субота, 14. јануар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - uvod

piše: Isidora Đolović

Adaptacija predstavlja prilagođavanje književnog dela vizuelno-scenskom izvođenju, tj. njegovo transponovanje u drugi medij. Tekst se tom prilikom pretvara u scenario ili libreto, pretače u slikarsku ili strip-priču. Kada se radi o igranoj verziji, bilo to u vidu dugometražnog filma ili (mini) serije, govorimo o ekranizaciji, koja može biti potpuna ili delimična (što je najčešće unapred precizirano, napomenom da je delo nastalo „po motivima“/“zasnovano na priči“). U  potonjem slučaju, distanca između uzora i adaptacije je veća, pa scenarista ili režiser nije obavezan da verno prati izvorno delo u svim pojedinostima, već preuzima motive i elemente koje smatra neophodnim za postizanje svoje poente.

Teškoća svake ekranizacije krije se u samoj pogodnosti ili „savitljivosti“ literarnog predloška za nov način predočavanja. Usled činjenice da nisu svi slojevi priče jednostavno predstavljivi, niti pogodni za vizuelizovanje, autori su prinuđeni da pribegavaju različitim kompromisnim rešenjima i izmenama. Drugi problem predstavlja to što, čitajući, sami stvaramo slike i izvodimo zaključke (doživljaj dela je uvek individualan i predstavlja jednu od osnovnih osobenosti čitalačkog iskustva), dok ekranizacija nameće tuđi doživljaj, sa kojim se ne moramo uvek složiti. Osim toga, posebno je današnje vreme razvilo snažnu tendenciju prema učitavanju značenja kojih pisci nisu bili svesni, niti su ih pridavali svom delu. Odatle potiču feminističke, rodne, rasne i slične „politički (ne)korektne“ kategorije u oblikovanju likova i scena iz klasičnih dela. Ovakve „umetničke slobode“ savremenih interpretatora prilično su diskutabilne (kao metod) i problematične.

Kada preispitujemo adaptaciju proznog dela putem medija, važno je razjasniti da li je uopšte za početni cilj imala vernost originalu. Razlika u trajanju narativa, pre svega, uz činjenicu da filmska verzija uvek predstavlja „neprekinuto iskustvo“ gledanja, uslovljava preradu, skraćivanje, pa i elimisanje čitavih delova. Nasuprot tome, piše H. Porter Abot, čitaoci romana „tolerišu ogromnu količinu materijala koji nije povezan ili je samo delimično povezan sa osnovnom niti priče“(iz knjige „Uvod u teoriju proze“, Beograd: Službeni glasnik, 2009, str. 190.). Režiseri moraju poštovati vremensko ograničenje materijala koji stvaraju, pa je otuda tok priče jasan i pojednostavljen, bez retardacije, odnosno usporavanja narativnog diskursa.

Abot smatra da je svaki oblik narativa unapred ograničen činjenicom pripadnosti određenoj kulturi. Drugim rečima, „publika određuje ono što je prihvatljivo“, a od njene reakcije zavisi kako će neki sadržaj biti dočekan. Očekivanja gledalaca, dakle, oduvek imaju „ogroman uticaj na oblik i sadržaje narativa“ (str. 203). Situacija se posebno komplikuje sa pitanjem komercijalnog potencijala produkcije, odnosno, isplativosti ponuđenog narativa. Kako su troškovi nastajanja jednog filma uglavnom ogromni, pa iziskuju velika ulaganja, filmovi se oslanjaju na „tipsku karakterizaciju i samo delimično prerađenu veliku priču“. Kako bi uspeh na tržištu bio siguran, ovo pravilo se postepeno ustaljuje. To, naravno, ne znači da su „subverzivni i alternativni elementi“ nužno odbacivani, niti da filmske kompanije po pravilu izbegavaju rizik, koji sa sobom nose dela nekonvencionalne sadržine. Ipak, čak i kada je reč o izvrsnim adaptacijama, „originalni narativ često mora biti pripitomljen da bi bio isplativ“.

