недеља, 31. децембар 2017.

Vreme (pametnih) odluka

piše: Isidora Đolović

Sve i da nema (medijski, administrativno, psihološki) forsirane tenzije, koju od milošte zovemo „prazničnom euforijom“ – ne bi li ublažili njen efekat izazivanja neviđene panike – završnica jednog godišnjeg ciklusa neminovno je doba rezimiranja (ne)učinjenog, (ne)ostvarenog, (ne)planiranog. Na kraju svakog životnog poglavlja, bilo ono vešto ili neubedljivo ispisano, svetlim ili tamnim nijansama osenčeno, dobrim ili manje zadovoljavajućim događajima ispunjeno, osećamo potrebu da ga zatvorimo na pravi način i krenemo dalje sa svešću o tome. Zaista verujem kako ne postoje u pravom smislu reči loša iskustva, dokle god smo spremni da iz takvih situacija naučimo lekciju, izađemo jači, nešto mudriji, bolji. Ako toga nema, onda kao da ni (nemilog) iskustva uopšte nije bilo i može nam se tih sto jada i dalje obijati o glavu, pravićemo iste greške. Međutim, izvučemo li pouku, čak i prividno nazadovanje zapravo postaje – progres, pokret. Dok sve teče, postoji nada! Zato je ovo vreme donošenja odluka više nego važno i neophodno, naročito istrajemo li u njihovom sprovođenju i nakon što svečarsko raspoloženje „splasne“, trpeza se isprazni, a život vrati uobičajenim tokovima.

субота, 30. децембар 2017.

Subota sa knjigom: „Jedne zimske noći“

piše: Isidora Đolović

Sredinom osamdesetih, Jugoslaviju je potresao skandal upamćen kao “neo-naci žurka”, koju su sarajevski Gimnazijalci priredili u stanu uglednog šahiste Dimitrija Bjelice. Navodni idejni tvorac koncepta bila je njegova kći Isidora, danas poznata spisateljica, a čitav događaj rezultovao je selidbom porodice za Beograd, u gustom oblaku podignute prašine. Oko slične, isprva bezazlene igre društveno privilegovane mladeži, čije su neočekivane posledice skrenule na sebe negativnu pažnju poslovično paranoične vlasti, ispletena je i Montefjoreova romaneskna priča. Zarad očuvanja poretka, potrebno je nemilosrdno preduzeti mere kojih BAŠ NIKO ne sme biti pošteđen, bez obzira na uzrast, pol ili status. Jer, tako želi Instanca lično…
Cenjen istoričar, omiljeni romanopisac Sajmon Sibag Montefjore, odavno je i kod naše publike poznat kao stvaralac koji ume da na vrlo prijemčiv, živ i neakademski – a ipak dovoljno respektabilan način – predstavi značajne teme iz prošlosti. Autoru monografija “Jerusalim” i “Romanovi:1613-1918”, enciklopedije “101 heroj svetske istorije”, romana “Staljin: Dvor crvenog cara”, “Sašenjka” i “Nebo, u podne crveno” (svi prevedeni i objavljeni kod ovdašnjih izdavača) naročito su, kako izgleda, srcu bliske tzv. ruske teme. Izuzetak nije ni uzbudljiva knjiga “Jedne zimske noći” (orig. One night in winter; izdanje: Evro-book, 2013), priča smeštena u Sovjetski savez iz dana vladavine “druga Čeličnog”.

субота, 23. децембар 2017.

Subota sa knjigom: Čitalac pred sudom

piše: Isidora Đolović
Nekom slučajnošću se pogodilo (mada postoje ljudi koji će vas svesrdno uveravati kako slučajnosti NE postoje!) da smo prošlogodišnji ciklus subotnjih druženja sa knjigom zatvorili upitnikom o čitalačkim gresima (koji možete pogledati OVDE) – a skoro 365 dana kasnije, pred vama je donekle sličan. Naravno, samo donekle i to po činjenici da ponovo preispituje, krupnije ili sitnije, knjigoljubiteljske nepodopštine. Ovo izdanje upitnika, u drugim verzijama poznato kao „A Guilty Reader Book Tag“ (znajući moj stav o korišćenju engleskog bez preke potrebe, nadam se da ne zamerate što sam ipak rešila da parafraziram Petra Kočića!), moje blogodrugarice su već odavno objavile (linkovi ka njihovim verzijama slede: Sara, Kaća i Sandra). Pa, red bi bio da se pridružim i proverim u kojim se to stavkama mogu izjasniti kao kriva, po kojim tačkama (bibliofilske) optužnice, a gde mi čitalačka vrlina odoleva iskušenjima. Naposletku, jesam li zaslužila zatvor ili oslobađajuću presudu, odlučujete vi – u zavisnosti od toga koliko vam budu interesantni moji odgovori. Može?

субота, 16. децембар 2017.

Subota sa knjigom: „Devojke“

piše: Isidora Đolović

„Slatka ptica mladosti“ možda nikada nije pevala zanosnije, ali ni zlokobnije, nego šarenih šezdesetih – na toliko načina prekretničkih godina. Dokaz su mnogobrojni pokušaji da ih do danas, barem vizuelno, neki novi poklonici ožive i iznova učine modernim. Mada naslovom pre asocira na kakvu tinejdžersku razbibrigu sa „čik-lit“ predznakom, ili možda nešto odrasliju, urbanu verziju sličnu istoimenom TV-čedu Lene Danam i sitkomu „Seks i grad“, roman prvenac mlade američke autorke Eme Klajn, „Devojke“ (The Girls, Laguna, 2016), sasvim je drugačija priča. Uostalom, bolje osmotrene, njegove korice otkrivaju psihodelični potencijal, kroz krupni plan lica ženske osobe, većim delom pokrivenog „lenonkama“ (u čijim se staklima odražavaju prepoznatljive kalifornijske palme), blago čulno razdvojenih usana i sve kroz „purple haze“ izmaglicu. Šta krije ta pozivajuća dimna zavesa?

недеља, 10. децембар 2017.

Film za 7 dana: „Ana Karenjina – Sećanja Vronskog“ (2017)

komentariše: Isidora Đolović
režija: Karen Šahnazarov
scenario: Karen Šahnazarov, Jurij Potenko
uloge: Jelisaveta Bojarskaja, Maks Matvejev, Vitalij Kiščenko
pogledano: 15. XI u bioskopu “Tuckwood”
trajanje: 138 minuta
- prema romanu Lava Nikolajeviča Tolstoja “Ana Karenjina i zbirci “Priče o Japanskom ratu” Vikentija Veresaeva.

