субота, 13. август 2016.

Subota sa knjigom: Najdraža knjiga iz detinjstva (3)

piše: Isidora Đolović


Sastavljajući ovaj pregled knjiga koje su mi ostale u najlepšem sećanju i na poseban način oblikovale moju detinju ličnost, u hodu shvatam kako je znatan broj bitnih naslova nenamerno preskočen kroz prethodna dva teksta. Kao što nikada nisam i neću prestati da budem čitalac, tako mi se čini da nikada zapravo nisam ni prestala da budem dete. Verujem da su knjige u velikoj meri „odgovorne“ i za to. Njihov značaj je vremenom samo rastao i neprimetno su se razvijale sa mnom, pa tako ne mogu ni da razgraničim fazu prelaska sa „dečijeg“ na „odraslo“ štivo - jedino znam da je to svakako bilo početkom srednje škole. Ne mogu i neću da foliram kako sam čitala „Rat i mir“ kao osnovac, ili „Uliksa“ i „U traganju za izgubljenim vremenom“ na početku Gimnazije. Iskreno, ni čuvenu „Zbogom, mojih petnaest godina“ nikada nisam pročitala! Istovremeno, zaobišla me faza tzv. „young adult“ romana, verovatno jer tako nešto u moje vreme i nije bilo naročito dostupno, niti popularno. Treći period detinjstva obeležila mi je paralelna dominacija mašte i života, da bi se potom nečujno i prirodno sve nadovezalo na klasike - i tu sam sada….
Pripremajući se za učešće u projektu koleginice, posvećenom promovisanju „tinejdž“ literature, shvatam ne samo da sam potpuno van tokova (pa pre dolaska na praksu u biblioteci nisam imala pojma ko su Džon Grin, Federiko Moća, Veronika Rot i ostali autori), nego i da me potpuno zaobišla faza u odrastanju kada se čitaju „priručnici za devojčice, prve simpatije i slično“. Danas gledam banalne naslove poput „Tange u akciji“, „Ljubljenje sa jezikom i 'vatanjem“, „Tračara“ - i ne mogu da se otmem utisku kako je reč o strahovitom povlađivanju tinejdžerima, toj najosetljivijoj čitalačkoj grupaciji. Banalizujući teme i obraćajući im se „njihovim jezikom“, dolazimo u svesni rizik da im ili ne izgradimo nikakav literarni ukus, ili da on u krajnjem ishodu bude daleko od dobrog. Uverenje kako su klasici „prevaziđeni, dosadni, udaljeni od savremenog deteta i njegovog načina sagledanja sveta“ ponajviše je zaslužno za takvu situaciju. Međutim, nije problem u distanciranosti modernog iskustva od onog iz davnih vremena, jer DOBRA knjiga nosi univerzalnu poruku razumljivu svakome i svuda. Radi se o nedostatku NAŠE volje i umeća da se te prave knjige, na pravi način, približe novim čitaocima. Ali, kako to spada u neku drugu temu kojom ću se, nadam se, baviti na jesen, završavam ovu digresiju. Šta sam to JA čitala kao „stariji osnovac“?



1999 - 2003. Život

Uz čitanje, oduvek sam nešto i piskarala. Nije to bilo bogzna kako posebno, ali, svakako je predstavljalo korisnu vežbu i pomoć u sabiranju svih utisaka koji su zasipali radoznali, svagda budni detinji um i zaokupljali mi rasutu pažnju na hiljadu načina. Pesmice nastale od prvog razreda pa nadalje, pokušavale su da u par strofa „zarobe“ prizore iz okoline, uglavnom u vezi sa prirodom. Prozni tekstovi, sastavi, više su bili orijentisani na društvo i međuljudske odnose, a koji su u đačkom dobu izuzetno bitni. Moja „girl meets the world“ pustolovina uglavnom nije bila radosna, pošto sam celokupno školovanje provela u poziciji „autsajdera“, nekoga ko se stavom i životnim stilom (ako tako rano možemo o istom govoriti!), kao i potpunom nezainteresovanošću da ga menja, razlikovao od većine (naročito „popularne“) dece iz generacije. Otuda je prvo istraživanje savremenih, vršnjačkih literarnih tema, ujedno služilo da mi malo osvetli put, olakša enigmu i pruži kakav-takav savet ili usmerenje. Paralelno sa tim, pustolovine iz prošlosti i dalekih svetova negovale su moju maštu i proširivale znanja, raspirujući žarku želju da se obuhvati i upozna čitav veliki, šareni, nesagledivi globus.

