субота, 23. септембар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Crusoe“ (1989)

piše: Isidora Đolović

„Robinzon Kruso“, roman Danijela Defoa koji danas uglavnom svrstavaju među književnost za decu – iako to baš i nije s obzirom na pitanja kojih se dotiče (ropstvo, ljudožderstvo, asimilacija, dominacija bele rase, itd...što postaje više nego jasno kada mu se vratite u nekom kasnijem dobu, kao ja u okviru predmeta Roman XVIII veka, na studijama), jedna je od najuzbudljivijih i najomiljenijih priča svih vremena. Nastao kao nešto izmenjeno svedočanstvo o realnoj pustolovini mornara Aleksandra Selkirka, pokrenuo je modu tzv. robinzonijada iliti povesti brodolomnika, smeštenih na pusto ostvro i propraćenih brojnim izazovima preživljavanja u tim, vanrednim okolnostima. Prema tadašnjem običaju imenovanja dela po glavnom junaku, Kruso i ovde postaje sinonim za nekoga ko posle niza nedaća uspeva da se izbori za opstanak i izbavljenje, isključivo sopstvenom snagom volje, domišljatošću i izdržljivošću, potpomognutim sa tek nešto malo srećnih slučajnosti.

среда, 20. септембар 2017.

Zbogom, leto!

piše: Isidora Đolović

Čim okrenemo list na kalendaru, tako da nova stranica pokazuje septembar, prećutno smo se oprostili od leta i zakoračili u dug period obaveza (školskih, radnih), sve hladnijih, a kraćih dana obeleženih rastućom sumornošću. Mada kalendarski obuhvata još dobre tri nedelje, miholjsko leto ili, po američki, indian summer malo ko od nas zaista priznaje za ono pravo. Posmatramo ga kao produžetak već osetno zamirućih dana vreline, opuštenosti, nemilosrdne sunčeve snage – kao bonus koji nam je, eto, udeljen ne bi li se dostojno pozdravili sa odlazećim godišnjim dobom. U septembru često još dugo nosimo majice kratkih rukava i omiljene patike, vrućine su uobičajena pojava i sladoledi nisu uzeli godišnji odmor, ali, već to više nije ista toplina – a u prohladnom vazduhu se oseća miris dolazećih kiša. 
Užurbanost školaraca, vraćanje zakasnelih putnika sa letovanja, svuda rasporedi časova i obeležja novih početaka, neminovno nas podsećaju da je jednom razdoblju došao kraj, a svaki završetak budi određenu dozu nostalgije i tuge. Zbog toga je pozno leto sasvim adekvatan nagoveštaj one istinske, uveliko priznate i očekivane jesenje melanholije. Kasno, prezrelo, podseća na to da sve prolazi i da je, do naredne prilike, pred nama dugo, hladno, nepregledno vreme tišine i zatvorenosti.

субота, 16. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Leto kada sam naučila da letim“

piše: Isidora Đolović

Zamislite da vas, u inat svim planovima i alternativama koje ste spremili za najduži raspust, roditelji spakuju u autobus! Putovaćete sa babom koja nesnosno „testeriše“ (= hrče), torbom pretovarenom hranom – uključujući i kiselo mleko, jastukom koji je zakrčio prolaz između sedišta...Bez prava žalbe, šalju vas na Hvar, pritom propisno izblamiraju ispraćanjem na stanici. Krenuli ste u pohode babinom zavičaju i sestri, nona Luciji, koju vaša Marija nije videla duže od četvrt veka – prema tome, dramatične reakcije su unapred zagarantovane. Sada je to druga država, neko drugo vreme, a vas grizu komarci, nema Interneta i prosto zavidite starijem bratu, drugaricama, čak i psu ljubimcu, ma, svima koji su ostali kod kuće...

недеља, 10. септембар 2017.

Rezime sedme sezone „Game of Thrones“

komentariše: Isidora Đolović

Još jedno poglavlje sage Džordža R.R.Martina o fiktivnom kontinentu Vesteros i njegovim (sve manje skrivenim) čudesima, prepredenim ili časnim stanovnicima, međusobnim sukobima oko kobnog Gvozdenog prestola, zatvoreno je na samom izmaku avgusta. Sa bliženjem epiloga, svaki novi ciklus priče iščekuje se uz srazmerno više nestrpljenja i pompe, što autorskom timu postavlja dodatne izazove, donosi pojačanu odgovornost i podizanje lestvice kvaliteta koju valja dosegnuti. Koliko je i da li je ovim nepisanim zahtevima adekvatno odgovoreno, ostaje otvoreno pitanje. Sedma sezona proletela je toliko brzo da, zbog njene kratkoće, mnogi nisu ni stigli da primete brojne propuste i manjkavosti. Ili su jednostavno odlučili da ne cepidlače, kad je već tako malo preostalo do kraja. 
heroji sezone
Bila je do te mere sažeta i brza, da su se brojni „ubogi fanovi“ zadovoljili mrvicama, ne pitajući jel', možda, ipak moglo bolje? Toliko puna skoro neverovatnih, predugo anticipiranih susreta, da je malo ko, izgleda, doveo u pitanje način na koji se do određene tačke došlo - samo nek je tu! I naposletku, sameravana je u odnosu na petu i šestu, koje su bile najslabije, pa se pomalo zaboravilo na standarde postavljene tokom prve četiri sezone – kao vrhunaca koje, sve su prilike, više nikada neće uspeti da dosegne. Možda su Den i Dejv upravo na takve reakcije i računali, tek, Dragon ekspres je protutnjao ka Severu, a kada se doživljaj slegne i utisci splasnu, šta ostaje?

