Countdown to “Vikings”(2)

komentariše: Isidora Đolović

Dok se bliži premijera jedanaeste epizode, koja će napokon doneti odgovore na pitanja budućeg pravca kretanja radnje omiljene “severnjačke sage”, napravila bih pregled najistaknutijih (po dobrom ili lošem) epizoda i momenata četvrtog ciklusa, tačnije, onoga što smo od njega do sada videli. Rezimirajući učinak, dolazim do zaključka kako su mnoga očekivanja izneverena i silazna putanja tek pred samu završnicu polusezone počela da se uspravlja. Pre svega, nije iskorišćen potencijal novouvedenih likova, norveške braće (Haralda i Halfdana) i kineske robinje Jidu. Rolov lik je do krajnosti iskarikiran, Flokijevo ispaštanje bilo preterano, povratak Harbarda “Lutalice” još jednom nedorečen i nejasnog smisla, a “erotske” scene učestalije i potpuno banalne. Sa druge strane, kod pojedinih likova poput Lagerte, primetna je ponovljivost životnih iskušenja i odluka - takođe bez jasne poente, sem da se nečim ispuni vreme na ekranu. Pa, ipak, sama završnica je pružila dovoljno razloga za skakutanje od nestrpljenja.

Krenimo redom, od naglog obrta u Rolovoj situaciji, kada iz potpune nemilosti, zahvaljujući ubrzanom kursu francuskog jezika, pridobija najpre Gislu, a onda i ostatak tazbine.

Zaista, sem kadrova ostrvca Site, danas tek glavnog arondismana, sa katedralom u središtu - a koji izazivaju divljenje kad zamislim koliko se posle Pariz proširio - ništa u ovom podzapletu nije dovoljno zanimljivo, ni uverljivo. A moglo bi da bude! Rolo se naprasno snašao i skoro da je "kao riba u vodi" međ' Francima; Gisla je uz njega totalno druga osoba; oko 50 Shades Odoa se plete mreža intriga, a oko te možda još jedna, veća - s obzirom da je kralj na završetku one audijencije sa "bratom i sestrom" doušnicima, delovao kao da zna nešto više i samo glumi zastrašenost, čak i za njega preteranu. Sama scena razgovora u kraljevoj dvorani, sa sve urlanjem poverljivih informacija pred stražom, očajnom i veštačkom glumom, pa nizom nelogičnosti, bila mi je najslabija u epizodi. Kako je moguće da se ovo dvoje ljudi non stop nalaze u žiži zbivanja, od prvih redova u crkvi, do čeonih mesta na većima, gozbama i proslavama, a vladar ipak nema pojma da su rod?!? A ipak ne veruje "toj ženi", znači, upoznat je sa nekakvom reputacijom koja je prati. Zatim, kralj je toliko stereotipno kukavička figura, da me stvarno iznenađuje kako je opstao tu gde jeste, toliki niz godina. Plus, dvorske spletke definitivno nisu onako providne, u suprotnom bi koncept monarhije mnogo ranije propao.

Lagerta je ispunila obećanje dato Kalfu “lordu Lepom”, pa smo tako videli pravu krvavu svadbu.

Džudit je još uvek "najslabija karika", s tim što se sada već jasno vidi koliko je upala u Ekbertovu "mašinu". S jedne strane, odjednom su tu nekakva drskost i opiranje mužu, a istovremeno negodovanje što on ima ljubavnicu?! Sa druge strane je trčanje kod Ekberta, skoro pa sasvim javno, a onda "hoću-neću" prenemaganje i nabacivanje na nos kako je on, gle, PRIMORAVA da mu bude konkubina, sve zbog "slobode" - da iluminiše! Nigde logike, u paketu sa drastičnim skokom u karakterizaciji, do te mere da je nemoguće prepoznati onu isprepadanu i mirnu princezu iz treće sezone. Kao da je zaposeo neki demon feminizma, pa sad glumata i sikće poput Queen Mab. Dok je ranije zapomagala da je "husband" spasi od sakaćenja, sad tom istom "husbandu" potura obraz na šamar, zaboravljajući da je najpre bila sa Atelstanom, onda i svekrom, od čije misteriozne volje zapravo i jedino zavisi, čega kao da nije svesna. Ono sa prstenom Ekbertove pokojne žene, Etelvulfove majke bilo bi patetično da nije bolesno. 

6. epizoda: "What Might Have Been"

Veseks:  Ekbert donosi još jednu, samo naizgled šokantnu odluku. Promućurnijima, gde svakako spada i Kventrit, jasno je šta slanje Etelvulfa i Alfreda na hodočašće u Rim ima za cilj. Sklanjanjem sina, jednog od svojih najsposobnijih vojskovođa (ako ne i jedinog takvog), lišava Kventrit sigurne podrške i sprečava njihov eventualni pakt protiv sebe. To što će sam predvoditi bitku za Mersiju i “ustoličenje zakonite kraljice”, na jeziku ovog lisca znači - “ič me ne interesuje i kao slučajno ću je se otarasiti”, možda i uz pomoć kralja Aele. Zato je Kventritin izraz lica po saopštenju bio onako obeshrabren. Zatim, javno uzdiže mlađeg “unuka” i daje mu prednost pri kasnijem nasleđivanju trona, ujedno ostavljajući utisak da radi u korist Džuditinih želja. Ispraćaj je obeležila teatralnost, taj “one man show” kao u svojevremenom javnom kažnjavanju preljubnice.