Prema analitičarima Žanu Omonu i Mišel Mari, film je autonomno umetničko delo,  „u stanju da iznedri tekst koji svoja značenja zasniva na narativnim strukturama, na vizuelnim i zvučnim podacima koji izazivaju poseban učinak kod gledaoca“. Za razliku od „metaforičnog jezika u narativu“, pozorište i film koriste vizuelna sredstva. Na sceni ili velikom platnu/malom ekranu, likovi su slikom i zvukom već određeni, pa je mnogo teže sagledati njihov karakter, a o unutrašnjem životu smo primorani da zaključujemo samo na osnovu nagoveštaja - baš kao i u realnosti. Fluidnosti, lakoći kretanja, karakterističnoj i za prozni narativ, doprinosi montaža, kao „revolucionarno oslobađanje mimezisa od stega vremena“ i „premošćavanje vremenskih procepa u filmu“. Pa ipak, koliko god npr. fokalizacija na filmu bila pokretljiva, zahvaljujući „igri“ oka kamere, još uvek ne može dosegnuti dubinu unutrašnje perspektive koju u romanu predočava naracija.

Dakle, adaptacija može biti potpuno verna ili predstavljati slobodno služenje motivima jedne priče (dakle, zasnovana na književnom delu, ali sa odgovarajućim izmenama i prilagođavanjima). Njene nesumnjive prednosti su davanje novog osvetljenja i umetničke vrednosti  inače osrednjim knjigama, tako što scenario i režija podižu pojedine aspekte priče na viši nivo. Mane i rizici zasnivaju se na tome što imaginacija lako postaje neangažovana i pasivna, s obzirom na to da nam se „nameće“ tuđe viđenje. Moderne ekranizacije često teže učitavanju konteksta koji izvorno nije bio svojstven delu; tu je i sklonost ka ublažavanju (hepi-end) ili pojačavanju (radikalizovanje, zarad šok-efekta) određenih bitnih aspekata knjige. Valja, ipak, biti objektivan i zaključiti kako, u svojoj suštini,  adaptacija putem medija ne predstavlja tek obradu, već „najveći mogući stepen slobode“.
Naročito su popularne, ali i zahtevne, adaptacije klasika svetske književnosti. Gotovo da nema velikog romana koji nije dočekao dugometražnu ekranizaciju, manje ili više uspelu i umetnički vrednu. U prenošenju svojih najčuvenijih proznih ostvarenja prednjače Britanci, pa su romani Čarlsa Dikensa, sestara Bronte ili Džejn Ostin (uglavnom su devetnaestovekovne, pogotovo „viktorijanske“ kostimirane drame najprivlačnije kako za producente, tako i publiku) do sada nebrojeno puta reprodukovani u vizuelni medij. Poneke filmovane verzije su prevazišle slavu pisanog uzora („Forest Gamp“, „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Kad jaganjci utihnu“), druge su postavile model prema kome i danas generacije čitalaca zamišljaju likove i mesta zbivanja (“Prohujalo sa vihorom”), a mnoge čak zamenjuju lektiru (koliko se samo puta može čuti da će neko „pogledati film“, kao bržu, jednostavniju alternativu „intelektualno i psihički zahtevnijem“ čitanju?). Nisu retki slučajevi u kojima je od jednog romana skromnog obima razvijena filmska trilogija („Kum“, „Hobit“), a danas je gotovo pravilo da čitavi serijali nastaju uporedo (npr. „Pesma Leda i Vatre“ Džordža Martina, na osnovu koje je osmišljena izuzetno popularna serija „Igra prestola“; nešto ranije, slično se desilo sa serijalom „Hari Poter“ britanske spisateljice Džoan Rouling) - što neminovno dovodi do izvesnog pritiska od strane publike u smeru željenog raspleta. Naposletku, pojavio se i „žanr“ romana zasnovanih na filmu ili seriji, neka vrsta adaptiranog scenarija.

Ipak, klasici oduvek poseduju specifičnu privlačnost i upuštanje u njihovu filmsku, pozorišnu, muzičku transformaciju nosi koliko odgovornosti, toliko i izazova. Bilo da se opredele za najveći mogući stepen vernosti originalu ili njegovu reinterpretaciju, rediteljima je, kao po pravilu, bavljenje prenošenjem klasika književnosti u sferu „pokretnih slika“ uvek neka vrsta vrhunskog testa veštine i umeća. U kojoj će se meri dramaturški distancirati  od pisanog uzora - isključivo je lični izbor. Ovim najavljujem novu i, nadam se, stalnu rubriku u okviru “Subote sa knjigom”, a koja će se jednom mesečno baviti ekranizacijama različitih dela svetske literature. Počinjem za sedam dana, tema će biti “Ljubavnik” Margerit Diras, ali u obzir dolaze svi predlozi i ideje koje mi uputite.


