikovačkim pokušajima da se dokopaju dragocena četiri kamena. Među lovcima na ovo blago prednjači korumpirani Žan-Batist Emanuel Zorg (Geri Oldman), dok se ubistveni meteor približava Zemlji i preti da zbriše sav postojeći život. Lilu bi trebalo da se „prošvercuje“ uz srećnog dobitnika Dalasa, kao njegova navodna supruga-strankinja. Dok on bude uživao u nastupu operske dive Plavalagune (baš tim slovima, nije transkripcija!) i izbegavao dosadnog radio-voditelja Rubija Rouda (Kris Taker), Lilu će „pronjuškati“ po kuloarima i apartmanima, u potrazi za neophodnim relikvijama. Za to vreme, gonioci su joj uveliko na tragu, a sati do uništenja otkucavaju....
“Peti element” je, u najmanju ruku, neobičan film. Pamtim da sam ga prvi put gledala u vreme njegove bioskopske aktuelnosti, dakle, u drugoj polovini devedesetih i još ni danas nisam sigurna kako da ga doživim – kao dečji ili ne, ultimativni primer kič/“treš“ ostvarenja ili veoma dobru naučno-fantastičnu akcionu farsu. U oba slučaja, neosporiva je zabava koju donosi, zanimljivo vizionarstvo Lika Besona (scenario i režija), harizma Mile i Gerija, odsustvo iste kod Vilisa (koji, na neki način, anticipira svoju ulogu u „Armagedonu“), otkačena iritantnost Krisa Takera. Estetika ovog filma je neverovatna, počev od same zamisli futurističkog velegrada, posmatranog iz onog vrtoglavog položaja na fasadi zgrade; preko jarkih boja posvuda, Oldmanovih prugastih „pumparica“ i ostalih kostima koje je kreirao sam Žan-Pol Gotje; do bizarnih likova poput Plavalagune, hermafroditskog erotizma Rubija Rouda - toliko naglašenog da  na momente asocira na Prinsa, te zvukovne papazjanije što sve to prati (kompozitor je Eric Serra). 
U svojoj osnovi, „Peti element“ ima varijaciju stare priče o spašavanju sveta putem očuvanja onoga što je najdragocenije i svojstveno ugroženoj ljudskoj vrsti: ljubavi, simbolizovane kroz Lilu. Misija je poverena posustalom „heroju“, razvedenom bivšem majoru, čoveku kome bi izgubljenu veru i moral trebalo da vrati upoznavanje podjednako zbunjene i, pod težinom predodređenosti, uplašene štićenice. Usled naglašeno parodičnog diskursa, bilo kakve propuste u akcionom zapletu je nemoguće prebaciti autorima, jer je reč o filmu koji i ne shvata sebe suviše ozbiljno. Zato nudi sasvim dovoljno dinamike, humora, uz začin nostalgije, pa ga i posle dve decenije možemo posmatrati blagonaklono, čak i oduševljeno. 
Izdvojila bih (našu) Milu Jovović, u to vreme rediteljevu suprugu, koja ovde demonstrira svoju veliku ekspresivnost (obratite pažnju na njenu mimiku lica, pokrete, gestove), čime pokazuje koliko je zapravo potcenjena glumica. Sumnjam da bi se, čak i ukoliko isključimo emotivnu vezu sa Besonom, koja joj je zasigurno isprva obezbedila ovu ulogu, bez većih premišljanja mogli setiti neke druge koleginice koja bi bolje odigrala mesijansku figuru Lilu. Zabavan, koloritan, ali ne i površan film. Ocena: 3,5

5) “Kao u raju” (Just like heaven, 2005)
Elizabet Masterson (Riz Viterspun) radi kao doktor u bolnici San Franciska, “Sent Metjuz”. Mlada je, ambiciozna, posvećena i veoma ljubazna prema pacijentima, uz to divna sestra i tetka dve devojčice – ali, iza svega toga, usamljena i nedruštvena. Potpuno podredivši svoj život profesiji, Elizabet se nekad zaboravi, pa na poslu provede i više od dvadeset četiri sata, zbog čega joj se mnoge koleginice dive, ali sestru Ebi i prijateljicu Fren to sve više brine. Istoga dana kada sazna da se naporno izgaranje isplatilo, jer je primljena u stalni radni odnos, Elizabet će – žureći na sastanak koji joj je Ebi zakazala „na slepo“ – doživeti saobraćajnu nezgodu i pasti u komu.
