субота, 26. новембар 2016.

Subota sa knjigom: Klasik-upitnik

piše: Isidora Đolović

Novi književni “anketni listić”, preuzet sa Sandrinog bloga, čini se kao savršen izbor za ove hladne, jesenje dane. Njegov predmet, klasici, budi niz asocijacija na ušuškanost u fotelji, uz šolju čaja, dok se, ne mareći za kišu koja napolju rominja, ukrcavamo na plovidbu po nekim drugim svetovima i vremenima. Iako su pojedina pitanja, u nešto drugačije formulisanom vidu, već pokretana na mojoj stranici, nije suvišno još jednom se pozabaviti temom u celini. Naime, pojam klasik, koji bi svojim izvornim značenjem trebalo da garantuje stabilnost i nepogrešivost izbora, usled sve češće upotrebe postaje preko mere “rastegljiv” i, naposletku, možda pogrešno shvaćen.
Pa, ipak, kako ih zaista najviše volim, čitam i, recimo, poznajem - uključujući i moderna dela koja im stilski naginju - nisam spremna da otpišem klasike samo zato što ih se svako neodgovorno i nekažnjeno “hvata”. To je jedan od razloga zbog kojih sam se i opredelila za sledeći upitnik, a pre nego što krenem sa odgovorima, razmotrimo ukratko šta su to, zapravo, “klasici”?

Sigurno ste barem jednom prisustvovali razgovoru koji bi, slučajno ili namerno, u nekom trenutku skrenuo prema knjigama. I teško da se tom prilikom nije javio neki čitalac “isključivo (ruskih!) klasika”. Čast izuzecima, ali pošto priča nastavi da malo dublje zalazi u “problematiku”, obično se ispostavi kako je predstava dotičnih sagovornika o klasicima nikakva ili skromna. Čak je sve češće izjašnjavanje o “omiljenom žanru - klasicima”! Jedno je sigurno, deklarisati se kao “klasičar” ne samo što zvuči savršeno neutralno, nego uz osećaj da ste na sigurnom terenu ma s kim razgovarali, stvara i privid intelektualnosti, pa i svojevrsnog elitizma. Klasik je adut za kojim posežu svi oni koji bi da ostave bolji utisak nego što bi im obezbedilo iskreno, spontano priznanje ličnog (ne)ukusa. Pozivanje na klasik omogućava i pomalo razmetljivosti, uz pogled sa visine, ali i spas od eventualno “pogrešnog” odgovora na pitanje. Dakako, dovešće i do brojnih smešnih situacija, kada ga stave u službu pokondirenosti, snobizma, neukosti.

Pre svega, važno je razgraničiti koje kriterijume jedno književno delo treba da ispuni, ne bi li steklo pravo na ovo laskavo zvanje. Šta većina podrazumeva i zamišlja pod ovom rečju, a šta u stvari čini određenu knjigu KLASIKOM? I da li joj, baš kao u slučaju klasične muzike ili filmova “zlatnog doba Holivuda”, pripada neko od neslavnih određenja, poput: “poštujem, ali ne razumem”, “nepristupačno je i dosadno”, “za javno razmetanje, ne i privatno uživanje”? Jesu li klasici babaroga ili Metuzalem među knjigama, možda pandan devojci koju će nedorasli tip otkačiti pod izgovorom da je “suviše dobra za njega”?
Konsultujmo rečnik, a u njemu ćemo pronaći sledeća određenja pojma: “Klasik - 1. Opštepriznati stvaralac u kakvoj oblasti nauke ili umetnosti, onaj čije delo predstavlja trajni doprinos; 2. Istaknuti pisac antičkog doba; 3. Delo klasične, trajne vrednosti. Klasika - 1. Umetnička ili naučna opštepriznata dela; 2. Kulturna ostvarenja starih Grka i Rimljana; 3. Klasična muzika; 4. Nešto uobičajeno, dobro poznato, što se uvek ponavlja.” Isprva korišćen da označi stil u arhitekturi, poreklom ili inspirisanošću povezan sa antičkom tradicijom, termin se vremenom proširio na mnoge druge oblasti. Između ostalog, pružio je osnovu za ime i osnovne odlike čitave jedne epohe - klasicizma, čiji je stil težio upravo antičkoj uglačanosti i preciznosti. Ono što je ostalo zajedničko svim doživljajima klasike, na svakom mestu i u svakom vremenu, sledeće su karakteristike: neprolaznost, visoki kvalitet i status, trajnost, uzornost, ono najvrednije nasleđeno iz prošlosti.

Kada se radi o umetnosti pisane reči, klasičnim nazivamo i smatramo delo koje je, pre svega, odolelo zubu vremena, smenjivanja moda i merila vrednosti. Ono, po nepisanom pravilu, ispunjava jasne kriterijume, poseduje kvalitete neograničenog trajanja, primenljive u svakom razdoblju i okruženju, jer se tiču duboko i opšteljudskih tema, nedoumica, pitanja. Klasik je takođe i delo od čijeg nas nastanka i aktuelnosti odvaja barem stoleće - što, naravno, ne isključuje postojanje tzv. savremenih klasika, za koje sa izvesnom sigurnošću možemo predvideti ovu titulu u budućnosti. Do tada se, ipak, moramo ograničavati na dela nastala otprilike do prvih decenija XX veka, sve u zavisnosti od naroda kome pripadaju i tempa njegovog književnog razvoja (tako većina naših klasika, poput Andrića, Selimovića, Pekića, Kiša...stvara u decenijama nakon Drugog svetskog rata). 

