недеља, 03. јул 2016.

Rewatching "The Borgias". Sezona 3, epizoda 9

komentariše: Isidora Đolović


The Gunpowder Plot

Nije reč o čuvenoj „barutnoj aferi“ iz engleske istorije, koja se odigrala 1605. godine, za vreme vladavine kralja Džejmsa I, kao osujećeni plan grupe katoličkih zaverenika da u vazduh dignu Dom lordova, a mrskog vladara svrgnu ustankom koji bi usledio. Nije sećanje na Gaja Foksa i 5. Novembar, koje priziva, između ostalog, sjajni film “V for Vendetta”. Ali, nije ni manje zanimljiva!
Uvodna scena u kojoj Mikeleto vrši najavljenu, neizbežnu egzekuciju nad svojim izdajničkim ljubavnikom, bila je (usled svoje postavke) pred većim brojem zamki da sklizne u patetiku ili bizarnost. Sve to je izbegnuto, zahvaljujući svesti o osetljivosti zamišljenog i pripremi hoda po tom terenu. Izvedena je kroz suptilnost, smirenost, sa malo reči i mekanim, sporim pokretima protagonista. Svaki detalj je nosio težinu patnje: od ispisivanja oproštajnih reči (koje bi, ipak, veći efektat imale da nisu NA ENGLESKOM, što je donekle uprostilo doživljaj), preko Mikeletovog dubokog, a skoro nežnog zasecanja Paskalovih žila na rukama (ponovo je reč o izokrenutom patricijskom momentu) i zagrljaja koji je spojio erotično i mučeničko, pa sve do vrlo značajnog motiva „krvavih suza“(iz naslova prethodne epizode) koje oblivaju plaćenikovo lice, baš kao što mu je i telo uprljano krvlju drugoga (sada zaista nalegloj na njegovu dušu).


Od prve epizode serije, Šon Haris je (ponavljaću koliko god puta zatreba, jer sam iskreno oduševljena ovim glumcem) majstor nenaglašene izražajnosti, prvenstveno kroz lice i „titraje“ vidljive pažljivom gledaocu. I ovoga puta nosi kvalitet ove scene na svojim plećima. „Ubio si mnoge“, konstatuje umirući Paskal - među njima je bio i rođeni otac maestra Korole, pa ipak, ovaj slučaj označava razliku. „Niko nije bio kao ti, moj dečače“ - turobno odgovara Mikeleto, čime uvertiri daje dramski pečat par excellence. Biće to otvaranje poglavlja obeleženog nekolicinom sukoba i izdaja, a kao protivteža epilogu epizode, ovo je zločin koji Miki po prvi put sebi ne može da oprosti, jer je - ne zaboravimo - prekršio načela vernosti sebi i Čezaru. Otuda mu ne preostaje ništa drugo do povlačenje.

