субота, 16. јул 2016.

Subota sa knjigom: Čitalački upitnik

piše: Isidora Đolović



Kao i obično “najgora od svu decu”, sa izvesnim zakašnjenjem ispunjavam ovaj izuzetno zanimljivi “tag” na kome i ovoga puta, kao i povodom prošlog MUZIČKOG UPITNIKA, zahvaljujem blogodrugaricama Sari, Katarini, Ivani i svima koji su ga vredno preuzeli i predstavili svoje poglede na književnost, odnos prema knjigama i to koliko im čitanje znači. Još više nego u slučaju muzike, za mene je ovaj tip “leksikona” veliki izazov, iz prostog razloga što je književnost možda najvažnija stvar u mom životu. Sledeći fiks-ideju da je bolje razdvojiti profesiju i hobi, kako ne bih smorila ljude oko sebe onim stručnim aspektom, dugo sam izbegavala da se u kolumnama previše dotičem oblasti za koju sam se školovala. Naprosto, pored desetine ispita i istraživačkih radova godišnje, bilo bi previše da se nađu na blogu, koji je ipak mesto za razonodu i bavljenje ostalim stvarima koje me zanimaju. Nisam smatrala spojivim teme koje biram kao slobodni novinar, sa onima koje me kao istoričara književnosti zaokupljaju i čine, nadam se, skicu mog životnog dela.
Međutim, rubrika “Subota sa knjigom” dala mi je ideju da ipak, kroz pristupačniju i koncizniju formu pokušam da obradim neka potencijalno zanimljiva i bitna pitanja, dokažem da čitanje uopšte ne mora biti “smor” ni “zanimacija za čudake”, ali, iznad svega - da prenesem delić svog neprolaznog ushićenja pred carstvom pisane reči. Jer, književnost je za mene, da parafraziram jednu od svojih omiljenih profesorki Tanju Popović, pre svega velika LJUBAV, a onda i sve ostalo na svetu. Zato se iskreno nadam da će vam ova “anketa” biti barem mrvicu zanimljiva, ako ne i koliko je meni bilo zabavno da odgovaram na ponuđena pitanja. Pa, krenimo:

1. Da li smatraš da je poleđiniski rezime knjige korisna ili nepotrebna stvar?

Ukoliko je reč o naslovu koji ne govori sam po sebi (dakle, nije klasik sa opštepoznatom radnjom, za koju je predstavljanje suvišno, a uglavnom i suviše banalno), svakako je prikaz i neophodan i koristan. Potrebno je nešto što će nam bliže predstaviti knjigu, upoznati nas sa sadržajem i temom, pomoći nam da se opredelimo. Druga stvar je to što nam (previše) često poleđinski prikaz ne govori o romanu na dobar, često ni verodostojan način, pa se tokom čitanja mnogo puta razočaramo, jer su očekivanja bila u najmanju ruku pogrešno usmeravana....pre svega mislim na “bombastične” izvode iz recenzija i obećanja “snažne priče; izuzetne radnje koja ostavlja bez daha; svetskog bestselera” i ostalih šablonskih navoda za, u osnovi ispodprosečno delce. Ali, u svakom slučaju, mada se bez rezimea svakako može, ako ga ima - nije suvišan.

2. Kupuješ novu knjigu. Koju formu želiš: audio, PDF, knjigu sa mekim ili knjigu sa tvrdim koricama?

Naravno, želim KNJIGU. PDF ili audio forma, koliko god bila zastupljenija, “modernija” i verovatno povoljnija, ipak nije knjiga. Za mene, a verujem i većinu bibliofila, jedino štampani oblik zaista dolazi u obzir. Prednost knjige, kao opipljive, jeste to što uz nju možemo da zaspimo, da je pomirišemo, poturimo pod klimav sto - ako već ničemu drugom ne služi (šalim se!), da je poklonimo ili dobijemo, napišemo posvetu, vežemo je uz neki događaj. Jedino OPREDMEĆENA, ona ima svoju pravu čar i nije čudno što se danas, uz sve pogodnosti koje nam je donela tehnologija, stručnjaci slažu da knjiga sama po sebi neće nestati. Niti sme. Druga stvar je, koliki će biti njen uticaj, a to zavisi od svih nas, predavača i čitalaca, pisaca i kritičara podjednako. Što se poveza tiče, mada više volim tvrde korice od broširanih izdanja, važno je da se ne “raskupusa” lako i ne poispadaju stranice nakon par listanja.

3. Da li, dok čitaš, zapisuješ komentare na knjizi ili voliš čistu knjigu?

Zavisi! Ukoliko se radi o stručnom delu, dakle literaturi za fakultet ili neko istraživanje, pomaže mi da blago podvučem ili naznačim određene pasuse i rečenice, kako bih se prilikom narednog vraćanja na isto lakše orijentisala. Retko pišem komentare na marginama, ali dešava se i to. Sa beletristikom ili antologijama je druga stvar - volim da budu čiste, nedirnute, a sve citate, zabeleške i komentare prepišem u svesku. Od školskih dana imam naviku da beležim rečenice ili čitave odlomke u dnevnicima ili na zadnjim koricama; tokom studentskih dana pisala sam opširne analize u ukoričenim sveskama i to mi je danas veoma korisno. Što se tiče podvlačenja, kopije podvlačim, beležim na margini, ponekad i raznobojnim markerima...Uvek mi je bilo žao da šaram knjige, ali, nekad zaista nemam izbora, tako da i njih ponekad moram koristiti na isti način, tek da se naredni put lakše snađem, jer je brže nego da svaki put gledam u svesku pa okrećem stranu i brojim pasuse.