Posle tri meseca nepromenjenog stanja, njena porodica odlučuje da  na određeni, najpre kraći rok, iznajmi Elizabetin stan. Potkrovlje sa savršenim pogledom i predivnom krovnom terasom, igrom slučaja će očarati udovca Dejvida Abota (Mark Rafalo), pejzažnog arhitektu „na pauzi“, koji dve godine po smrti supruge još uvek bezvoljno traži utehu u alkoholu. Upravo će kao dejstvo čašice shvatiti prvi susret sa neraspoloženom mladom ženom, koja mu se odjednom našla u dnevnoj sobi, tvrdeći da je stan sa svim nameštajem, zapravo, njen: a što je najbizarnije od svega, jedino je Dejvid može videti i čuti. Isprva uveren kako ima posla sa utvarom, on preduzima sve raspoložive (vrlo komične) pokušaje da otera napast – od iščitavanja literature o okultizmu, preko angažovanja sveštenika, medijuma i isterivača duhova. Njegova „kućna avet“, sa svoje strane, pojma nema o tome ko je i kako se našla u tom bestežinskom, prelaznom postojanju između života i smrti. Ubrzo je zagonetka barem polovično razrešena, po pitanju identiteta „cimerke“ i razloga što se baš njemu ukazuje. Ostaje onaj teži, komplikovaniji deo problema: šta učiniti da se Liz probudi pre nego što joj isključe aparate, kao i kakvo će u tom životu – ponovo dobijenom na dar i priliku za ispravljanje grešaka – biti mesto njenog novog poznanika?
„Samo nebo zna“ ili „Kao na nebu“ (što je bliže izvornom naslovu) simpatičan je, šarmantan filmić. Prava romantična komedija, raspolaže sa vrlo malo ili nimalo patetičnih stereotipa, lepom pričom, glumačkim parom koji dobro funkcioniše i zapaženim sporednim ličnostima (posebno momak iz knjižare, Deril i nametljiva susetka Katrina, koju igra hrvatska glumica i manekenka Ivana Miličević). Linija radnje je jasna, zaplet izveden bez nepotrebnih vrludanja i komplikacija. Viterspunova i Rafalo svoje uloge igraju sigurno, postepeno razvijanje odnosa između likova je uverljivo, krećući se od početnog sukoba usled nesporazuma, preko simpatičnih prepucavanja, do stvaranja iskrene povezanosti i osećanja. Film poput savremene bajke nudi optimizam, opuštanje i probuđena fina, pozitivna osećanja. Važno je primetiti kako je to, ujedno, redak primer iz istog žanra bez vulgarnih, prenaglašenih fazona i „srceparajućih“ replika za prevrtanje očima. Odmereno, pristojno, a dobro poentirano, uobličen je pravi izbor za situacije kada vam se gleda nešto neopterećujuće, a ipak pametno i smisleno. Ocena: 4

4) “Misteriozni sastanak” (Mystery date, 1991)
Otkako je prvi put ugledao, maturant iz predgrađa - Tom Makju (Itan Houk) postaje opsednut zgodnom neznankom iz komšiluka, do te mere da počinje da je prati, nadgleda teleskopom, pretura po njenoj kanti za smeće...ne bi li pokupio što više informacija o predmetu svog interesovanja (poput podatka da voli nadrealizam). Pošto je stidljiv i nesiguran, ne usuđuje se da preduzme bilo kakav direktan korak. Za to će se stvoriti uslovi kada mu roditelji (više zainteresovani za psa Napoleona nego decu) preko vikenda otputuju na takmičenje kućnih ljubimaca, a stariji brat Kreg (Brajan Meknamara) iznenada bane u zavičaj. Samouveren, uspešan (doduše, još uvek u najavi - budući advokat, pristigao iz Kalifornije u „oldtajmeru“) i oduvek neko na koga su mu preporučivali da se ugleda, Kreg i ovoga puta velikodušno priskače u pomoć bati – istina, nekako isuviše nametljivo. Telefonom sređuje „sudar“ sa Đinom Metjuz (Teri Polo), kako otkrivaju da se devojka zove; pomaže mu da nabaci imidž po uzoru na Kregov sopstveni, ustupa mu odeću, kreditne kartice i nekoliko besplatnih uputstava za osvajanje ženskog srca ili bar izbegavanje šamara. Jedino se protivi pozajmljivanju automobila, na šta će Tom kasnije ipak biti primoran, pošto se stariji brat izgubi za svojim tajanstvenim poslovima i ostavi ga da se sam zaputi na sastanak.