Početkom bombardovanja, tata je mobilisan, a nas troje „izbegli“ kod maminih roditelja, u Guču. Ovih dana aktuelna zbog Sabora trubača, ta varoš je za mene izvor sasvim drugačijih asocijacija i uspomena - na jedno mirno, idilično odrastanje sa braćom, na prašnjavim ulicama i uz oživotvorene radnje knjiga Enid Blajton, boje i mirise iz Balaševićevih pesama (koje toliko volim, oduvek), obavijajuću atmosferu mestašca zarobljenog u Titovom vremenu i ušuškane nostalgije koju će večito nositi za mene. Uglavnom, pošto stanujem u relativnoj blizini dve fabrike, danas propale - tada neizbežne mete za „NATO“ avione, bilo je razumljivo skloniti se što dalje od Čačka. Ta dva ipo meseca i užase konstantne životne ugroženosti, nama deci olakšala je okolnost da smo bili zajedno i zaokupljeni igrama, svetom mašte, svim daleko interesantnijim stvarima nego što su bili stresni, ali i patetični sadržaji parola svakodnevno „ispaljivanih“ sa televizijskog ekrana. Moja braća su imala mnogo knjiga i još više stripova (tetkina tendencija da ih obrazuje, i „pelcer“ koji se u porodici nije primio!), ali nisu voleli da čitaju. Za mene je to, naprotiv, bio pravi raj i između svakodnevne jurnjave napolju sa komšijskom decom, „ronila“ sam kroz bezbrojne stranice avanturističkih romana, enciklopedija, strip-edicija.
Još kao sasvim mala, započinjala sam više puta neku vrstu dnevnika. Tata me podsticao da zapisujem utiske sa naših putovanja na more, koja bi se obavezno pretvorila u obilazak postojbine predaka sa mamine strane - Crne Gore, uzduž i popreko. Pravi, ozbiljni dnevnik u kontinuitetu pišem već punih trinaest godina, ali između ta dva perioda postojao je i jedan neobičan - ratni! Tetka mi je već početkom aprila 1999. poklonila belo-ružičastu sveščicu, uz reči:“Evo, sada ćeš biti kao Ana Frank!“ Pogledala sam je zgranuto i donekle uplašeno, sa komentarom: „Ali, Keka, ona je UMRLA U LOGORU.“ Zato sam na prvoj stranici zapisala kako ću „za razliku, preživeti ovo bombardovanje“! Sve to danas deluje smešno i bezazleno, ali meni je tada bilo deset godina i zaista sam se plašila. Knjige su ponovo bile spas, kao i prisustvo mnogo vršnjaka iz ulice. Naše „pustolovine“ sam toga leta, kada je sve već bilo iza nas, opisala u svojoj prvoj skici romana. Imao je čak i radni naslov („Ratno stanje“!).