Moje shvatanje klasika je: delo koje vreme nije pregazilo, čija se vrednost kroz vekove samo potvrđuje, koje ostaje izvan trenutnih moda, političkih podobnosti, kritičkih talasa shvatanja, ideologija....koje u sebi nosi univerzalne vrednosti, svevremene teme (jer, čovekova priroda i ljudske preokupacije su večito iste, samo se menja "istorijski dekor", samo kulise i kontekst epohe), dobar stil. Klasično je nešto što se ne dovodi ozbiljno u pitanje po vrednosti i uvek važi kao dobro. Zato mi je smešno što sada knjiga nakon tri godine postaje (reklamirana kao) "klasik" i već u prva dva meseca od objavljivanja dočeka pet izdanja. To je prava varka.
Nekoliko “naravoučenija”:

1. nije klasik sve što je staro;
2. ni čuveno/popularno;
3. a pogotovo ne (samo) rusko!

Zatim, NISTE najpametniji ako čitate “samo klasike”, jer je knjige pored “gutanja” potrebno i razumeti - što dalje podrazumeva otvorenost za sve literarne tokove, stare i nove, već u zavisnosti od slobodnog vremena i afiniteta. To što neka knjiga važi za klasik, NE ZNAČI da ne može biti dosadna, da nam se obavezno i bezuslovno mora svideti, niti da smo “ograničeni” ukoliko nekim slučajem nije tako. 

Ono što, međutim, ZNAČI, jeste da moramo poštovati njen dobar glas, koji su joj pribavili stariji, merodavniji, univerzalniji faktori nego što je naše pojedinačno i, ruku na srce, trenutkom kome pripadamo obeleženo mišljenje. Klasik se odlikuje lepim, sigurnim, pomalo arhaičnim stilom, koji je u određenom trenutku postavio obrazac pisanja, ustanovio izvesnu normu. Svetionik je iznad okeana vekova, u kome pliva mnoštvo stvaralaca sa svojim rukopisima, u nadi da će se jednom zasluženo dokopati obale. Naposletku, svaki je klasik tu iz opravdanog razloga, pa su pokušaji omalovažavanja ili podrivanja njegovog statusa naprosto posledica nečije egocentričnosti, nezrelosti ili priučenosti (najčešće svega toga udruženog) - a ne kritičkog pogleda na delo. U redu, pređimo na pitanja:

1.  Klasik kojem se pridaje mnogo pažnje, a koji se tebi ne sviđa

Već sam se izjasnila o ovome u ranijem “svi-vole-a-ja-ne” upitniku. Među retkim knjigama koje su nadugo i naširoko hvaljene, voljene, uzdizane, meni nikako da se omile Markesovih “Sto godina samoće” i Nabokovljeva “Lolita”. Dopunila bih odgovor i, npr. delima Isidore Sekulić i romanom “Kapetanova kći” A.S. Puškina.  Što se moje slavne imenjakinje tiče, nikada nisam uspela da zavolim nešto iz njenog opusa, možda su mi eseji još i najbliži, ali pripovetke, putopisi, romani - nema te sile! Od “Glavobolje” i sama dobih migrenu, a Sekulićkin stil je generalno suviše hladan, sterilan i beskrvan za moj ukus. Uvažavam je i poštujem činjenicu da je bila među prvim ženama-intelektualcima kod nas, dala nemerljiv doprinos “beogradskom stilu”, modernistima i rušenju malograđanskih predrasuda, ali, da sa ushićenjem i uživanjem čitam njena dela (kao što mnoge moje kolege, barem tako tvrde, padaju u trans), mislim da nikada neću moći. Da li je razlog i to što su mi roditelji dali ime po drugoj Isidori, plesačici Dankan-Jesenjinovoj, ne znam...A kada je reč o “Kapetanovoj kćeri”, moram naglasiti da preko svake mere obožavam Puškina, “Onjegin” mi je među najdražim delima i glavnim junacima svih vremena, pripovetke mogu da čitam u svako doba, poeme, poeziju...ali, pošto sam završila ovaj roman, jedini utisak bio mi je:”Šta ovo bi? Čemu fama?”

 2.  Period o kojem najradije čitaš
Najviše volim da čitam o devetnaestom veku, od samih početaka do njegove “produžene” krajnje granice, a to je (kako se obično uzima, u društveno-kulturološkom kontekstu) početak Prvog svetskog rata. S obzirom da je ovo dugo i uzbudljivo razdoblje nešto na šta sam se i profesionalno nameračila, ne čudi što i prilikom odabira knjiga “za razonodu” preferiram isto. Očarana sam uzbudljivošću i bogatstvom tog stoleća, smenama stilsko-umetničkih formacija (od romantizma, preko realizma, simbolizma, naturalizma, do moderne, secesije, bel-epoka), političkim p(re)okretima, ličnostima koje su je krasile...Smatram da je XIX vek bio najživopisnije, ako ne i najznačajnije razdoblje do sada. Osim ovog, obožavam i teme smeštene u XVI i XVII vek (tjudorovska Engleska i “zlatni vek” Luja XIV u Francuskoj), kada biram istorijsku fikciju, dok mi je u ostalim žanrovima drag međuratni period ’30-ih godina veka za nama.