Oženih se vešticom: Napuljska gozba u čast Bahusa evocira karneval u Vatikanu iz prve epizode druge sezone, jedne od vizuelno najraskošnijih. Tada je predstavljao slavljenje trijumfa porodice Bordžija, sada je u iste svrhe priređen da uveliča dolazak Frederiga od Aragona na tron. Falili su ovakvi uplivi renesansnog duha. Okružena zdravičarima, Lukrecija dobija - i koristi - idealnu priliku da svoj prahić iz prstena neprimetno sipa u pehare vinopija, dok se istovremeno veselo smeje sa mužem (Alfonso, naravno, još uvek ima zaleđeni izraz deteta koje se uneredilo, a ne sme da kaže) i „srdačnim“ kraljem. Oboje savršeno glume za javnost. Fešta je bila, zna se, Lukrecijina ideja, koju Frederigo prilično naivno prihvata i pozdravlja, baš kao što (dobro, uzmimo mu kao faktor opravdanja razgaljujuće dejstvo pića!) ne reaguje na njeno motanje među dodeljenim „telohraniteljima“. Tako će Olivereto i Frančesko među prvima dobiti omamljujuću dozu iz pehara. Krčmarica Luca, kao već potpuno samouvereni igrač, kroz manipulaciju i obmanu „plovi“ prirodno i šarmantno.
Mic po mic, zvanice su pospale gde se ko zatekao - na stepeništu, trpezi, pod stolom, bez imalo gospodstvenosti ili brige o svečanim toaletama! Oborilo ih je vino papine kćeri, a za čiji su se domet i dostupnost postarali saučesnici - najmljeni „poslužitelji“. Prerušeni u Bahusa i nimfe, zajedno sa gazdaricom-vešticom, posle slavlja kupe „ratni plen“ sa trpeze iliti bojišta knjavajućih. Kroz dvor uspavane lepotice, Lukrecija u slobodu izvodi muža, dete i dadilju, ponosna na svoj poduhvat. Alfonsu će objasniti kako su upravo u bajci, a ona, njegova veštica, čarobnom će ih kočijom prebaciti u Rim - pod uslovom da se usput ne ispreči neka protivna sila i pretvori ih u bundeve. Bekstvo prati dramatična muzika, kao što i Alfonsito na konju sledi kočiju.
Za to vreme, još neko je „otperjao“ - Mikeleto, ubica iz strasti. Njegovo iščeznuće izaziva nevericu i negodovanje gazda-Čeza, sada praćenog Balionijem i drugarima. Dobro poznajući svog prijatelja, Bordžija očekuje da mu odgovor pruže hotimično ostavljeni tragovi. Međutim, prilikom obilaska skrovišta pronađen Paskalov leš, uz ono krvlju pocrtano „GOODBYE“ na daščanom podu (još jednom, zar nije moglo biti na dramatičnijem italijanskom?), na duže staze nije dobar znak. Obično hladan i naviknut na slične prizore, Čezare isprva zadržava prisebnost obilazeći prostoriju - koju, usled „radnim mestom propisane“ tajnovitosti boravišta, verovatno prvi put i posećuje. Taman kada smo stekli utisak da je postao stena, Čezare pokazuje - oštro, muški nemilosrdno, a intenzivno - bol gubitka nezamenljivog i odanog druga. Pitanje mogućnosti nadoknade kroz službu bilo kog od prisutnih, suvišno je i pre svega retoričko. Sem toga, odredište-Napulj ne ostavlja vremena za tugu.

Izgubljeno-nađeno: Rodrigo sa Vanocom pokreće pitanje grobnog mesta za porodicu, što će uključiti i kakav „kutak“ za nju, kao majku. Uz humor i toplinu veterana koji su čitav život i mnogo nevolja pregurali skupa, temu premeštaju na sina, ćudljivijeg i svojeglavijeg nego ikada pre. Otac dolazi u situaciju da o planovima svoje nekadašnje desne ruke pokušava doznati putem špijuniranja, a za majku je takođe prvenče postalo prava enigma. Međutim, ono što se sve vreme naslućuje iza hladnoće i razdvojenih puteva, inače lako objašnjivih procesom osamostaljivanja i sazrevanja koje traži svoja prirodna prava, pitanje je oprosta. Rodrigo, takođe, otkriva kako mu nedostaje ona bliskost koju je delio sa svojim najstarijim sinom.

U noći, Čezare je krenuo po sestru - mačem, ako zatreba prokrčiti korov oko Trnoružicinog zamka. Ovaj bi zaplet mogao da bude referenca na bajku, za promenu simpatična, da se kočija pobegulje nije već stvorila pred oslobodilačkim odredom. Zagrljaj olakšanja, koji prevazilazi jednostavnu rodbinsku emociju, sa nešto više nego pristojne udaljenosti gleda Alfonso. Crv sumnje počinje da ga golica, dok guta knedle i beči okice. Njega svakako nijednom nije TAKO zagrlila!
I don't want Naples, I want my sister!