Najviše sam volela da privremeno napustim “bunker” koji smo napravili na obali reke uz babinu kuću, plastične figurice vojnika i krpenjaču za fudbal koji smo nemilosrdno „pikali“ pred kapijom, da se zavučem između stare braon fotelje i velikog ormara, pa zadubim u nova otkrića između korica. Vitrina je sadržala brdo stripova: „Zagor“, „Komandant Mark“, „Dilan Dog“, „Alan Ford“, serije iz „Politikinog Zabavnika“ o Modesti Blejz, Asteriksu, Taličnom Tomu i mom miljeniku, mađioničaru Mandraku. Zatim, bili su tu romani iz edicije „Plava ptica“, od naučno-fantastičnih, preko kaubojskih, do meni najfascinantnijih gusarskih priča. Enciklopedije „Dečje sveznanje“ i crvena „1000 ZAŠTO, 1000 ZATO“, pružale su mi često iznenađujuće i nove podatke, a ilustracije pamtim i dan-danas. Naravno, već pominjana „Lastavica“, stari komplet iz maminog detinjstva, tada je redom iščitana - družila sam se sa likovima iz pera Žila Verna, Marka Tvena, Ćopića, Seliškara, Igoa, narodnih priča i legendi. Književnost je pomogla da se pregrmi potencijalna trauma i još jednom pokazala svoje utešno dejstvo.
U godinama nakon toga, kada sam bila šesti-sedmi razred, čitalačka interesovanja i usmerenja delila su se u dva preovlađujuća „rukavca“. Otprilike je još uvek ista situacija! Prvu grupu činile su istorijsko-pustolovno-fantastične, drugu svakodnevno-životne teme. Romantizam i realizam, otkriću kasnije tokom školovanja, taj „spoj nespojivog“ (kakva sam i sama, onako blizanački) u afinitetima jasno se ocrtavao. Kada danas razgovaram sa svojim drugaricama, primećujem da su mnoge već onda čitale ljubavne romane Mir Jam i sličnih autorki, a ja sam pomenuto štivo preskočila. Ne znam zašto, ali, iako sam i sama imala običaj da zavirim u „odrasle“ knjige (npr. Tolstojeve drame ili Perl Bak), nisu mi bile razumljive i nekako sam instinktivno odustajala.

 Pročitala sam zato čuvenog „Hobita“ i pamtim da mi je bio zabavan, ali nije me i „raspametio“. Par godina kasnije, kao srednjoškolka, potpuno ću se zaljubiti u Tolkinovu trilogiju „Gospodar prstenova“ - ipak, Bilbova avantura me nije baš ostavila bez reči. Izdanje je bilo „Nolitovo“ i sećam se ilustracija i mapa na unutrašnjim koricama. U svet fantastike uveo me neko drugi…
Na stolu levo od ulaznih vrata, u dečjem odeljenju biblioteke, nalazili su se najatraktivniji, aktuelni naslovi. Imala sam 12 godina i jednom prilikom, nasumično birajući, pozajmila “Dvoranu tajni”. To je bio moj prvi susret sa Harijem Poterom, malim čarobnjakom za kojim je ubrzo zavladala (zaslužena) planetarna histerija. Dopalo mi se, a kako je u to vreme krenulo objavljivanje svih delova (u izdanju “Narodne knjige”) na trafikama, ubedila sam mamu da nam ih uzima. Očarale su me, kao i mlađeg brata. - reč je o (do tada objavljenih) prvih pet delova.   Zanimljivo, nijedan serijal nisam otkrivala redom!  Martinovu "Pesmu Leda i Vatre" sam takođe, par godina kasnije, započela od treće knjige, pa "premotala" unazad kada shvatih da to nije sam početak. Uz hogvortske učenike smo odrastali, brzo se pojavila i ekranizacija, postali su neodvojivi deo moga sveta. Beskrajno sam zahvalna Džoan Rouling što nam je poklonila nešto tako divno, čime je oplemenila detinjstva miliona čitalaca svih uzrasta. “Hari Poter” me asocira na toplinu i radost neiskvarenog životnog doba, plemenitost i važne životne istine.
Moram priznati, ipak, da nisam pročitala šesti i sedmi deo. Naprosto, kada su izlazili, sa izvesnim vremenskim razmakom, bila sam već srednjoškolka i u moj vidokrug su ušli neki drugi autori, a “Evro Giunti” - novi izdavač - znatno podigao cenu poslednjih tomova. Znam o čemu se radi do kraja, ali, eto, ostala mi je neispunjena želja da u kontinuitetu i kako dolikuje zaokružim priču. To ću svakako učiniti čim bude vremena, jer već godinama čeznem za povratkom u čarobnjačku školu, a sa svakim repriziranjem filmova, to osećanje jača.