3. Omiljena bajka

Ponekad pomislim kako mi je, iskreno, žao ljudi koji su “prerasli” bajke, pa pozivajući se na zrelost, racionalnost i iskustvo, smatraju verovanje u njih banalnim, čak štetnim. Uglavnom takvi i književnost diskredituju kao nešto što “nema veze sa stvarnošću”, nesvesni koliko vredi sačuvati u sebi ono malo “vilinske prašine”, ako ne i kompletni “kostim večnog dečaka”. Ne krijem da, baš kao i crtane filmove, još uvek obožavam bajke i sa uživanjem prelistam svoje stare ilustrovane knjige. Kada smo na završnoj godini osnovnih studija polagali Književnost za decu, kod dragog profesora Mikića, sa oduševljenjem sam iznova pročitala svako delo sa spiska. Ne samo što sam se vratila u detinjstvo, sa prvim čitalačkim iskustvima i počecima onog treperenja knjigoljubačkih “leptirića”, već sam ih iz perspektive odrasle osobe shvatila na novi, potpuniji način. Na kraju krajeva, bajke prvobitno nisu ni bile predviđene za najmlađu publiku.
Moram da se osvrnem na nešto što primećujem da izdavači i publika mnogo potenciraju - tzv. “Diznijeve bajke”. Iako beskrajno volim Voltov čarobni svet i osećam neizrecivu zahvalnost na pokretnim slikama kojima nam ih je otkrio, omogućio, približio - te bajke NISU “Diznijeve”. Njegovi su crtani filmovi, ekranizacije i adaptacije priča odavno napisanih i čuvenih. “Lepotica i zver”, “Mala sirena”, “Pepeljuga”, “Uspavana lepotica”, “Pinokio”...imaju svoje autore i prozne predloške, koje je Diznijev studio magično preoblikovao, ublažio i prilagodio. Eto, da otklonimo jedan nesporazum, pošteno je prema Šarlu Perou, braći Grim, Andersenu, Kolodiju, Kerolu ...

Moja najomiljenija bajka je “Snežna kraljica” Hansa Kristijana Andersena. Prvi put sam je pročitala u jednoj od tri knjige iz kompleta “Biseri klasične dečje književnosti”, kod devojke koja me čuvala kada sam bila mala, Ane. Privukle su me ilustracije, ali i neobičnost same priče, od uvodnog motiva razbijanja đavoljeg ogledala (“zrcala”), do Gerdinog fantastičnog putovanja kroz zaleđeno kraljevstvo, ne bi li pronašla svog prijatelja Kaja i ponovo uspostavila narušeni sklad.  Znatno pre nego što ću zaraditi ovakav nadimak, pre crtaća “Frozen” i otkrivanja različitih ostvarenja koja su zasnovana na ovoj bajci, zavolela sam je za sva vremena. 

4. Klasik zbog kojeg se stidiš jer ga još uvek nisi pročitala

Razmišljajući o ovom pitanju, shvatam kako je, zapravo, malo klasika koje nisam pročitala. Ne želim da zvučim pretenciozno ili hvalisavo, ali prijatno me iznenadilo što “statistika” pokazuje kako je u ovih četvrt veka mog druženja sa knjigom stalo manje-više sve vredno spominjanja iz nacionalne i svetske književnosti. To pre svega dugujem dvema “prostim” činjenicama. Prva se tiče odabira studijske grupe na Filološkom fakultetu (srpska književnost sa opštom književnošću/komparatistikom), zahvaljujući kojoj sam na spisku lektire, tokom svih godina, imala sve same dragocenosti iz kanona važnijih književnosti (engleske, francuske, ruske, španske, antičke, nemačke, naravno i jugoslovenske). Druga se odnosi na moj običaj da gledam i mimo obavezne literature, radoznalost i želju za učenjem, otkrivanjem, istraživanjem. Koliko god štreberski zvučalo, ja sam stvarno strastveno volela svoj fakultet i ništa mi nije bilo teško.

Sve ovo ne znači da neću ponovo čitati te iste knjige, naprotiv, čak se unapred radujem druženju sa pojedinima od njih. Nažalost, maksima “So many books, so little time” živa je istina, tako da nešto mora da trpi, u mom slučaju to je savremena književna produkcija sa kojom ne stojim dobro i ne poznajem je dovoljno. Opredelivši se za, ako Bog da, profesiju istoričara književnosti, naprosto ne stižem da ispratim novitete, iako se trudim da popunim “rupe” u svom čitalačkom iskustvu i nadoknadim propušteno čim se stvori prilika. Evo šta nisam pročitala od klasika, tj. šta mi je odavno na listi čekanja: “Vaskrsenje” L.N.Tolstoja, “Limeni doboš” Gintera Grasa, Sartr i Gorki (sramota je, ali, ništa od njih nikada do sada nisam čitala), “Doživljaji dobrog vojnika Švejka” - Jaroslav Hašek. Takođe mi je neprijatno što nisam završila ciklus U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta - ostale su mi poslednje dve knjige, ali pošto sam i ove prethodne čitala relativno davno, svakako ću morati da krenem ispočetka.
Za razliku od Džoija, ja sam pročitala “Gospodara prstenova” u srednjoj školi. Svako ima svoje prioritete!

5. Pet klasika koje planiras uskoro da pročitaš

Uzevši u obzir već razmatrane “moderne klasike”, sledeći naslovi su mi na listi prioriteta za narednu godinu: “Razgovor u katedrali (Ljosa), “Daleko od razuzdane gomile (Hardi), “Josif i njegova braća” (Man), “Deca ponoći” (Ruždi) i “Martin Čazlvit (Dikens). 

6. Omiljena knjiga inspirisana klasikom

Direktno, Vajldova Slika Dorijana Greja. Ako, pak, govorimo o intertekstualnosti i inspirisanosti “razbacanim” tradicionalnim motivima (a njih što više-to bolje, obožavam da ih uočavam i “lovim”!), mnogi meni omiljeni romani su njima premreženi, počev od “Majstora i Margarite”.