субота, 09. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Zelenbabini darovi“

piše: Isidora Đolović

Znate li možda šta su maljuci? A rusalke? Jeste li voleli narodne bajke i žalite li što ne poznajete dovoljno naša folklorna predanja? Da li pripadate predmilenijumskoj generaciji, koja pamti svet bez u ruke uguranih mobilnih telefona, laptop računara i članstva na društvenim mrežama već od ranih razreda osnovne škole? Možda ste i od mlađih, koji ne mogu ni da zamisle, a voleli bi da ga dožive, onako ispunjenog mirisom bakinih uštipaka, bazanjem po „neotkrivenim“ ćoškovima svoje gradske četvrti i mnogo „uradi sam“ dovijanja da osmisle dan? Je li vam potrebno da se iznova povežete sa detetom koje svako od nas, u izvesnoj meri, ostane do kraja života? I ono najbitnije, smatrate li da tzv. književnost za decu zapravo nema starosno ograničenje, već je samo drugačije shvatamo u različitim fazama našeg celoživotnog stasavanja? Ako je barem jedan odgovor „DA“, zakoračimo zajedno u duhovitu, inteligentnu, neodoljivo zabavnu priču i pokušajmo da se prisetimo kako izgleda verovati u fantastično, svim srcem. Na ulaznici stoji „Zelenbabini darovi“ (Kreativni centar, 2013), a osmislila ih je Ivana Nešić.

недеља, 03. септембар 2017.

Avgustovski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović


7. “Jedi, moli, voli” (Eat, pray, love; 2010)

Liz Gilbert (Džulija Roberts), na prvi pogled, ima sve što čini savremenu, uspešnu ženu: dobar posao, muža koji je voli i podržava, finansijsku stabilnost, karijeru, bogat društveni život. Međutim, ova Njujorčanka, pisac i novinar, duboko u sebi oseća kako se gubi u nedovoljnosti tog „izobilja“. Najpre donosi odluku da se razvede od Stivena (Bili Krudap), pa brzo započinje vezu sa mladim glumcem Dejvidom (Džejms Franko), a kada i druga emotivna pustolovina počne da joj izaziva nemir, setiće se „proročanstva“ koje je pre izvesnog vremena dobila na Baliju, od iscelitelja po imenu Ketut. Liz odlučuje da narednih godinu dana posveti spajanju svog rasutog života u celinu, tragajući za promenom i samostalnošću. Njena tri odredišta biće Italija, Indija i Indonezija, a ciljevi (za svako mesto ponaosob): fizičko, duhovno i emotivno samoisceljenje. Na svom putu, Liz mora naučiti da oprosti sebi, ostavi u prošlosti loša iskustva, a pre svega se zavoli i ostvari sklad sa sopstvenim bićem, onda i svetom. 

субота, 02. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Ja mrzim Internet“

piše: Isidora Đolović

Koliko ste puta izgovorili naslovnu rečenicu? Jeste li od onih zabrinutih svime u šta se početna preimućstva korišćenja tehnologije i globalnog online-povezivanja, pretvoriše u međuvremenu? Smetaju li vam instant-znanje, nikad kraća ni manje održiva pažnja, svefejsbučko foliranje i ozbiljna zabluda u koju „Tvitter“-angažovanost, pod ruku sa „Instagram“-projekcijama stvarnosti, baca korisnike? Borite li se da održite balans pametne upotrebe, u eri masovne ZLOupotrebe svima dostupnog oruđa progresa ili oružja zaglupljivanja? Vidite li sliku širu od ekrana računara, tableta, „pametnog“ telefona? Dopire li vam misao dalje od „Wireless“ signala?

Bio vaš odgovor potvrdan ili odričan, uzmite u ruke knjigu ovako transparentnog, kategoričnog naslova – i pogledajte šta to ima da vam saopšti. Od uvodnog „upozorenja na sadržaj“, poslanica „licemernog“ autora Džareta Kobeka - „Ja mrzim Internet“ (I hate the Internet; prvobitno samizdat, roman je kod nas objavila Booka, 2017.), čitaocu se obraća odvažno, direktno i beskompromisno. Primamljivost i drskost su mu, uostalom, pribavile početnu popularnost i dobru reklamu, koje nisu izostale ni u slučaju ovdašnjeg prevoda.

недеља, 27. август 2017.

„World without end“ (2012)

komentariše: Isidora Đolović


Upravo u godini za koju su mnogi predviđali Apokalipsu iliti kraj sveta, stigao je „Svet bez kraja“(World without end), mini-serija iz osam epizoda (od po 45 minuta), nastavak takođe ekranizacije romana Kena Foleta, „Stubovi zemlje“. Sa njom sam vas prošle godine, negde baš u ovo doba, upoznala kroz dva teksta (možete ih čitati na sledećim linkovima: predstavljanje i analiza). Ipak, ne dajte se zavarati, jer ovo nadovezivanje odnosi se tek na prostor zbivanja, dok su ličnosti sasvim nove, vremenski kontekst takođe, pa dve serije nisu direktno povezane, ni gledanje jedne uslovljeno poznavanjem priče iz one druge. Međutim, ne može se reći ni da je teško zaobići ovu činjenicu. Teškoće koje prate svako ostvarenje označeno kao nastavak već uspešne priče, nisu zaobišle ni ovu adaptaciju Foletovog istorijskog romana, sa ponovljenim širokim zahvatom društvene slike XIV veka. Izgleda da je baš to ponovljeno bilo kobno po povratak u fiktivnu opatiju, oko čije se monumentalne katedrale ispredala prethodna storija. 

субота, 26. август 2017.

Subota sa knjigom: Letnji knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

Dok se najtoplije godišnje doba kruni i polako priprema za pakovanje kofera do naredne sezone, iskoristiću još aktuelne letnje dane za jedan tematski upitnik, pozajmljen od Sare. Doba raspusta, godišnjih odmora, putovanja ili opuštanja kod kuće, donosi nam određeni broj potpuno slobodnih sati – koje većina unapred planira da iskoristi za aktivnosti čijih se blagodeti tokom godine uglavnom odriče. Jedna od njih je, za mnoge, čitanje. Možda je „profesionalnim čitaocima“ poput mene (dakle, osobama usko povezanim, zahvaljujući struci, sa pisanom rečju – čije nam „konzumiranje“ predstavlja svakidašnju povlasticu, obavezu, razonodu i misiju, sve to zajedno) teško da poveruju, ali veliki broj ljudi i pored iskrene želje i volje, naprosto ne stiže da se posveti knjzi čak ni u prosečnoj meri. Zbog toga se odlazak na more, planinu ili selo, višečasovna vožnja do odabrane destinacije, dugo popodne kada je od nesnosne žege nemoguće promoliti nos dalje od ulaznih vrata, ili možda obično mirno veče na terasi sa opuštajućim pogledom, često pojavljuje kao jedinstvena prilika za nadoknadu propuštenog.