Izuzetno sam volela i pratila fudbal, a italijanska liga i reprezentacija bile su moja posebna opsesija. “Latinske” teme osvojile su me još ranije, kroz romane Emilija Salgarija i Rafaela Sabatinija. Obožavala sam viteške i gusarske pustolovine, odvažne junake i njihove drugove, opise dalekih zemalja i predela. Nervirale su me jedino, baš kao i danas, sentimentalnosti, patetični ljubavni zapleti i cmizdrave junakinje “na zrnu graška”. Iako je većini Salgari najpoznatiji kao autor “Sandokana”, moji najdraži romani istog autora su “Crni gusar” i (nastavak) “Kraljica Kariba”. U ekranizacijama obe priče, o znatno poznatijem “tigru Mompračema”, kao i odmetnutom plemiću koji u južnoameričkim vodama traži osvetu za ubijenu braću, glavnu ulogu je imao Kabir Bedi. Sem ovih, zavolela sam i romane Aleksandra Dime, što će ostati jedna od životnih ljubavi.
Kabir Bedi u seriji "Sandokan"
Sada malo o savremenosti, jednako bitnoj. Prve tinejdžerske godine, prve simpatije i nesigurnosti - na sve to, odgovor je pružao sjajni serijal "Hajduk" Gradimira Stojkovića. Pisan je prijemčivim, NAŠIM stilom, likovi su nam bili vršnjaci, postojalo je obilje referenci na pravu popularnu kulturu - pa su ove knjige predstavljale sjajan izvor dobrih fazona, otkrića bendova i pesama, ali i rešenja identitetskih dilema bića u razvoju. Prva knjiga, “Hajduk u Beogradu”, pratila je snalaženje upravo doseljenog osmaka Gligorija Pecikoze Hajduka u velegradu. Kao “seljače” koje se po prvi put susreće sa nekom “strašno urbanom” i nemilosrdnom decom, drugačijim nastavnicima, kao i opštim prilagođavanjem porodice na promenu sredine, Hajduk će proći kroz niz neprijatnih, komičnih, bolnih epizoda, ali će, kao što uvek biva, na kraju ipak pronaći svoje mesto pod suncem. 
Hajduk, njegova simpatija Vesna, najbolji prijatelji Himalaja i Vlada Indijanac - poistovećivala sam drugare iz razreda sa njima. Nekako smo, kao i uz družinu Harija Potera, svi rasli sa radnjom. Nastavci prate njegovo srednjoškolsko doba, studiranje, potom prva iskustva na radnom mestu, u istoj školi koju je i sam pohađao - a to su ujedno i najkvalitetniji delovi serijala (“Hajduk na Dunavu”, “...protiv vetrenjača” i “...sa druge strane”). Naravno, kasnije je napisano i objavljeno još delova, ali, ni po kvalitetu, ni po zanimljivosti priče, nažalost, nisu u rangu prvih pet. Ipak, “Hajduk” predstavlja lepši deo mog puberteta i značajno svedočanstvo jednog vremena, s obzirom da veoma filmično prikazuje kasne osamdesete i prvu polovinu devedesetih u gradskoj sredini.

Gradimir Stojković je jedan od dvoje mojih najdražih pisaca iz doba “prve mladosti”. Sem serijala o Hajduku, obožavam i njegove romane "Sve moje gluposti", "Kopao sam dubok zdenac", "Prvi", “Buba”...koje od srca preporučujem, jer su pisani u prepoznatljivom, inteligentnom i neodoljivom stilu. Kao što sam već pominjala, bilo je to vreme kada se više pažnje obraćalo na značaj literature za razvoj školaraca, pisci su putovali i posećivali škole, imali smo uvid u kvalitetna nova izdanja, koja nam ipak nisu povlađivala, ni tematski ni vizuelno. Za tinejdžere su odlično pisali Milenko Maticki i Slobodan Stanišić, pamtim romane “Žurka”, “Svirka” i “Tango za troje”. U dobu “dizelaštva” i “turbo-folk” pomame, njihove  knjige su otvarale alternativni svet i nudile drugi izbor, koji je svega par generacija pre moje još uvek predstavljao “mejnstrim”.