7. Omiljena filmska ili TV adaptacija klasika

I ovo smo već komentarisali. Nepopravljivi sam skeptik po pitanju ekranizacija i što mi je roman draži, to ću pre tražiti “dlaku u jajetu” i teže oprostii njegovo nevešto transponovanje u vizuelni medij. Od filmovanih priča koje u svom izvornom obliku obožavam, moja očekivanja su opravdali “Orkanski visovi” iz 1992. (Fajns i Binoš kao Hitklif i Keti). Iako nije potpuno verna romanesknoj tvorevini Emili Bronte, dočarali su mračnu i teskobnu atmosferu koju pisani uzor sa sobom nosi. Film Elije Kazana “Istočno od raja, u kome je 1955. briljirao Džejms Din, veoma je dobra ekranizacija Štajnbekovog klasika. Televizijski film iz dva dela, “Crveno i crno”, verzija nastala 1997, otprilike u potpunosti odgovara načinu na koji sam i sama zamišljala likove tokom čitanja. Naročito je Kim Rossi Stuart odličan kao Žilijen. Čula sam da ni mini-serija iz 1993. sa Juenom Mekgregorom u glavnoj ulozi nije loša, ali još uvek je nisam gledala. Kada smo već kod serija, ruska adaptacija romana “Idiot” je gotovo u potpunosti preslikala delo Dostojevskog i fantastična je.

8. Najgora filmska ili TV adaptacija klasika

Idemo gradacijski: “Velika očekivanja” iz 1998. Nije samo što ne podnosim Gvinet Paltrou, nego mi nije jasno šta je ovo bilo kome trebalo? Troja - osim što su glumci lepi i zgodni, ništa drugo u vezi sa ovim filmom ne valja. Počev od načina na koji je Menelaj prikazan, kao matori, debeli zadrigli lik, do permutovanja robinje Briseide u Prijamovu kći Kasandru. Pa još afera sa Ahilejem? No, dobro, Amerikanci nisu znali koliko je “Ilijada” stara, u jednom skorijem filmiću sa Dženifer Lopez, pa uopšte ne treba da začudi nivo njihovog (ne)poznavanja Homera. “Zlatnu malinu” bi u ovoj neslavnoj kategoriji definitivno ponela domaća Nečista krv. Ne, nije razlog samo Ceca kao Koštana (kojoj, uzgred, uopšte i nije mesto u priči). Naprosto, koliko je roman Bore Stankovića genijalan i veliki, toliko je ovo najgori šund, pornografija, prljavština, skrnavljenje. Fuj.

9. Omiljena edicija klasika
Od onih koje imam u svom posedu, izdvojila bih biblioteku “Milenijum” u trideset knjiga, koju su pre desetak godina pokrenule “Večernje novosti”. Naslovi su probrani i sve bolji od boljeg, a zahvaljujući ovom kompletu, kao srednjoškolka sam, redom, pročitala sve te divne romane - od Igoa i Flobera do Bulatovića i Selenića. Sledi stara Prosvetina “Biblioteka velikih romana”, čija obnovljena izdanja još uvek možete pronaći u knjižari “Geca Kon”. Prepoznatljive zelene korice sa fotografijom autora čuvaju pravo literarno blago, svetsko i ovdašnje. I na kraju, legendarna “Srpska književnost u sto knjiga”, san svakog diplomca i profesora. Kredit bih podigla, samo da je imam, ali, avaj, za to mi prvo valja naći stalan posao.

10. Klasik za koji smatraš da je zanemaren, a koji bi svima preporučila

Iz srpske književnosti: Druga knjiga Seoba (Miloš Crnjanski), Dan šesti” (Rastko Petrović), “Pokošeno polje” (Branimir Ćosić). Prve dve su moje najpozitivnije iznenađenje sa studija uopšte, bila sam toliko oduševljena čitajući ih i pitala se zašto, zaboga, ova EPSKA dela nisu poznatija, voljenija, popularnija?! Naročito prva. Dovoljno će biti da kažem kako je ona bila moja spona sa Crnjanskim, koga na početku studija nikako nisam volela ("Seobe" pogotovo) ni razumela, bio mi je toliko dalek, nepristupačan, stran....prišla sam romanu sa predubeđenjem da je poput prvog dela i bila potpuno očarana. Ne samo da sam ga pročitala tri puta u toku iste godine (a pri tom je relativno obiman!), zavolela i shvatila opus Crnjanskog, pronašla dublju vezu sa svojom dušom i senzibilitetom u njegovom delu, nego sam i diplomirala na temi u vezi sa ovom knjigom, tačnije likom Pavla Isakoviča koji me potpuno "kupio" i u koga sam se zaljubila. Tvrdim da je ovo srpski "Rat i mir". Knjiga je neverovatna, potpuno drugačija od "Seoba" - pripovedanje, likovi, atmosfera.....”Dan šesti” je priča o povlačenju preko Albanije, sa neverovatnim pripovednim postupkom i galerijom živopisnih likova, dok mi je treću, roman Branimira Ćosića, preporučila profesorka Tanja Popović kao odličan portret međuratnog Beograda. Njeno mišljenje uvek izuzetno cenim, pa ni ovoga puta nije bilo drugačije - roman je za svaku preporuku. Prava je šteta što se ovaj divni, savršeno napisani roman odavno više ne nalazi u programu iz književnosti (s početka) XX veka na našem fakultetu. Usput potražite i prozu, takođe zanemarenog, Milutina Uskokovića.
Iz svetske književnosti: “Sentimentalno vaspitanje” (Gistav Flober), “Čovek koji se smeje” (Viktor Igo), “Mesečari” (Herman Broh). Pročitala sam sve Floberove  i ovaj (anti-)bildungsroman mi je ubedljivo najdraži, čak nalazim da je bolji od “Madam Bovari”. Slično je sa Igoovom knjigom, u kojoj preovlađuje groteskni element tipičan za romantizam, ostvaren kroz glavnog junaka (a on me vizuelno asocirao na kasnijeg Džokera iz svima znanog serijala o Betmenu). Tu je i tipična autorova sklonost ka brojnim i razvijenim istorijsko-političkim digresijama, kritika društva i izrazi lične ideologije, ali, sama radnja je uzbudljiva, tragična, slojevita. Naslov, ta bizarna "maska" koju Gvinplen nosi simbolizuje čitav (i današnji) svet, kao bolnu, nametnutu grimasu. Moj treći izbor, Herman Broh, inače se malo čita uprkos tome što je izvanredan pisac - pa, evo prilike da to promenimo sa ovim zadivljujućim triptihom koji pokriva prelazno, presudno razdoblje nemačke istorije između XIX i XX veka.