Nije nimalo jednostavno na nov način ispričati staro, ali povremeno na takav izazov bude uspešno odgovoreno. Iako je Rajevski, istorijski prototip za lik grofa Vronskog, poginuo upravo u našim krajevima – gde se kod Tolstoja i zaputio na kraju romana, reditelj/koscenarista Šahnazarov odlučio je da mu pruži drugu šansu. Ona se sastoji upravo u prilici da (nam) ispripoveda svoju stranu događaja, iznese lični udeo u književnoj aferi milenijuma. I zaista, Anin ljubavnik je isto onako slab, kolebljiv, otužan, apsolutno mizeran u odnosu na svoju lepšu, jaču, tragičniju i toliko komplikovaniju polovinu – ali, osetićemo, do kraja, barem deo empatije. Jer, ovo je svojevrsna odbrana Aleksejeva – pred sudom vremena, ljubavi i, naravno, mladog (Serjože) Karenjina. Vronski tu uspeva da zasluži iskupljenje, za kojim decenijama traga kroz sve te mahnite, ruske i tuđe ratove, začikavajući sudbinu baš kao što je usred kartanja sa saborcima i dospeo na udar granate, pa u poljsku bolnicu.

субота, 09. децембар 2017.

Subota sa knjigom: „Kruso“

piše: Isidora Đolović

Oslanjanje na književnu tradiciju neminovna je, a mnogim savremenim piscima i omiljena „igra“, pa se čak i kada (naizgled) ne zalazi u dubinu i služi samo kao izvor evokativne, zanimljive ovlašne inspiracije, praćenje njenih tragova pokazuje kao zabavno i zaokupljajuće. Između ostalog, razlog je taj što nas podstiče da na više nivoa razmatramo pozajmljeno, uspostavljenu simboliku i skrivenu poruku koja nam se tim postupkom upućuje.
Debitantski roman Luca Zajlera (originalni naslov „Kruso“, izdavač Laguna, 2016), nagrađen „Nemačkim književnim priznanjem“ za 2014. godinu, od strane kritike proglašen je prvim savremenim pandanom Manovom „Čarobnom bregu“, po svojoj ludoj složenosti. Jasna intertekstualna veza sa Danijelom Defoom, u vidu naslova i nadimka jednog od ključnih protagonista, ali i ostrvskog ambijenta, samo je prvi u nizu, površinski signal. Priča, zapravo, zadire mnogo dublje – od modernoj Nemačkoj prelomne 1989. godine, do naših dana, preispitujući sve dramatične oblike ispoljavanja čovekove slobode i vidove potrage za njom.

недеља, 03. децембар 2017.

Novembarski pregled: Film za 7 dana

komentariše: Isidora Đolović

Ovog meseca, rubrika koja uskoro zaokružuje pun godišnji krug (neočekivano dugo trajući, uzevši u obzir da je isprva bila tek praznični rezime odgledanih filmova, sa ciljem da se ispuni trenutna praznina na blogu; hvala svima koji su pokazali zanimanje za ovakav vid teksta i svojim komentarima ga, eto, održavali aktivnim!) izgledaće nešto drugačije. Razlog je, nadam se,  opravdan: pošto sam se početkom oktobra preselila (oktobarski filmski pregled sam, upravo imajući u vidu mogućnost zaposlenja, pripremila mesec dana unapred) i nemam laptop, televizor, a ni toliko slobodnog vremena, pa samim tim ni mogućnosti da pratim filmove i serije kao do sada, do daljeg će i izveštaji o njima biti (na moju veliku žalost) nešto oskudniji. Ali, bez brige!

Shvativši da je svakom od nas potreban predah, pritom koristeći činjenicu da sam ponovo u Beogradu, samim tim i žiži brojnih zbivanja, odlučila sam da se aktiviram i posetim što više besplatnih ili povoljnih dešavanja. To će uključivati pozorište, koncerte, književne večeri i – bioskop! Dokazavši sebi da toliko mogu i moram da izdvojim, a neophodno je i zbog psihičke relaksacije, na svoju veliku radost vratila sam se nekada toliko dragoj zanimaciji. Otkrivši da bioskop “Tuckwood” svake srede daje popust od 270 dinara na sve projekcije, uvela sam mali ritual zadovoljštine, koji sam nazvala Bioskopska sreda iliti Film na 7 dana. Posle radnog vremena, zaputim se ka Ulici Kneza Miloša i kancelarijsku monotoniju zamenim šarenilom plakata, mirisom kokica, uzbudljivim povratkom u detinjstvo i nezamenljivim doživljajem gledanja filma na velikom platnu. 

U novembru sam odgledala svega par ostvarenja, ali kakvih! Pošto se rezime svakog pojedinačnog dužinom malo “oteo kontroli”, u narednim vikendima dobijate njihove prikaze, a za dalje ćemo videti. Već sam zabeležila interesantne naslove koje bih volela da pogledam u decembru, a do tada, za početak:

„Ubistvo u Orijent ekspresu“ (2017)

субота, 02. децембар 2017.

Subota sa knjigom: „Pusti pravog da uđe“

piše: Isidora Đolović

Davnoj prošlosti pripadaju vremena kada je Sava Savanović uznemiravao seljane iz Glišićeve pripovetke. Biće čije smo ime darovali mnogim svetskim jezicima – vampir, u međuvremenu je izgubilo isključivo zverske, životinjske odlike, postavši čak zavodljivo, mistično i nadasve popularno. Tome su uveliko doprineli filmski stvaraoci, pa iako „Leptirica“ još uvek drži poziciju našeg najstrašnijeg horor-filma, odavno su zahvaljujući (često slobodnijim) ekranizacijama „krvopijskih“ priča Brema Stokera, En Rajs, a posebno među omladinom popularne Stefani Mejer, današnji vampiri polom, izgledom, ponašanjem prilagođeniji očekivanjima, mahom maloletnog, tržišta. To je istovremeno svojevrsni „mač sa dve oštrice“, s obzirom da unapred stvara predubeđenja i u isti koš nepravedno svrstava dela sa, ponekad, potpuno drugačijom vrednošću.
Prema romanu "Pusti pravog da uđe" švedskog autora Jona Ajvidea Lindkvista, prvi put objavljenom 2004. (a kod nas u izdanju Euro Giunti-ja, 2010, pri čemu je za prevod bio zadužen profesor Filološkog fakulteta, Dorijan Hajdu), snimljen je istoimeni film – i to u (kako je postalo običaj, primer je Lašonova sada-već-više-ne-trilogija Milenijum) dve verzije. Prva (i, slažu se mnogi, bolja) dolazi iz matične države – Let the right one in (2008), dok je druga američka i zove se Let me in (2010). Verovatno su mnogi najpre čuli za neku od ove dve ekranizacije, ali, književni uzor je, kako biva, ipak posebna tema.