Televizijska emisija kratkog formata, “Pustolov”, sa nezaboravnim portretom svetskog putnika u liku Laneta Gutovića, bila je tih godina nezaobilazna “dnevna doza USMENOG čitanja”. Priče su bile živopisne, zanimljive i pre svega vrlo inteligentno osmišljenje. Uticaj književnih nagrada bio je veliki, a kriterijum snažan, pa su laureati iz oblasti literature za decu uglavnom ostavili još uvek i te kako čitljiva dela, koja su odolela sudu vremena i talasu pomodnosti.

Naravno, bila sam jedna od dvanaestogodišnjaka koji nisu zaobišli legendarnu ispovest Kristijane F. “Mi deca sa stanice ZOO”. O toj sam knjizi već pisala u posebnom tekstu, tako da ću ovom prilikom samo istaći kako bi je trebalo uvrstiti u školsku lektiru. Zašto, možete pročitati u prikazu - OVDE. Pripovetke Ive Andrića mi tada nisu bile ništa posebno fascinantne, ali pročitavši po prvi put roman “Na Drini ćuprija, Nobelovac i ja pronašli smo zajednički jezik, pa “toročemo” i dalje!

O lektirama ću iscrpnije govoriti drugom prilikom, zaboravila sam samo da napomenem kako mi je jedna od najomiljenijih bio i ostao roman Pop Ćira i pop Spira” Stevana Sremca. Otkada sam ga prvi put pročitala, uvek se smejem na sav glas i budem oduševljena opisima, scenama, karakterizacijom likova...Nisam Vojvođanka i nikada čak nisam ni bila severno od Save i Dunava, ali posedujem neku neobjašnjivu slabost prema ravnici i njenoj velikoj, setnoj duši. Da li je to zbog Balaševićevih pesama, koje takođe oduvek dotiču određenu “žicu” u mojoj podsvesti i osećanjima, ili je prepoznavanje slične, mirne i nostalgične atmosfere malih provincijskih mesta, ko zna? Ali, sve ove odlike ima i stil mog najdražeg pisca iz detinjstva - to je, bez konkurencije, Vesna Aleksić
Možda usled toga što je i moje odrastanje umnogome nalikovalo onom opisivanom u njenim knjigama (a pročitala sam sve i posebno volim romane “Zvezda rugalica”, “Karta za letenje”, “Vetar je, Aja i dosta ozbiljniju “Mariju Modiljani”), sa sve raspustima u varoškom sokaku, velikim društvom i bezbrojnim igrama; ili zbog liričnosti i posebnog šarma njene proze, nostalgičnim nalik na Balaševićeve opojne stihove; tek, Vesnine knjige su zauvek pogodile neku “žicu” u mom detinjem srcu i izgradile moj čitalački i osećajni svet. Ove divne knjige sam pročitala mnogo puta, mislim da sam ih uz “Malog miša u velikom svetu” (pobednika iz posta od prošle subote!) najviše puta pozajmila, prepisivala čitave stranice u svesku, fotokopirala...Vesnine junakinje uglavnom su bile devojčice mojih godina, iz gradskih porodica, umetnički nastrojene, osećajne. Sa stranica njenih knjiga mirisale su petrovačke jabuke i crnele se opale dudinje iz dvorišta, letnji raspusti kod rođaka u provinciji, tiho svirala “Crvena jabuka” ili “Bijelo dugme”, defilovali likovi veoma slični ljudima iz mog okruženja. Roman “Marija Modiljani” je prva knjiga kojom sam počela da gradim sopstvenu biblioteku, prva svojevoljno odabrana i nabavljena - dobila sam je za trinaesti rođendan od mojih, mada sam je istinski shvatila tek kasnije, s obzirom da je u pitanju “najodrasliji” Vesnin roman. Uglavnom, još tada sam mogla da se pohvalim time da tačno znam ko mi je omiljeni pisac! A nedavno sam slučajno saznala da je ona majka našeg asistenta sa fakulteta, Milana Aleksića! To me prijatno iznenadilo. 
Vredi spomenuti i to da je poezija, mada znatno manje prisutna, nastavila da me prati i krajem osnovne škole. Danas prežvakan i do bljutavosti citiran po “Fejsbuku”, Miroslav Antić je neizostavan u korpusu sentiš-autora čija me liričnost, dubina i suptilna mudrost ispratila iz jednog perioda života u drugi. Zbirka “Plavi čuperak” je nešto najemotivnije za mlade što sam ikada čitala, svaku pesmu i dalje mogu da otplačem, jer me živo podseti na rastanak sa jednim dobom i nosi samo Miki svojstvenu, jedinstvenu toplinu koju niko nikada nije mogao da iskopira.