Nagradna pitanja:

1. Zašto Ekbert TOLIKO mrzi svog sina jedinca?

2. Da li je još nekome potpuno izvan uloge/karaktera to da nakon javnog linča zabludele snahe, favorizuje njeno kopile kao budućeg prestolonaslednika i “božje dete”? Pozivanje na “specifične okolnosti Alfredovog rođenja” - bljuc, bljuc! U stvarnoj istoriji, Etelvulf je nasledio oca i bio uspešan vladar, a njegova četiri sina su se zatim smenjivala na prestolu, pri čemu je Alfred bio najmlađi i najmoćniji. Ratovao je protiv Severnjaka i odbranio Veseks, zaslužio nadimak “Veliki” i - rođen otprilike deceniju POSLE vikinške invazije Pariza. Džudit nije bila nortumbrijska, nego flandrijska princeza, dakle, lik Gisle je neka varijacija istorijske Etelvulfove žene. Ništa manje filmski inspirativna priča, ali, ne - očito je “moćno seme sveštenika-preletača” reditelju bilo zanimljivije (iako čak ni Rodrigo Bordžija nije tvrdio da mu je decu donosio Sveti Duh, premda je bio papa!). 

3. Sad kada Prudencijus ide da tabaniše, ko će Džudit učiti iluminisanju? Zar je onoliko kmečala uzalud, zar je kraj emancipaciji?

A u Kategatu, Alfredov budući rival (iz odraslih dana), Ivar, i dalje je pod vaspitnim režimom majke - koji se pokazuje još bizarnijim nego što sam mislila. Imamo još jedan, valjda serijom “Game of Thrones” inspirisan, primer a-la-Lysa Erin. Aslaug i dalje doji već poodraslo dete - OK, shvatili smo i bez toga da je mali prezaštićen. S druge strane, Sigurd i Bjornova devojčica Sigi, zapušteni su i usamljeni. Aslaug je, pošto su sve žene sa kojima bi se eventualno mogla družiti (Helga, Torvi, pa i Jidu) otišle sa ratnicima, ponovo prepuštena samoj sebi i - Harbardu, koji se odnekud vratio. On obećava slobodu “očajnoj domaćici”, a mali Ivar ga prepoznaje i reaguje jezivim kikotom. Jadno dete, ovi su luđi nego Floki.

Pariz: U sceni kada je Rolo pred kraljem, a ovaj ga moli da ih ne izneveri, na licu mu se vidi podeljenost koju sam pominjala, nelagoda, unutrašnja borba, rastrzanost. Verujem da je iskren kada kaže da će braniti ženu i novi dom (Pariz), ali, zov korena uvek uzburka krv, a Rolo je barem do sada bio ubedljivi šampion preokreta i iznenađenja. Što se “50 shades of Odo” i njegove “jazbine fantoma” tiče, nepotrebno i bezveze trošenje prostora, posebno na bičevanje sa potvrdnim klicanjem dvostruke špijunke i, kao, krunskog dokaza uzurpatorskih namera u vidu te naglas izrečene potvrde da želi biti, k’o Iznogud, “kalif umesto kalifa”. Samo, kad reče Odo kako kralj ne zna ko su mu pravi ljudi od poverenja, učinilo mi se da je malo “pecnuo” živac ovoj njegovoj, tj. da nije baš toliko lakoveran i možda zna čime ga i zašto koristi.

kad Ragnar ode, miševi kolo vode

I, meni barem, najmoćniji momenat epizode (uz ispraćaj): Ragnarova halucinacija. Prošli život, Lagerta, mali Bjorn, Gida i tek pristigli Atelstan, onako na obali, jednostavno obučeni, zemljoradnici i povremeno ratnici, a savršeno srećni. Beli konj (s početka vizije) uglavnom simbolizuje odlazak u smrt, ali, ovde je to možda, više nego bukvalno predskazanje, znak zauvek iščezlog (i u tom smislu “umrlog”) sveta koji Ragnara “doziva”, ali se od njega i oprašta, jer je sećanje samo po sebi ipak tek iluzija. 

Ako je u početku i verovao da je našao rešenje, kasnije se uverio da je za sve sam kriv. Odnosno, da je morao tako da postupi, što je jasno bilo i Lagerti, kad mu na rastanku reče:"It's faith." Prorečena su mu deca, koju ona više nije mogla da mu da. Aslaug je verovatno predvidela da će zauzeti tu ulogu, pa mu prišla. To su ljudi čijim životima još uvek u velikoj meri vladaju vera u onostrano i potreba da ne krše određene kodekse, pa i po cenu lične sreće. Iz istih razloga je Lagerta ubila Kalfa. A evidentno je da Ragnar pri svakom susretu sa njom oseća žestoko kajanje.