субота, 25. новембар 2017.

Subota sa knjigom: „Mali čoveče, šta sada?“

piše: Isidora Đolović

Naiđu tako dani kada vam neke knjige padnu kao so – ili melem, na ranu, u zavisnosti od toga kako prepoznavanje opisanih situacija deluje, utešno ili obeshrabrujuće. I ne bih znala da kažem koliko je alarmantno što se veliki broj događaja iz današnje Srbije, kao u ogledalu, odražava na stranicama romana smeštenog  u Nemačkoj uoči Hitlerovog dolaska na vlast – ali, sličnosti su neporecive i hajde, recimo, slučajne. Ne i manje uznemirujuće.
Postoje određene literarne tvorevine koje vam tako dođu kao poručene u nekom mučnom periodu, kada  se čini da društveno ustrojstvo „lomi“ i nemilosrdno sputava svaki pokušaj da se opstane, izbori za pristojan i nezavisan život. Hans Falada (pseudonim Rudolfa Dicena, čoveka ništa manje romaneskno živopisne biografije) ne samo da je pronicljivo i verno ocrtao postojanje u tmurnim, kriznim danima prednacističke Nemačke, već ostavlja i sliku borbe za golu egzistenciju u bilo kom dobu i području. Njegov roman Mali čoveče, šta sada?“(Laguna, 2015; originalno Kleiner Mann – was nun?) naslovom postavlja pitanje nečega sa čim se većina može poistovetiti i lako prepoznati strepnju: neizvesnosti pred budućnošću. Takođe, tematizuje  probleme kroz koje još uvek prolazimo: bezuspešno lutanje od jednog do drugog posla, presabiranje mesečnih prihoda i rashoda, pojava kao što su štednja, kirije i stanodavci, šalteri i žalbe, biroi... što ga, uz živopisne junake (kako glavne, tako i epizodiste), zanimljive dijaloge, empatijsko povezivanje sa protagonistima, čini više nego aktuelnim.

субота, 18. новембар 2017.

Subota sa knjigom: Jesenji knjiški upitnik


piše: Isidora Đolović

Prošlo je poprilično vremena od poslednjeg, ovde objavljenog, upitnika, pa je tako na red došao jedan sasvim prikladan – “sezonski”. Ne znam kakav je drugima utisak i osećaj, ali meni se jesen oduvek činila kao savršeno godišnje doba za druženje sa knjigom (namerno ne kažem “pravo”, jer smatram da je uvek dobro vreme za čitanje!). Pretpostavljam da su mnogi, združeni faktori uticali na to: dolaskom jeseni počinju školska i akademska godina, održavaju se veliki međunarodni sajmovi knjiga, otvaraju sezone kulturnih smotri i manifestacija, a s obzirom na sve hladnije i kraće dane, nekako prirodno „stremimo“ prema ušuškanosti u zatvorenim, toplim prostorijama i mirnom bavljenju sopstvenim misaonim, intelektualnim sveto(vi)m(a). Jesenja melanholija, koja nas zasigurno ni ove godine uglavnom nije zaobišla, takođe nepogrešivo korespondira sa sadržajem između korica: bilo da je njime lečimo ili pojačavamo.
Zato predlažem da se, ukoliko volite da imate odgovarajuću muzičku podlogu uz književne teme, prisetimo prošlogodišnje jesenje plejliste i malo pozabavimo tipičnom literaturom ovog perioda -  ili barem onom koju tako doživljava moja malenkost. Izuzetno zanimljivu „anketu“, sa predivno formulisanim pitanjima, preuzela sam od naše Ivane. Ovom prilikom joj zahvaljujem na uobičajenoj, nepogrešivoj inspiraciji, a Sari i Kaći  na odgovorima koje mi je bilo veoma zabavno čitati (što i vama preporučujem, klikom na postavljene linkove u imenima). 

субота, 11. новембар 2017.

Subota sa knjigom: Čitanje kao lek


piše (i patetiše): Isidora Đolović

Živeti u Beogradu je mnogo lepo. Preživljavati nije prijatno – kamoli lepo, nigde, a pogotovo je teško i neprijatno u tako velikim sredinama. Istina, Guns- i u čuvenoj pesmi konstatuju:Nothing lasts forever, even cold november rain“, ali na kraju tog spota (one produžene verzije) nevesta umire. I jeste, citat Erika Drejvena iz „Vrane“ dosta ohrabrujuće glasi: „It can't rain all the time“ – pa, ipak, znamo kako je Brendon Li završio na snimanju istog filma. I kako god okrenuli, preživi se ili ne, odnosno, živite ili preživljavate – već prema mogućnostima ili izboru.
Ipak, strategije preživljavanja su, uočio je to još Ivo Andrić, veoma bliske strategijama pripovedanja. Iz dana u dan, vraćajući se sa posla hladnom, pustom stanu i praznih džepova, a glave pune briga i iscrpljena (prvenstveno pshički) dugo priželjkivanom „samostalnošću“, hvatam se papira i olovke kao utehe. Beležim u prolazu uhvaćene slike i sličice, svetle trenutke velegradske gungule, vinjete koje vraćaju nadu. Nižem spisak razloga ZA, argumenata da se istraje u borbi, ne podlegne strahu i trenutno lošoj fazi, da se ne odustane. Ređam ih, kao motivaciju i podstrek, slično Šeherezadi zagovarajući samu sebe, pričom i (posle, čitanjem) produžujući život!

недеља, 05. новембар 2017.

