субота, 06. август 2016.

Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (2)

piše: Isidora Đolović

Nastavljamo nostalgični izlet u vreme kada su me knjige zauvek osvojile i postale izvor najvećih snova, životnih mudrosti, ideala, ali i tužnih časova u kojima su se plemenite poruke grubo sudarale sa svakodnevnicom. A usledile su godine kada je ljudima najmanje bilo do knjiga i, uopšte, kulture - pa, ipak, ove do danas potisnute vrednosti ostajale su ujedno magična formula očuvanja zdravog razuma u vremenu ludila. Ljubav prema čitanju priuštila mi je, tako, ne samo bekstvo od permanentne društvene krize koja će do danas pratiti moj ulazak u “veliki svet”, nego i mnoga znanja koja ću kao đak, potom i student, za sva vremena ceniti i dalje primenjivati. Sa polaskom u predškolsko, dete se iz ušuškanog, ograničenog porodičnog kruga polako otiskuje u prve vršnjačke grupice i malo-pomalo, širi svoj vidokrug. Negde u skladu sa tim, štivo koje sam čitala počinjalo je da se i samo oblikuje prema interesovanjima, razigranoj mašti i mnoštvu pitanja što su se preda mnom otvarala. 
Iz carstva bajki, koje nikada neću prerasti ni prestati da, barem jednim delom svog bića (onog na koji se uvek može primeniti parola “za ideale ginu...” neću reći ko, jer se ne slažem sa odrednicom) verujem, preselila sam se u njihov delimični produžetak - beskrajni univerzum avanturističkih priča. Vitezovi i gusari, pre svega, kao junaci koji su mi već u bajkama bili mnogo zanimljiviji od pekmezavih princezica sa njihovom pasivnošću i kaćiperstvom, imaće glavne uloge u kasnijim pričama mog detinjstva. Istovremeno, sa upoznavanjem okruženja i sticanjem svesti o životu “napolju”, socijalne teme ulaze u obzir i počinje da me izuzetno zanima, pogađa, oduševljava, vršnjačka tematika. Još kada se dečje družine postave u pustolovne sižee - eto avantura!

1995 - 1999. Pustolovine

Građanski rat kojim se rasparčala velika SFRJ u kojoj sam rođena i živela kratke, ali s obzirom na bitan uticaj najranijeg vaspitanja - skoro pa presudne četiri godine, izbio je 1992. Istog proleća, dok je tata bio mobilisan, prešli smo u sopstveni stan, poslednju privilegiju uskoro nepostojeće države za zaposlene u vojsci. Tu smo i dan-danas. Sa ubistvom Jugoslavije, slobodno možemo tako da nazovemo krvavi pir u kome je sve izgubljeno, prestale su pošiljke iz Hrvatske i Slovenije, počele su da propadaju stare izdavačke kuće, iz temelja se promenio system i posledice još uvek saniramo. Međutim, kao što sam pomenula, utešna funkcija kulture nije mogla biti eliminisana, te sada prednost pripada gornjomilanovačkim “Dečjim novinama” i, naravno, kućnim bibliotekama koje su sačuvale bratstveno-jedinstveno blago.