Bjorn je najpre rešio da ostane s njim, pa se predomislio, shvativši valjda da je majci ipak potrebniji. I to je, rekla bih, bila ispravna odluka - iako je shieldmaiden, Lagerta je ipak žena i teže bi podnela odvajanje od deteta, plus joj je zaštita potrebnija, što je i Ragnar uvideo, pa je pustio Bjorna sa njom, mada mu je bilo teško. Ona je išla u nepoznato, a Ragnar je ipak ostao da gradi novi život, sa novom ženom i decom - Bjorn bi to možda teško podnosio, u osetljivom uzrastu. 

7. epizoda: “The Profit and the Loss”

Ova je bila baš teška. Više Loss nego Profit. Rolova - Pirova pobeda. Ragnar, koji vileni i halucinira naokolo, pa onda malo krizira, naposletku ćaskajući sa odsečenim glavama, počinje da biva naporan. S druge strane, Trevis toliko dobro glumi, iznoseći njegove promene raspoloženja, da me uvek iznova „kupuje“! Pogotovo nakon što iz džanki-stanja izbije na površinu bespomoćan, obesmišljeni čovek kome u očima čitamo beznađe i tugu. S druge strane, imamo Bjorna kao suprotnost ocu, nekoga ko ispoljava odlučnost i zrelost neophodne za budućeg vođu, što je takođe sjajno. Dopala mi se i suštinska jednodušnost, jednoglasnost Vikinga pred napad - niko, pa ni Erlendur koga ne podnosim, nije pokušao da „izvrda“, sabotira akciju, ne, svi su bili borbeni i složni! Čini mi se da je viđenje doskorašnjeg saborca na drugoj strani bedema, svest da je baš Rolo protivnik, mnogo doprinela tome.

Daddy, daddy Cool!

Kako je kulerski Bjorn stavio Erlenduru do znanja da je prepoznao prsten, ležerno i usputno! Sve u fazonu:“Važi, mali, pravi se lud - al' kad ova gužva prođe, moj si!“ Svidela mi se i Torvina sugerisana odanost, kroz onih par zajedničkih scena - posebno kada je zagrlio po povratku iz napada, videvši da je preživela masakr u vikinškom logoru. Deluje da se ona polako oslobađa zastrašenosti i stegnutosti, sve manje obraća pažnju na pretnje onog balavca, a više liči na Torvi iz druge sezone - koja na venčanju sa Jarlom Borgom prva uzima čašu i ne strepi od otrova.

Svaku zajedničku scenu Ragnara i Lagerte volim, uvek će mi ostati idealan par. Jako mi se svidela briga i nežnost koje ispoljava prema njoj, kako je zagrlio oko struka, pa se raspituje, sve izokola kao da pokušava da vrati prošlost - a ne može, na šta ga Lagerta uvek podseća. Takođe, od početka me kopkalo laže li da je trudna ili je zaista nije briga, s obzirom na proročanstvo.

E, sad: koliko god da su Vikinzi s pravom potučeni na oba fronta, vodenom i kopnenom (ili je bolje reći močvarnom, s obzirom kako su se zaglibili u onom blatištu!), bilo mi je i žao i teško gledati taj pokolj. Ponajviše me čudilo što Rolo uspeva da, koliko god to okolnosti zahtevale, hladnokrvno naređuje i posmatra dok gine NJEGOV NAROD. Pa, još i rimuje, pesmu sastavio. Šalu na stranu, videlo se da nije ravnodušan, ne uživa baš u svemu tome, ali, istovremeno je bilo nekakve osvetoljubivosti, neshvatljive osornosti u izrazu lica. Najteže je baš to, gledati one zapaljene drakare i pale ratnike, ljude sa kojima je odrastao i proveo život. Znati da su među njima njegov brat i bratanci, a ne trepnuti.

Sa druge strane, dok su u Bjornu samo raspaljeni inat i gnev, Ragnara je duboko potresla nužnost konfrontiranja bratu. Čini mi se da ne samo što ovo ipak nije očekivao pripremajući se za povratak pred Pariz, već se negde duboko u sebi sigurno nadao da NEĆE BAŠ tako daleko otići, izdati. I tek kada je lanac podignut i zategnut preko kanala, on postaje svestan da se odigralo nešto neopozivo. Poštedeo je bratu život kada niko nije smatrao da treba, voleo ga je i podržavao u najgorim situacijama. A sada su dva sveta i sa tim saznanjem dolazi logika povlačenja. Imam utisak da Ragnar rezonuje u stilu: kad već imaju male šanse, najbolje je da odu pre još gorih gubitaka, na neku drugu stranu. On bi da izbegne najstrašnije, možda i da ostavi bratu taj deo vlasti izvojevan po cenu odricanja od korena, identiteta, duše. Prostran je svet za obojicu, otprilike. A drugo, kada spašava Flokija od davljenja, Ragnar to čini prelomivši, pod utiskom saznanja o konačnom gubitku brata - ostao je sam, taj čovek (Floki) mu je uz Lagertu jedini od početka bio privržen, uprkos konfliktima. I pomažući mu, Ragnar prelazi preko doskorašnje ljutnje, spašavajući poslednje deliće svoje prošlosti od rasipanja. Svidelo mi se kako posle bitke, dok obilaze stratište, Rolo govori Gisli o hrabrosti vikinških ratnica sa punim poštovanjem, posebno o Lagerti. I kako ne može da u tom trenutku pogleda svoju ženu, zato što mu je pobeda očigledno gorka, što se setio da ljude koje je upravo potukao još uvek voli, možda više nego što sam sebi želi da prizna.