Oktobarski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. „Druga knjiga o džungli: Moglijeva priča“ (The Jungle book: Mowgli's story, 1998)

Nije se dugo čekalo na nastavak filmske priče o dečaku odgajanom u divljini, uz opasne životinje i daleko od civilizacije kao urođenog okruženja. Poneseni uspehom četiri godine ranije snimljene ekranizacije Kiplingove istoimene zbirke priča, a „živom“ verzijom omiljenog crtaća, Diznijeva radionica se ponovo aktivirala da ponudi povratak, nekoliko godina pre radnje iz igranog filma (u kome su oduševili veoma mlada Lena Hidi i Džejson Skot Li). Nažalost, polet ne biva uvek nagrađen jednakom merom, pa je tako konačni rezultat ove poluanimirane (i možda prebrzo realizovane) avanture vrlo loš. Zapravo, skoro pa katastrofalan, čak i za pojmove bezazlenog dečjeg gledališta koje obično i ne traži mnogo od isporučene doze maštarija.

субота, 04. новембар 2017.

Subota sa knjigom: „Tajna nemuštog jezika“


piše: Isidora Đolović

Drugi deo priče o dečaku Miki, "Tajna nemuštog jezika", nadovezuje se na čudesno leto u kome je sklopio poznanstva sa magičnim bićima i doživeo brojne avanture (opisane u knjizi “Zelenbabini darovi”, o kojoj možete čitati OVDE). Jesenji polazak u peti razred donosi sezonske mirise pečene paprike, domaćeg džema i sutonskih magli, a našem drugaru mnoge izazove uklapanja u novi školski poredak. Razredna, nastavnica biologije zvana Ameba, ima razumevanja, ali i brine zbog očiglednog neuklapanja svog đaka u sredinu. Odeljenske siledžije mu, naprotiv, tek pripremaju nove podvale. Povrh svega, njegov ljubimac – kornjača Paun, sve teže podnosi nemogućnost sporazumevanja sa Mikom. Sposobnost govora žrtvovao je prilici da vidi sveta, krajem prethodne pustolovine, a sada mu to pričinjava mnogo muka. Kako upozoriti prijatelja na zaveru dečaka iz zadnje klupe i sačuvati mu dostojanstvo, a istovremeno ne dovesti sebe u opasnost (obelodanjivanjem čarobnih moći)?

субота, 28. октобар 2017.

Subota sa knjigom: "Godišnja doba"

piše: Isidora Đolović

Stiven King je jedan od autora koji mi je godinama, na žalost i sramotu, strpljivo tavorio na listi čekanja. Ne, nisam mislila da je izvikan ili precenjen, uprkos nadaleko čuvenoj produktivnosti, broju ekranizacija njegove proze, omiljenosti među fanovima horora i fantastike, kao i činjenici da je postao sinonim za ove žanrove. Uvek sam verovala preporukama i utiscima oduševljene armije Kingovih obožavalaca, ali istovremeno pomalo svesno zazirala od upuštanja u avanturu. Odmah da naglasim, nisam ljubitelj horora ni na velikom platnu niti u štampanom formatu, izuzmemo li gotske priče i dobru, staru psihološku jezu. Samim tim, "Keri", "To", "Groblje kućnih ljubimaca" otpali su u samom startu. "Dalas 63", "Zelena milja", "Mizeri" i, naravno, "Godišnja doba" već su bili znatno prihvatljivije opcije, naročito s obzirom na to da sam uveliko upoznata sa filmskim adaptacijama, a one koje sam odgledala izuzetno volim.
Trebalo je, ipak, da prođe neko vreme i da ljubaznošću svoje drage koleginice Sanje Koledin (slobodno mogu reći - zaljubljenika i zaluđenika, samim tim izuzetnog poznavaoca (i kolekcionara) Kingovog opusa) u moje ruke pre par dana napokon dođe zbirka od četiri, sasvim različite, ali jednako izuzetne pripovetke/kraća romana, pod nazivom "Godišnja doba". Provela sam vikend u bezuspešnim pokušajima da se odvojim od svake priče, koliko god mi ponekad istovremeno bilo istinski teško, mučno da ronim kroz nezadrživu bujicu pripovedanja što me povukla i nosila do zadnje korice. 

среда, 25. октобар 2017.

Kad mastilo sazre u krv: Milutin Bojić, vek sećanja

priredila: Isidora Đolović

Navršava se stogodišnjica prvog prošlovekovnog sukoba koji je, zbog svojih razmera i surovosti, nazvan Velikim ratom. Kao što su u mirnodopskim uslovima opevali sjaj i bedu života, mnogi književnici su podelili sudbinu naroda i doprineli večitom spomenu na godine stradanja, herojstva i smrti. Ovo je priča o jednom od njih.
Rodio se u Beogradu, 7.maja 1892. Roditelji Jovan i Sofija, oboje iz zanatlijskih vojvođanskih porodica, posvetili su mnogo ljubavi i pažnje svojoj petorci, u kojoj je Milutin bio najstariji. Knjige, patriotizam i sloboda ga zanose od školskih dana - bio je vredan, inteligentan i nadaren, uz svesrdnu podršku porodice stvarao mnogo i brzo. Pod utiskom aneksione krize, 1909. je formiran bataljon učenika Realke, a jedan od njih šezdeset dvojice bio je i mladi Bojić. Postaje član studentskog kluba „Pijemont“ i dopisnik istoimenog lista koji je podsticao zbližavanje Južnih Slovena. Zbog toga će, kao i Uskoković, biti tužan i ogorčen bratoubilačkim ratom sa Bugarima. Njegov rano razvijeni, veliki talenat, predratna pesnička slava (pisao je i objavljivao poeziju, dramske tekstove, eseje, kritike i novinske reportaže) i uspesi, kao i snažan patriotski naboj, ublažili su bol i teškoće koje donosi očeva iznenadna smrt (1911). Balkanske ratove proveo je kao pisar u kancelariji XVIII rezervne bolnice.

субота, 21. октобар 2017.

Subota sa knjigom: "Beograd bez sna"

piše: Isidora Đolović

Ne volim, zaista ne volim da pišem negativne kritike, naročito kada su u pitanju ovdašnji autori, jer naprosto ne želim da dolazim u neprijatnu situaciju kada se dotični nađu lično prozvani ili povređeni zamerkama na račun samog dela. Međutim, niti je svaka knjiga dobra, niti se svaka knjiga može svideti svakome, a naročito je pošteno to priznati. Ovakve stranice, uostalom i služe da podelimo svoje utiske i argumentovano obrazložimo šta je to što nam se nije dopalo. Smatram i da piscima, pod uslovom da su operisani od uobičajene sujete, sve to može i te kako koristiti. Spremnost da napredujemo, učimo i budemo bolji nikada neće izgubiti na vrednosti, mislim se ja, ludi idealista...
Dejane Stojiljkoviću, izvinjavam se ovom prilikom, jer, "Konstantinovo raskršće" je barem bilo zanimljivo za čitanje, uprkos brojnim manama! Za "Beograd bez sna"(Laguna, 2017), nažalost, ne mogu to da kažem.