недеља, 20. август 2017.

„Desperate romantics“ (2009)

komentariše: Isidora Đolović


Kada sam pre izvesnog vremena pisala prikaz knjige “Ofelijina muza” Rite Kameron (koji možete pogledati OVDE), romansirane biografije Elizabet “Lizi” Sidal – jedne od najznačajnijih figura u devetnaestovekovnom slikarstvu, zainteresovala sam se za život ove izuzetne žene, ali i ostalih ličnosti koje su neraskidivo povezane sa njenim putevima, a čije sudbine pomenuti roman takođe opisuje. Tragajući za još podataka, saznala sam za postojanje novije kostimirane drame koja tematizuje upravo ovu priču, sa atraktivnom glumačkom ekipom i zanimljivim sinopsisom, tako da sam je odmah stavila na listu. Unapred sledi malo upozorenje: ostvarenje koje bismo mogli prevesti kao „Beznadežni romantičari“ (što smatram znatno srećnijim rešenjem od „Očajni...“, koje budi asocijaciju na „...domaćice“!) i nije baš za svakoga, pa ukoliko očekujete dokumentaristički pristup, velike su šanse da ćete biti razočarani. Naime, mini-serija iz produkcijske radionice televizije BBC 2, emitovana tokom leta 2009. u šest jednočasovnih epizoda, izazvala je podeljene reakcije kritike i publike. Istorijska nepouzdanost u određenim podacima, uz navodnu “neozbiljnost” oblikovanja glavnih likova, najviše je zamerana delu zasnovanom na (skoro pa) istoimenoj polustudiji istoričarke umetnosti Franny Moyle, čija je zapravo adaptacija – „Desperate romantics: The private lives of the Pre-Raphaelites“. Koliko opravdano, prosudićemo sami u nastavku teksta.

субота, 19. август 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „A Midsummer Night's Dream“ (1999)

piše: Isidora Đolović

Kada mi zatraže preporuku za upoznavanje sa opusom Vilijema Šekspira, ali tako da im se, po mogućstvu, dogodi „ljubav pri prvom čitanju“ britanskog barda, nimalo se ne dvoumim u pogledu odgovora. „San letnje noći“ i „Ričard III“ su dela koja kod mene imaju apsolutno prvenstvo, mada „Hamlet“, „Magbet“, „Romeo i Julija“ ili „Otelo“ jesu očekivani, podrazumevajući izbor većine (i to sasvim zasluženo). Smatram da se, ipak, pomenuta dva primera, po jedan iz domena komediografskog i istorijske drame, izdvajaju svojom lepotom i slojevitošću, ali istovremeno reprezentativnošću. To su zaista divna svedočanstva o stvaralaštvu najvećeg dramskog pisca svih vremena, samim tim, prava je šteta ne pohvaliti ih u svakoj prilici, kako bi najzad izašla iz senke drugih, popularnijih Šekspirovih tekstova. Srećom, pozorišni svet i te kako zna da ih ceni, pa su postavke na „daskama koje život znače“ česte i raznovrsne, ali filmadžije se još uvek teško odlučuju da prihvate izazov.
Genije iz Stratforda je napisao više nego solidan broj komedija i većina je adaptirana za veliko platno, ali „San letnje noći“ ili „Snoviđenje u noć ivanjsku“ (u zavisnosti od prevoda na koji ste navikli) poseduje naročitu čaroliju, sugerisanu već samim naslovom. Činjenica da je u pitanju svojevrsna „predstava unutar predstave“, struktura koja se prstenasto širi, pruža joj izuzetan scenski potencijal. 

субота, 12. август 2017.

Subota sa knjigom: „Zavesti Ingrid Bergman“

piše: Isidora Đolović

Izraz poznata ličnost  zvuči pomalo ironično, budući da je to što o slavnima znamo često tek projekcija poslata od medija ili njih samih, jedna od preuzetih maski. Ono što žele da vidimo, to nam otkrivaju, nekad i manje. Pa ipak, upravo je prećutana, zatamnjena strana života ono što najviše intrigira, dok zanimanje raste sa inspirativnošću koju ličnost budi. Po prirodi stvari, tada smo prepušteni nagađanjima, domaštavanju po logici i oskudnim materijalnim tragovima. Izuzetak ne predstavlja ni priča o tajnoj ljubavi između legendarne glumice i ratnog fotografa, gotovo nedokumentovana, ali poznata i neporeknuta. Šta je sve, kako i na koji način dvoje izuzetnih ljudi privuklo jedno drugome, u ništa manje poetičnom okruženju i istorijskom trenutku? Uočivši potencijal teme, izazov da se kultne ličnosti ne oskrnave, a uspomene ne banalizuju jeftinim sentimentom, prihvaćen je u romanu Krisa Grinalga„Zavesti Ingrid Bergman“ (Seducing Ingrid Bergman, 2012), prevedenom i objavljenom u „Laguni“, 2013. godine. Grinlag je, inače, autor adaptiranog scenarija za igrani film „Koko Šanel i Igor Stravinski” iz 2009, što znači da mu problematika koje se latio nipošto nije strana.

недеља, 06. август 2017.