Scene u Kategatu su tako dosadne i bizarne. Harbard kao rasplodni vepar, u selu punom usamljenih i višenedeljno „zagorelih“ snaša, a prva je Aslaug. I ona sve to podržava, šire misiju ljubavi i isceljenja. Delovali su poput sekte, nekakve hipi-komune u kojoj jedan čovek ima decu sa svim ženama iz zajednice. Najbolesnije je što mali Sigurd tumara okolo i sve to posmatra, zaista je bila pametnija Ragnarova odluka da povede dvojicu starijih u pohod, neće prisustvovati ništa morbidnijim scenama. Mogu da zamislim u kakvoj je konfuziji ono dete. 

Što se tiče „utiska nedelje“, tj. scene na poljani, iako i dalje mozgam o njenom smislu, nije baš najjasnija. Shvatih samo to da je u pitanju Flokijeva halucinacija, dok je Aslaug verovatno zaista bila sa Harbardom u tom trenutku. E, sad, zašto baš ona, ne znam, ali mislim da to ukrštanje vizija, da ne kažem vargiranje, svakako ima veze sa Flokijevim nagoveštenim moćima (i tome da će valjda biti novi Seer), Aslauginom vidovitošću, Harbardovim pretpostavljenim identitetom božanstva. Možda se Floki nekako „projektovao“ u Lutalicu, pa Aslaug treba da ga uteši, da „odnese bol“ zbog Helge, jer ga vidimo tamo uz obalu potpuno očajnog i zabrinutog. Posle mu liju i suze (ovo je bio možda najpotresniji detalj). Ono „Amen“ na kraju me začudilo, ne znam ima li ikakvo značenje ili je tu tek zarad šok-efekta. Harbard je možda samo neki ludak koji baza okolo i na žvaku o svojoj „svetosti“ zavodi domaćice, a scenaristi i režiser su  se možda prejeli onih „gljiva ludara“, pa u svemu tome zapravo i nema neke logike. Ipak, u ovoj epizodi i Floki i Harbard pominju „boravak u svetu između živih i mrtvih“, o čemu je ranije i Seer govorio, tako da sigurno ipak postoji povezanost.

Naposletku, Ekbert ponovo postaje zanimljiv čim se izmesti iz one sapuničarske sredine. Skockan kao Ričard Lavlje Srce, kuje zaveru da se otarasi Kventrit i pripoji Mersiju svom kraljevstvu, što je bilo sasvim očekivano još od trenutka kada je rešio da udalji Etelvulfa na hodočašće. Mislim da je njemu u planu da, korak po korak, osvoji i Nortumbriju, zato je i „smotao“ Džudit. 

royal drama queen

8. epizoda: “Portage”

Naredna epizoda se mogla zvati: Dve trudnoće, tri ubistva i tri sablažnjena deteta!  Kao i obično, najinteresantnija je bila priča sa Vikinzima. Nemam pametnih reči za Veseks-telenovelu, jer se svaki put osećam kao predmet lobotomije, a Pariz se odvija dosta predvidivo i ništa bolje. Kategat je u odsustvu muški(je)h - drama apsurda.

Harald i brat okrivljuju Ragnara za fijasko, jedino ga Lagerta brani, mada pomalo kao da ni sama sebi ne veruje (zato one suzne oči). Iako je 24/7 kontuzovan, predlog koji Ragnar daje nije tako nadrealan kao što zvuči! Em je time vratio Flokiju staru poziciju, kroz izvršenje zadatka, em je privukao naklonost norveške braće. Nemam pojma kako je u istoriji funkcionisalo ovo prenošenje brodovlja kopnenim putem pre kranova i čudesa tog tipa, ali, da izgleda moćno (mada šašavo, što kaže reklama) - i te kako! Podsetilo me na znatno kasniju akciju Turaka prilikom opsade Konstantinopolja (opisano u knjizi „Grad zvani Armagedon“, neočekivan i uspešan poduhvat). Uvek je uživanje gledati udružene Vikinge-udarnike! 

Posebno su fine bile dve kratke Flokijeve scene, prva u kojoj ga vidimo kao onog starog „magičnog brodograditelja“, a druga sa njegovom Helgom koja je (jupi!) na putu oporavka. Pored Ragnara i Lagerte, oni su mi omiljeni par, njihova ljubav možda i najlepša u seriji (scena venčanja je baš bila prekrasna i luda!). Ne zaboravimo „Everything I do, I do it for you - Ragnar“ momenat! 