14 коментара:

  1. Kad ovo čitaš već će verovatno biti jutro ali mene je nergija uhvatila i evo sedim i po tvojim savetima (sve sam ih zapisala kao i svaku kritiku koju mi uputiš u svesci (moram ja tako "štreberski" inače piši propalo) ) prepravljam onu pirču sa blogorođendanskog posta :)
    Elem svratih na net da bacim pogled šta ima novo i evo sada na duplom tabu čitam ovaj tag, da ga uradim želim ali prvo da potkujem malo znanje i pročitam više klasika, da bude kvalitetan, kod tebe tamamn mogu da naiđem na neke prepruke <3
    Kod mene je situacija obrnuta, meni je Puškin čak možda i najmanje drag od svih ljudi koji dolaze iz države Rusije. Sa Onjeginom sam se mučila bogami i smorila još u srednjoj ne znam valjda ja ne kapiram dobro :) dok mi se Nabakov i "Lolita" suprotno tome dopadaju valjda baš zato što nije klasičan ruski stil :)
    Ja isto volim 19. vek mada volim i 18. ne znam koji mi je nandraži mislim da mi je najdraži zapravo prelazni period sa 19. veka na 20. vek jer tada nekako moderno doba kreće dok lepota epohe idalje postoji :)
    Ljudi koji prerastu bajke gube iskru života u njima, ja nikada nisam niti ću prerasti. Dok sam živa čitaću bajke i gdedati Dizni :)
    Svaka čast, meni će trebati jendo 75 godina ta te polovično stignem ;)
    Ja sam jedina osoba na svetu koja tu "Sliku Dorijana Greja" kreće sto puta i ne može da se udubi u radnju nikako a imam veliku želju života mi :)
    Visove ću odgledati tek kada pročitam,volim kombinaciju Binoš-Fains :)
    Troju nikada nisam uzimala za ozbiljno kao adaptaciju Ilijade (mada budimo realni ja Idlijau nisam ni mogla da čitam, tri reda i zatvorila sam knjigu, ali sam pročešljala o njoj) više kao samostalan film, jedinu sličnost koju sam iole našla je lik Hektora Erik Bana ga je koliko-toliko oživeo i stvorio Trojanskog junaka kakvog bi npr. ja zamislila, čula sam (ali pošto nisam celu knjigu čitala ne garantujem) da je film Helen of Troy malo verniji, gledala ga jesam ali nisam sigurna koliko je koraktan :)
    Ja sam Seobe jendom čitala i nisu mi se dopale ali možda iz drugig čitanja jesu bolje :)
    Malo sam se raspisala, žao mi je što ne mogu opširnije jer nisam čitala dosta toga ali veruj mi da sam zabeležila dosta stvari i kada nađem vremena čitaće se :)
    Generalno super tag, radim čim malo proširim znanje :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, pa, dobro jutro. :)
      Ako želiš, pošalji mi prepravljenu verziju, volela bih da pročitam. Dopala mi se zamisao za priču.

      Ovde sam gledala da se fokusiram više na klasike koji možda nisu svima poznati i popularni, a inače bih o svemu tome mogla, onako školski, da razglabam do sutra. Slobodno pitaj za bilo kakvu preporuku. :*

      Ma, nije to, nego naprosto svakom od nas dođe određena faza u životu kada neku knjigu na pravi način shvatimo. Sa lektirama je problem i to što nam ih daju ili u pogrešnom uzrastu, ili na pogrešan način (interpretacije, pre svega).
      Nabokov zapravo NE SPADA u ruske klasike, njegova dela se ni u biblioteci ni u studijskim programima ne vode pod ruskom, već američkom književnošću, pa tako i "Lolita". :) Delo je, uostalom, napisano na engleskom i Nabokov sem porekla zaista nema mnogo toga sa Rusijom, naročito ne stil.
      Inače, razumem te, "ruske teme", sa sve reakcijama i emocijama likova, zaista mogu biti previše intenzivne i nisu za svačiji ukus. Meni je, opet, najinteresantnije što većina kada kaže da voli ruske klasike podrazumeva pod time svega dva-tri autora! Pitaš ih šta čitaju, a oni će:"Pa, Tolstoja i Dostojevskog....", a istina je da su ruski klasici i dela Gogolja, Turgenjeva, Čehova, Gončarova, Pasternaka, Gorkog...