U leto 2003. godine upisujem čačansku Gimnaziju, društveno-jezički (a koji drugi?) smer. Sve je postalo veće, ozbiljnije, svet se preda mnom prostirao još dalje i uzbudljivije! A počelo je “prinudnim” prelaskom sa dečjeg na odraslo odeljenje gradske biblioteke. Prvobitni šok i blagu razočaranost ubrzo je smenilo uzbuđenje pred nepreglednim cartsvom noviteta koji su čekali da ih otkrijem. Gotovo neprimetno, a sasvim prirodno, počela sam da pasionirano čitam - sem lektire za prvu godinu srednje škole, među naslovima koje sam najpre pozajmila bila je “Una” Mome Kapora. Počinje da izlazi edicija “XX vek” (o čemu sam pisala OVDE), upoznajem se sa stvaralaštvom Bulgakova, Saramaga, Orvela, Andrića, Selimovića...Genijalni razredni, pravo otkrivanje književnosti, strastveno zanimanje za muziku, modni stil, buntovništvo, prva ljubav, čitanje, čitanje, čitanje. Uvek uz mene, u svakoj životnoj fazi - ma kako (“)dramatičnim(“) promenama bila obeležena, ostaju - moje knjige.  


8 коментара:

  1. Oo, i ja sam imala te enciklopedije Dečije sveznanje i 1000 zašto, 1000 zato, znala sam ih napamet :-D Volela bih da se dočepam Emilija Salgarija, baš sam uživala u Crnom gusaru, Kraljici Kariba (bila je i neka ''Jolanda, kći Crnog gusara'', sećam se), pa da ih imam u ime starih vremena.
    Inače mi je dugo vremena omiljena knjiga bila Ostrvo plavih delfina (ne sećam se autorke, ali je takođe pripadala onoj ediciji Plava ptica), o devojci koja je ostala sama na svom rodnom ostrvu.
    Ova izdanja Harija takođe imam, jedva sam čekala da se svaka naredna knjiga pojavi i smarala mamu da mi kupuje :-D A da nabrajam šta sam sve volela kao dete bih mogla do sutra: Harijetu Uhodu, Dečake Pavlove ulice, Tarzana, Baskervilskog psa, Kao (Ana Šomlo), Tri musketara, Družbu Pere Kvržice, Malog pirata, Petra Pana, Bambi knjiga mi je bila tako lepa i tužna, Patuljak iz zaboravljene zemlje...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, jeste, "Jolanda, kći Crnog gusara" je nastavak, ali meni je bio bezveze, napravljen je i crtani. Imam sve te knjige. :)
      Tačno znam na koju misliš, sećam se čak i korica "Ostrva plavih delfina", ali ne mogu da se setim autora.
      Bila je i "Tihana iz Erga", kasnije se po izlasku filma "Avatar" vodila polemika da li je priča ukradena od našeg pisca. :)
      Bile su to sjajne knjige. :))))