среда, 18. октобар 2017.

Crno-beli lažni svet

piše: Isidora Đolović

Već izvesno vreme ne pratim vesti, ne zamajavam se dnevnom dozom opšteg ludila, nemam kad da se nerviram zbog svih podsetnika na beznađe iz koga još uvek naslepo pokušavamo da napipamo izlaz. Svakodnevni, lični problemi su nadvladali, što ne znači da sam se pomirila sa društvenom situacijom ili da su se moji stavovi u tom pogledu promenili, jer, na kraju krajeva, privatne nevolje su u velikoj meri posledica onih kolektivnih. Borba sa anoreksijom, npr, ili višegodišnja depresija i anksioznost usled činjenice da na pragu tridesete (još jedan podatak sa kojim se, mada sebe već par godina unazad navikavam na to, očito ipak NISAM pomirila) do skora nisam videla nikakav pomak, ni perspektivu, koliko god da se borim i neštedimice zalažem. Ne žalim se na (nepostojeće) uslove koji su do toga doveli, iako se ne može ni poreći da društvena klima u Srbiji više ubija čoveka nego što leči. Dakle, skrenula sam pažnju na profesionalne i zdravstvene izazove, ali nijednog trenutka ne zaboravljam izvitoperenu atmosferu koja me okružuje. Samo što, eto, kada nešto isljučimo, barem trenutno i barem samo za nas prestaje da postoji. 

субота, 14. октобар 2017.

Subota sa knjigom: „Ubistvo u kapetan Mišinoj“

piše: Isidora Đolović

U šupljem stubu, na gradilištu u Kapetan Mišinoj ulici (Dorćol), pronađeno je beživotno telo bogate ruske emigrantkinje, Olge Ščedrine. Slučaj samoubistva dvadesetdevetogodišnje, lepe bogatašice, dodeljen je Krsti Pavloviću. Najmlađi islednik Kriminalističke uprave beogradske policije, zbog svojih moralnih skrupula prozvan „Kandilo“, nesuđeni je bogoslov, koji i dalje iz hobija peva u horu Crkve Ružice na Kalemegdanu. Prestonica te 1924. još uvek vida rane iz Velikog rata, ali i otvara kapije progresu, kome značajnim delom doprinose upravo slovenska braća sa istoka (tzv. “beli Rusi”).
Najveću zagonetku predstavlja činjenica da je mesto zločina, napušteni plac, donedavno bilo deo projekta izgradnje skupe, velelepne vile bračnog para Ščedrin. Najpre su se pojavili veći finansijski problemi, pa je Olgin suprug (inženjer i bivši carski oficir) ranjen - zatim proglašen nestalim, da bi  jedva pola godine kasnije, na zemljištu zavedenom pod njenim imenom, sama vlasnica navodno oduzela sebi život. Krsta sumnja u zvaničnu verziju, pa, iako su njegovi nadređeni bili jasni u zahtevu da rutinski obavi istragu, naslućuje nešto više i zlokobnije.

недеља, 08. октобар 2017.

Septembarski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. “Putovanje u središte Zemlje” (Journey to the center of the Earth, 2008)

Trevora Andersona (Brendan Frejzer) deset godina kroz snove proganja bratovljeva nesreća. Ispitujući vulkanska grotla i tektonske aktivnosti, Maks(vel) je nestao negde na Islandu. Samog Trevora kolege već ismevaju kao zaludnog utopistu, dok mu malobrojni studenti zevaju na predavanjima. Katedri koju je u Maksovu čast osnovao i održavao, usled zastoja u istraživanjima, sada je ugrožen opstanak.  Povrh svega, zaboravio je na dogovor sa snahom Elizabet, a pred vratima su mu već ona i trinaestogodišnji nećak. Naime, zbog predstojeće selidbe u Kanadu, dogovoreno je da Šon (Džoš Hačerson) provede deset dana kod strica, što je tipično rasejani naučnik-zanesenjak potpuno smetnuo s uma. Ni tinejdžer se preterano ne raduje „druženju“, ali dokle god su mu na raspolaganju igrice i televizija, biće podnošljivo.

субота, 07. октобар 2017.

Subota sa knjigom: „Trg Bokshagen“

piše: Isidora Đolović

Radnja romana „Trg Bokshagen“ (original. naslov: Boxhagener Platz, prevod i izdanje: Geopoetika, 2016), debitantskog proznog dela Torstena Šulca – autora nagrađivanih igranih i dokumentarnih filmova, smeštena je mahom na istoimenoj lokaciji u (tada) Istočnom Berlinu. Započinje buntovne 1968. godine, na Dan republike, što sa sobom odmah povlači niz (nama, danas) nepopravljivo zastarelih, pa i smešnih pojmova, poput Aleje Karla Marksa, svečane parade, školskih predmeta u skladu sa doktrinom „ispiranja mozga“...Glavni junak i ujedno narator, dečak Holger Jirgens, taj veliki državni praznik provodi sa bakom, u uobičajenoj poseti groblju, iako bi radije “pikao” loptu sa svojim drugovima, na trgu iz naslova. Udovoljavanje želji, bilo njegovoj ličnoj, bilo uslišenoj bakinoj, na svoj način predstavlja izvestan pritajeni prkos državnoj obavezi prisustva „veličanstvenom“ obeležavanju pobede nad fašizmom i početku jednog od najčudnijih eksperimenata u istoriji minulog veka.

субота, 30. септембар 2017.

Subota sa knjigom: Lektira – zašto (nam) je odbojna?

piše: Isidora Đolović

Septembar je doplovio do pristaništa prave jeseni, a sa njime i školska godina uveliko prilazi prvom tromesečju. Ukoliko nekim slučajem krajem prethodne i nisu dobili spisak literature  predviđene za obradu tokom narednog perioda, do sada su učenici osnovnih i srednjih škola sigurno već upoznati sa svime što ih čeka u naredna dva polugođa. Pravi je trenutak da prokomentarišemo famoznu školsku lektiru i uvek zanimljiv lični odnos koji gajimo prema njoj.