      Taj prelazni period i ja posebno volim, zato sam i birala da ga proučavam, nekako je spoj svežine i inovativnosti novog sa tradicijom tada bio najimpresivniji. :)

      Opet kažem, čitala sam ja uvek mnogo i (realno) ludački, ali, da nije bilo fakulteta, sasvim sigurno ne bih otkrila toliko dobrih pisaca i knjiga. Nikada nisam "jurila" brojku, bio mi je važniji kvalitet pročitanog, pa tako i ti, kad krene - stići ćeš sve, ne brini. :*

      "Sliku Dorijana Greja" bukvalno svakog meseca mogu da čitam iznova, prolog mi je idealan za prepisivanje citata, a i u originalu i prevedeno, obožavam to delo. :)

      Slažem se za Erika Banu, odličan Hektor, meni se tu dopada i Piter O'Tul kao stari kralj Prijam, može da prođe i Patroklo, dok je sve ostalo potpuni promašaj - sem ukoliko čovek zanemari o kojoj se priči radi. Ne mogu poreći da je Bred Pit fizički postavio model za zamišljanje Ahil(ej)a, ali ostalo je katastrofa.
      Gledala sam "Helen of Try" i jeste znatno verniji epu, kao i mitologij. Jeste mnogo manje budžetski jak i spektakularan kao "Troja", ali meni se više svideo.
      Mada, govoreći o knjizi, uvek sam mnogo više volela "Odiseju" od "Ilijade. :)

      "Seobe" mi ni dan-danas nisu nešto, ali "Druga knjiga" je posebna priča, sem prezimena likova skoro da i nema dodirnih tačaka. Od Crnjanskog je predivan i "Roman o Londonu".

      Hvala ti, na čitanju i komentaru. :*

      Избриши
    2. Čim kompletno prepravim šaljem ti, hvala evo još jednom tovji saveti mi mnogo znače :)
      Za Nabakova si mi jednom rekla da nije kalsik i jesam to zapamtila on mi je kao Bulgakov, neko ko možda jeste dolazio iz Rusije ali nikako stilski se nije uklapao, ne čudi me što je sverstan u američkom delu, ona jeste prilično zapadnjački stil. Rusija jeste veća od Tolstoja i Dostojevskog pa i Puškina ima mnogo njihovih pisaca, elem moj problem sa njihovim delima je previše detaljisanja. To je ona situaicja "opisaivanje igle u uglu šapaiza na 157 strana" moj omiljeni pisac je Hemingvej on je konkretan, ima opise ali ne duži na delovima koje zna da ljdue ne zanimlaju valjda zbog te suprotnosti mi se ruska književnost nikada njije posebno dopadala :)
      Ja sam se uvek voldima "nije u kvantitetu već u kvalitetu" valjda ću stiči sve u svoje vreme. Ja se mučim sa "jadnicima" eto oet sma ih prekinula a sramota me je, jer je toliki klasik al šta da radim kad ne mogu da se uključim u knjigu a ne želim da je porčitam samo da bih rekla-čitala sam je hoću da uživam u njoj :)
      Meni je javeći skandal bio što je Ahil na kraju filma mrtav, ako grešim ja se izvinjavam ali koliko se sećam analiza Ahil (kod mene je Ahilej ali hajde sada da se držim zvanično) se vratio veoma živ iz rata protiv Troje, a gore od njega je Orlando kao Pars i najsmornija Helen u itoriji. Prijam i Hektor su verni koliko toliko :) Meni je Helen of Troy bila malo jeziva li svakako realističnija (i dan danas na ubistvo male devočice mi pripadne muka) :)

      Избриши
    3. :*
      Nabokov jeste klasik, al nije ruski. Realno, čovek nije živeo u Rusiji, nije pisao na ruskom jeziku, tako da sve to nimalo ne čudi. Bulgakov je druga priča, celoga života je želeo da ode iz otadžđbine, ali mu drug Staljin nije dao, po principu "drži neprijatelje uz sebe" valjda. :)
      To detaljisanje nije karakteristika samo ruskog stila, već realizma uopšte. :) Čitaj BValzaka, Dikensa, Tekerija, Golsvordija, Igoa...SVI opisuju do u "sitna crevca" sve, od drapera na zavesi do junakovog lica, od enterijera kancelarije do rodoslova seoskog starešine. :) Naprosto, pravac je bio takAV.
      Sa početkom XX veka dolazi do promene u stilu, pojavljuje se tehnika "toka svesti" kod Virdžinije Vulf, Foknera i Džojsa, "telegrafski stil" koji neguje Hemingvej, tako da ti zato više i prija, pretpostavljam, njihova proza. Dakle, reč je o obeležju književne epohe, ne nacionalne književnosti. Meni je za Ruse više tipično psihičko stanje likova, nekakav misticizam koji ide do fanatizma, a posebno su kod Dostojevskog sve sami klinički slučajevi. :)
      Naravno da hoćeš. :) Uh, "Jadnici" su vrlo zahtevni i ne naročito zanimljivi, barem meni, možda je trebalo da najpre pročitaš "Bogorodičinu crkvu u Parizu", mislim da bi ti se za početak više svidela.
      Ahil(ej) gine u trojanskom ratu, ali ne baš kao na filmu. :) Orlando je grozan Paris, napravili su od junaka seka-persu.
      "Helen of Troy" unosi mnogo više elemenata iz mita, koji sa današnje tačke gledišta jesu bizarni i jezivi, ali daju priči mnogo više smisla. Što se žrtvovanja Ifigenije tiče, ona originalno nije mala devojčica već odrasla devojka :) i na žrtveniku je bogovi zamenjuju košutom (slično kao u biblijskoj priči o žrtvovanju Isaka), prenose u hram gde služi do kraja rata i gde će je naći, tj. prepoznati brat, Orest. Ali, njeno "ubistvo" je važno zbog priče o Agamemnonovoj kasnijoj sudbini i Klitemnestrinom zločinu protiv muža, sve to posle rata. E, sad, u filmu je Ifigenija dete i nema zamene, valjda da bi efekat bio dramatičniji. U "Game of Thrones" su očigledno iskoristili taj mit kao inspiraciju za žrtvovanje Širin da bi vojska mogla da se pokrene.