Ponovni susret rezervisan je takođe za Rodriga i Mateja, a sa čim drugim nego relikvijom kao zanimacijom?! Papin jedinstveni humor vam, kao i obično, sa radošću citiram: „Je li to možda glava Jovana Krstitelja?“ Ovoga puta, reč je o znamenu skorašnje brzopotezne pobede nad Turcima - ali, pre nego što jevrejski vođa uspe da zaište obećanu nagradu, Rodrigo ga munjevito vezuje za svoj novi plan. Željan je kontrole nad proizvodnjom baruta, tj. isporukom njegovog neophodnog sastojka - sumpora. „Barutna afera“ koju je zamislio, pre pominjane Foksove u Britaniji, trebalo bi da se razgrana protiv neprijatelja…dakle, skoro svih širom Italije (uključujući i Rodrigovu rođenu decu), ali, bez očigledne veze sa papom. On će se zakloniti iza rabina, koji u maniru pravog tajnog agenta mora da izigrava hrišćanskog veleposednika. Instrukcije (Ošišajte se, promenite TU odeću, molite se kome hoćete, ali javno budite na naš način pobožni!) koje prate nalog, očigledno šokiraju i vređaju Mateja. Kako god bilo, ne gine mu „extreme makeover“, sve u rok službe i za dobrobit Davidovog plemena. Njegov je zadatak da u rudniku sumpora najpre malo izigrava zainteresovanig kupca, kome novac nije problem - a onda pazari i tajno dopremi zalihe pred vatikanske kapije.
Opstanak u gradu laži, uvek malo glume traži!

Azilanti iz Napulja vrlo brzo stižu u prestonicu, koju radosna Lukrecija zove i Alfonsovim domom. Njena nepodeljena naklonost prema obojici - bratu i mužu - izuzetno je zanimljiva, s tim što je prvome štićenica, a prema drugome se postavlja kao zaštitnik. Čezare poverava njihovu sigurnost Orsiniju, u odsustvu jedinog pouzdanog (Miki) čuvara, zahtevajući apsolutni nadzor i izveštaje o svakom načinjenom koraku. Isti kavez, druge vrste!
Za svega dve epizode, Đovani je prilično porastao, a krevetac prerastao (doduše, nije pojašnjeno koliko su dugo boravili u Napulju). Brat i seja se ne trude previše da sakriju snishodljivi tretman ubogog Alfonsa, a on sam počinje da ispoljava nepoverenje i negodovanje zbog toga. Ugroženog  intenzitetom uočenih emocija, iako Lukrecija pokušava da šalama zamaskira nelagodu, interesuje ga koliko ta „domaćinska šarada“ može da potraje. 
Ženica mu dobija praznu palatu, zauzvrat upozorivši Čezara kako se moraju suzdržati od previše očiglednih izliva ljubavi, zbog Alfonsa i mogućeg skandala koji bi pratio razotkrivanje. Čez se malo pravi neobavešten (grlimo se jer smo Španci, volimo se jer smo porodica - povremeno ubijem brata i spavam sa sestrom, sitnica!), mada i sam dobro zna o čemu je reč.

Every move you make: Misija je realizovana dok trepneš okom. Rodrigo se, zabavljen detektivskom igrom, domunđava sa Matejem, u skoro pa Ekoovom tipu ambijenta i uz sitne aluzije na pokrštavanje. Otkupom dragocenih zaliha, anonimni investitor posejaće razdor među suvlasnicima (brojne plemićke porodice) - a sa tim i podozrivost zbog sakupljanja tako značajnih količina ratnog „goriva“. Zadovoljan sobom, sijestu provodi čitajući u krevetu, dok Čezare pokušava da mu iznova skrene pažnju na problem sa svojom arhineprijateljicom Katerinom. Pretnja od strane ledi Sforce postala mu je opsesija, a očevo ignorisanje ili barem nedovoljna zainteresovanost, čine ga hronično nervoznim i uzvrtelim. Rodrigo polako i razložno ističe generacijski jaz u pogledu procene situacije. Na njegovoj strani je, dobro zna, strpljenje - pa Čezarevo vrpoljenje još uvek ne dobija nagradu.
Odmah po Rufiovom izveštaju o nedostatku rezervi baruta, Katerina je „skužila“ čije je sve maslo. Na kraju krajeva, nisu li Čez i ona neka vrsta „intelektualnih blizanaca“, čije rivalstvo sa dobrom dozom tvrdoglavosti i paranoje, predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka sezone?! Uglavnom, Firenca je diplomatski otćutala i Rimu i Forliju/Imoli, ali Makijaveli obećava Katerini da neće pustiti Čezarove trupe preko svoje teritorije. Kada bi samo znala da ova dvojica uveliko šuruju….