субота, 23. септембар 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije - „Crusoe“ (1989)

piše: Isidora Đolović

„Robinzon Kruso“, roman Danijela Defoa koji danas uglavnom svrstavaju među književnost za decu – iako to baš i nije s obzirom na pitanja kojih se dotiče (ropstvo, ljudožderstvo, asimilacija, dominacija bele rase, itd...što postaje više nego jasno kada mu se vratite u nekom kasnijem dobu, kao ja u okviru predmeta Roman XVIII veka, na studijama), jedna je od najuzbudljivijih i najomiljenijih priča svih vremena. Nastao kao nešto izmenjeno svedočanstvo o realnoj pustolovini mornara Aleksandra Selkirka, pokrenuo je modu tzv. robinzonijada iliti povesti brodolomnika, smeštenih na pusto ostvro i propraćenih brojnim izazovima preživljavanja u tim, vanrednim okolnostima. Prema tadašnjem običaju imenovanja dela po glavnom junaku, Kruso i ovde postaje sinonim za nekoga ko posle niza nedaća uspeva da se izbori za opstanak i izbavljenje, isključivo sopstvenom snagom volje, domišljatošću i izdržljivošću, potpomognutim sa tek nešto malo srećnih slučajnosti.

среда, 20. септембар 2017.

Zbogom, leto!

piše: Isidora Đolović

Čim okrenemo list na kalendaru, tako da nova stranica pokazuje septembar, prećutno smo se oprostili od leta i zakoračili u dug period obaveza (školskih, radnih), sve hladnijih, a kraćih dana obeleženih rastućom sumornošću. Mada kalendarski obuhvata još dobre tri nedelje, miholjsko leto ili, po američki, indian summer malo ko od nas zaista priznaje za ono pravo. Posmatramo ga kao produžetak već osetno zamirućih dana vreline, opuštenosti, nemilosrdne sunčeve snage – kao bonus koji nam je, eto, udeljen ne bi li se dostojno pozdravili sa odlazećim godišnjim dobom. U septembru često još dugo nosimo majice kratkih rukava i omiljene patike, vrućine su uobičajena pojava i sladoledi nisu uzeli godišnji odmor, ali, već to više nije ista toplina – a u prohladnom vazduhu se oseća miris dolazećih kiša. 
Užurbanost školaraca, vraćanje zakasnelih putnika sa letovanja, svuda rasporedi časova i obeležja novih početaka, neminovno nas podsećaju da je jednom razdoblju došao kraj, a svaki završetak budi određenu dozu nostalgije i tuge. Zbog toga je pozno leto sasvim adekvatan nagoveštaj one istinske, uveliko priznate i očekivane jesenje melanholije. Kasno, prezrelo, podseća na to da sve prolazi i da je, do naredne prilike, pred nama dugo, hladno, nepregledno vreme tišine i zatvorenosti.

субота, 16. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Leto kada sam naučila da letim“

piše: Isidora Đolović

Zamislite da vas, u inat svim planovima i alternativama koje ste spremili za najduži raspust, roditelji spakuju u autobus! Putovaćete sa babom koja nesnosno „testeriše“ (= hrče), torbom pretovarenom hranom – uključujući i kiselo mleko, jastukom koji je zakrčio prolaz između sedišta...Bez prava žalbe, šalju vas na Hvar, pritom propisno izblamiraju ispraćanjem na stanici. Krenuli ste u pohode babinom zavičaju i sestri, nona Luciji, koju vaša Marija nije videla duže od četvrt veka – prema tome, dramatične reakcije su unapred zagarantovane. Sada je to druga država, neko drugo vreme, a vas grizu komarci, nema Interneta i prosto zavidite starijem bratu, drugaricama, čak i psu ljubimcu, ma, svima koji su ostali kod kuće...

недеља, 10. септембар 2017.

Rezime sedme sezone „Game of Thrones“

komentariše: Isidora Đolović

Još jedno poglavlje sage Džordža R.R.Martina o fiktivnom kontinentu Vesteros i njegovim (sve manje skrivenim) čudesima, prepredenim ili časnim stanovnicima, međusobnim sukobima oko kobnog Gvozdenog prestola, zatvoreno je na samom izmaku avgusta. Sa bliženjem epiloga, svaki novi ciklus priče iščekuje se uz srazmerno više nestrpljenja i pompe, što autorskom timu postavlja dodatne izazove, donosi pojačanu odgovornost i podizanje lestvice kvaliteta koju valja dosegnuti. Koliko je i da li je ovim nepisanim zahtevima adekvatno odgovoreno, ostaje otvoreno pitanje. Sedma sezona proletela je toliko brzo da, zbog njene kratkoće, mnogi nisu ni stigli da primete brojne propuste i manjkavosti. Ili su jednostavno odlučili da ne cepidlače, kad je već tako malo preostalo do kraja. 
heroji sezone
Bila je do te mere sažeta i brza, da su se brojni „ubogi fanovi“ zadovoljili mrvicama, ne pitajući jel', možda, ipak moglo bolje? Toliko puna skoro neverovatnih, predugo anticipiranih susreta, da je malo ko, izgleda, doveo u pitanje način na koji se do određene tačke došlo - samo nek je tu! I naposletku, sameravana je u odnosu na petu i šestu, koje su bile najslabije, pa se pomalo zaboravilo na standarde postavljene tokom prve četiri sezone – kao vrhunaca koje, sve su prilike, više nikada neće uspeti da dosegne. Možda su Den i Dejv upravo na takve reakcije i računali, tek, Dragon ekspres je protutnjao ka Severu, a kada se doživljaj slegne i utisci splasnu, šta ostaje?