      Избриши
  2. "Nije klasik sve što je rusko" :D :D :D

    Idem i ja redom:

    1. Kod mene se Lolita veoma visoko kotira, iako mi je samo čitanje bilo mučno (i trajalo je straaašno dugo). Kada sam zatvorila knjigu, kada su se svi utisci slegli, sve se nekako preokrenulo i bilo mi je jasno da zapravo obožavam taj roman. Mislim da mi se to nikada nije dogodilo sa nekom drugom knjigom.

    2. Baš sad čitam jedan roman iz tog "produženog" 19. veka, "Istorija svetla" :)

    4. Meni se Sartr, recimo, više dopada kao dramski pisac. Mislim da je on jedan od onih pisaca koji se "preraste" (ovo pišem uz rizik da budem kamenovana :D)

    5.Deca ponoći <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na odgovorima. :)
      E, ali, bukvalno počinjem da šizim kada čujem "klasik...ruski!" Pa, dobro, svaka im čast, ali valjda su još neki sem naših slovenskih rođaka pisali dobre knjige?
      Potpuno sam svesna činjenice da za svako (veliko) književno delo mora "sazreti" vreme za pravi susret i naše razumevanje. Možda je tako i sa mnom i "Lolitom". Mislila sam da sam jednostavno bila premlada da bih je razumela prvi put, ali, pročitah je opet pretprošle godine i - ništa.
      Hvala na preporuci, ide na listu!:)
      Osim njegove filozofije, Sartrovo književno stvaralaštvo mi je potpuna nepoznanica i mada mi je zbog toga stvarno neprijatno, tešim se da ću nadoknaditi propušteno iz njegovog opusa, baš kao i stvaralaštva Simon de Bovoar, nekako idu "u paketu". :)

      Избриши
    2. Simon mi je druga priča skroz, nju volim, ali potpuno su mi različiti.

      Moj master rad se bavio čitalačkom publikom u Srbiji i eto, anketa je pokazala da Srbi čitaju maltene samo Dostojevskog i Andrića, pa ti vidi ;)

      Избриши
    3. Ne čude rezultati, mada, kamo sreće da ih stvarno ČITAJU (=razumeju), nešto bi i naučili, pa promenili i primenili...moje iskustvo u biblioteci, koliko god kratko, pokazalo je poražavajuću sliku čitalačkih navika naših sunarodnika. Nakaniću se valjda uskoro da sastavim tekst na tu temu.:)

      Избриши
  3. Nije klasik sve što je rusko, da li mogu to da dobijem negde na majici, odštampano? :D
    Uvod je genijalan i potpuno se slažem sa tobom, prosto kada bih mogla sve to negde da odštampam i delim kao pamflet. :)
    Što se tiče razdoblja ukusa nam je isti.
    Da i mene iritira, mada volim Dizni, potenciranje knjiga, koje sadrže samo "diznijeve bajke", umesto da rade na tome da deci objasne ko je zaista pisac ili opet bolje je reći sakupljač tih bajki, ja sam kao mala čitala čuvene Bajke u slikama, koje knjige i dan danas čuvam. Sigurno je da imam omiljenu, ali ne mogu da se setim.
    Postoji sigurno dvadesetak čuvenih klasika, koje nisam pročitala, skoro sam neki test o tome radila, međutim ja se toga baš ne stidim, mislim kao da nekom sa strane znači koliko sam klasika čitala, čitam za sebe, ne za druge.
    Ja sam pre nedelju dana nazad kupila Daleko od razuzdane gomile ( mama je već čitala i kaže prevod je takav da se spominju Mika, Pera, Žika, pa će biti baš zabavno ), jer u biblioteci nisu imali tu knjigu, a jako mi se čitala. Inače, zamisli kupila sam Šekspira Velike tragedije, a znaš koliko ja ne volim Šekspira, ali sam rekla sebi Ivana nemoguće da su milijarde i milijarde ljudi u krivu, a ti u pravu ili si bar delimično u pravu, tako da sam odlučila da mu dam drugu šansu. :D
    Nečista krv je meni jedan od omiljenih romana naših autora, a naročito sam za Boru Stankovića vezana, jer je moja mama iz tih krajeva, tako da tu ekranizaciju nisam želela da gledam.
    Haha nemoj Troju da mi diraš, bar je zabavna i eto možda se neko uhvati za Ilijadu. :D
    Ova akcija Večernjih novosti je bila genijalna i imam skoro sve knjige, skoro sam shvatila da sam genijalno kupila još jednu Gordost i predrasude u njihovoj ediciji, a nisam ni znala da je imam. :D
    Imam još neke kolekcije, koje sam nasledila od deke.
    Meni se čini da je Vilijam Tekeri zanemaren, Čarls Dikens, imam osećaj da ga svi kao vole, a niko ga ne čita, Aleksandar Dima i stariji i mlađi, Kafka, ljudi se kod nas uglavnom drže proverenih Rusa, što mene, kao što znaš, jako jedi. :D
    Odličan tag i fenomenalan tekst.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mogle bi da "patentiramo" ovu krilaticu, jer mi se više smučiše ti pobornici "ruskih klasika", koji su pročitali dve ipo knjige, a popeše se na glavu.:)
      Hvala!:* Drago mi je što ti se tekst svideo, zanimljiv je tag i nisam odolela da ga ne preuzmem.
      "Bajke u slici" su isto divne, baš su obeležile našu generaciju, ja imam i ostale komplete sa ilustracijama iste umetnice (Marije Paskval) - ruske priče, Hofmanove priče, španske legende, prilagođeni romani Dikensa i Šarlot Bronte, mnogo su lepe.
      Time se i ja vodim, čitam za sebe-ne da bih se razmetala pred nekim, ali ovu neprijatnost (pre nego stid) npr. osećam u smislu da se očekuje da sam nešto čitala, a ja nisam još, pa mi bude bezveze i nezadovoljna sam sobom zbog toga. A opet, kad pogledam koliko ima profesora koji nisu pročitali ni ono osnovno....
      Super, jedva čekam utiske, posebno će biti veselo sa prevodom!:) Ja bi trebalo da imam neku lekturu u decembru i ako "kane" koja parica, nabaviću sebi Hardija.:)
      Daj šansu Šekspiru svakako :))), prosto mi je neverovatno da ga ne voliš, "Englez nad Englezima" - šalu na stranu, kreni od "Sna letnje noći" npr, baš mu je raznovrsno stvaralaštvo i nešto će te sigurno osvojiti. :)
      Mnogo me raduje što voliš "Nečistu krv" i Boru uopšte, meni je njegov stil i emocija koju nose sva dela koja je ostavio nešto tako jedinstveno i potresno, ne mogu objasniti kako svaki put utiče na mene.:) P.S. Moji su Šumadinci, a mamina familija je iz Crne Gore.
      Slažem se za sve ostalo.:)
      Dobro si me podsetila, Tekeri je jako zanemaren, a Dimu i Dikensa zaista "svi" vole, a ovamo ne znaju da nabroje više od dve knjige.
      To za Ruse, valjda, po slovenskoj liniji - a najbolje od svega je kad u isti koš strpaju Dostojevskog, Andrića, Dučića i Koelja! I Hesea, naravno. :)
      Hvala još jednom.:*