Nakon početnog ispitivanja kome ga Đina podvrgava (njen uobičajeni upitnik za udvarače sadrži i stavke o omiljenom romanu, uzorima, poznavanju geografije Paragvaja), a koje relativno uspešno bude prebrodio, Tom se polako unosi u ulogu Kregovog mlađeg JA, iliti provereno delotovorno glumljenje iskrenosti, u želji za ostavljanjem što boljeg utiska. Međutim, kako brat ni sam nije bio potpuno iskren prema svojima, uskoro će posledice njegovih zavrzlama početi da se obijaju o glavu (nekad i bukvalno!) Tomu „u njegovim cipelama“ – ovde sakou i košulji. Već u restoranu, postaje jasno da je njegov brat vrlo tražen – počev od psihotičnog dostavljača cveća, preko osvetoljubivih momaka nasamarenih cura, do detektiva i šefa kineske mafije, svi jure Krega. Leš u gepeku, kasete nepoznatog sadržaja, istočnjačka poslovica na košulji, skupocene vaze i novonastala jurnjava, veoma bi lako mogli učiniti prvi sastanak Toma i Đine poslednjim, najgorim ili najuzbudljivijim do sada. Sramežljivi Makju-mlađi otkriva kako biti neko drugi ponekad vodi samo u ozbiljnu nevolju. Svaki deo preuzetog identiteta postaje mogući izvor opasnosti i zamka nepoznatih rivala, što Đini obećava provod kakav zasigurno još nikada nije doživela – uz izazov da ga uopšte preživi, zajedno sa svojim podjednako zbunjenim pratiocem.
 Obično, čim vidite reč “date” u naslovu filma, možete pretpostaviti da je u pitanju nešto poput “Blind date”, ostvarenja sa Vilisom i Kim Besindžer, gde izlazak krene po zlu pošto se glavni lik oglušio o izvesno upozorenje (u pomenutom slučaju, da njegova pratilja, slično Gremlinu, nipošto ne sme da noću pije…alkohol!). Šarmantan na način komedija (za mlade) s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina, do srži prožet duhom tog vremena, „vrištećim“ detaljima koji ukazuju na epohu i osvajaju nostalgijom, ovo je film koji nesumnjivo zabavlja, opušta, zasmejava (makar i jednostavnom činjenicom simpatične mladalačke smušenosti Itana Houka!). Baš kao i većina proizvoda te prelazne decenije, skladno povezuje blagi (vizuelni) kič i pretrpanost u stilsko jedinstvo, zvukom (neponovljive muzike) savršeno prati i gradi dinamiku radnje, prepoznatljivošću aluzija i fazona izaziva smeh i toplinu. Pre svega, noćna vožnja kabrioletom, pod titravom svetlošću neonskih reklama i uz odličnu muziku, ubrzo vas obavija i nosi sa sobom. Melodije hitova koje izvode Seal, INXS, naročito povezane sa konkretnom scenom („Suicide blonde“ u frizerskom salonu; „Dissapear“ tokom vožnje preko mosta; magični instrumental „Lily was here“ u završnici); Tomova majica „Los Lobos“ i velike naočari za vid, koje nosi iako mu nisu potrebne, jer je u pitanju trend...zvuči poznato?