Na Zapadu ništa novo. Prevrtljivi Odo spletkari protiv Roloa, očekivano i dalje želi Gislu za sebe i, naravno, svagda je spreman za nove perverzije. Ali, „you scratch my back, I'll scartch yours“ sa incest-ribom kojoj prvi put čuh ime (Tereza!) krenulo je po zlu čim se niotkuda priključio njen „bratić“. Ni na trenutak nisam sumnjala u to da su se sa kraljem dogovorili da nasamare grofa „50 Shades“, a posle opaske da je Rolo nije za poverenje „ni koliko divlji vepar“ (Odo?!), bilo je jasno. Takođe, logika po kojoj Ragnar nije osoba koja bi se olako povukla, dokazala im je da budući tata jeste nasušna potreba svojoj franačkoj tazbini. Jer, Rolo je postao nešto kao kraljeva desnica - i to gvozdena! Njemu ženica, titula i beba, a kralju ljubavnica u najavi. Primetila sam i da, u prvoj sceni kralj na početku razgovora oblači plašt (sluga mu ga specijalno, ceremonijalno prinosi), prošeta u njemu i porazgovara, pa ga na kraju razgovora opet skida. Čemu? Jel' to, kao, neki poseban ritual? Nije u stanju da rezonuje bez zlatnog ogrtača?

Veseks-pozaplet ostade bez otprilike jedinog meni iskreno zanimljivog lika. Neću se zadržavati na patetičnim dijalozima Ekberta i Džudit, kontam da sam već dosadila. Samo da prokomentarišem kako se ne primih na njegovu ljubavnu izjavu: ili je žestoko folira, ili je stvarno lud. Čak i opaska o Atelstanovom „svetom duhu koji bdi nad koracima hadži Alfreda, amin“ zvučala je kao fragment monodrame. Žao mi je Kventrit, iako sam sve ovo videla u najavi čim je Etelvulfa poslao na put. E, jedino me iznenadio onoliki stomak, ili to vreme na Ostrvu teče brže od kontinentalnog? To možda daje odgovor misteriji o Lagertinoj trudnoći, pošto se ništa ne vidi, ona utegnuta u oklop vuče drakar, a Kventrit već stomak „do zuba“! Takođe, oba kralja (francuski i britanski) reaguju na vesti o prinovama rečima: „Kako je život čudan!“ Našla je od koga da traži pomoć, zaista! A Džudit joj plemenito oprašta, bljuc, bljuc. Da je Magnus Ekbertu potreban za ucenjivanje Ragnara, znamo.

Kategat nije ništa bolji. Sad Sigurd večera sa Raspućinom i vodi majku u špijunažu njegovih „svetih“ orgija. Posle toga zaljubljena kraljica histeriše, čime otera ljubavnika, jer pravo muško kao on ne trpi da ga vezuju i obavezuju. Superiška!

Istripovala me Torvina vizija „za sve pare“. Kad je Erlendur pogodio Bjorna u vrat, a ovaj se srušio u vodu, bukvalno poskočih iz fotelje. Srećom, to mu ljuba umišlja. Ili je i ona počela da dobija proročanska upozorenja da se Bjorn čuva, da ga ona čuva? Opet ništa nepoznato.

'Ajde što Ragnar udavi Jidu u onoj prljavoj vodurini, nego što su dečaci naišli i ostali zabezeknuti. Jedni s majkom bludnicom, drugi uz oca džanki-ubicu. Vesela budućnost psihe u najavi! I koja je uopšte bila funkcija Kineskinje u ovoj priči? Meni je isprva zaista bila mnogo simpatična i baš sam očekivala neki konkretan doprinos radnji, posebno nakon ispovesti o skrivenom poreklu carske princeze. Sada sam zbunjena: čemu, bre, Jidu?!? Za „malo erotike“, ili da navuče Ragnara na drogu, pa da u budućnosti on naduvan upadne u Aelin zmijarnik? Još jedan uludo utrošen lik. I zašto je zapravo ubio - krizirajući, strahujući da se ne izlane (kao što je zapretila) o pokolju u Veseksu, ili iz oba razloga? 

I could've been a princess, you'd be a king...

I, na kraju, „nož u leđa“ trudnoj Kventrit. U kraljevom krevetu. Od strane Džudit koja, naravno, odmah okrivi bludnog svekra. Primetila sam da svaki put kada nekome drže nož pod grlom, pa razvezu govoranciju, asasini u pokušaju završe kao žrtve. Dakle, čim je počela sa histeričnim smehom i jadanjem (Sersei-Lanister-momenat „E, što nisam muško!“), Kvent nije imala šanse. Priznajem, navijala sam:“Zabodi taj nož brže, odmah!“, ali, ne vredi. Ćeraćemo se još sa ovo dvoje uvrnutih „golupčića“. Ipak, svideo mi se završni kadar: odsustvo osvetljenja u sobi, pad noža o pod uz tup udarac, krv koja kaplje sa Džuditine klonule ruke (a-la-ledi Magbet).

Look what you have made me become...