8 коментара:

  1. Isidora, svaka čast na ovom tekstu :)
    Da su neke novine pametne trebale bi da te angažuju da pišeš ovako nešto i da ti kažem zvučiš kao pravi profesor na fakultetu :)
    Jako mi se dopada što uvodiš ovako nešto jer nisam do sada imala mnogo prilika da pročitam tekstove o adaptacijama i jedva čekam da vidim kako će to da izgleda i šta si osmislila :)
    Uživala sma u tekstu zaista divna ideja, ja bih lično volela da uradiš ako buše ikada htela Gospodara Prstenova jer bih volela da vidim tvoj stav knjiga naspram filmova :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Saro, drago mi je da ti se dopala ideja!:) Rešila sam da definišem rubrike na blogu, radi bolje organizacije vremena i tekstova, nadam se da ćete uživati.
      Hvala još više na ovom drugom :*, inače, tekst je prerađeni uvod u moj ispitni rad od letos (pisala sam o ekranizacijama Igoovih dela), inače je esejistika i naučno-istraživački rad ono što pišem, dok na blogu imam potpuno drugačiji stil, opušteniji.:) Drago mi je što nisam ugnjavila teoretisanjem, plašila sam se da nije preterano.
      "Gospodar prstenova" je, po mom mišljenju, jedna od najboljih ekranizacija uopšte i hvala što si me podsetila, kada budem ponovo čitala knjige, svakako ću se pozabaviti time - nisam odavno.:)

      Избриши
  2. Što bi se reklo - Let the games begin! :)
    Unapred se radujem daljoj razradi nove rubrike unutar ove "stare" bez koje subota nije subota. :) Koliko god nekad pobrkam dane, jer vreme prosto leti, subotu ne mogu pobrkati jer znam šta me tada čeka. :*

    Uživala sam u tesktu, studiozno i detaljno, obraćaš pažnju na svaki detalj koji je bitan u razumevanju/približavanju teme koju obrađuješ čitaocima koji o istoj znaju samo ono osnovno (kao ja).

    Jedva čekam tvoje viđenje filma, knjigu obožavam!
    Pasus u kom se ona javlja na telefon.. Trebalo mi je vremena posle toga da se saberem jer me sva lepota romana u isti tren ošamarila.

    Hvala na tekstu. :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Kaćo, baš sam se tebe setila zbog prve teme koju ću obrađivati u okviru rubrike, jer znam da obe volimo knjigu!:))) Da, taj deo je i mene ostavio bez reči, evo, još uvek najupečatljiviji, mada je čitav roman, slažem se, predivan. Film takođe ima vrlo istančanu lepotu, o tome sledeće subote.
      Mnogo mi je drago i što vidim da vam "subota sa knjigom" prirasta za srce, mnogo volim da pišem ove tekstove i uživam u razmeni mišljenja. Hvala na praćenju i podršci, to je pogonsko "gorivo"!:)

      Избриши
    2. Kad smo kod ekranizacija, ne usudim se odgledati mini seriju "Majstor i Margarita" ma koliko je svi hvalili. Nekako me strah. Ne može ništa biti kao ono što sam ja osmislila. To je ustvari i sva magija, svačija slika je, pri čitanju, drugačija. :)

      Избриши
    3. Ni ja, čula sam da je ruska verzija najbolja, ali ne vredi, bojim se da narušim svoj utisak, previše mi znači ta knjiga.:)
      Gledala sam davno film "Majstor i Margarita" u režiji Ace Petrovića, nema baš mnogo veze sa samim romanom, ali je dobar. Ujedno, prva ekranizacija Bulgakova, ako se ne varam.:) Hvala razrednom, imao je običaj da nam bar jedan čas u okviru obrade lektire bude posvećen gledanju filma po istoj - od "Hamleta" do "Procesa"....

      Избриши
  3. Baš se radujem rubrici, već vidim da će tu biti nekih dobrih preporuka za gledanje. Ja, inače, mnogo volim da gledam ekranizacije knjiga, serije generalno više nego filmove, tako da se već najavljujem kao redovan čitalac rubrike :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala, nadam se da ću se snaći, veliki je izazov, ali i zadovoljstvo unapred!:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...