Julski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. “Ljubav je igra bez pravila” (All’s faire in love, 2009)
Kejt Miler (Kristina Riči) je završila visoku poslovnu školu, ali na razgovoru za zaposlenje u banci iznenada shvata kako uopšte ne želi da se time bavi – već je privlači karijera glumice. To pokazuje odmah, pred komisijom se (pre)svlačeći i iz sakoa “upadajući” u haljinu, nakon čega zove drugaricu Džo (Luiz Grifits) i prihvata njen poziv na godišnji renesansni vašar. Priglupi, a arogantni Vilijam Peperidž (Oven Bendžamin), igrač američkog fudbala i zvezda koledža, zbog sezone propušta većinu predavanja. Ovo mu, iz nekog razloga, prolazi kod svih sem gospodina (pazite sad!) Šokvortija, profesora književnosti. Ne nameravajući da mu tek tako da potpis, usloviće Vila volontiranjem na pomenutom vašaru, ne bi li time nadoknadio izostanke i overio semestar.

субота, 05. август 2017.

Subota sa knjigom: „Senka naše želje“

piše: Isidora Đolović

Debitantski roman Darka Tuševljakovića, aktuelnog dobitnika Evropske književne nagrade za mnogohvaljeno ostvarenje „Jaz“, objavila je Čarobna knjiga, sada već „davne“ 2010. godine. „Senka naše želje“, knjiga nestrpljivo dočekana od strane ljubitelja fantastike, već tada je najavila talentovanog autora, ali i domaći doprinos ovom žanru. Rešenje na koricama, kako je već primećeno od strane pojedinih kritičara, asocira na prvi (i najuspešniji) domaći horor-film “Leptirica”, posebno avetinjskim odsustvom boja i kontrastom belih čaura na crnoj podlozi; sam motiv svilene bube je, kao što ćemo videti, veoma važan i dobro odabran.

субота, 29. јул 2017.

Subota sa knjigom: “Visoke planine Portugalije”

piše: Isidora Đolović
Roman-triptih pisca Jana Martela, do sada najpoznatijeg po uspešnom i ubrzo ekranizovanom delu “Pijev život”, znalački je skopljen iz celina koje samo na prvi pogled nemaju veze jedna sa drugom. U uvodnoj priči, pod naslovom "Bez kuće", upoznajemo mladog Tomasa koji, u potrazi za tajanstvenom relikvijom za koju je saznao iz opskurnog dnevnika izvesnog oca Ulisa, pozajmljenim automobilom bogatog ujaka luta zabitima svoje zemlje. Početak je dvadesetog veka (tačnije, 1904. godina), pa vozilo, sa kojim muku muči, predstavlja apsolutnu novotariju i svojevrsno čudo u očima meštana sela kroz koja prolazi, hitajući u Visoke planine Portugalije, gde bi trebalo da se nalazi jedno kontroverzno raspeće. Tomas u ovoj misiji traži utehu nakon teškog emotivnog gubitka, smrti ljubavnice i malog sina, koja ga je doslovce naterala da svetu okrene leđa (hodajući unatrag!).

субота, 22. јул 2017.

Subota sa knjigom: “Belgrejvija”

piše: Isidora Đolović

Uoči bitke kod Vaterloa, porodice Trenčard (beskrajno ambiciozni Džejms - liferant/dobavljač namirnica za vojsku, njegova racionalna supruga En, lepa kći Sofija i sin Oliver, još uvek dečak) i Belazis (vikont Peregrin, grofica Korin i njihov jedinac - šarmantni, blistavi Edmund) na korak su od, društveno sasvim nedoličnog, ali emocijama mladih, podrškom slavodobitnog Džejmsa i metežom trenutka podsticanog povezivanja. Iznenadni prekid legendarnog bala i pogibija naslednika Belazisovih u bici koja je usledila, osujetiće ove namere u začetku. 

недеља, 16. јул 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled finala šeste sezone

komentariše: Isidora Đolović

Završnica sezone serije, nezavisno od žanra, uglavnom bi trebalo da dokaže opravdanost svih boljih ili lošijih dotadašnjih rešenja, postavi očekivanja i primamljive nagoveštaje za nastavak, ali i oduševi barem jednom istinski spektakularnom deonicom, zbog koje ćete pomisliti kako ipak niste uludo potrošili vreme prateći priču i ove godine. Finale prve sezone realizovane bez oslonca u vidu Martinovog rukopisa, usled čega su Beniof i Vajs imali više nego odrešene ruke (a to se, videli smo, pokazalo kao promenljiva okolnost sa još diskutabilnijim rezultatima), ponelo je naziv nesuđenog književnog nastavka na kome se trebalo zasnivati - “The winds of Winter”I upravo su ti vetrovi zaduvali iz više pravaca, stvorivši promaju u ponekoj glavi, pokrenuvši jedra određenih brodova u dugom mirovanju, a kod trećih preteći (pustinjskim) olujama, mećavama i sličnim nepogodama. Pogledajmo šta se sve dešavalo i da li je bilo iskupljujuće po sezonu u celini (rezime i opšte zaključke možete čitati OVDE).
Od severa, pa sve do juga...

субота, 15. јул 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (3)

komentariše: Isidora Đolović

“The broken man”: Odavno uvodnoj špici nije prethodio neki segment, a da ne spada u "Previosly...", što je već samo po sebi ozbiljan signal. Ovoga puta, videlo se da će biti važan i bio je: Povratak Pseta! Ujedno, moj utisak nedelje. Zaista, tek nakon dužeg odsustva, shvatite koliko je neki lik poput njega falio. Deluje, ako ne u potpunosti preobraćeno, ono bar sveže i orno za upuštanje u stara iskušenja sa novim iskustvom. Njegov propovednik, koga igra iskusni Ijan Mekšejn, fizički pomalo liči na Dorana. Biće veselo sa Bratstvom bez barjaka, što je još jedan "comeback" kome se radujem. Sažeta mudrost izrečena je o toliko "različitih" vera i bogova, sa istom suštinom. Lep, pitoreskni krajolik, postaće pozornica za krvava zbivanja.
Stray dog's back in town!