U neposrednoj blizini naše nove zgrade, nalazila se, do ovog proleća, knjižara “Pelikan”. Ritual koji pamtim od rođenja, a koji ni strašna kriza nije u potpunosti ugušila, izgledao je ovako: tokom šetnje, obavezno se kupuje slatkiš (pre rata, to je bio “Euroblok” sa sličicama “Zvezde”, u tom trenutku aktuelnog šampiona Evrope u fudbalu. Tata i ja smo ih lepili na šank i danas se šalim kako nema boljeg načina da “navućeš” dete navijanju za određeni tim, nego putem čokoladica!) i igračka ili knjižica. U vreme inflacije i sankcija, novca je bilo manje nego ikada, pa ipak, mama je uspevala da, kao i danas, nekako uvek prištedi da se naše podizanje suštinski ne promeni. Lepim porukama i uticajima iz knjiga, dobrom muzikom sa starih ploča i kaseta, zabranom televizijskog programa i šunda u nastajanju, sačuvali su brata i mene od ludila devedesetih. Uvek ću im biti zahvalna na tome.
Knjižaru “Pelikan” pominjem zato što je u pitanju bilo kasnije dugogodišnje stecište nas klinaca iz kraja. Imali su najbolji pribor za školu, divne knjige, postere, globuse, razglednice, karakteristični miris hartije...i mada uglavnom veći deo toga nisam mogla da priuštim, mom oku je samo šarenilo izloga prijalo i otvaralo put za nova misaona putešestvija. U knjižari je mama, tokom prve dve godine po doseljenju, kupila knjige koje su mi još uvek među najvažnijim, ujedno i najvrednijim iz mnogo razloga. Prva se zove “Priče za laku noć i bila sam doslovce opsednuta njome. Čitala sam je iznova i iznova, mlađem bratu i samoj sebi, oduševljena prikazanim svetom jednog velikog drveta u funkciji stambene zgrade - čiji su stanovnici bile razne šumske životinje. Moji ljubimci bili su zečevi Zvonko i Zdravko, ali istina je da svaka od životinjica (i njima posvećenih priča) nosi posebno zanimanje, duhovitu ili tugaljivu pričicu, koja nas u maniru basne - ali, mnogo zanimljivije i bliže našem iskustvu, upoznaje sa svetom ljudi, zanimanjima, prijateljstvima, socijalizacijom. 
sa svojom omiljenom knjigom. Mislim da je godina 1994.
Druga knjiga bila je nešto ozbiljnija i zove se “366...i još više priča o prirodi”. Kao što sam naslov otkriva, radi se o konceptu po jedne kratke, prikladne priče za svaki dan u godini, podeljene u četiri celine, prema godišnjem dobu. Osim izvanrednih ilustracija i znanja koja su na lep, nenametljiv i pre svega kvalitetan način uobličena u ovim “crticama”, značajna je zbog svog stilskog uticaja. Naime, tata me savetovao da čitam ovu knjigu kako bi mi rečnik bio što bogatiji, a školski sastavi bolji. I bio je potpuno u pravu. Ona je još dugo ostala uz mene. Treća knjiga zove se “Crv i jabuka” i predstavlja još jednu varijaciju na basne, samo znatno živopisniju. Ono što je “Čudesna šuma” započela, pomenute knjige su potvrdile - ljubav prema svetu. A to je, zar ne, svakako primarna uloga stvaralaštva?
Iz iste edicije, “366...i još više”, objavljeno je nekoliko knjiga koje je danas, mada teško, ipak moguće uloviti kod antikvara. Moja neostvarena želja je da imam ovu, pa ukoliko neko zna gde je mogu nabaviti po razumnoj ceni, unapred zahvaljujem na informaciji:
U prvi razred sam krenula 1995. godine, u najgore vreme. Moj otac je diplomirani turizmolog, ali je najpre završio Pedagošku akademiju. Iako se prvom strukom bavio veoma kratko, stečeno iskustvo mu je izuzetno značilo par decenija kasnije, kada smo brat i ja stasali za školu. S obzirom da mi je i tetka učiteljica (danas u penziji), njihov rad sa nama bio je više nego dragocen. Zahvaljujući prvoj struci, tata je savršeno znao da osmisli edukativne sadržaje, pa nam je to neizmerno značilo u nižim razredima osnovne škole. Tek danas zaista shvatam koliko nas rani uticaji (koliko god delovali dosadno u tom uzrastu) zapravo usmeravaju i oplemenjuju.

Kada sam krenula u školu, bila sam jedno od dvoje dece iz odeljenja koje je znalo da čita i piše. Zbog toga mi je učitelj (danas direktor uspešne izdavačke kuće “Pčelica”, Goran Marković) dopuštao da čitam stvari koje su išle malo “unapred” u odnosu na program, kako se ne bih dosađivala na časovima. Školu sam volela i moje oduševljenje knjižarama, bibliotekama, mirisom sveže odštampanih udžbenika i lektira, datira iz tog doba. A čitala sam već svašta raznovrsno i moja radoznalost je rasla sa svakom novom dozom otkrića smeštenog među korice.