      Hvala mnogo na čitanju!:*

      Избриши
  2. Haha ja imam knjigu Angus, tange i ljubljenje sa vatanjem i drugi deo, inače su knjige jako simpatične i duhovite, baš na šaljiv način govore o prihvatanju sebe i nekih neprijatnih situacija, koje nam se dešavaju u životu. Ne treba da dozvoliš da ti predrasude utiču na formiranje mišljenja i u okviru tinejdžerske literature ima jako dobrog štiva, moža ne u rangu klasika, ali svakako daleko boljeg od nekih stvari, koje serviraju pisci za odrasle. :D
    Meni je Ana Frank tako bila potresna, mislim da sam je i premlada pročitala. Ja sam se za vreme bombardovanja drogirala sa "Pet prijatelja". :D
    Zbog jednog stripa Dila Doga, koji mi je inače bio zabranjen za čitanje i to strogo, sam jednom u bunilu mislila da jastuk raste.
    Ja sam najviše volela Alan Ford i mog najslađeg nervoznog Boba Nosonju. :D
    Ja sam, isto, Hobita pročitala negde u osnovnoj i bio mi je ok, mada sam pre toga i crtani gledala, ali tek sa Gospodar prstenova nadošla je ljubav prema Tolkinu. I sada, kada ga čitam, kao da sam se uvila u neko flafasto ćebence iz detinjstva.
    Isto sam počela kao ti sa drugim delom Hari Potera. E ja mogu da ponosno kažem da sam bar Martina započela kako treba. Bila se otvorila kod nas mala knjižarica i kaže mi prodavačica, kada je videla da uzimam uglavnom fantaziju tipa Belgarijadu i Čarobnjak i šegrt da ima neku knjigu Igra prestola, to je neki novi serijal i da mogu to da uzmem, mada misli ona da je poznatiji Točak vremena od Džordana, rekoh neka, uzeću ovo, svidelo mi se to oko jezovuka i tako je nastala ljubav i divni dani na jedinom forumu u Srbiji posvećenom ovim knjigama, gde nas je bila čitava šaka fanova. :D
    Šta da ti kažem, Gradimir i njegove knjige imaju posebno mesto u mom srcu, naročito, jer je živeo u mom gradu, u kojem je smeštena Kopao sam dubok zdenac.
    Jao sećam se da smo se u osnovnoj u biblioteci otimali oko Žurke i ovih knjiga, čitali smo svi u razredu. Jeste vladalo takvo vreme, ali čini mi se, da smo opet tada, za razliku od danas, uspevali da ostanemo deca.
    Pop Ćiru i pop Spiru sam baš rano pročitala i kupila, obožvala sam tu knjigu. E da, Mi deca sa stanice Zoo, to mi je mama uzela iz biblioteke i tu smo, kao deca, svi čitali i komentarisali.
    Udavih te svojim komentarom, ali volim da upoređujem utiske kako čitam tvoj post, sorry.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pre svega, mnogo hvala na čitanju i komentaru. :))) Volim da razmenimo mišljenja.:)
      Nisu toliko predrasude (OK, jesu po naslovu :(, priznajem - stekla sam utisak da je nešto potpuno banalno), koliko to što sam naprosto prerasla takvu literaturu i sad mi je nemoguće da joj se vratim, preskočila sam tu fazu, pa se nikako ne povezujemo. :(
      Uh, meni su takođe razne epizode tih stripova izazivale košmare, još pamtim maskar u indijanskom selu iz "Zagora" :(, baš je to bilo upoznavanje surovosti sveta u svakom smislu.
      Kako divna priča o početku sa Martinom!:))) A ja sam tražila neku epsku fantastiku na policama biblioteke i nabasam na "Oluju mačeva", prvi tom. Ukapirala sam već na pola čitanja da ima prethodeće delove, ali nije mi smetalo da ukapiram radnju u glavnim crtama. :) Jedna od prvih scena bila je Lorasova pojava na Sansinim vratima i valjda ga zato uvek simpatišem i pravdam, jer je opisan tako bajkovito, u njenoj perspektivi naravno. :) Inače, to je bio period nakon čitanja Tolkina, En Mekafri, Pulmana...
      Jedino smo drug i ja čitali te knjige! Kada sam najboljoj drugarici prepričavala radnju, oduševljena, gledala me belo: kakav incest, kakvi zmajevi?! Jezovuci?!
      Tako da potpuno shvatam, obre smo u "I loved it before it was popular" taboru!:)))