недеља, 09. јул 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (2)

komentariše: Isidora Đolović

Četvrta po redu, zagonetno naslovljena, “Book of the Stranger” je epizoda koju bih opisala kao (kraći!) red uzbuđenja - red scena koje su izazvale reakciju "Šta ja ovo gledam?!" i žal za prvim sezonama...
1) Sever, kao i obično, donosi niz iznenađenja, dinamiku, pokret. Dugo očekivani susret Džona i Sanse  je  lepo, prirodno i emotivno prikazan. Sada imaju samo jedno drugo, oboje su sazreli kroz iskušenja i spremni da se ujedine oko zajedničkog cilja. Prijatno podsećanje na korene, porodicu i čast. Reakcija Tormunda na Brijen je bila urnebesna, najpre  kako je gledao prilikom ulaska u dvorište, zatim za ručkom. Sansa je prelepa – naročito njena  kosa i ten.  Konačno vidimo dosta karaktera i to ubedljivog, nije sad neko nerealno i naglo buđenje, pre očekivani gnev jedne toliko puta povređene devojke, koja je naučila šta su prave vrednosti u životu. Svidelo mi se što bodri Džona koji je, opet, razumljivo, razočaran i umoran od svega.

субота, 08. јул 2017.

Subota sa knjigom: „Sitnice koje život znače“

piše: Isidora Đolović

Zagledate li se, ponekad, u osvetljena stakla komšijskih soba, pitajući se kakve male ili velike lične drame tamo upravo traju? Pruža li vam svest o tom neznanom sapatništvu izvesnu utehu i podstrek ljudskosti, sveprožimajuće osećanje bratstva? Možda se italijanski pisac Lorenco Marone rukovodio sličnim mislima, stvarajući roman interesantnog, a tako običnog naslova – „Sitnice koje život znače“. Kod nas, za prošlogodišnji prevod i izdanje zaslužna je „Dereta“.
Korice pokazuju pročelje jedne višespratnice, iza čijih prozora svaki stan krije živote srećnih ili tužnih, usamljenih ili samoće željnih ljudi. Nekolicinu takvih upoznaćemo zahvaljujući Čezaru Anuncijati, koji se na zalasku života, iz dotadašnje „autistične“ egzistencije, otvara prema bližnjima. Shvatiće šta sve i koliko to svako od njih trpi, prećutkuje, sanja; saznaće u čemu je lepota i kako život čine upravo te male stvari iz naslova. Na točku sudbine, svako je čas pobednik, čas poraženi, a približavanje takvog stanovništva i sugerisano prihvatanje svakodnevnih patnji i radosti kao dela kruga postojanja, zasigurno čini veći deo formule uspeha Maroneove knjige, najpre u rodnoj Italiji, potom i u ostatku sveta. Pridobio me već uvod (nazvan „Objašnjenje“), sjajno nagovestivši crnohumorni ton ovog simpatičnog romana:

недеља, 02. јул 2017.

Junski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) “Neko kao ti” (And then came love, 2007)

Uvek zauzeta samohrana majka, uspešna novinarka Džuli Dejvidson (Vanesa Vilijams), nakon što joj se školski psiholog požali na sve agresivnije ispade šestogodišnjeg sina Džejka, odlučuje da sazna ko mu je biološki otac i postoje li možda genetske predispozicije za problem hiperaktivnosti. Naime, Džuli se svojevremeno podvrgla veštačkoj oplodnji, ne želeći da čeka na pravog muškarca koji se možda nikada neće ni pojaviti. S vremenom, ova odluka prozašla iz težnje za apsolutnom samostalnošću počinje da pokazuje mnoge nedostatke, dok pritisak koji majka vrši na nju i sve veća potreba za očinskom figurom u vaspitavanju dečaka, lome Džulinu volju za nezavisnošću.

субота, 01. јул 2017.

Subota sa knjigom: „Putnik sa Cejlona“

piše: Isidora Đolović

Svi u srcu imamo neki stari čvor koji želimo da olabavimo i odvežemo.

Neki zbog toga pišu knjige. I teško je pronaći primer umetnika koji nije barem deo sopstvenog, naročito ranog iskustva, iskoristio kao inspiraciju za barem neki segment svog stvaralačkog opusa. Ponegde se biografski elementi vešto zamaskiraju ili predstave kao svojevrsna igra sa čitaocem, ostavljenim da nagađa u kojoj meri je reč o slučajnim podudarnostima i koliko bi se smeo osloniti na biografsku metodu pri tumačenju fikcije. Majkl Ondatje, kanadski pisac najpoznatiji po romanu „Engleski pacijent“, zaista se sa rodne Šri Lanke kao dečak preselio u Veliku Britaniju, a potom nastavio put dalje preko okeana. To nije jedina sličnost koju deli sa junakom svog, za sada poslednjeg, romana “Putnik sa Cejlona” (Mladinska knjiga, 2013, originalni naslov: „The Cat's Table“), a koji će kasnije takođe postati svetski poznat umetnik - ali nije ni, upozorava nas sve vreme, potpuno lična ispovest u pitanju. Jednostavno, na delu je primena luksuza svakog stvaraoca da svoju publiku, naročito onaj deo željan povezivanja sa privatnom ličnošću autora,  ostavlja u nedoumici.

среда, 28. јун 2017.

Svaštara, (s)redom: Jun

piše: Isidora Đolović

Ne znam kako je vama, ali za sebe mogu reći da mi je jun prilično munjevito proleteo i imam utisak kao da sam koliko juče pripremala istu ovu rubriku, ali majsko izdanje. Dodajući tome ošamućenost usled tropskih vrućina koje su nas posetile i nemaju nameru da uskoro odu, zbunjenost pri percipiranju proticanja vremena dolazi kao očekivana pojava. Doprinosi joj i repetativnost izvesnih društvenih zbivanja, prvenstveno na najvišem državnom nivou – najozbiljnije, nije li prva predsednička inauguracija već održana, krajem maja? Svašta nam se nameće kao izuzetno važno, ali čim se isključite i prestanete da obraćate pažnju na medije, bude kao da i ne postoje – a svakako vam njihova besmislenost tada pokaže sve razmere. Još kada bi ova formula raskrinkavanja bila masovno primenljiva...Uglavnom, jun je mesec matura i jubilarnih okupljanja povodom nekih minulih, polaganja prijemnih ispita, otvaranja festivalske i pauze televizijske sezone, početak leta sa novim, prikladnim temama.