Kako sam rasla, štivo je postajalo ozbiljnije.  Najpre časopisno. Dobijali smo list "Zeka" u nižim razredima, potom "Vrabac školarac" i "Dečje novine", ali, ništa nije bilo bolje od "Tik Taka"! Još uvek čuvam brojeve, onako raskupusane. Bili su tu maskota - ptica Jajzi, stripovi, detektivske priče, preporuke romana i, meni najinteresantnija, grčka mitologija sa konkursima za pisanje svoje verzije određene legende, ili dopunu neke priče. Jednom prilikom sam čak i nagrađena paketom slatkiša, bio je to četvrti razred osnovne.

Vidim da najveći broj dece, različitih generacija, kao svoje omiljeno štivo ističe legendarnu žutu knjigu pesama “Čika Jove” Zmaja. Moram priznati da mi, iako je bio nezaobilazni deo i mog detinjstva, nikada nije budio naročito oduševljenje. Jovan Jovanović je tek mnogo godina kasnije počeo da me istinski pridobija, kao autor diptiha “Đulići/Đulići uveoci” i satirične poezije, a pre svega značajan predstavnik srpskog romantizma. To ne znači da nisam volela, čitala i recitovala poeziju. Ali, moj omiljeni pesnik za decu bio je Ljubivoje Ršumović! Nekoliko stepenika niže stajali su Duško Radović i Dobrica Erić. Kod prve dvojice volela sam humor, prijemčivost savremenom svetu deteta i luckaste intermedijalne sadržaje koji su pratili njihove stihove (ilustracije zbirki, npr. kao i neprevaziđene TV emisije “Fazoni i fore”, “Šešir bez dna”, “Poletarac” i “Metla bez drške”, u čijem su kreiranju učestvovali mnogi autori knjiga za decu i mlade), kod trećeg prepoznatljive slike šumadijskih sela, mirisa i boja prirode. 
U ovom periodu, pesnici su još uvek relativno često posećivali škole, lektira nije bila omražena, a čitanje “zabranjena rabota” i razlog za ismevanje. Istina, ne sećam se gotovo uopšte lektire do četvrtog razreda, valjda jer sam toliko toga već odavno pročitala i znala, a zauzvrat “gutala” na stotine stranica godišnje u izvanškolskom domenu, pa mi se jedino u pameti zadržao traumatični utisak završetka “Bele grive”. Ali, odlično pamtim peti razred i prvu “ozbiljnu” lektiru - Defoovog “Robinzona Krusoa”. Tata mi je tom prilikom poklonio ukoričenu svesku (šarenu, sa dinosaurusima), za beleške o pročitanom - i time nastaje moja još uvek neizostavna navika analiziranja, koja mi je zaista značila tek na fakultetu, pored hiljada i hiljada stranica literature za jedan jedini ispit! Uglavnom, tek sa polaskom u peti razred stekla sam utisak da kreće vreme “prave” lektire i neopisivo se radovala “Tomu Sojeru”, npr.
Lektiru smo kupovali, kao i komplete udžbenika, krajem avgusta u “Prosvetinoj” knjižari “Rade Azanjac”, pored gradske Opštine. Mirisale su prepoznatljivo, uvijane u pak-papir i svaka je nagoveštavala novu avanturu, znanje koje ćemo tokom godine steći, a trenutno još nije rastumačeno, pa intrigira. Poput nivoa u uveliko popularnim video-igricama, koji nam tek valja osvojiti. Bilo je to vreme jednog izdavača đačkih knjiga - “Zavod za udžbenike i nastavna sredstva” se starao za sve, dok danas postoji veliki broj (privatnih) izdavačkih kuća, čije su knjige više slikovnice i imaju atraktivne korice, ali ne i sadržaj. Pod izgovorom da su učenici “preopterećeni nepotrebnim podacima”, od najmlađih se sve više prave zatupljeni robovi ekrančića pametnih telefona, koji lektiru nalaze “sažvakanu” u interpretacijama sa Interneta i ne razumeju u čemu je, zaboga, lepota čitanja. Nisu oni krivi, nažalost...
A koliko sam ja samo volela romane i priče! Bilo je tu doslovce svega, žanrovski voše nego raznovrsnog. U prošlom postu sam spomenula ediciju “Lastavica” u 100 knjiga, koju su još mama i tetka dobile kao male, a potom sam ih ja čitala redom, naročito dok smo tokom bombardovanja bili “privremene izbeglice” u Guči. Osim ove, aktuelna je bila i legendarna “Plava ptica”, zahvaljujući kojoj sam otkrila brojne uzbudljive romane.  Sa braćom sam se igrala npr. "Kapije vremena" Madlen Langl (imali smo fotelju, ispod koje smo se provlačili, kao portal), zapravo, preko njih dvojice sam i otkrivala stripove “Zagor”, “Mandrak”, “Talični Tom”, “Asteriks”, avanturističke romane, te bespovratno zavolela gusare, vitezove, avanture.