Ni poprilično apsurdne situacije, scene jeftine komike ili naivne akcije, nisu nedostatak filma, iz prostog razloga što ih ne narušava prisustvo danas neizbežne napadne, vulgarne banalnosti. Nasuprot tome, svuda razbacani markeri epohe poseduju diskretni šarm nostalgije i nešto zauvek sveže, stidljivo, a istovremeno prepuno vedrine i entuzijazma najavljenih početkom očekivane „ere novog“.  To što ju je vreme kasnije demantovalo, druga je stvar. Ali, od filmova ovog tipa („night out“ sa periptetijama, komedijom zabune i obiljem elemenata koji podsećaju na kontekst vremena) uvek možemo očekivati specijalnu turu povratka u prošlost – ako ne toliko bolju, barem šareniju i znatno više obećavajuću od, ironije li, svake novije nade budućnosti. Ocena: 4

3) “Robin Hud” (2010)
Punu deceniju prateći kralja Ričarda Lavlje Srce u krstaškim pohodima, strelac Robin Longstrajd (Rasel Krou), sin siromašnog klesara i čovek bez titule, našao se u Francuskoj. Umoran od okršaja čiji besmisao posle toliko godina njemu i saborcima jasno stoji pred očima, željan je povratka kući, uz to i naivno iskren kada mu suveren zatraži mišljenje o svojoj misiji. Umesto da otvorenošću i dobronamernim savetom stekne kraljevu dodatnu naklonost, biva kažnjen. Međutim, dok čeka izvršenje presude bičevanjem, nagli napad Francuza donosi pogibiju kralja i mogućnost da se, pri rasulu koje je usledilo, neopaženo provuče i vrati u domovinu. Ipak, kada ga ser Robert Loksli na samrti zamoli da njegov porodični mač odnese starom ocu, uglednom notingemskom plemiću, a uz to i sačuvanu Ričardovu krunu preda u prave ruke, Robin će na kratko – kako veruje –odigrati ulogu koju mu sudbina tako iznenada nameće.
Za to vreme, u odsustvu opšteomiljenog starijeg brata, Engleskom vlada razuzdani, neodgovorni princ Džon (Oskar Ajzaks). Ne obazirući se na savete svoje autoritarne majke, dvostruke kraljice Eleonore Akvitanske (Ejlin Atkins), uveliko se priprema da upravlja putem samovolje i zastrašivanja. Odbacuje prvu („jalovu“ i preterano smernu) suprugu, kako bi se oženio ljubavnicom Izabelom (Lea Sejdu), nećakom francuskog kralja Filipa. Kada mu stigne vest da je nasledio tron, osloniće se na savete upravo pristiglog „prijatelja“ Godfrija, zapravo Filipovog uhode sa zadatkom da ubaci iskru nesloge i oslabljenu zemlju pripremi za njihov napad. Narod, kako prost svet, tako i velikaši, u međuvremenu grca pod teretom poreza, korupcije, nepravičnih nameta od strane krune i crkve. Nezadovoljni mladići, neki od njih još dečaci, uveliko se odmeću i organizuju hajdučke družine. Takvu atmosferu Robin zatiče pošto se iskrca na britansko tlo i upozna dom Lokslijevih. 