недеља, 25. јун 2017.

Odbrojavanje: “Game of Thrones”, pregled šeste sezone (1)

komentariše: Isidora Đolović

Kada je prošle godine najavljeno da će sedma (i pretposlednja) sezona planetarno omiljene serije „Igra prestola“ imati manji broj epizoda od uobičajenog (ali, zato jednoiposatnih!) i početi nešto kasnije, fanovi (ili pre-fanatici) su se zabrinuli. Kako preživeti do 16. jula? Ipak, vreme prolazi nezavisno od naših dobacivanja, požurivanja i kletvi koje mu upućujemo, pa se tako i datum premijere uveliko primakao. Promo-fotografije i prvi trejleri uzburkali su nestrpljive krugove poštovalaca, počela su očekivana nagađanja, teorije se razigrale, a mnogi privode kraju maratonsko „obnavljanje gradiva“. Pošto ste i sami, pretpostavljam, od onih koji željno iščekuju zvuke poznate uvodne špice, dobrodošli na još jednu pripremnu turu odbrojavanja i prisećanja!

субота, 24. јун 2017.

Subota sa knjigom: “Izazivam te!” upitnik

piše: Isidora Đolović

Baš kada sam pomislila da je na planu čitalačkih navika već sve rečeno, iskrsao je još jedan upitnik koji se, mada sadrži nekoliko od ranije ponovljenih stavki, zasniva na pojedinim novim, a zanimljivim pitanjima. Pretpostavljam da njegov neobični naziv dolazi od tri početna uslova koje bi ispitanici morali da ispune, a ta pravila glase:

*MORAŠ DA BUDEŠ ISKREN/A,
*NE MOŽEŠ DA NE ODGOVORIŠ NA PITANJE,
*MORAŠ DA “TAGUJEŠ” BAR JOŠ ČETVORO LJUDI.
Odmah ću reći, iz opravdanih razloga kršim poslednja dva. Naime, s obzirom da poprilično kasnim u odnosu na vreme aktuelnosti ankete (kako su na nju odgovarale Sandra, Ivana, Sara i Kaća, čitajte na ostavljenim linkovima), zaista više nemam koga da „tagujem“! Ipak, svakako sam se zabavila kroz upoznavanje njihovih čitalačkih navika i opredeljenja, a podrazumeva se da ste i vi slobodni da komentarišete i izrazite svoje stavove. I drugo, bila sam primorana da ipak izostavim jedno od ponuđenih pitanja, pošto se naprosto nije uklapalo – reč je o stavki koja se odnosi na Dena Brauna (uzgred, pitanje za neznanog sastavljača, zašto baš ovaj autor?). Odgovor je kratak i dajem ga odmah: ne, nisam čitala ništa od dotičnog pisca, niti planiram. Naposletku, u jedno ne morate sumnjati, a to je (na prvom mestu tražena) iskrenost pri izricanju bilo kog mišljenja. Do sada ste ionako već navikli na to kao imperativ u svemu što pišem, makar mi išlo i na štetu, a naročito ne vidim razlog da se bude neiskren prilikom opuštene govorancije o nečemu što volimo, knjigama. Pa, da počnem!

среда, 21. јун 2017.

Ritam (Beo)grada

piše: Isidora Đolović

Pored toga što je zvanični, kalendarski početak leta, današnji datum (dvadeset prvi jun) obeležava se i kao međunarodni dan muzike – a leto i muzika nekako prirodno dolaze jedno sa drugim. Dodajmo tome još i, kao u mom slučaju, leto koje provodite u gradu, uz činjenicu da (za one koji znaju da osluškuju) ovakve sredine imaju i te kako specifičnu, sopstvenu buku/melodiku/ritmove i eto pogodne teme za povratničku raspevanu listu. Još od prošlogodišnje serije „sezonskih“ predloga (koje možete pogledati i poslušati OVDE), vrebam dobru priliku da muzici vratim značajan prostor na svojoj stranici, pa slušalačku priču otvaram odavno planiranom temom. 

субота, 17. јун 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Inherent Vice“ (2014)

piše: Isidora Đolović

Postoje određeni romani koji vas naprosto preplave svim mogućim utiscima, na onom sinestezijskom planu satkanom od zvukova i boja, pa vas takvom sugestivnošću lako prenesu u svoj svet. Ukoliko već niste upoznati sa delom i likom (što, istina, nije toliko teško, s obzirom da je autor preko četiri decenije u svojevoljnoj medijskoj ilegali) Tomasa Pinčona, trk na prikaz njegovog romana „V.“ (OVDE), tek da steknete predstavu o tome kakvo vas pripovedno obilje očekuje. Nakon tzv. izgubljene generacije, američku književnost sredine minulog veka obeležilo je stvaralaštvo lutajuće generacije Džeka Keruaka i njegovih „bitnika“, te Džeroma Selindžera i pomenutog Pinčona. Njihova literarna misija mogla bi se sažeti u znakoviti naslov Keruakovog najpoznatijeg romana – „Na putu“. Glavni likovi (neću reći junaci, pošto je diskutabilno koliko su im ovi ljudi zapravo suprotnost!) zgubidani, tragači za neznano čime, lutalice su sa kojima i mi prelazimo kilometre i kilometre duž severnoameričkog kontinenta, obijamo pragove, susrećemo neke neobične individue, upadamo u nezamislive nevolje. Svojim novijim delom, nazvanim „Skrivena mana“ (Inherent Vice, kod nas u izdanju „Čarobne knjige“), Pinčon čitaoce vraća u šezdesete, doslovno hipnotišući i time više nego verno prenoseći duh nezaboravne dekade. Ekranizacija je, uz roman, savršen predlog za upravo otpočele letnje dane, s obzirom da se priča odigrava pod suncem ili u hladu palmi sa obala Kalifornije. 

субота, 10. јун 2017.