Jedna od boljih edicija zvala se “Ja volim klasike” i postojala je u objedinjenom, tvrdo koričenom izdanju, kao i pojedinačnim slikovnicama. Bili su tu “Ostrvo sa blagom”, “Robinzon”, “Deca kapetana Granta”, “Četiri sestre”...prilagođeni klasici Lujze Meri Alkot, Stivensona, Žila Verna, Defoa. Ilustracijama Marije Paskval bile su ukrašene i sažete verzije Dikensove “Male Dorit”, “Džejn Ejr” Šarlot Bronte i “Čiča-Tomine kolibe” Harijet Bičer-Stou. Kroz te knjige, upoznavala sam se sa surovostima sveta i istorije, ali na krajnje suptilan i umeren način. Istine i poruke tolerancije koje sam tada usvojila, ostale su mi za sva vremena. 
Romani Arsena Diklića - trilogija “Salaš u malom ritu” (to je, zapravo, naziv prvog dela, ostali su “Jesen u mrtvaji” i “Moriški snegovi”) i “Ne okreći se, sine”, kao i neprevaziđenog Branka Ćopića, imaju posebno mesto u mom srcu. Spojivši siže avantura mojih vršnjaka, socijalni ambijent (rat, nemaština, problem odrastanja u takvim okolnostima), sa liričnošću i tugaljivom lepotom izraza i opisa (nalik na Balaševićeve stihove), zauvek su me osvojili. Dragog Branka sam “upoznala” najpre preko “Ježeve kućice” koju je čitao Zijah Sokolović, a kasnije i zahvaljujući knjigama “Orlovi rano lete”, “Doživljaji Nikoletine Bursaća” i pre svega, priči “Pohod na Mjesec”. Potonja je deo jedne od NAJLEPŠIH, garantujem vam za to, knjiga ikada - zbirke pripovedaka “Bašta sljezove boje”. Ona zaista greje srce svojim opojnim, melanholičnim, majstorskim stilom. A meni nije bilo teško da se prepoznam u ovim delima!
Naime, sa tri brata i nijednom sestrom (što me učinilo malim "razbbojnikom" bez trunke ženstvenosti!), odrastajući između grada i raspusta u maloj varoši Guči, gde su me sa prvim odjavnim školskim zvonom slali da boravim tokom leta, ŽIVELA sam tipičan dečji pustolovni roman! U kući babe i pokojnog dede, sa braćom od tetke, zanimljivim komšilukom, rekom preko puta, svestranom tetkom i omiljenim tečom Mikicom - našim porodičnim Đoletom Balaševićem! - bilo je to detinjstvo iz snova. Jurcali smo po čitav dan, smišljali nove poduhvate, a kada padne mrak, “lovili Betmene” (slepe miševe) koji su nisko nadletali babino dvorište - baš kao što je dečak Bajo jurio Mesec. Ivan i Goran, moja starija braća, imali su uz to i psa, ruskog hrta po imenu Aljaska, tako da smo izgledali kao prava pravcata dečja družina iz knjiga koje su tada dominirale u našoj lektiri.
Pripadam generaciji koju je zaobišla “Družina Pere Kvržice” ili “Dečaci Pavlove ulice”, ali spomenuti “Orlovi” i “Družina Sinji galeb” još uvek su bili na repertoaru, uz Nušićeve “Hajduke”. Ipak, najviše sam uživala u romanima Enid Blajton! Pored trilogije “Ostrvo - More - Zamak avanture”, legendarne su bile detektivske priče kroz koje su nas vodili Džulijan, Dik, En i Džordž(ina) sa svojim psom. Neostvarena želja mi je ovaj komplet, ali, da budu BAŠ izdanja "Mladinske knjige". Koliko je samo zimskih raspusta proletelo uz podvige "Pet prijatelja"!
I stigosmo do te famozne, druge po redu NAJOMILJENIJE knjige iz detinjstva. U moru pročitanih i zauvek upamćenih, izdvojila se “Mali miš u velikom svetu” Đorđa Radišića. Toliko sam je volela, još više puta pozajmila iz biblioteke. Zahvaljujući njoj, saznala sam šta je Troja, a šta “Travijata”, da je “Ric” među najluksuznijim hotelima, kao i zašto se kaže “siromašan kao crkveni miš”. Naučila sam da osluškujem daleke zvuke voza i cenim lepotu železničkih koloseka. Da gledam u zvezde i volim životinje. 
Pre par godina sam je konačno pronašla kod antikvara i mojoj sreći nije bilo kraja! A šta sam još otkrila, ludo zavolela i čitala do kraja osnovne škole, što nekako i računam kao kraj detinjstva - više usled prelaska na odraslo odeljenje gradske biblioteke nego prestanka bivanja detetom u duši! - čitaćete za sedam dana.