Čezaru su predstavljene nove „topovske zveri“, ali i problem nedostatka hrane za iste, odnosno, sumpora za barut - koji neko kupuje iz rudničkih zaliha. Prva mu na pamet pada Keti, dok papa za to vreme mudro ćuti i pušta da oba tabora zavise od njega. Nije još za staro gvožđe!
Novo Bordžijino njuškalo, Prospero Kolona (Jospeh Macnab), brže od Poaroa otkriva da falični sumpor završava negde u okolini papske države. Trag mu je žuti grumen sa tla (koji je pomalo i „ručkao“, tek da bude siguran), poduprt potvrdom brbljivog stražara. Istovremeno, ostali Čezovi detektivi uhode milu sestricu, ali nisu dovoljno suptilni. Da joj je jasno šta izvode, Lukrecija signalizira kupovinom kanarinca sa krletkom. Uverivši se da je i kod kuće pod prismotrom, iako dobronamernom, ponovo postaje nezadovoljna.

Žaleći se majci na represivnu očevu i bratovljevu ljubav. Lukrecija otkriva kako bi - pogotovo u svetlu tinjajućeg sukoba - rado napustila Rim. Strpljiva Vanoca i ovoga puta savetuje da manje „lupa glavu“ oko stvari na koje trenutno ne može uticati.
Nakon otkrića da Rodrigo uveliko opremom snabdeva i uvežbava papsku vojsku, a da ga nijednog trenutka ne misli uključiti u svoje planove, Čezare će „proključati“. Uz to, zatiče (kao i mi!) najblaže rečeno čudan prizor. Alfonso trenira mačevanje, dočekavši ga sa sličnim rečima kao Huan (u legendarnoj sceni s početka druge sezone), čak i identično obučen, sa aluzijama na nadaleko čuvenu „bratsku ljubav“ koja je vezivala papine sinove. U ovom deja vu trenutku, upućuje mu izazov kome nije dorastao - ni telesnom, a bogami ni mentalnom snagom. Alfonso prebrzo gubi strpljenje i u besu otkriva koliko ga pogađaju vatikanske glasine, uz sve ono što je i sam video. Isprovociran, ali ne i izveden iz takta, Čezare u par poteza razoružava zeta, smirujući situaciju na sebi svojstven način - bez potvrde ili negacije. Scena je bila dobra, naročito šekspirovski momenat u otvaranju problema ljubavnog trougla, kao i još jednom naglašen kontrast između dva Lukreciji bitna muškarca. Sem toga, podsetili smo se Huana i uverili koliko nedostaje ta usijana glava porodice Bordžija…
Kid, please…

Prospero ulazi u trag papinom tajnom skladištu, ali, Matej mu preprečuje put do ulaska. Time su njegove sumnje u neke krupne zavrzlame samo pojačane, te nagovara Balionija da ucene Čezara i Katerinu - ko god se od njih dvoje krio iz „barutne afere“. Kolona ne krije više da mržnja plaćenika prema nalogodavcu još uvek postoji, pa bez razmišljanja predlaže zaveru. Ipak, Balioni traži dan za razmišljanje, što je samo po sebi loš znak, izgovarajući se kako je i strahovlada - ipak vladavina, a to se ne potcenjuje baš lako.

True colors: Kao što se dalo i pretpostaviti, Balioni odvodi Kolonu pravo u stupicu braće po zakletvi. Ono što je trebalo da bude tajni sastanak i deljenje otkrića o skladištu - kao ucenjivačkog aduta, postaje lov kondotjera predvođenih šefom, na odmetnutog (barem pomišlju, tim “barutom” što pokreće plamen izdaje). Ironija je da niko od njih i dalje NE ZNA čije su, zapravo, famozne zalihe. Čez će, svejedno, izdati nalog da se neposlušnik kazni tako što bi ga, urolanog u sumpor, živog zapalili. Pošto niko od prisutnih nije spreman na taj stepen surovosti, lično će izvršiti čin.
 