Takođe, imam jednu neobičnu naviku, ne volim da “povlačim” SVOJE knjige, pa se, kada nešto čitam za lektiru ili iscrpnije istraživanje, uvek radije okrećem duplikatima iz gradske/fakultetske biblioteke nego primercima iz kućne, za koje volim da ostanu što duže novi i čisti - posebno ako se radi o retkim izdanjima. S druge strane, svaki put kada vidim da je knjiga iz biblioteke u lošem stanju, zalepim korice, obrišem žvrljotine, dovedem je u red kad već drugi ne paze - što me podseti da nikada neću razumeti ljude koji i dalje CEPAJU predgovore, pogovore i ostale delove iz knjiga, naročito  danas, uz dostupnost toliko fotokopirnica, uz telefone sa kamericom, skeniranje....Mnogo puta sam pozajmila knjigu i nalazila da je upravo esej koji mi je bio neophodan - istrgnut. 

4. Da li ti je bitno da li je pisac muško ili žensko?

Nije, pošto je podela na “muško” i “žensko pero” apsurdna i bespotrebna. Ne volim feminističku kritiku i ostale savremene teorijske struje koje forsiraju ovu rodnu razliku, jer smatram da ona zaista nema nikakve veze sa stilom ili senzibilitetom autora. Možda se jedino može primeniti na izbor tema, ali ni to nije uvek strogo odvojeno, izuzev u tipu štiva koje ni ne spada u pravu književnost...naravno, kada pogledam, 95 % mojih omiljenih autora su muškarci, ali, to ima veze sa epohama i relativno skorijim izlaskom žena iz senke u bilo kojoj oblasti društvene, javne delatnosti.

5. Da li si ikada čitala unapred? Da li si ikada čitala poslednju stranicu pre nego što si došla do nje?

Moram da priznam da sam dolazila u iskušenje i više puta zaista “premotala” unapred, okrenula poslednju stranicu....ali, nikada nemam hrabrosti da stvarno pogledam! Uvek “prikočim”, a ipak  uhvatim okom pominje li se lik koji me zanima i hoćemo li se družiti do kraja. To mi je važno, predstava o kontinuitetu, jer se uglavnom vežem za junake i njihove svetove, pa volim da ih pratim što dalje (otuda, verovatno i moja sklonost prema sagama ili serijalima iz više delova). Takođe, iako me nerviraju, nemam preterani problem sa tzv. “spojlerima” jer tokom čitanja zaboravim šta mi je otkriveno i više me interesuje KAKO će se to zbiti. Da nije tako, verovatno ne bih podjednako, pa i više, uživala u romanima koje sam nekoliko puta već čitala i tačno znam svaki korak, a ipak se radujem i uzbuđujem kao da prvi put čitam, uvek ih na nov način i iz novog ugla doživim, obratim pažnju na druge detalje....
6. Koliko često organizuješ svoje police?

Ne tako često, uglavnom jer police koje su sređene stoje tako kako stoje i ispunjene su, pa bi promena narušila njihovu koncepciju. Nažalost, stan mojih roditelja je mali, nemam svoju sobu i u poslednjih par godina “lagerujem” knjige na i ispod radnog stola, po ćoškovima, vitrinama, gde god ima mesta. Rasute su po prostorijama, jedino su mi tri police sređene i ispunjene. Nadam se da ćemo uskoro naći barem privremeno rešenje da se i ostale, poslagane jedna na drugu, rasporede kako treba. Sanjam o svom radnom prostoru i kućnoj biblioteci (već sada imam oko 1.500 naslova), gde bi sve bilo sređeno po autorima, žanrovima, kompletima....

7. Da li si ikad kupila knjigu samo zbog korica?

Jesam. Ne mogu da odolim dobrom vizuelnom rešenju, pa tako čak i kada imam isto delo, ali je izdanje drugačije, kupujem! Naravno, ne bih kupila knjigu SAMO i isključivo zbog korica, jer je ipak daleko važnije ono što je između njih. Tako i kada vidim neko grafički privlačno i lepo dizajnirano izdanje, meni nepoznato, uvek pročitam onaj na početku pominjani rezime i procenim isplati li se rizik kupovine. Knjigama se, ipak, na izvestan način mora “gledati u oči”!

8. Čitanje napolju, bilo gde ili unutra?

Nije presudno gde, koliko kakve uslove imam. A oni su “skromni” - MIR i TIŠINA, skoro pa apsolutna, kako bih mogla da postignem koncentraciju i udubim se u čitanje. Ne volim da bilo šta radim “sa pola mozga” i mnogo mi smeta svako odvlačenje pažnje ili kad mi okolina neotesano “upada” u doživljaj, katapultirajući me u realnost - ti “preseci” uopšte nisu bezazleni i nekad ne mogu da dođem sebi izvesno vreme. Tako da, mogu čitati i unutra i napolju (čak sam, kao student, veliki broj ispita spremala u parku ili na Kališu, jer mi gužva u sobi i čitaonici nikako nije išla na ruku), samo ukoliko me ostave na miru. Preferiram sobu i samoću, mada kad je lepo vreme rado čitam na terasi. 
9. Da li ti je muka kad čitaš dok se voziš?