9. epizoda: “Death all ‘round”

Mlaka i sledeća nešto, uz izuzetak par scena. I dalje se sve previše sporo vuklo, k'o oni drakari kopnom. Ništa što se dogodilo nije bilo nepredvidivo, osim Lagertinog slučaja, jer sam bila uverena da nije zaista trudna....Uglavnom, kako ih videsmo na početku, tako je bilo sve vreme..."Je'n, dva, vuci! - Je'n, dva, vuci!", svi uposleni, čak i Torvi, Floki nadgleda radove i u pauzama vizionira, Erlendur nadgleda Torvi, a Ragnar krizira.

Rim/Veseks: Hodočasnici dotabanisaše, blatnjavi i nikakvi, spopadaju ih prosjaci i prodavačice ljubavi. Etelvulf me još jednom prijatno iznenadio svojom brigom za malog Alfreda. Stvarno deluje kao dobar otac, tačnije, očuh. Prijem kod poglavara crkve bio je zanimljiv zbog ukazivanja na problem koji je, eto, aktuelan i u modernom dobu - hrišćansku neslogu vrebaju da iskoriste uvek novi osvajači. Zanimljiv je primer poštovanja crkvenih relikvija, takođe pocrtan u kratkom segmentu. Sledi paralelna scena Ekbertovog krunisanja i Alfredovog prijema kod pape, praćena mojom skoro pa istovetnom reakcijom: Ružnog li šešira! Ružne li krune!  U jednom trenutku sam se uplašila da će mali "počasni konzul Nikaragva, ovaj, Rima" da se prekrene i padne pod težinom onog mača. Ali, dečačić je baš sladak i više liči na Etelvulfa nego Džudit i Atelstana   (naravno, mislim na odabrane glumce), dok je Etelvulf delovao kao pravi ponosni tata & mentor. 

Za to vreme, u Veseksu je na pomolu ozbiljno rivalstvo i radujem se što će kralj Aela verovatno uzvratiti udarac. Nije mu pravo što je ostao uskraćen za "svoj deo kolača", ne kupuje Ekbertovu providnu priču, a još da zna koliko su dvosmislene i licemerne reči:"Želeo sam da sprečim krvoproliće!" (nije nego, pretpostavljam da se trudna žena, koja je slučajno kraljica, ne računa?!)...

Nešto upada u oči kod scene prijema hodočasnika....Nije toliko čudno što Etelvulf sada očigledno voli Alfreda (1. takav je lik; 2. za vreme hodočašća se mogao dodatno vezati za dete koje ionako misli da mu je on otac - sem ako mu Džudit & Ekbert ne pune glavu Atelstanom; 3. dete nije ništa krivo što mu je majka takva kakva jeste). Zbunjuje činjenica da papa imenuje četvorogodišnje nezakonito dete engleske princeze (a da je kopile ne može biti nepoznato nakon VEOMA JAVNOG kažnjavanja Džudit) i sveštenika-otpadnika (koji je RAZAPET jer je ubijao svoju braću hrišćane, pa proglašen za "svetog čoveka" od strane uvrnutog Ekberta)  konzulom Rima "poput Cezara", dok Ekbert u drugoj sezoni istovremeno TAJNO čuva i izučava spise rimskih, paganskih mislilaca & imperatora....Nisam verovala da će mi kralj Aela postati najsimpatičniji lik u Veseksu! 

Pariz: Power couple franačkog dvora, Rolo i Gisla, na hiljaditoj audijenciji kod kralja - ili je to jedna ista, rastegnuta u nedogled? Princeza nije zadovoljna Rolandovim unapređenjem, što je i razumljivo. Njena dilema muči i mene - zašto su ono dvoje bizarnih likova toliko značajni (OK, sem spletkarenja protiv podjednako nezanimljivog Odoa)? Rešena da podrži muža u napredovanju na dvoru, na svaki način, istovremeno mu propisuje apstinenciju, jer tako se radi u Franačkoj.   

(ne) biram da apstiniram

Rolo je bio smešan dok pita:"Šta znači priglup?" i negoduje u sebi zbog drugačijih običaja u tazbini - ali, iskreno, nedostaje mi ratnik iz prethodne tri sezone, umesto koga smo dobili "Ja Tarzan - ti Džejn" isfeniranog vojvodu. Kralj očijuka sa Terezom, ali, nek vas to ne zavara...imamo novi "Game of Thrones" momenat, Loras-Renli-Mardžeri situaciju! Prvo se od "bate" traži dozvola (!) da "seka" postane vladareva naložnica. A prethodno, krevetsku probu prolazi novoproizvedeni grof. Za to vreme, misle da ih je vikinška opasnost zaobišla.

Kategat u gostima: Braća H & H su divljaci koji napadaju franačka sela, piju živa jaja, siluju žene, masakriraju sve redom, pa uz pesmu kući (tj. u kamp) i tamo se hvale. OK, ukapirali smo. Sreća pa ovoga puta nije bilo nekog zgražavanja, kao da su se setili da Vikinzi, je li, to u suštini rade - o čemu je glas stigao čak do Rima. Ili su, naprosto, svi okolo imali preča posla. Kako god bilo, ja ih volim i neka su što češće u kadru, ludaci šarmantni.