Ipak, ovo osećanje trijumfa i privid kontrole gubi već u narednoj sceni, kada  pred njega stupa Matej kao neko ko drži život i smrt, rat i mir - simbolizovan žutim prahom - u svojim, tj. tuđim rukama. Čezarova beznadežnost će dosegnuti vrhunac pri otkriću da mu je sagovornik samo karika u lancu, zastupnik pape lično. Slom malopređašnjeg osionog stava, uz podsećanje na nepoverenje koje ga svuda i uprkos svemu prati, mudri rabin zaustavlja ponudom da se zauzme za njega.
 

Sutradan, pri audijenciji kod svog novog saradnika (kome se, očito, ne otpušta lako korisni “prerušeni Židov”), dok Čezare poput deteta motri iz svog skrovišta, Matej kao nagradu za uslugu predlaže angažovanje jednog mladog, talentovanog i nesrećom potcenjenog hrišćanina. On bi, smatra, idealno doprineo crkvenim interesima u “spoljnjem svetu”. Pred nama je još jedna fina igra aluzija i maski, na čijem kraju u prostoriju stupa sam Čezare. Susret otuđenih oca i sina najpre je vrlo zapaljiv, jurišaju jedan na drugog, u lice bacajući sve skrivane adute, prećutane nelagode, tajene zamerke. Glumci ovde savršeno “duelišu”, dok ih smiruje - i izmiruje - jedan Jevrejin! Rabin podseća na svetinju porodice, ovde pokidanu usled (kako Rodrigo ističe) greha bratoubistva i nagomilanih prećutanih istina. Matej se zauzima za izmirenje oca i sina, dok Čezare sva svoja potraživanja (pre baruta, vojske, titule) svodi samo na jedno - očevu LJUBAV. 

Zbog vapaja za očevom privrženošću, stradao je i Huan - braća su se do istrebljenja borila za nešto što je, oduvek, bilo tu. U osnovi kobne greške i netrpeljivosti nastale između Rodriga i starijeg deteta, bila je i SLIČNOST. Istovetnost srodnika uznemiruje i plaši, opterećujući savest jer smo joj sami doprineli i negiranjem učinili da se samo još više razvije. Nakon scene Huanovog pogreba, ovaj ispovedni čin je Ajronsov najblistaviji momenat. Pred svojim mlađim odrazom, Rodrigo će iskusiti mešavinu užasa, očajanja i ponosa.

Fransoa takođe briljira. Papa pokušava da podnese svoju krivicu za ono što je (nepromišljeno) stvorio od dece, unevši im terror ambicije u krv, osudivši ih na sudbinu koja neće poznavati  sigurnost, budući da leži na “trulim temeljima”. Rodrigo se ovde razotkriva kao brižni, ali, prestrašeni otac - za to vreme, Čezare, kao njegova snaga, uliva mu novu volju. Nazad ne mogu, ali, moraju opstati na istom putu - i to isključivo ZAJEDNO. Ni jednom, ni drugom, nije bilo lako. Izgubivši Huana, Rodrigo je izgubio i Čezara. Odbacivši mantiju i skrupule, Čezare nije dobio prelaz do željenog statusa, a ostao je i bez očevog poverenja. Boravio je u nekoj vrsti čistilišta.
Vrlo emotivno, a bez mnogo premišljanja (koje bi sve upropastilo), napokon od oca dobija poverenje i oproštaj. Ovim Čezarova krivica nije sprana, niti može biti. Ovim on nije postao čist i čestit, to poglavlje je svesno zaklopljeno. Ali, opstanak diktira kompromise. Potonji oprost je dodeljen slepo, neracionalno, svesno se ne sećajući razloga uskraćivanja (jer, takva i ljubav jeste, inače ne bi ni  postojala). Zapečaćen je zagrljajem, punim iskrenosti i oslobođene emocije, kao izvora porodične snage.
Epizodu je, vredi pomenuti, režirao Nil Džordan - baš kao i finale, o kome ćete čitati za sedam dana.

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...