Nije mi muka, ali smeta mi truckanje, drmusanje, radio koji vozač obavezno pusti (i to, kao za inat, “Dženariku” ili nešto slično!), razgovori putnika sa okolnih sedišta....nikada nisam mogla da čitam ni u međugradskom, kamoli gradskom prevozu (gde je uvek prisutan rizik da promašiš stanicu, plus uglavnom nema slobodnih sedišta i još ti neko obavezno “blene” u knjigu ili telefon, ako kucaš poruku) i divim se ljudima sposobnim da se “isključe” i začitaju u takvom okruženju. Ja ne mogu, jednostavno nisam skoncentrisana. Eventualno u obzir dolaze novine.

10. “Hari Poter” ili “Sumrak saga”? Navedi tri razloga da objasniš svoj odgovor.

“Hari Poter”, uvek! Prvo, jer nisam čitala “Sumrak sagu”, već samo odgledala dva ipo nastavka filma (baš tako, do pola trećeg, više od toga zaista nisam mogla, jer mi je tolerancija na glupost naglo pala), pa ne mogu da uporedim - niti mislim da bi to uopšte bilo realno. Dva različita žanra, serijala, kvaliteta.
Drugo, “Hari Poter” je deo mog detinjstva. Sećam se kako sam otkrila priču - na stolu dečjeg odeljenja biblioteke bili su izloženi novi, popularni naslovi i ja sam kući odnela “Dvoranu tajni” (iz nepoznatog razloga, uvek sam serijale započinjala od drugog ili trećeg dela!). Bila sam peti razred; ubrzo je “Narodna knjiga” u saradnji sa “Politikom” objavila pet delova na kioscima, mama je kupovala svaki tom bratu i meni, bili smo oduševljeni pričom. Iste zime pojavio se i prvi film u bioskopima. Odrasla sam sa likovima i zahvalna sam Roulingovoj na osmišljavanju prave moderne bajke, sa univerzalnim simbolima i temama uvijenim u uzbudljivo i novo ruho. Stvorila je jedinstveni svet - s druge strane, “Sumrak” mi deluje kao tinejdžerska “limunada” sa natprirodnim bićima.
Treće, Sirijus Blek! Vidim da mnogi ističu profesora Snejpa kao omiljenog junaka. Ja ga takođe obožavam, ali Harijev misteriozni, oklevetani kum mi je još od prvog čitanja bio fenomenalan lik (a ekranizacija sa Oldmanom u istoj ulozi zauvek mu je potvrdila taj status).

11. Da li nosiš torbu za knjige kada putuješ?

Zavisi gde putujem i na koliko dugo. Ako je duži boravak u pitanju, uz to i radni odmor (a takva su mi sva leta, bez izuzetka, u poslednjih osam godina), spakujem pet-šest knjiga sa opcijom brzog slanja nove “ture” iz biblioteke kada materijala ponestane. Pošto uglavnom “letujem” kod babe, spas predstavlja i tamošnji “ogranak” naše porodične biblioteke, zahvaljujući kome sam jednog leta pročitala skoro sva dela Dostojevskog i Remarka. Ukoliko putujem na kraće vreme, ponesem jednu knjigu čisto da mi ne bude dosadno kad ostanem u sobi ili pred spavanje. Nemam posebnu torbu za knjige, pakujem ih na dno kofera i u ranac...ne preterujem, nisam TOLIKI fanatik, putovanja ipak služe da se malo gleda i oko sebe, dok za čitanje ne moram napuštati sobu. Mislim da je asocijalno i ružno non-stop čitati u gostima.

12. Da li mirišeš svoje knjige?

Volim da pomirišem knjigu kada je tek dobijem. To mi je ostala navika iz perioda osnovne škole i kupovine udžbenika krajem avgusta, u velikoj knjižari “Rade Azanjac” koje odavno više nema. Nabavljali su se kompleti iz svih predmeta, plus lektire, u izdanju “Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva”. Mirisali su na sveže odštampano - baš kao i ostalo iz ponude “Narodne knjige”, uvijani u pak-papir. Volim i miris starih knjiga iz antikvarnica. Ne mogu da verujem, ali one STVARNO zadrže specifičan miris štampe, u zavisnosti od izdavača - kada sam kompletirala neke kolekcije nasleđene od roditelja, započete pre rata, ustanovila sam da i dalje imaju identične mirise mog detinjstva i naših kućnih knjiga - “Mladinska knjiga”, “Dečje novine”, “Otokar Keršovani”, isti miris, ista boja, knjiški blizanci izašli ispod jedne štamparske prese, sačuvavši posle dve decenije svoje prepoznatljive oznake. Neverovatno!
13. Knjige sa ili bez ilustracija?

Kada se podrazumevaju i kada su kvalitetne, ilustracije odlično doprinose doživljaju čitanja i pričaju priču na svoj način. Nezaobilazne su, naravno, u knjigama za decu i još uvek, ovako “matora” obožavam slike koje su pratile određene bajke ili basne. Pomogle su mi da vizuelizujem priču, da mi se upadljivije “ureže” u svest i pamćenje. Vrhunski ilustratori imaju skoro pa jednaku ulogu kao pisci. Što se knjiga za odrasle (podela koju takođe ne volim) tiče, uz određeno štivo poput fantastike, ilustracije - naročito mape - nekada bivaju neophodne. Obožavam slike iz starog izdanja“Hobita”, u “Malom princu” su takođe neizostavni deo priče, Kaporovi i Puškinovi crteži takođe nisu suvišni.
14. Šta si volela da čitaš, ali si vremenom shvatila da nije kvalitetno štivo?