10 коментара:

  1. Znaš šta mi se najviše sviđa kod ovih tvojih tekstova?
    To što sasvim uspešno preplićeš sopstvenu životnu priču sa onom književnom, uz po koju izuzetno dragocenu i pametnu opservaciju, kao onu o vaspitanju dece, u čemu se potpuno slažem sa tobom. Danas se deci gurne tablet u ruke i smatraju se izetno inteligentnom ako znaju da sa 4 godine sami instaliraju igricu, umesto da se osmisli edukacija i sadržajnija zabava. Smatram da deca osim ljubavi zahtevaju i neprestani rad i posvečenost. Jao meni je Riznica jednostavno bila ljubav na prvo čitanje, obožavala sam slike i znala većinu pesama, neke i dan danas mogu da izrecitujem. :D Inače sam jako naporna i čudna ljudima oko sebe, jer bih njihovoj deci samo poklanjala knjige, njima se to ne dopada kažu bolje igračke šta će ovo detetu da se muči, njih to ne zanima, sami će oni da uzmi, ako žele, a ne kapiraju da je na roditelju da usmeri. Ali, dobro možda nisam u pravu, znam da ću, ako imam dete, za 11. rođendan da mu poklonim pismo sa Hogvortsa i Kamen mudrosti. :D
    Mene je tata "navukao" sa Plavom pticom, naročito ona koja podseća na Put oko sveta, a čijeg ja naziva nema šanse sada da se setim. Takođe, još uvek čuvam njegove lektire, one knjige boje cigle, meki povez, Grčki mitovi, Odiseja, Orlovi rano lete, a jedna od omiljneih iz detinjstva su mi priče sa Divljeg zapada, čini mi se, u ediciji Politikin zabavnik.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo, MNOGO hvala na divnom komentaru, stvarno mi to znači.:) Naprosto, nisam bila sigurna u koncept tekstova, ali, drago mi je što nisam preterala ni sa "biografskim" ni sa drugim stranama priče, jer jedna bez druge ne mogu i zamisao je suštinski bila da pokušam da pokažem kako su knjige menjale i usmeravale moj život, koliko su bile važne i, naprosto, koliko ih stvarno volim. :)
      Hvala!