A tamo će, na svoje veliko iznenađenje, biti oberučke prihvaćen od strane slepog ser Voltera (Maks fon Sidou), koji ga moli da neko vreme glumi njegovog jedinog naslednika-povratnika, tvrdeći kako poseduje važno znanje o Robinovoj prošlosti (iz koje glavni junak ima samo „fleševe“) i da će mu ga obelodaniti u dogledno vreme. Njegova snaha, hrabra i požrtvovana ledi Merien/Marijana (Kejt Blanšet) isprva ne odobrava svekrov čudni plan, ali će se postepeno uveriti u plemenitost i čast došljaka koji joj pred svetom izigrava muža. S obzirom da je pravi Robert, zarad ratničke obaveze, napustio svega sedam dana po venčanju, ona već deset godina živi udovički posvećeno svekru, imanju, svakodnevnoj borbi sa nestabilnom situacijom u zemlji, ne poznajući istinske emocije prema muškarcu. Marijana je istovremeno plemenita gospa i žena koja sa muškom snagom obavlja sve potrebne poslove na gazdinstvu, stoga vredna svakog divljenja – i pravi partner za predstojeće poduhvate.
Ako ste navikli na klasičnu priču o Robinu Hudu, zapitaćete se kada VEĆ JEDNOM počinje poznata akcija, zašto se ozloglašeni šerif relativno retko pojavljuje - baš kao i luk i strela, zbog čega su veseli drugari nekako gurnuti u zapećak, a više se prate spoljnopolitički sukobi nego socijalno raslojavanje. Morate imati u vidu da je ovo tek uvertira: povratak ratnika, postavljanje problematike i postepeno građenje tenzije pred budući sukob. Reditelj Ridli Skot je veoma hrabro pružio novu interpretaciju, bolje reći, predistoriju dobro poznate i uglavnom jednolično, istovetno obrađivane priče. Prikupivši različite delove legende o borcu za prava sirotinje, ukomponovao ih je na dosta neuobičajen način. Posmatramo kako Robin Longstrajd najpre „postaje“ Robert Loksli, pa Robin Hud (istina, ovo tek u nagoveštaju, pa film pokreće mogućnost i potrebu nastavka); kako izdajice i tirani – ali i pravednici, ne menjaju ćud; kako je Engleska odbranjena od Francuza, ali ne i građanskog rata; naposletku, kako je formirana odmetnička družina iz Šervudske šume, a uz to nastala i jedna velika ljubav. Epska akcija je upotpunjena kastingom iz snova, prelepom muzikom, finom kostimografijom i ambijentom punim tamnih boja srednjovekovlja. Kao upadljiviju manu, istakla bih često preterane asocijacije na „Gladijatora“ (postavka glavnog lika i antagoniste, stari poočim, ženske uloge, itd.). 
Ova verzija nam donosi možda najbolju ledi Marijanu do sada, odlične negativce (psihotični kralj Džon, francuski prevrtljivi doušnik), snažne ženske figure (Marijana Loksli, Eleonora od Akvitanije, princeza Izabel), veselu družinu (Mali Džon, opat Tak, Vil Skarlet i Alan A'Dejl), kao i buduće protivnike u najavi (šerif od Notingema). Među pobrojanima su i stari znanci ljubitelja istorijskih serija: Metju Mekfejden (kao šerif), Kevin Djurand (Harbard iz „Vikinga“) i Mark Adi (kralj Robert Barateon u „Game of Thrones“). Tu je i zanimljivo uvođenje, iako prilično fikcionalizovano, začetaka ideje o ključnoj povelji Magna Carta Libertatum. Početni skepticizam, zbog koga sam dugo izbegavala da odgledam ovaj film, potpuno je razvejan. Skotov „Robin Hud“ je, koliko neuobičajen, toliko i solidan, a čuveni reditelj iznova dokazuje da ume skrojiti pravi spektakl. Ocena: 4,4

2) “Fatalna privlačnost” (Fatal Attraction, 1987)
Pravnik Den Galager (Majkl Daglas) ima uspešnu karijeru, divan stan, a u njemu porodicu koju neizmerno voli – suprugu Bet (En Arčer) i petogodišnju kći Elen, plus psa. U svojoj životnoj idili iskreno uživa, a brak sa Bet ni posle gotovo decenije trajanja nema nijednu manu. Pa, ipak, sasvim zadovoljnom čoveku se takođe, čudnim spletom okolnosti, ponekad potkrade fatalna greška. Kada su Bet i Elen otišle u posetu rodbini, ujedno i da pogledaju „kandidate“ za kupovinu dugo planirane seoske kuće, Den ostaje sam tokom dva dana, zatrpan poslom u vezi sa najnovijim sporom (gde je upetljana upravo jedna afera). Tom prilikom će upoznati zavodljivu i otvoreno navalentnu Aleks Forest (Glen Klouz), prema kojoj oseća neodoljivu (a obostranu) privlačnost. Zajedno provode izuzetno strastven i razuzdan vikend, zbog čega će Den takoreći momentalno po hlađenju uzavrele krvi gorko zažaliti.