Subota sa knjigom: „Nikadođija“

piše: Isidora Đolović

Jedan neobičan roman često prati gotovo podjednako čudna priča o njegovom poreklu. „Nikadođija“ (Neverwhere) je prvobitno zamišljena kao televizijska serija, koju je BBC 1996. godine naručio od autora „Zvezdane prašine“, „Koraline“, „Američkih bogova“ (kod nas ih je sve objavila „Laguna“). Sam rukopis nastaje uporedo sa uobličavanjem igranih epizoda, kojima Nil Gejmen i nije bio baš zadovoljan. Nameračivši se da, u inat svim (neophodnim?) skraćivanjima i prilagođavanjima koja su njegovoj ideji oduzimala deo po deo pune snage, kroz tekst nadoknadi svaki odbačeni segment, bacio se na pisanje knjige. Rezultat: dok za seriju danas mnogi i ne znaju, knjiga odmah po izlasku pobira brojne pohvale, oduševivši čitaoce različitih profila i interesovanja, udruženih ključnom sklonošću dobro osmišljenoj avanturi. Silazak u londonsko podzemlje time postaje neočekivano primamljiva turistička mogućnost!

недеља, 04. јун 2017.

Majski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7) “Asteriks i Obeliks 2: Misija Kleopatra” (Asterix and Obelix meet Cleopatra, 2002)

Svaka velika imperija ima „zlatno doba“ i neminovno opadanje, koje prethodi slomu. Ali, egipatska kraljica Kleopatra (Monika Beluči) se ne miri sa dekadencijom, naročito prepuštanjem prvenstva Rimu – pa stoga upućuje velikom Cezaru (Alain Chabat, ujedno i reditelj) specifičan izazov. Izgradnjom velelepne palate njemu u čast, dokazaće kako ovaj narod još uvek nije dao završnu reč, a sve valja obaviti u nemogućem roku od tri meseca. Cezar prihvata nagodbu, sa željom da pomalo ugodi kapricioznosti i gordosti lepe žene, istovremeno svestan minimalnih šansi da ga ona pobedi u ovom nadmetanju. Nadigravanje vladarskih ljubavnika najviše preti budućim izvršiocima radova, najpre glavnom arhitekti Numerobisu (Jamel Debbouze). Izabran kao mlađi i avangardniji, uslovljen je da nadprosečnom hitrinom i originalnošću izbegne čeljusti krokodila, koje mu se „smeše“ ukoliko ne završi zdanje u zadatom vremenskom periodu. 

субота, 03. јун 2017.

Subota sa knjigom: „Ahilov pev“

piše: Isidora Đolović

Da je, umesto „Troje“ Volfganga Petersena (koja će ostati upamćena kao jedno od većih skrnavljenja klasika od strane industrije pokretnih slika), nekim slučajem ekranizovan roman „Ahilov pev, kinematografija bi nesumnjivo bila bogatija za jedan biser. Doduše, pitanje je koliko bi se Holivud uopšte odvažio na hvatanje u koštac sa, mnogima i dalje problematičnim, viđenjem nekih od aspekata ovog mita. Ako ništa drugo, slobodno bi mogli da ostave Breda Pita u ulozi zlatokosog Ahila! Ipak, pošto su se odlučili za pojednostavljeno, limunadičasto interpretiranje „trojanskog scenarija“, barem je književnost dobila istinski vredno delo, čije je stvaranje autorku Medlin Miler zaokupljalo otprilike koliko je trajao i rat kog se dotiče. Decenija njene posvećenosti i vrednog rada iznedrila je priču o privrženosti, oholosti, bolu i junaštvu, vrlini i slabosti, a iznad svega čistoj ljubavi – bez koje, na kraju krajeva, nema heroizma, ni sećanja. 

среда, 31. мај 2017.

Svaštara, (s)redom: Maj

piše: Isidora Đolović

Da nije ljudi oko mene, koji se i sami vajkaju na sve primetnije, objektivno ubrzanje protoka vremena, ozbiljno bih se zabrinula što mi sa godinama kalendari sve više usavršavaju veštinu munjevitog „samootcepljivanja“ stranica. Dani se za tren oka pretvaraju u mesece, naročito kada vas nosi rutina svakodnevnice i, eto, koliko juče smo se odmarali za zimske praznike, a 2017. je već dogurala do polovine! Na pragu je leto, iako više nego ćudljiva klima čini sve da nam oteža bilo kakvu orijentaciju sa godišnjim dobima, koja se odavno ne smenjuju prepoznatljivom pravilnošću. Rekla bih da je vreme za novu dozu „minijatura“ na različite teme, koje su obeležile ovaj prelazni period.

недеља, 28. мај 2017.

Dizni-upitnik

piše: Isidora Đolović

Kada se Volt Dizni sa malim mišom Mortimerom, kome će nedugo potom promeniti ime u Miki, otisnuo u pustolovinu osvajanja sveta na parobrodu “Vili”, teško da je mogao zamisliti baš sve razmere omiljenosti, uticaja i slave koju će njegova zaostavština jednoga dana uživati. Kompanija, a danas uveliko imperija sa prepoznatljivim logoom prerasla je u istinsku fabriku snova, njegovo prezime postalo sinonim za detinjstvo, radosne uspomene i doživotnu ljubav namenjenu svim generacijama, a možda pre i iznad svega za – dugovečnost. U međuvremenu, animirani filmovi su se razvijali, sticali sve veću popularnost, postajali brojniji i bolji, a „Dizni“ studio, koji je pionirski prokrčio put svima ostalima, uprkos novosticanoj konkurenciji ostaje superioran. Naravno, danas se sve klasične vrednosti nekritički, ili možda prekritički podvrgavaju učitavanjima podteksta i skrivenih simbola, pa ni Dizni nije izuzetak, ali bila sva naknadna uočavanja opscenih, problematičnih, kontroverznih detalja (sasvim) opravdana ili ne, ne dam da mi kvare lepa sećanja, plemenite pouke, nezaboravne slike iz detinjstva. Njima je posvećen današnji upitnik. Ivana mi je „čitala misli“ i njene odgovore na temu možete pogledati OVDE.