Kao i po pitanju muzike, zaista nemam “guilty pleasure”, odnosno, knjige koje sam u jednom trenutku volela, pa me posle bilo sramota zbog toga. Jednostavno, u svemu što čitam pronađem neku pozitivnu stranu i razlog zbog koga nisam ostavila priču na pola (pored činjenice da tvrdoglavo i nekad mazohistički MORAM privesti kraju sve što započnem). Pored toga, zaista sam preskočila fazu “chick-lit” ili “young adult” štiva, jer sam nekako spontano sa klasika za decu prešla na “odrasle” klasike i od beletristike nikada nisam čitala nešto što je mnogo, stilom, odudaralo od toga...Sada, dok sam u biblioteci na praksi, to me dovodi u nepriliku jer ne umem da većinskom čitalaštvu preporučim to što “gutaju”, pa samo suzdržano objasnim da “ne čitam takve knjige i nisam merodavna” (zato se lepo ispričam sa đacima, studentima i ozbiljnim čitaocima!)...naprosto, sve i da imam volje, ne mogu sad da čitam Danijelu Stil, Noru Roberts, Amandu Kvik, Aleksandru Poter i slične, jer mi je suviše trivijalno i nezanimljivo.
Najbliže postavljenom pitanju bi bilo to da sam kao tinejdžerka prošla fazu “loženja” na knjige Marka Vidojkovića, prepoznavanja u situacijama koje je opisao - ali, s druge strane, nikada to nisam ni smatrala kvalitetnim štivom. Smatram da je Vidojković dobar za klince-alternativce  u pubertetu, a posle odrasteš i otkriješ ozbiljne pisce. Šteta što on sam nije prerastao sebe!

15. Ispričaj nam priču iz detinjstva koja uključuje knjige.

Nisam sigurna koliko je to priča, ali evo nekoliko stvari...naučili su me da čitam pošto sam se toliko “navukla” na knjige, da moji više nisu imali vremena, često ni koncentracije da me prate. Znala sam napamet, sa dve godine, kada ide koji deo u knjizi i sile nije bilo da me obmanu, pa preskoče ili zbrzaju isti. I kada sam, godinu dana kasnije, napokon i sama ovladala tajnom slova - tek da nema nikakve prevare, otišli smo jednom prilikom kod babe i pokojnog dede. Ja sam, po običaju krenula da demonstriram svoje nove veštine. Deda je reagovao sa simpatijama, jer njegova jedina unučica tako lepo pamti i razgovetno prepričava ono što vidi na slikama. Međutim, babi tu nešto nije bilo logično, pa je stala iza mene i posle nekog vremena zaključila: “Đuro, ovo dete ne izmišlja, ona STVARNO ČITA, reč po reč, rečenicu po rečenicu.” I dan-danas se priseti toga, zaključujući:”Rodila se za knjigu!”
Sa takvim pamćenjem i maštom, veoma rano se javila i moja sklonost ka alternativnim završecima. Jedno vreme je tata morao da mi priča priču pred spavanje. Uglavnom je to bila “Dva jarca na brvnu”, ali kad mi je dosadilo, jadni čovek je morao da smisli “Dve KOZE na brvnu”. Maltretirala sam ga i za nastavak “Pinokija”....Na selu sam, kada nas tetka odvede u prirodu, pa brat i ja sednemo na padinu sa koje puca pogled na šumu i, pre nje, kukuruzište, pričala o “Patuljku kukuruzoviću”. Jedno vreme sam obožavala da me tata snima dok recitujem ili pričam, omiljena na repertoaru bila je “Maša i medved” koju sam našla i pročitala u vrtiću. Kasnije sam od svakog pročitanog romana transformisala svet oko sebe u priču iz knjige, tako smo braća i ja od stare fotelje pravili portal-kapiju vremena i bili “Pet prijatelja”, sa sve psom (ruski hrt Aljaska). O knjigama iz mog detinjstva pisaću uskoro, u nekom drugom postu.

16. Koja je najmanja knjiga na tvojoj polici?

Pretpostavljam, kao i većini, “Mali princ”. Imam i neke minijaturne monografije iz likovne umetnosti (koje ne otvaram, jer su me kao malu istraumirale Gojine slike) i “Džepnog Nušića” koji je više brošurica, te su knjige još manje, ali ne računam ih ozbiljno. Dakle, Egziperi.
"My precious": prva izdanja Martinovog serijala "Pesma Leda i Vatre", sakupljana od 2005. do 2014. (uključujući i "Svet Leda i Vatre", koji se ne vidi u kadru, jer je sasvim levo). Do njih Tolkin, najlepše izdanje trilogije.
17. Da li pišeš ili samo čitaš? Da li sebe vidiš kao pisca u budućnosti?