Prvi signal da Aleks nije ovu avanturu shvatila olako, te da se neće (i pored činjenice da je Den od početka bio iskren i izričit po pitanju njihove nepostojeće zajedničke budućnosti) jednostavno otkačiti od svog vikend-ljubavnika, jeste suicidalan potez kojim je propratila njegov pokušaj da u nedelju veče ode kući. U sedmicama koje slede, Denov život se polako pretvara u noćnu moru, pošto Aleks počne da ga prati, zove telefonom, uznemirava na radnom mestu i ucenjuje, ispoljavajući sve jasnije znakove psihički i emocionalno labilne, a potencijalno prilično (auto)destruktivne  ličnosti. Njegova porodična sreća je ugrožena greškom koju ne zna kako da ispravi, bez jednako opasnog okretanja poverenju (prema ženi) i radikalnim merama (prema ljubavnici).
Četiri reči u najkraćem sažimaju radnju filma koji potpisuje režiser Adrijan Lin: afera, opsesija, ucena, zločin. „Fatalna privlačnost“ je jedno od onih ostvarenja čije gledanje predstavlja skoro pa stvar opšte informisanosti, a daleko od toga da nije zaista vredno takvog statusa. Odbacite predubeđenja, NIJE erotski – seksualnih scena je malo, burne su i kratke koliko i preljubnički izlet koji dočaravaju. Nasuprot njima, postoji nekoliko dosta brutalnih i uznemirujućih epizoda nasilja, ponovo sasvim na mestu i u službi radnje. Atmosfera napetosti i rastuće strepnje gradi se korak po korak, ubedljivo i efektno. Naizgled jednostavan problem, obuhvaćen pričom, takođe je zahvalna tema diskusije. Den Galager je čovek koji svesno čini preljubu, ali se emotivno i racionalno od samog početka i ograđuje od nje. Svoje greške je svestan, ne opravdava čin, ali pokušava i da u najvećoj mogućoj meri prenebregne posledice nepromišljenosti. Aleks Forest, koju sjajno tumači Glen Klouz, nestabilna je i usamljena žena, čiji očaj postepeno dostiže ozbiljne razmere. Klouzova je inače poznata kao glumica koja briljira u ulogama negativki (pre svega markize de Mertej i  Kruele De Vil), pa se i njena Aleks uglavnom svrstava među taj tip likova – ipak, pitanje je koliko i da li uopšte možemo ovu ženu tako definisati? Aleks dosta dugo pokazuje sposobnost da se obuzda, ne želi da ugrozi Bet (ćuti kada se suparnica javi na telefon), a malu Elen ni jednog trenutka ne bi uznemirila (posle „otmice“ je bezbedno dovozi kući) – međutim, njeni postupci s druge strane donose sve ozbiljnije pretnje. Gnev joj je primarno usmeren, ne toliko na Dena, koliko prema izneverenom snu o porodičnoj sreći (simbolizovanoj kroz belog zeca) koju ima neka druga. Stoga mislim da je motiv očeve smrti, zbog koje Aleks toliko pati, morao biti barem još malo razvijeniji, ne bi li nam osvetlio njeno osećanje uskraćenosti i korene ponašanja.