      Избриши
  4. Hoću i ja krilaticu napismeno. Obavezno! :)
    Pre no što pređem na tekst da ti kažem kako je izbor slika savršenstvo. <3

    1. "Lolita" je mene u startu oduševila, pomogla je i slika Ajronsa koju nisam mogla izbaciti iz glave, a nisam gledala film dok nisam pročitala knjigu. Sama činjenica da je on u ulozi Hamberta meni je bila dovoljna. Pronađoh čak i audio knjigu s njegovom naracijom, raj za uši.
    U "Sto godina samoće" sam se pogubila kao magarac u magli od silnih Aurelija te nisam knjigu ni privela kraju, čeka neka bolja vremena.

    2. Isto, volim 19. vek i uvek mu se vraćam. Vremenski period je koji me fascinira bez prestanka.

    3. Uf bajka, težak izbor. "Lepoticu i zver" nisam čitala čim pročitam biće no. 1 sigurno. :) Uvek sam pre za Andersena no za braću Grim doduše.
    4. Lista je više no kilometarska..
    5. I meni je Vitsaveja u planu za skoriju budućnost.
    6. Stao mozak. :D
    7. "Visovi" iz '92. su no. 1, volim i njegovog Onjegina.
    8. Drago mi je da nisam jedina koja ne podnosi Gvinet, mama joj je ok. Meni je "Ema" s njom bila mukotrpno iskustvo.
    9. Te koje si navela, Minervine edicije klasika, bar mislim da je to bila edicija.. Svejedno, korice su uvek bile divne.
    http://stareknjige.com/slike/311493fa74bb0656e42ac5962d35815d.jpg
    Meni su sve iz "Srpske književnosti u sto knjiga" prošle kroz ruke, na njima smo vežbali izradu CIP-a. Naišla sam pre nekoliko meseci na nekoliko njih, ali ih sad ne viđam.
    10. Hvala na preporukama. :*

    Divan tag, ide u plan za skoriju budućnost.
    Hvala na tekstu. <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:))))
      Baš mi se tag učinio zanimljivim, pa sam birala i prikladne slike, u skladu sa ovim jesenje-zimskim ambijentom.
      U pravu si, Ajrons bukvalno sve može da učini dopadljivim, ali, meni je - ne znam zašto - mada sam prvo gledala film, pa čitala knjigu, uvek u glavi to dvoje razdvojeno. Inače, preporučujem (s njim i Meril Strip) ekranizaciju "Žena francuskog poručnika"- naravno, i roman je odličan. :)
      To je i mene zbunilo, al hajde imena još i nekako, nego me opšta atmosfera knjige ubila u pojam, suviše bizarno i klaustrofobično za moj ukus. Jedva sam je privela kraju.
      XIX vek je najbolji.:)))
      Andersena i ja više volim od bilo kog pisca bajki, jer je njegov stil drugačiji, priče takođe.
      Vitsaveja i Jestira nam uđoše u svakodnevni govor. Prve asocijacije na dotične knjige, pre nego naslovi!:)
      Gvinet ima sreće da dobija uloge u dobrim filmovima, ali meni je njena gluma mlaka skoro koliko i pojava. Mama je cool.:)
      Da, "Minerva", dobro si me podsetila, odličan izbor!:)))
      Ima mnogo dobrih edicija klasika, ali bi onda tekst bio samo o njima, valjalo je suziti.
      Obavezno uradi tag, baš me zanimaju odgovori.:*

      Избриши
  5. P.S.Edicija "Velike spisateljice" je pristupačna i ima dobrih naslova.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, jeste, sve je sjajno: izbor naslova i autora, dizajn/vizuelno, pristupačna cena....drago mi je što nastavljaju sa izlaženjem, baš sam prošle subote uzela "Norengersku opatiju". Biće to lepa kolekcija, hvala im.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...