Za mene važi ona izreka (koju neki pripisuju Zoli, a neki drugim misliocima, jer je u suštini zaista univerzalna) “Nijedan dan bez ijednog reda”. Pišem stalno, makar to bili samo dnevnički zapisi, koncept budućih tekstova, komentar nekih dešavanja, kakva impresija...Ukoliko govorimo o PROFESIONALNOM pisanju, tu je situacija komplikovanija. Svi mi naklonjeni knjigama, posebno u tinejdžerskom dobu i ranoj mladosti, nešto piskaramo i umišljamo kako je to sjajno, maštamo da budemo ozbiljno shvaćeni kao umetnici, furamo neku boemiju...Pisala sam pesme u srednjoj školi, ali one, naravno, ništa nisu valjale. Kao devojčica sam sastavila i jedan (nedovršeni) romančić, osmišljavala novine, pohađala kurseve kreativnog pisanja. Prozu sam, nažalost, odavno zapustila, iako ne odustajem od trilogije koju sam odavno osmislila i možda to bude jedan od mojih životnih projekata. Vrebam određeni period u kome bih se potpuno posvetila samo pisanju; smatram da još uvek nemam dovoljno znanja, iskustva, izbrušenog stila da bih se osmelila na tako nešto. Na studijama sam se okrenula naučno-istraživačkom radu, esejistici i tumačenjima, tu sam se pronašla. Ne mislim da imam talenta da budem PISAC, ali volim da se bavim novinarstvom i teorijskim radom, gde već vidim mogućnost da se - uz mnogo vežbe, zalaganja i učenja - dokažem.
Tu je i hiperprodukcija, danas daleko više njih piše nego što čita. Pisaca, pesnika i kritičara na svakom koraku - kvaliteta nikad manje. Zato im je ego predimenzioniran, a nadanja još veća i u suprotnosti sa realnim stanjem stvari: da je umetnost manje cenjena nego ikad. U budućnosti vidim sebe, ako budem imala sreće, kao osobu koja se bavi svojom strukom i radi ono što voli. Mislim da je previše samouvereno izjaviti “biću pisac”, upravo imajući u vidu ko se sve danas tako predstavlja.
18. Kada si zavolela čitanje?

Čini mi se, otkad pamtim. Najpre sam zavolela da mi drugi čitaju, pa sam bila toliko naporna da su me moji morali naučiti. Sa tri godine, počinjem da čitam i pišem ćirilicu i latinicu, a knjiga i ja zauvek ostajemo nerazdvojni prijatelji. Rodila sam se u porodici gde se kultura uopšte, pa i kultura čitanja, uvek izuzetno visoko vrednovala. Oko mog prvog rođendana, mama je naručila “vreću” slikovnica iz Zagreba i tako je počelo naše pretplatništvo na knjižice koje su sve do rata redovno stizale. Taj se “pelcer”, doduše, nije primio kod mog rođenog brata - iako smo odrastali u identičnim uslovima, što pokazuje da ne vredi forsirati decu. Srećom, ja sam rano pokazala interesovanje za knjige, a roditelji su to podržali. Od stripova i bajki, preko poezije i romana, detinjstvo, pubertet, mladost, školovanje....moj život, ostaje vezan uz književnost. To me čini srećnom i zahvalnom. 
Zima 1990. godine: moja omiljena fotelja, "starkice", olovka i papir kao konstanta!
19. Koji je tvoj omiljeni klasik?

Ovo je teško, mada ne i nemoguće pitanje. Obavezno je tu podela na domaće i strane, jer zaista ne mogu da se ogrešim o neko delo sa liste “deset veličanstvenih”, jer su mi sva draga na različite načine i nemoguće ih je uporediti, rangirati, podrediti jedno nekom drugom. Dakle, moji najdraži klasici na svetu su: “Majstor i Margarita” (posle MNOOOOOOOGO razmišljanja, odlučujem se za ovu savršenu knjigu) Mihaila Bulgakova i “Druga knjiga Seoba” Miloša Crnjanskog. Slede: Stendal - “Crveno i crno”, Dostojevski i “Braća Karamazovi”, “Nečista krv” Bore Stankovića, “Čarobni breg” Tomasa Mana, Balzakove “Izgubljene iluzije”, “Pesma” Oskara Daviča, “Istočno od raja” - Džon Štajnbek i Puškinov “Evgenije Onjegin”. Da, zamalo da zaboravim “Orkanske visove” Emili Bronte” i Tolstojev “Rat i mir”! Ali, to je već više od deset, pa ova lista mora da se zatvori.
20. Da li ti je književnost išla najbolje u školi?

O, da! Naime, bila sam od “onih što čitaju”, vukla sa sobom knjige, pa na velikom odmoru, dok svi jurcaju, gustirala “Gospodara prstenova” ili “Kraljicu Margo” ispod klupe. Pošto sam bila poznata kao neko ko izuzetno voli da čita i uz to dosta solidno piše, obavezno sam prepričavala (ako bi se to dalo učiniti, a često nije - što zbog banalizovanja dela tim postupkom, što zbog banalnosti kao stanja svesti mojih slušalaca) lektiru, pisala sastave, prevodila....uvek je u opticaju budućeg izbora fakulteta bilo nešto od društvenih nauka - književnost, filozofija, novinarstvo, istorija (umetnosti), engleski. Da se definitivno opredelim, uticao je moj razredni, Slobodan Nikolić - jedan od najboljih profesora srpskog za koje znam (kao Robin Vilijams u “Društvu mrtvih pesnika”). Nikada mi nije palo na pamet da posegnem za interpretacijama, još uvek ih se gnušam. Obožavala sam debate o pročitanim knjigama, a još tada mi je ušlo u naviku nešto što sam na fakultetu obavezno činila: kada na spisku lektire stoji “...ILI...”, ja pročitam obe knjige!
21. Da ti neko pokloni knjigu koju si već čitala i mrzela, šta bi uradila sa njom?