Ipak, sve ostalo je odlično, počev od performansa glavnih ličnosti – uključujući i devojčicu u ulozi Elen (odavno nisam bila više zadivljena prirodnom, a ozbiljnom glumom tako malog deteta!). Tema posledice predavanja impulsu požude, sa jedne strane agoniji druge umešane ličnosti, a nasuprot tome riziku razaranja iskreno željenog i dugo održavanog doma, obrađena je vrlo uspešno. Kolebanja, emocionalna i mentalna previranja, očaj u dušama likova, jasno se odražavaju na njihovim licima, kao i kroz postupke, reakcije, instinktivne poteze. Priča se razvija direktno, dinamično i bez zaobilaženja, čime gledalac biva, ne samo iskreno zainteresovan za njen dalji tok, već i aktivno podstaknut da problematizuje njene različite aspekte. Za nostalgičare poput mene, to je ujedno još jedna potvrda „kako su se nekada snimali filmovi“ koji uspešno traju i jednako dobro deluju. Ocena: 4,5

1) “Skupljači perja” (1967)
Jedan od najupadljivijih motiva iz Kišove “Porodične trilogije” jeste predak-trgovac perjem, otelotvorenje mitske figure Ahasvera/Jevrejina lutalice, koji se iznova obznanjuje kroz bezazlenu dečakovu igru. Istu vojvođansku ravnicu i pripadnika još jednog proganjanog, predrasudama ukletog naroda, isto beskrajno tumaranje, zatičemo u izvanrednom filmskom ostvarenju Aleksandra Saše Petrovića. Beli Bora (Bekim Fehmiju), preprodavac guščjeg perja, sada je već kultna figura i simbol nesmirene čovekove želje, nužde ili pak proklete sudbine, koja ga nagoni da se stalno potuca putevima ka nejasnoj viziji sreće. Nikada i nigde spokoja, ali usled blatne, sirotinjske mahale svakodnevno isijava i neka zaslepljujuća BELINA: jata gusaka, njihovih „kao anđeoskih“ krila, Borine odeće koju prkosno nosi. Zarobljen - ali ne i vezan neželjenim brakom sa mnogo starijom ženom, ophrvan – ali ne i sputan stalnom oskudicom, nestabilnošću sklapanih poslova i neizvesnošću sutrašnjice, on se ipak sa podjednakom životnom strašću iznova prepušta dertu i nomadskom porivu. Želeći skoro jednako pustolovnu Tisu (Gordana Jovanović), pastorku poslovnog (povremeno) ortaka i (češće) konkurenta Mirte (Bata Živojinović), svoje nemire zaliva i gasi, podstiče i lomi, kafanskim turama uz pesmu zanosne Lenče (Olivera Katarina). Svet kojim se Bora, Tisa, Mirta i ostali saplemenici kreću, surov je i pun prljavštine, okrutnosti, prevara – ali opstaje, podržavan ili mirenjem sa ukotvljenošću u depresivnu ravničarsku elegiju, ili snovima o (Beo)gradu i njegovim nepreglednim prilikama. 
Postoje razlozi zašto vas izvesni filmovi očaraju, ali teško su prevodivi u reči. U njima, sve je neposredni doživljaj, emocija, zvuk – ono neizrecivo, a snažno (sa)osećanje koje vam probudi. Jedan od klasika našeg crnog talasa spada u to kinematografsko društvo odabranih. Priču koju “Skupljači perja” nose nije jednostavno sažeti u par rečenica, a da joj se pritom ne oduzme čar. Ovaj, sa jedne strane minimalistički, a sa druge izrazito slojevit, značenjski bogat i raskošan film, sastavljen je iz mnoštva slika svakidašnjeg, neulepšanog života vojvođanskih Roma – ali i ostalih pripadnika ovog šarenog, multietničkog područja. Njihova borba za opstanak, sukobljavanje sa okruženjem i sopstvenim demonima, dočarana je pokretom, zvukom, pogledima više nego – katkad oskudnim – dijalogom, usled upotrebe nekoliko jezika uporedo, lišenog istinskog sporazumevanja. Pojedine scene su zaista mučne, pre svega prizori maltretiranja koje žene trpe (Tisa od strane očuha i vozača hladnjače, Borina žena od supružnika), ali istovremeno predstavljaju vrhunski primer naturalizma na velikom platnu. Vizuelizacija je magična, poput dela slikara naivaca, sjajno nizanje pejzaža, minijatura, kadrova zaleđenih u vremenu: npr, kombinovanje scena iz crkve i uličnog kala, vode, prljavih drumova; stare freske nasuprot romskim svadbama, slovački običaji, nemaština, koloplet velike panorame trenutka. Iza očaravajuće fotografije, kao najupadljivijeg obeležja čitavog filma, stoji Tomislav Pinter. Glumački performansi su izvanredni, a autentičnoj, ogoljenoj životnosti doprinosi činjenica da su za uloge ostalih Cigana angažovani naturščici. 