субота, 27. мај 2017.

Subota sa knjigom: „Obitelj“

piše: Isidora Đolović

Možda će neke druge velike priče obeležiti doba u kome živimo, ali totalitarizam i njegova brojna lica svakako su to učinili veku za nama. Dok se o nacizmu otvoreno i često pisalo, staljinistički logori i njihove manje replike (poput ovdašnjeg Golog otoka) veoma dugo su predstavljali tabu-temu. Našem čitalaštvu su njihova vrata odškrinuli kontroverzna Kišova zbirka „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i prevodi Nobelovca Aleksandra Solženjicina (prvenstveno „Jedan dan Ivana Denisoviča“ i „Arhipelag Gulag“), a danas se o tim strašnim primerima represije već znatno slobodnije govori. Iz ugla jednog od najinteresantnijih savremenih ruskih autora, uvek dragog gosta Beograda i sve popularnije pojave u svetu književnosti, Zahara Prilepina, svi ti zatvoreni, još uvek nedovoljno ispitani svetovi dobijaju novu stravično-potresnu dimenziju. Izuzetno dobre reakcije na roman ”Obitelj” (2014, kod nas preveo i objavio Samizdat B92), uz brojne nagrade, govore u prilog oceni kritike kako je reč o njegovom do sada najambicioznijem i najboljem delu.

субота, 20. мај 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „The name of the rose“ (1986)

piše: Isidora Đolović

I ove subote, posvećene filmskim adaptacijama književnih dela, ostajemo u „mračnom srednjem veku“, s tim što će tema biti jedan moderni klasik. Reč je o romanu „Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980), nastalom iz pera velikog erudite Umberta Eka, a viđenom kroz kameru sineaste Žan-Žaka Anoa (čije je ostvarenje „The Lover“ otvorilo rubriku, OVDE). Svetski bestseler, istovremeno sjajno prihvaćen od poslovično zahtevnih kritičara i teoretičara, na veliko platno je pretočen pre tri decenije, u italijansko-francusko-nemačkoj koprodukciji, sa zvučnim imenima vodeće glumačke postave i veoma kvalitetno sprovedenom zamišlju. Ano je, ne skrivajući ambiciju da dostojno prenese, već sam po sebi zahtevan roman u domen pokretnih slika, izjavljivao kako se rado prihvatio poduhvata, uveren da je dorastao izazovu. Rezultat je, uprkos slaboj zaradi na američkim blagajnama i, u populističkom smislu, nedovoljnom odjeku, film koji vrlo brzo stiče kultni status, veoma omiljen širom Evrope i, gotovo u onoj meri u kojoj je to većina Ekovih romana, izazovno-podsticajan za publiku. Odmah naglašavam, neću otkriti kako se priča razvija i završava, nema nagoveštaja o identitetu ubice, pa možete čitati bez brige.

уторак, 16. мај 2017.

Sto godina utopljene duše

piše: Isidora Đolović

Veliki pesnik malog opusa, značajni „međaš“ srpske književnosti, velika zagonetka i pored neprekidnog interesovanja proučavalaca poezije, veliko ogrešenje Jovana Skerlića, veliki medijum s one strane pogleda - sve ove odredbe bi moglo sadržati predstavljanje Vladislava Petkovića Disa (1880-1917), pesnika čija se tragična zvezda ugasila tačno vek unazad, u vodama Jonskog mora.
Početak XX stoleća za Srbiju je označio nekoliko godina zatišja, uokvirenih dramatičnim događajima. Između dinastičkog prevrata u krvavoj majskoj noći i konačnih borbi za oslobođenje sa tipično balkanskim obrtom, smestio se period nade, ubrzanog razvoja i prosperiteta, ali i pratećih razočaranja. U svakom slučaju, otvoreno je novo poglavlje epohe, veze sa svetom su obnovljene i ojačane, a u pogledu umetnosti zabeleženo “zlatno doba” dominirajuće moderne. Nova usmerenja i uzori, svežina izraza i ideja, polemike kao rezultat kreativnog šarenila - sve to je odražavalo duh vremena. Bilo je to doba u kome mnogi stvaraju i za sve postoji mesto na otvorenom literarnom polju.

недеља, 14. мај 2017.

“Black sails” (2014)

komentariše: Isidora Đolović
U čemu se krije privlačnost gusarskog načina života, romantizovane slike kojoj su vekovima doprinosili različiti vidovi umetničkog izraza? Stvarajući, danas već sasvim određen, katalog karakteristika, oblikovali su našu predstavu o ljudima opisivanim kao „strah i trepet na talasima“. Počev od Salgarijevih, Vernovih i Stivensonovih romana; preko stripova o Korto Maltezeu i crtanog filma „Petar Pan“; stila/imidža muzičkih grupa „Adam and the Ants“ i „Running wild“; pa sve do franšize „Pirati sa Kariba“ ili Martinovih Grejdžoja, gusarska ikonografija sa podjednakom snagom pleni, intrigira i inspiriše kroz decenije. Verovatno se odgovor na uvodno pitanje krije u kombinaciji slobode, neustrašivosti, neobuzdanosti i egzotike, kakvu zamišljamo da je gusarenje podrazumevalo. Poput svih mitova prošlosti, faktografija i fikcija su se vremenom do neraskidivosti ukrstile, te je danas kažnjeničko hodanje po dasci, vratolomno veranje uz katarku, povez za nedostajuće oko ili zastava sa ukrštenim kostima, nerazdvojivo od npr. papagaja na ramenu, uživanja u rumu i konzumiranja usoljenog mesa. Pirati kao junaci literarnih ili filmskih ostvarenja uvek će imati svoju interesnu grupu, a čini se da ih je poslednjih godina pomalo zafalilo, u poplavi raznih superheroja i futurističkih akcionih vizija. Možda je za sve “kriv” kapetan  Džek Sperou, tek, kao neka vrsta reakcije, pojavila se serija koja vraća, mnogima možda i tek otkriva, fenomen čija intrigantnost ne zastareva.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...