субота, 09. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Zelenbabini darovi“

piše: Isidora Đolović

Znate li možda šta su maljuci? A rusalke? Jeste li voleli narodne bajke i žalite li što ne poznajete dovoljno naša folklorna predanja? Da li pripadate predmilenijumskoj generaciji, koja pamti svet bez u ruke uguranih mobilnih telefona, laptop računara i članstva na društvenim mrežama već od ranih razreda osnovne škole? Možda ste i od mlađih, koji ne mogu ni da zamisle, a voleli bi da ga dožive, onako ispunjenog mirisom bakinih uštipaka, bazanjem po „neotkrivenim“ ćoškovima svoje gradske četvrti i mnogo „uradi sam“ dovijanja da osmisle dan? Je li vam potrebno da se iznova povežete sa detetom koje svako od nas, u izvesnoj meri, ostane do kraja života? I ono najbitnije, smatrate li da tzv. književnost za decu zapravo nema starosno ograničenje, već je samo drugačije shvatamo u različitim fazama našeg celoživotnog stasavanja? Ako je barem jedan odgovor „DA“, zakoračimo zajedno u duhovitu, inteligentnu, neodoljivo zabavnu priču i pokušajmo da se prisetimo kako izgleda verovati u fantastično, svim srcem. Na ulaznici stoji „Zelenbabini darovi“ (Kreativni centar, 2013), a osmislila ih je Ivana Nešić.

недеља, 03. септембар 2017.

Avgustovski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović


7. “Jedi, moli, voli” (Eat, pray, love; 2010)

Liz Gilbert (Džulija Roberts), na prvi pogled, ima sve što čini savremenu, uspešnu ženu: dobar posao, muža koji je voli i podržava, finansijsku stabilnost, karijeru, bogat društveni život. Međutim, ova Njujorčanka, pisac i novinar, duboko u sebi oseća kako se gubi u nedovoljnosti tog „izobilja“. Najpre donosi odluku da se razvede od Stivena (Bili Krudap), pa brzo započinje vezu sa mladim glumcem Dejvidom (Džejms Franko), a kada i druga emotivna pustolovina počne da joj izaziva nemir, setiće se „proročanstva“ koje je pre izvesnog vremena dobila na Baliju, od iscelitelja po imenu Ketut. Liz odlučuje da narednih godinu dana posveti spajanju svog rasutog života u celinu, tragajući za promenom i samostalnošću. Njena tri odredišta biće Italija, Indija i Indonezija, a ciljevi (za svako mesto ponaosob): fizičko, duhovno i emotivno samoisceljenje. Na svom putu, Liz mora naučiti da oprosti sebi, ostavi u prošlosti loša iskustva, a pre svega se zavoli i ostvari sklad sa sopstvenim bićem, onda i svetom. 

субота, 02. септембар 2017.

Subota sa knjigom: „Ja mrzim Internet“

piše: Isidora Đolović

Koliko ste puta izgovorili naslovnu rečenicu? Jeste li od onih zabrinutih svime u šta se početna preimućstva korišćenja tehnologije i globalnog online-povezivanja, pretvoriše u međuvremenu? Smetaju li vam instant-znanje, nikad kraća ni manje održiva pažnja, svefejsbučko foliranje i ozbiljna zabluda u koju „Tvitter“-angažovanost, pod ruku sa „Instagram“-projekcijama stvarnosti, baca korisnike? Borite li se da održite balans pametne upotrebe, u eri masovne ZLOupotrebe svima dostupnog oruđa progresa ili oružja zaglupljivanja? Vidite li sliku širu od ekrana računara, tableta, „pametnog“ telefona? Dopire li vam misao dalje od „Wireless“ signala?

Bio vaš odgovor potvrdan ili odričan, uzmite u ruke knjigu ovako transparentnog, kategoričnog naslova – i pogledajte šta to ima da vam saopšti. Od uvodnog „upozorenja na sadržaj“, poslanica „licemernog“ autora Džareta Kobeka - „Ja mrzim Internet“ (I hate the Internet; prvobitno samizdat, roman je kod nas objavila Booka, 2017.), čitaocu se obraća odvažno, direktno i beskompromisno. Primamljivost i drskost su mu, uostalom, pribavile početnu popularnost i dobru reklamu, koje nisu izostale ni u slučaju ovdašnjeg prevoda.

недеља, 27. август 2017.

„World without end“ (2012)

komentariše: Isidora Đolović


Upravo u godini za koju su mnogi predviđali Apokalipsu iliti kraj sveta, stigao je „Svet bez kraja“(World without end), mini-serija iz osam epizoda (od po 45 minuta), nastavak takođe ekranizacije romana Kena Foleta, „Stubovi zemlje“. Sa njom sam vas prošle godine, negde baš u ovo doba, upoznala kroz dva teksta (možete ih čitati na sledećim linkovima: predstavljanje i analiza). Ipak, ne dajte se zavarati, jer ovo nadovezivanje odnosi se tek na prostor zbivanja, dok su ličnosti sasvim nove, vremenski kontekst takođe, pa dve serije nisu direktno povezane, ni gledanje jedne uslovljeno poznavanjem priče iz one druge. Međutim, ne može se reći ni da je teško zaobići ovu činjenicu. Teškoće koje prate svako ostvarenje označeno kao nastavak već uspešne priče, nisu zaobišle ni ovu adaptaciju Foletovog istorijskog romana, sa ponovljenim širokim zahvatom društvene slike XIV veka. Izgleda da je baš to ponovljeno bilo kobno po povratak u fiktivnu opatiju, oko čije se monumentalne katedrale ispredala prethodna storija. 

субота, 26. август 2017.

Subota sa knjigom: Letnji knjiški upitnik

piše: Isidora Đolović

Dok se najtoplije godišnje doba kruni i polako priprema za pakovanje kofera do naredne sezone, iskoristiću još aktuelne letnje dane za jedan tematski upitnik, pozajmljen od Sare. Doba raspusta, godišnjih odmora, putovanja ili opuštanja kod kuće, donosi nam određeni broj potpuno slobodnih sati – koje većina unapred planira da iskoristi za aktivnosti čijih se blagodeti tokom godine uglavnom odriče. Jedna od njih je, za mnoge, čitanje. Možda je „profesionalnim čitaocima“ poput mene (dakle, osobama usko povezanim, zahvaljujući struci, sa pisanom rečju – čije nam „konzumiranje“ predstavlja svakidašnju povlasticu, obavezu, razonodu i misiju, sve to zajedno) teško da poveruju, ali veliki broj ljudi i pored iskrene želje i volje, naprosto ne stiže da se posveti knjzi čak ni u prosečnoj meri. Zbog toga se odlazak na more, planinu ili selo, višečasovna vožnja do odabrane destinacije, dugo popodne kada je od nesnosne žege nemoguće promoliti nos dalje od ulaznih vrata, ili možda obično mirno veče na terasi sa opuštajućim pogledom, često pojavljuje kao jedinstvena prilika za nadoknadu propuštenog.