Flokijeva čudna halucinacija od pre par epizoda sada je sasvim jasna - trebalo je da potvrdi kako je Aslaug neverna sa Harbardom. Nije to nešto nepoznato, ali, mislim da će Ragnaru biti od velikog značaja da sa sigurnošću zna, kada se bude vratio. Scena koja mi je bila najtužnija jeste ona sa Lagertom, nakon što je donela na svet mrtvorođenče. Koliko god kontradiktorno zvučalo njeno obrazloženje da je verovala Seer-u, pa ipak se nadala da može pobediti sudbinu, toliko je činjenica da se nije čuvala. Ali, uopšte! Međutim, kad pogledamo koliko je nju slomilo, koliko joj je žao, setim se prve sezone i iste situacije, dvostrukog gubitka (posle umire i Gida). Sudbinu nije mogla da pobedi u tom, ali ni u sledećem slučaju: šta god se desilo, Ragnar i Bjorn su njena porodica i to će zauvek biti. Tužna scena, naročito dok je Ragnar grli.  

Što se kasnijeg razgovora između Erlendura i Torvi tiče, još uvek mi je potpuno nelogična njegova argumentacija za insistiranje na osveti. Zaboravlja da je njegov otac prvi spletkario protiv Ragnara i porodice. Pa onda mahnitanje sa rečima: Ne želim ja, bogovi to želi, ubij ga! Popij žrtvenu krv! - kao da je uzeo malo Kineskinjinog  "lekića". Kakva glupost, još daje samostrel u ruke ženi koja, bar tako kaže, nikad pre nije rukovala oružjem i očekuje da nikome ne bude sumnjivo što se Torvi, sva utučena, krvavih usta, sa samostrelom "vuče" po kampu!

svakoga dana, u svakom pogledu, sve brže napredujem!

Međutim, scena osvete ispade moćna, ako ništa, barem zbog konačnog uklanjanja onog nedoraslog gnjavatora. Bjorn je očigledno znao da mu Torvi neće ništa nažao učiniti, zato je i stajao onako mirno. Tu pada njen prvi pametan potez. Svidelo mi se i kako Bjorn stavlja prsten na vrh ubitačne strele, pa razmenjuje poglede sa Ragnarom koji se upravo promolio iz šatora, u stilu "Vidiš?" I, da, jasno je da je tim hamletovskim odugovlačenjem stavljao na probu ženinu vernost.

U sceni sa paucima, tj. Ragnarovim halucinacijama, bilo mi je žao stepena srozavanja do kog je doveden. Pogotovo nakon što ga Bjorn zatiče kako "riga", pa shvati da mu je stari postao narkoman - ali, još uvek odlučan da se osveti bratu. Jasno je da Ragnaru uopšte nije cilj sam Pariz, ni neko dugoročno zadržavanje, već osveta. Ali, nemoćan je čak i da se sam obuče; a tu imamo slobodan teren za Bjornovo sve već dokazivanje kao zrelog, pravog vođe i naslednika.

Aslaug & Ivar = Sersei & Džofri

francuski kralj + Roland + Tereza = Renli + Loras + Mardžeri

Neko je previše gledao "GoT"!

10. epizoda: “The Last Ship”

Svidela mi se podela finala na dve celine, prva sa izrazitom akcijom, druga "stišanija" - ali, uz vrlo suptilno izveden vremenski skok. Nije bilo suvišnih scena i bespotrebnih dijaloga, što me podsetilo na prve dve sezone kada se sve odvijalo brzo i koncizno, a bilo moćno.

1. Iron balls vs Ironside

Izuzetno sam uživala u scenama pripremanja za sudar i same bitke. Zanemariću očigledno snimanje "u plićaku" i još neke providnosti, dobro je izvedeno. Izgledalo je odlično, dopala mi se uvodna muzika, preletanje oka kamere preko sučeljenih drakara. Svidelo mi se kako su svi bili angažovani i borbeni, kontrast između dve vojske, dva predvodnika. U Parizu je fokus, normalno, stavljen na hrišćanski momenat uzdanja u čudo kao potporu, otuda Gislina molitva kao da izaziva one suze na kipu (odmah sam se setila epizode "Mućki", kad je statua “zaplakala”), pa i Rolo pred borbu izgovara "Bože, spasi nas" - ja bih rekla da je prigrlio hrišćansku veru i Boga svoje žene. Sa druge strane su Vikinzi, koji ga gledaju kao otpadnika, a njemu najbliži su, baš kako je Ragnar rekao, najpre motivisani osvetom. Za njih je, kao i za Roloa, taj sukob duboko ličan.

Flokijeva kletva - dobar momenat, baš kao i Ragnarova opaska bratu da izgleda kao "bitch" ili tako nešto. Pomalo me iznenadilo što su, u trenutku spajanja brodova i prelaska na borbu "prsa-u-prsa", Francuzi relativno brzo nadvladali i potisnuli protivnike. Mislila sam da će Vikinzi tu biti sigurniji, superiorniji. Rolo ih fino motiviše, u ubistvu jednog malodušnog podanika videla se njegova severnjačka nepopustljivost. Kada su, jedan po jedan, počeli da padaju ranjeni (Lagerta, Halfdan, Floki - doduše, nije pao, ali štrecnuh se dobro), eto razloga za povlačenje. Naravno, Ragnar čak i u žaru presudnog duela, jednim okom uvek motri na svoju Lagertu.  