      E, sad, kao i obično, potpuno se slažemo. Ja sam isto "naporna" kad krenem da klincima preporučujem knjige, a oni me jadni gledaju belo, valjda ne znaju šta je to tako "super". :) I komšijama kojima nekad držim časove i đacima koji dođu u biblioteku, pokušavam da koliko mogu skrenem pažnju, ali mora se početi znatno ranije. Recimo, sedmaci ne znaju gramatiku i strašno greše u pravopisu, ali važno je da već od obdaništa deca moraju da uče engleski, nemački i španski! Da barataju mini-računarima, a olovku ne znaju da drže i mešaju ćirilicu sa latinicom. Koga briga, to je valjda, demode? :(
      Dok sam bila student, jednom prilikom sam se vraćala busom u dom, vozila se i grupica petačića. valjda su išli sa nekog treninga. Deca zagrajala u prevozu, žale se jedni drugima na lektiru, smor im da čitaju "Toma Sojera"...jedan zaključio da će pročitati prepričano na Internetu....hej, Mark Tven im je "smor"!:( Pa, ja sam "živa umrla" kad su ostali zarobljeni u onoj pećini, a tek Haklberija što sam volela!

      Uglavnom, naravno, najlakše je dete prepustiti drugima na vaspitavanje, pa se onda čuditi što su "ovakva ili onakva". Ništa neće otkriti sama, ni "uzeti" sama, to je čista zabluda. Niti to što će im od malena knjige biti dostupne znači da će ih voleti, moj brat je primer za to. Ali, može se pokušati. Ja bih uz dete imala savršen izgovor da podetinjim, tako da te razumem! Mislim da moja braća već "strahuju" kako ću naporna tetka da budem, a ja tvrdim - najbolja!:))))
      A to da je čitanje "mučenje", veruj mi, čujem i ovako "matora", baba mi se stalno brine i pita:"A jel' ti teško?", ne shvatajući koliko se lako i lepo ODLUTA uz knjige.:)))

      Iste smo stvari čitale. :) U trećem delu dolazi na red "Hari Poter", kao i "Hajduk", nadam se da će biti zanimljivo.
      Hvala ti!:)*

      Избриши
    2. Jedva čekam.❤
      Nema na čemu, jako volim da čitam ovakve tekstove, jer me prošetaš i kroz moje detinjstvo.
      Da, apsolutno se slažemo, moj nećak od osam godina se zgražava što ja stalno čitam knjige, kaže već si je pročitala, ja ne mogu deset strana da pročitam, ali dobro, njegova mama se čudi kako mogu da čitam jednu knjigu više puta.😆

      Избриши
    3. Čude se i meni, u fazonu:"Pa, već si čitala to!", a ne razumeju da svaki put primetim nešto novo, ili naprosto posmatram iz drugog ugla. :)
      Sad si me podsetila, moj prof. i mentor nam je tako jednom prilikom ispričao da njegov sin, u to vreme tinejdžer, neće da čita oba toma "Ane Karenjine" za lektiru. Jednostavno, završio prvu knjigu i to je to. I otac ga pita:"Ali, zar te nimalo ne zanima kako se završava?", a klinac će nonšalantno:"Znam, ubije se, pa?!"