недеља, 20. август 2017.

„Desperate romantics“ (2009)

komentariše: Isidora Đolović


Kada sam pre izvesnog vremena pisala prikaz knjige “Ofelijina muza” Rite Kameron (koji možete pogledati OVDE), romansirane biografije Elizabet “Lizi” Sidal – jedne od najznačajnijih figura u devetnaestovekovnom slikarstvu, zainteresovala sam se za život ove izuzetne žene, ali i ostalih ličnosti koje su neraskidivo povezane sa njenim putevima, a čije sudbine pomenuti roman takođe opisuje. Tragajući za još podataka, saznala sam za postojanje novije kostimirane drame koja tematizuje upravo ovu priču, sa atraktivnom glumačkom ekipom i zanimljivim sinopsisom, tako da sam je odmah stavila na listu. Unapred sledi malo upozorenje: ostvarenje koje bismo mogli prevesti kao „Beznadežni romantičari“ (što smatram znatno srećnijim rešenjem od „Očajni...“, koje budi asocijaciju na „...domaćice“!) i nije baš za svakoga, pa ukoliko očekujete dokumentaristički pristup, velike su šanse da ćete biti razočarani. Naime, mini-serija iz produkcijske radionice televizije BBC 2, emitovana tokom leta 2009. u šest jednočasovnih epizoda, izazvala je podeljene reakcije kritike i publike. Istorijska nepouzdanost u određenim podacima, uz navodnu “neozbiljnost” oblikovanja glavnih likova, najviše je zamerana delu zasnovanom na (skoro pa) istoimenoj polustudiji istoričarke umetnosti Franny Moyle, čija je zapravo adaptacija – „Desperate romantics: The private lives of the Pre-Raphaelites“. Koliko opravdano, prosudićemo sami u nastavku teksta.

субота, 19. август 2017.

Subota sa knjigom: Ekranizacije – „A Midsummer Night's Dream“ (1999)

piše: Isidora Đolović

Kada mi zatraže preporuku za upoznavanje sa opusom Vilijema Šekspira, ali tako da im se, po mogućstvu, dogodi „ljubav pri prvom čitanju“ britanskog barda, nimalo se ne dvoumim u pogledu odgovora. „San letnje noći“ i „Ričard III“ su dela koja kod mene imaju apsolutno prvenstvo, mada „Hamlet“, „Magbet“, „Romeo i Julija“ ili „Otelo“ jesu očekivani, podrazumevajući izbor većine (i to sasvim zasluženo). Smatram da se, ipak, pomenuta dva primera, po jedan iz domena komediografskog i istorijske drame, izdvajaju svojom lepotom i slojevitošću, ali istovremeno reprezentativnošću. To su zaista divna svedočanstva o stvaralaštvu najvećeg dramskog pisca svih vremena, samim tim, prava je šteta ne pohvaliti ih u svakoj prilici, kako bi najzad izašla iz senke drugih, popularnijih Šekspirovih tekstova. Srećom, pozorišni svet i te kako zna da ih ceni, pa su postavke na „daskama koje život znače“ česte i raznovrsne, ali filmadžije se još uvek teško odlučuju da prihvate izazov.
Genije iz Stratforda je napisao više nego solidan broj komedija i većina je adaptirana za veliko platno, ali „San letnje noći“ ili „Snoviđenje u noć ivanjsku“ (u zavisnosti od prevoda na koji ste navikli) poseduje naročitu čaroliju, sugerisanu već samim naslovom. Činjenica da je u pitanju svojevrsna „predstava unutar predstave“, struktura koja se prstenasto širi, pruža joj izuzetan scenski potencijal. 

субота, 12. август 2017.

Subota sa knjigom: „Zavesti Ingrid Bergman“

piše: Isidora Đolović

Izraz poznata ličnost  zvuči pomalo ironično, budući da je to što o slavnima znamo često tek projekcija poslata od medija ili njih samih, jedna od preuzetih maski. Ono što žele da vidimo, to nam otkrivaju, nekad i manje. Pa ipak, upravo je prećutana, zatamnjena strana života ono što najviše intrigira, dok zanimanje raste sa inspirativnošću koju ličnost budi. Po prirodi stvari, tada smo prepušteni nagađanjima, domaštavanju po logici i oskudnim materijalnim tragovima. Izuzetak ne predstavlja ni priča o tajnoj ljubavi između legendarne glumice i ratnog fotografa, gotovo nedokumentovana, ali poznata i neporeknuta. Šta je sve, kako i na koji način dvoje izuzetnih ljudi privuklo jedno drugome, u ništa manje poetičnom okruženju i istorijskom trenutku? Uočivši potencijal teme, izazov da se kultne ličnosti ne oskrnave, a uspomene ne banalizuju jeftinim sentimentom, prihvaćen je u romanu Krisa Grinalga„Zavesti Ingrid Bergman“ (Seducing Ingrid Bergman, 2012), prevedenom i objavljenom u „Laguni“, 2013. godine. Grinlag je, inače, autor adaptiranog scenarija za igrani film „Koko Šanel i Igor Stravinski” iz 2009, što znači da mu problematika koje se latio nipošto nije strana.

недеља, 06. август 2017.

Julski pregled: 7 filmskih dana

komentariše: Isidora Đolović

7. “Ljubav je igra bez pravila” (All’s faire in love, 2009)
Kejt Miler (Kristina Riči) je završila visoku poslovnu školu, ali na razgovoru za zaposlenje u banci iznenada shvata kako uopšte ne želi da se time bavi – već je privlači karijera glumice. To pokazuje odmah, pred komisijom se (pre)svlačeći i iz sakoa “upadajući” u haljinu, nakon čega zove drugaricu Džo (Luiz Grifits) i prihvata njen poziv na godišnji renesansni vašar. Priglupi, a arogantni Vilijam Peperidž (Oven Bendžamin), igrač američkog fudbala i zvezda koledža, zbog sezone propušta većinu predavanja. Ovo mu, iz nekog razloga, prolazi kod svih sem gospodina (pazite sad!) Šokvortija, profesora književnosti. Ne nameravajući da mu tek tako da potpis, usloviće Vila volontiranjem na pomenutom vašaru, ne bi li time nadoknadio izostanke i overio semestar.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...