Još nekoliko je razloga da se, ukoliko već niste, što pre upoznate sa jednim od najboljih filmova iz bogate jugoslovenske kulturne zaostavštine. Pre svega, ove godine se obeležava jubilarnih pedeset leta od njegovog premijernog prikazivanja na festivalu u Kanu, kada je osvojio Gran-pri i nagradu udruženja filmskih novinara i kritičara. Ocena žirija bila je jednoglasna: prepoznali su  klasik i izuzetno umetničko ostvarenje, koje u narednim godinama osvaja nominacije za Oskara (revolucionarne '68)  i Zlatni globus ('69) u kategoriji najboljeg stranog filma. Predivna kinematografija, završna slika druma, antologijska pesma „Đelem, Đelem“ (u nezaboravnom izvođenju Olivere Katarine) kao lajtmotiv, sumorne boje, zaista govore bolje i više od bilo kakvih reči. Ocena: 5


2 коментара:

  1. Moja omiljena rubrika!
    Odličan izbor filmova pa da krenem redom :)
    Asteriksa i Obeliksa se kroz maglu sećam, ne znam zašto ali čak ni crtani nikada nsiam preterano volela, valjda mi zato priča nije bila zmiljiva ali gledal sam kao klinka :)
    Smešno je ali peti element nikada nisam gledala, no znam onu čuvenu pesmu iz njega, moraću nekad čisto iz radoznalosti da ga pogledam :)
    Just like heaven bih mogla kad mi treba bnešto laganije, baš volim Marka Rafala (mada Riz ne podnosim) odličan glumac :)
    Mystery date mi isto deluje primamljivo, posebno zbog Itana on je sajajn :)
    Robina Huda obožavam Razel i Kejt su maestralni smao ovu verziju film i volim :)
    Fatal Attraction sam daaavno gledala, sad si me podstakla mogla bnih da ponovim :)
    Supljače perija niakda nsiam gledala, ne znam zašto ali retko gledam našu kinematografiju stvatno bih trebea definitivno ću ga potražiti u skorijem periodu :)
    Odličan post sjajana alizi i divan izbor filmova :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hehe, znam, zato sam se i potrudila da izbor bude što raznovrsniji, šareniji, kako žanrovski, tako i po periodu iz kog je film.:)
      Pogledaj sa sestrama "Peti element" i "Asteriksa", mislim da ćete se lepo zabaviti, otkačeni su filmovi i vizuelno stvarno živopisni, kao da čitaš dobar strip. :)
      Isto važi za "Just like heaven", Riz je prilično podnošljiva i zaista nije glupa romantična dramica, nego pristojan i lep filmić.
      Itan je super, potcenjen glumac, a baš zanimljiv.:)
      Jao, potpuno si bila u pravu za ovu verziju, sad mislim da će mi uz crtani biti omiljeni Robin Hud, fenomenalni su svi.:)
      "Fatal attraction" je klasika i volela bih da čujem tvoje utiske kada opet odgledaš, kao i za "Skupljače perja" koji su baš svetski urađeni i tačno se vidi kako smo bili na nivou ostalih velikih država, koliko se kultura pažljivo i sa poštovanjem negovala. Bukvalno, film koji može da parira bilo kom svetskom klasiku.
      Hvala ti mnogo, drago mi je da ti se dopalo.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...