      Nipošto ne "daviš", samo piši, baš volim da čujem mišljenje. :))))

      Избриши
  3. Meni je ovaj serijal divan tvoj :)
    Prisećanje šta si čitala, i nekako put kroz prošlost mi je divan ja bih ovako nešto samo za filmove mogla da napravim :)
    Harija sam ja čitala mada sam ja 2003. imala 9 nisam bila tinejdžer. Kao tinejdžer sam eksperimentisala, čitala sam svakakve gluposti od čijeg me je pomena sramota danas ali bilo je tu i "Đavo nosi pradu" i "Seks i grad"...
    Nikada nisam imala "hrabrosti" da čitam Decu sa Stranice ZOO nekako moja ljubav prema fantaziji dolazi verovatno od straha sa realnošću tkao sam i Anu Frank i to vešto izbegavala (i izbegavam do dana današnjeng) jer ne volim šamar relanosti :)
    U vreme bombarodvanja, da kucnem u drvo ja sam bila jako mala sećam se samo par sintica iz tog perioda ali na sreću ni polovično kao ti ne sećam se da li sam išta čitala.
    Pop Ćiru i pop Spiru sam volela i to je bila možda jedina lektira iz osnovne koju sam volela, u to vreme slušala sam Harija Potera i pretraživala rečnik (dobila sam cd na engleskom svih knjiga koje su to tog momenta bile izdate) kako bih mogla da otkrijem šta znači. Kao stalni član recitatorske sekcije (dogurala sam i do regionalnog) poezija je postala moja ljubav, pisala sam pesme, čitala mnoge i obožavala Mirloslava Antića :)
    Posle toga je nasutpio Tolikov period :)
    Divna su ova sećanja na neke ranije dane i to što smo voleli divan divan tekst posebno mi se dopada što sam iz tri teksta videla kako si vremenom gradila ukus knjiški to je jedna prelepa priča :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala, drago mi je što ti se svideo "serijal". :))))
      Manje-više smo, koliko vidim, svi prošli iste faze, barem sa fantastikom.

      Избриши
  4. Evo me :)
    Sramota što se dosad nisam javljala, izvini molim te. :*

    Znaš kako, toliko mi se dopao ovaj tvoj mali feljton čitalačkog života da imam osećaj da mi ni za 20 ispijanja "kafa"(ne pijemo je) uživo ne bi sve ovo stigla reći.
    Tako si divno, slojevito i detaljno ubuhvatili svaku dosadašnju etapu i sam tvoj razvoj i izgradnju ukusa da si nam oslikala sve što te definiše, što te je izgradilo i što te, u suštini, čini osobom kakva jesi.
    Više od samih knjiga, predstavila si sebe i svoj život i na tome ti hvala. <3

    Jao kad se samo setim "Pustolova" i Laneta u ful opremi ispred globusa.. Uspomene.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti MNOGO, mnogo na ovako lepom komentaru od srca. :)* Drago mi je što sam uspela da ti prenesem deo svog sveta, to je i bio cilj, a mi knjigofili se barem uvek razumemo. :)))
      I ne izvinjavaj se, molim te, ja sam ti isto u haosu oko faksa i posla, tako da i sama kasnim sa komentarisanjem. Ali vas pratim, musketarke moje!:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...