      Избриши
  2. Isisodra Isidora piši ovakve postove češće mogla bi ti i sa muzikom nešto ovako slično da uradiš ti imaš fenomalan ukus za muziku isto :)
    Ja sam kao klinka bila jako orijentisana ka poeziji (ironija života sada to najmanje čitam) i jako sam volela da recitujem Radovića, Radičevića, Zmaja a više od svih Antića :)
    Kada si pomenula Bađtu sljezove boje osetih se postiđeno ja sam je čitala tek u kasnim srednjoškoslim danima :)
    Inače setih se da sam jako jako kada sam bila u sonovnoj volela Guliverova putovanja, njih sam baš obožavala (i to se sudara sa fantazijom) više i od Robinzona i Toma Sojera. Kada čitam tovj post i mada si starija od mene (kada si ti krenula u prvi razred ja sam imala 17 meseci ;D ) mogu da osetim vreme i da vidim tvoju čitalačku pustolovinu zaista je divno, predivno i izvinajvam se i tebi za komentar ovako kasno samo malo dok se naviknem da ponovo učim (ja se lako odviknem ali teško naviknem) :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, draga, meni je cilj da VAS zabavim i presrećna sam što voliš ove postove. :)
      Rado bih pisala češće, ali sada sam kao i ti počela da spremam ispite, tako da ću do oktobra biti u velikom haosu (pored toga što mi posao i neki projekti koji slede dodatno zadaju obaveze), ali od jeseni ću se zaista potruditi da pišem više sličnih stvari i slobodno predlaži šta te zanima, sve zapisujem i biće kad-tad. :))))
      Istina je, nekako kao mlađi više čitamo poeziju, posle se usmerimo na prozu, ja sam posle opet krajem srednje škole i na faksu opet više čitala pesme, ali generalno su mi proza i pre svega romani uvek bili prvi izbor.
      Nema razloga za stid, pa i ja sam samo neke pripovetke iz "Bašte" čitala kao dete, baš te koje jesu za taj uzrast - inače, cela zbirka uopšte nije za decu. Posebno volim uvodnu posvetu Ziji Dizdareviću. :)
      I ja sam obožavala sve te knjige, pa sam baš UŽIVALA kada smo na četvrtoj godini faksa polagali ispit Književnost za decu, sa uživanjem sam čitala ponovo te knjige i tek tada uvidela koliko su genijalne, jer jedno značenje imaju za dete, drugo za odraslog čitaoca (npr. "Guliver" je satira).
      P.S. Tom prilikom sam shvatila i koliko koleginica NIKADA NIJE ČITALO npr. Ćopića, a imaju po 24 godine i studiraju književnost....tuga. :(

      Milo mi je ako uspevam da prenesem taj osećaj i mnogo, mnogo HVALA na rečima podrške. :))))

      Избриши
  3. Uživam da čitam ovakva putovanja kroz srećne, knjiške, uspomene. <3
    Videla sam neki dan da Vulkan izdaje Enid Blajton, odmah te se setih. :)
    A setih te se i kada sam neki dan ugledala knjigu iz edicije "Plava ptica".

    U detinjstvu sam čitala jedino lektiru i eventualno po neku za razbibrigu.
    Sve knjige sam iz biblioteke uzimala, svoju sam počela da pravim pre pet godina tako da taj, mladi, period nemam na policama da posvedoči koliko sam volela i volim knjige.
    Sreća pa sada do istih mogu doći za msnje od sto dinara..
    Još uvek stignem napraviti dečji odeljak na svojim policama. :)
    Hvala ti na tekstu! <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. P.S. Iznad svih te godine su mi obeležili Čopić i Ršumović.
      Kada je Ršmović pre neke dve godine došao na naš fakultet nisam mogla da verujem ušima i očima.
      Napustila sam amfiteatar u transu dok mi je celo detinjstvo proletelo pred očima.

      Избриши
    2. Mogu da zamislim!:))) Ršum je završio moj smer, bila sam tako ponosna kad sam čula...i sin mu je super, reditelj Vuk, mnogo me raduje što je uspešan.
      Tata je baš proplog leta nešto sarađivao sa Ršumom oko "Sabora frulaša", mislim da ću, upoznam li ga, da se izgubim od sreće. Još mi u ušima zuji tema iz "Fazona i fora"!

      Избриши
    3. Mnogo hvala na čitanju!:))) Tvoj komentar sam posebno nestrpljivo čekala.:)
      Jeste, i "Narodna knjiga" je objavljivala Blajtonovu, al meni to nije - to, hoću ove iz "Mladinske", najlepše su i taj hrvatski prevod, gde sam doslovno čitala - George, haha.

      Nikad nije kasno!:) Ta ljubav kad se rodi, traje doživotno. Ja uvek kažem, hvala mojima, da nije bilo njih, ne bih tako rano zavolela knjige, imala sam mnogo sreće, realno. Ali, zato sad delim i širim znanje, toliko mogu da uradim!
      Književnost za decu obožavam, ne priznajem granice, radovala sam se istoimenom ispitu na četvrtoj godini i pročitala sve knjige sa spiska, sa uživanjem!:))))

      Spremam ja još finih feljtona, sve je zabeleženo, samo dok sredim ispite....

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...