Pa, ništa, šta da radim - poklon se ne prosleđuje dalje, nije lepo. Nek’ čami na polici, Bože moj. Mislim da je greška uzimati nekome bilo šta “na svoju ruku”, bez prethodnog informisanja sa osobom o tome šta voli ili šta joj je potrebno. Dobijala sam ranije baš promašene poklone, tačno vidim da osoba pojma nema šta me interesuje, a kao se družimo. Međutim, od fakulteta, uvek su u fazonu: “Ma, ti to sve već imaš”...ili mi daju novac, da sama uzmem nešto sebi. Ne žalim se!

22. Za koji serijal sličan „Igrama gladi“ i „Hariju Poteru“ iz Young Adult  žanra znaš?

Nisam znala da se “Hari Poter” svrstava u young adult, nikad ga ne bih stavljala u taj “koš”. Moram da priznam da mi sama podvrsta nije poznata, zapravo, tek sam od Ivane dobila objašnjenje i kontam da je nešto u stilu “coming of age” filmova. Preskočila sam, kao što rekoh ranije, tu vrstu štiva (poslednje bar približno bio je serijal “Hajduk” Gradimira Stojkovića, koji sam obožavala), tako da tek sada od čitalaca-tinejdžera saznajem šta je popularno....primetila sam da dosta traže “Igre gladi”, “Instrumente smrti”, izvesnu Veroniku Rot i “Divergente”; onda, “Noćnu školu” i “Vampirsku akademiju”. Valjda je to-to?

23. Koja je tvoja omiljena reč?

Sloboda. Jer označava pojam koji za mene predstavlja vrhunsku vrednost i nema cenu.
24. Vampiri ili Vile? Zašto?

Vile, naravno. Zvončica mi je uvek bila omiljenija od svih “Diznijevih princeza”. I Arijel, koja je sirena = neka vrsta morske vile. A zašto? Pa, prisutne su još u slovenskom folkloru, divne su i  opasne, zanosne i prgave. Imaju interesantne moći. Vampiri, pre ovih romantizovanih bledunjavih zavodnika što sijaju, zapravo su bili krvoločne zveri.

25. Duhovi ili Vukodlaci?

Kakva su ovo tinejdž pitanja?:) Ni jedni, ni drugi.

26. Ljudi koji menjaju oblik ili Anđeli?

Anđeli. Ne volim protejske motive, nepostojanost i amorfnost. Uz to, hrišćanka sam i dopada mi se ideja anđela kao eteričnih, bespolnih, savršenih bića.

27. Ljubavni trougao ili zabranjena ljubav?

E, pa, za razliku od skoro svih ostalih blog-ispisnika ove ankete, ja ću da odgovorim: LJUBAVNI TROUGAO. Prvo, zar on ne podrazumeva i zabranjenu ljubav? Drugo, unosi izuzetnu kompleksnost u priču, naročito ako su protivrečna osećanja i unutrašnji razdor učesnika dobro predstavljeni. Treće, neka vrsta ljubavnog trougla nalazi se u osnovi svake zaista dobre i legendarne priče u istoriji književnosti. Za “običnu” ljubav sa preprekama nema toliko izazova: ona je, naprosto, nemoguća i pred protagonistima su teškoće objektivne vrste. Ali, šta se dešava kada se tu uključi još jedna osoba, sa SVOJIM osećanjima, zahtevima, patnjom, psihologijom? Šta kada je jedan od likova u nemogućoj poziciji da bira između dve različite, a podjednako snažne vrste ljubavi, odgovornosti, časti? Bez Karenjina, da li bi priča Ane i Vronskog bila ista?

28. Da li imaš određeno mesto u kući gde čitaš?

Svaka slobodna prostorija, pošto nemam sopstvenu sobu, ono što je još Virdžinija Vulf smatrala preduslovom za stvaralaštvo i samostalnost. Bitno mi je da sam sama, da me niko ne ometa. Verovali ili ne, najčešće je to mesto - kupatilo.

29.Obeleživač ili bilo koji papir? 

Ranije sam, dok obeleživači nisu ušli u modu ili barem postali mnogo popularniji, koristila obične papiriće. Nikada nisam savijala stranice, tj. pravila “uši”, to mi je bilo i ostalo neprihvatljivo skoro koliko i šaranje knjiga. Obeleživače sam sasvim slučajno “otkrila”, nakon što su počeli da ih dele na štandovima različitih izlagača po Sajmu (a pored kupljenih knjiga, uvek sam dovlačila kući barem kesu-dve propratnog materijala: kataloge, brošure, flajere i, da, obeleživače!), a zatim i u bibliotekama, knjižarama. Vremenom sam počela da ih skupljam i posebno čuvam one najlepše, najoriginalnije. Obradujem se kada naiđem na neki posebno inspirativan, kao što su ovi koje smo pre mesec dana, u biblioteci, dobili od jedne čačanske škole stranih jezika:
30. Da li možeš da prestaneš da čitaš bilo kada ili mora da bude određeni deo?