Ono najzanimljivije verovatno je svima bio okršaj braće. Čak, kad su već svi ostali krenuli u beg ili popadali, njih dvojica se još pesniče, do kraja, do istrebljenja....a opet, imala sam utisak da nijedan ne želi STVARNO da ubije onog drugog. Uglavnom, ravnopravan ishod je dobro rešenje. Mada su se Vikinzi sklonili "podvijenog repa", obojica će dobiti svoje parče sveta da drže u vlasti. Seer - je li osetio konkretnu Flokijevu ranu (s obzirom na već potvrđenu povezanost) ili ukupnu ugroženost Vikinga? 

2. Princeza je krunisala medveda

Napokon da francuski kralj uradi nešto pametno i odlučno! Iznenađujuća, ali dobra scena: dva bespotrebna lika manje.

Rolo kao branilac Pariza, ovenčan lovorom i sa zatvorenim okom, podseća na Hrista. Njegovo obraćanje narodu ima težinu kao konačno raskidanje veza sa prošlošću i pokazatelj da je pronašao novi identitet, dom, porodicu. A i proročanstvo se obistinilo. Rolo mi, u svakom slučaju, deluje vrlo sigurno i prirodno u franačkom okruženju, počeo je da vlada i mislim da je srećan. Ako je verovati istoriji, čeka ga svetla budućnost.

3. Neki novi klinci

Vremenski skok je nenaglašen, spontan, vidljiv tek po dužini Bjornove kose - i ošišanoj Aslaug! Mnogo toga ostaje da se objasni, a za sada smo primetili ono najbitnije - SMENU GENERACIJA. Pre svega, Bjorn je novi Ragnar, nema šta - ali, sa više staloženosti. Upadljivo sazreo, otvoren za nova istraživanja, osvajanja neprokrčenih puteva. Bilo je lepo videti Flokija i Helgu, čuti prepoznatljivi brodograditeljev kikot, uveriti se kako se on i Bjorn ponovo dobro slažu. Dopao mi se uvodni kadar sa maketama drakara i Helginom rukom koja podiže jedan sa vode.

Aslaug je prava Sersei Lanister, kako zbog čašice, tako još više po istom izrazu lica, govoru, stavu. U odsustvu kralja, žena vlada Kategatom - je li na to Seer mislio? Nadam se da je u pitanju nešto bolje.

Dva otkrića, staro i novo. Glasnik iz Veseksa donosi neprijatne vesti o sudbini naselja i Ragnarovom vanbračnom sinu Magnusu - prvi podatak zataškan, a bitan zbog eventualne provale besa naroda; drugi nepoznat i samom Ragnaru, verovatno deo Ekbertovog plana da ga nekako namami u Britaniju. To što Magnus, kako je rečeno, sada ima 12 godina, ukazuje na otprilike deceniju proteklu od povlačenja iz Pariza.

Meet the Lothbrocks!

Upoznali smo i odrasle Ragnarove sinove!  Dopada mi se rešenje kastinga, jer su - baš kao i deca pre njih - prilično individualizovani, čak fizički predstavljaju neku mešavinu Aslaug i Ragnara (Ube liči na njega, Sigurd na nju, npr.). Najprijatnije iznenađenje mi je Ivar, moram priznati da je fenomenalan izbor! Govor, pogledi, stav - ima u sebi najviše Ragnarovog, ali i primetan udeo Flokijevog "ludila" i biće mnogo, mnogo opasan. Svideo mi se razgovor braće, način na koji Bjorn unosi ravnotežu u njihova mišljenja i osude, kako brani oca i zastupa njegovu stranu. Kroz Ivarovu opasku:"Govorite kao neki hrišćani!" progovara Flokijeva šklola. Mislim da je Ajvar (eto, transkribovah i odmah mi crvena teglica zaigra pred očima!) baš zato dat Flokiju na "(pre)vaspitavanje", kako bi zadržali izvornu vikinšku energiju kod barem jednog od sinova. Veoma obećava i njegovu priču sada najnestrpljivije čekam. Aslaug i on bi morali imati vrlo interesantnu interakciju, upravo zbog čitave priče sa održavanjem u životu, načinom podizanja, bolesnom vezanošću za majku, posledicama koje je rano detinjstvo moglo ostaviti.

Ivar the Badass

4. Povratak kralja

Ragnar se, dakle, nakon pariskog debakla povukao - verovatno iz povređenog ponosa. Njegovo iznenadno pojavljivanje u selu, posle toliko godina, pa suočavanje sa narodom (očito niko ne sme da mu "izađe na crtu"), samokritičnost i smelost, susret sa sinovima: "Ko želi da bude kralj?" - zaista, zar je potreban bolji epilog prvog poglavlja? Nagoveštaj vrlo efektan, pa jedva čekam da saznam šta se desilo sa ostalim likovima i vidim kako se stara slava obnavlja kroz novu krv i, nadajmo se, udružene akcije Ragnara & sinova.

Četvrta sezona se nastavlja 30. novembra, epizodom "The Outsider".