Moram stići barem do kraja pasusa ili stranice, ako ne i poglavlja. Neophodno mi je da znam dokle sam stigla, da “povučem liniju” i završim određenu celinu. Posle se podsetim i lakše nastavim sa čitanjem. Šta reći, programirana sam i organizovana kao robot.

31. Da li jedeš i piješ kada čitaš?

Ne, jer ne mogu da se skoncentrišem (izgleda da sam zaista glupa po tom pitanju, jer praktično moram da imam glavu “očišćenu” od svih spoljnih senzacija), a i plašim se da ne “usvinjim” knjigu.

32. Da li možeš da čitaš dok je uključen TV ili ide muzika?

Vrlo teško. Kao što sam već napisala u nekom od prethodnih pitanja, (apsolutna) tišina mi najviše odgovara. Sve ostalo odvlači pažnju.
33. Jedna po jedna knjiga ili više odjednom?

Jedna po jedna. Ne mogu da čitam dve ili više u isto vreme, nisam u stanju da podelim pažnju na taj način, kada nešto radim - posvećena sam sto posto. Tek pošto završim jednu, prelazim na sledeću knjigu i to obavezno sutradan, dok se sve “slegne” i “obradim” doživljaj.

34. Čitaš li naglas ili u sebi?

Isključivo u sebi. Naglas se preslišavam. 

35.Omiljeni književni žanr?

Pošto je pitanje žanra vrlo široko i još uvek izaziva sporenja kod teoretičara književnosti, ovako ću formulisati odgovor: proza, klasična - može moderna/savremena, ali da stilski bude u realističkom maniru. Tematika: društvena, istorijska, socijalna - kontekst vremena, sveobuhvatne priče, porodične sage. Pored ove, druga omiljena je istorijska fikcija sa primesama fantastičnog.


11 коментара:

  1. Prvo moram da kažem koliko volim ovu prvu sliku na početku testa, obožavam taj crtani.:-D
    Da li veruješ da sam se ja na potpuno isti način upoznala sa Hari Poterom?
    Mislim da je bila 2000. godina ili 2001. i kretali smo na more, pa sam u biblioteci sasvim slučajno naletala na Dvoranu tajni, e sad prethodno sam čitala u novinama da ima taj serijal o čarobnjaku i da izaziva histeriju širom sveta i tako sam uzela. Za tu Novu Godinu sam od mame dobila treći deo, a prvi sam tek naknadno pročitala. Ja isto ima tendenciju da serijal čitam od druge knjige, naročito ako sam najpre pogledala film snimljen po drugoj, pa hoću odmah da uskočim u nastavak.:-D
    Hehe dobro si "ubola" young adult knjige, samo je coming of age još jedan element takvih knjiga, mada ja ih jednostavno nazivam knjige u kojima je zabranjeno opisivanje seksa.:-D
    Baš sam uživala čitajući tvoje odgovore, sad samo čekam tekst o iskustvima sa radng mesta.:-D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala, na čitanju i komentaru.:))))
      Isto, zato nisam ni odolela slici - to mi je, uz "Čudesnu šumu" bio jedan od najdražih crtaća iz detinjstva, posebno "domaće produkcije" i obradujem se kad god vidim da ga se neko seća!:)
      Pa, da, ta smo generacija, kada se "Hari" tek pojavio, a uz kasnije filmove, nekako smo baš odrastali sa likovima. I Martina sam otkrila od "Oluje mačeva", pa ukapirala da postoje prethodni delovi i "premotala" unazad. :)
      Biće tekst, dok se još malo nakupe i uobliče sve anegdote. :)

      Избриши
  2. Odličan ti je post, drago mi ej da si ga uradila💟
    Pre svega ono što je mene oduševilo je što si ovo spojila kao jednu priču. Bukvalno sam prqatila tovju rpiču od susreta sa knjigama do stavova koje imaš prema doređenim stvarima i to je PREDIVNO💟
    Jako mi se dopadaju i slike posebno tvoja iz detinjstva :)
    Imamo sličnu situaciju-i sestre i ja smo odrasle u čitalačkim porodicama (i mama i ujak su imali čitalačke značke) a ja sam najstarija i jedina od 5 devojčica na koju je pasija prenešena mada se srednja (moja mlađa rođena sestra) svojski trudi da počne a njamlađa (12 godina, moja sestra Mina takođe rođena sestra) je pre neki dan uzela sama bez teranja "malog princa" bukvalno sam rekla babi da zove doktora koliko nisam mogla da verujem :))
    Jako mi se dopada ovo što si napisala o profesionalnom psianju, danas svi pišu. Ja npr. od malena znam da sam rođena za to, ja mogu od bilo čega priču da napravim i vćeito mi je puna glava inspiracija, toliko likova i događaja imam u glavi svaki sekund bih mogla da pišem, nisam rođena ni za novinara, ni kolumnistu već sam uvek videla sebe baš kao pica ali nikada se ne bih usudila da kažem da ću jednog dana biti to, valjda sam iz tog straha i odabrala "sigurniju" profesiju :)
    Odlična priča o tome kako si naučila da čitaš, ja sam anučila toliko rano da se ni ne sećam, i to zbog pesama Jove Zmaja :D
    YA zapravo nije tako loš žanr, posebno jer često koketira sa fantazijom :)
    Odličan post baš sam uživala čitajući 💟

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala na divnom komentaru :)))), srećna sam što si uživala u čitanju i što ti je bilo zabavno. Trudila sam se da, kao i u tagu o blogovanju, napravim priču i da ne bude samo suvoparno pitanje-odgovor. Hvala ti na svim ovim odličnim temama-upitnicima, baš volim da ih ispunjavam.
      Imam još mnogo takvih slika iz detinjstva, ali nemam skener, a tatin telefon ima tu lošu kamericu, pa ispadnu mutno - ali, uvek se sama smejem kad ih gledam, baš sam bila mali "razbijnik" i svuda vukla knjige, stripove.
      Sjajno, primetila sam odavno da imamo te sličnosti :) i samo napred. Jel čitalačka značka beše ona nagrada za đake koji najviše knjiga pozajmljuju tokom godine u biblioteci? Čula sam da je to postojalo u Titovo vreme i žao mi je što sada nemamo nešto slično.
      Hehe, isto sam ja reagovala kad je Filip, moj brat, zimus iz čista mira uzeo da čita "Ime ruže"!:)

      To što si navela o sebi jeste suština. Dakle, oduvek IMAŠ POTREBU da pišeš, imaš slike u glavi, ideje, od svih utisaka i doživljaja stvaraš neki narativ. TO JE TO. Neguj, razvijaj, piši i beleži. Neka te ništa ne obeshrabri. Naprosto, može neko da se prozove piscem, da objavi knjigu i proda veliki tiraž, ali ako nema talenat i ideje, neće trajati. Nikad se ne zna šta nosi vreme. Kroz svoju odabranu profesiju, ne zanemaruj pisanje. Seti se Džoan Rouling i toliko drugih primera. :)

      Избриши
  3. Ovaj leksikon nam je postao vrsta lične karte. :)
    Što Sara reče prava priča nema šta. Uživah čitajući!
    Za omiljenu reč svaka čast, ja je se ne setih, ali delim tvoje mišljenje.
    Ona je sitna, a dinamitna, kaže i znači neopisivo mnogo, nema cenu prevashodno.
    Za slike naročit aplauz, odlične su!
    Kad smo kod istih koji je crtać u pitanju?
    Verujem da sam gledala, pa zaboravila. :(

    Tvoja slika iz detinjstva bacila me u četvrti ili treći osnovne kada sam sklepala svoju prvu, neveštu, priču o Paji Patku i alarmu..
    Toliko mi je već tada buđenje za školu bilo mrsko da je i moj Paja uzpaničeno iskočio iz kreveta shvativši da sat nije zvonio.
    No, htedeći da kupi baterije za isti odleteo je do prodavnice, od njih naposletku ne bi ništa, nedelja je - prodavnice ne rade. :D

    Pre toga sam, sećam se, tražila da mi daju svesku i olovku da ispišem svoju verziju "Titanika" jer mi Džekova smrt nije imala smisla.
    Htela sam happy end i bog! :D

    Hvala ti na tekstu, uživala sam čitajući! <3


    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi!:)
      Drago mi je što ti je bilo zanimljivo.:)
      Što se omiljene reči tiče, uvek kažem, da sam živela u prošlosti, bila bih revolucionar (danas to nema više smisla)...npr. član "Mlade Bosne". Sloboda iznad svega, principi, čast, poštenje i ostali "demode" pojmovi.:)
      Crtani film je "Leteći medvedići". :) Bile su i čokoladice, sigurno se sećaš. Čini mi se da su ga pre par godina i reprizirali.

      Haha, super priča o Paji! Da, i ja sam večito smišljala nastavke i alternativne završetke....a "Titanikom" smo očito svi bili zaluđeni. :)

      Избриши
  4. nisi najgora od sve ima i gorih hahahah

    kao i svega sto se latis i ovo si uradila odlicno, uzivanje za citati :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala, meni je drago da ti se svideo upitnik. :))))

      Избриши
  5. Ух, да правим уши по књизи ми је незамисливо, мада је једна "другарица" то урадила мојој књизи. Видим да имамо неке сличне одговоре, док се други потпуно разликују, што је увек занимљиво.
    Супер су ове сличице које прате упитник, могла си још да ставиш gif Гастона кад говори Бел "Како можеш да читаш ово, нема слика??"- ја сам сестру увек задиркивала због те сцене из "Лепотице и звери" јер ми је управо она често упућивала исто питање кад би ме видела да читам, чак и кад је поодрасла.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala! :))))
      Od mene su "drugarice" pozajmljivale knjige za fotokopiranje tokom studija i vraćale mi ih pogužvane, pocepanog hrbata i za sve su, kao, bili krivi oni u fotokopirnici. Zbog svega toga, pozajmljujem samo pouzdanim ljudima. Za ostale - biblioteka, knjižara, molim lepo. Bolje nek sam im "sebična" nego neodgovorna.

      O tom gif-u sam razmišljala, takođe mi je jedan od omiljenih, ali sam ga odvojila za drugi tekst i temu kojom ću se baviti u nekom od narednih "čitanja subotom". Ako mi veruješ, imam pun folder prikladnih "čitalačkih" sličica, uvek me oraspolože. :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...