субота, 09. јул 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 10

komentariše: Isidora Đolović

The Prince


Verovatno nesvesni da će ovo biti poslednja epizoda serije - a ne još jedno zatvaranje sezone, autori „Bordžija“ pružili su nam pravi cliffhanger bez mogućnosti prizemljenja. Otuda je gledanje ovonedeljne epizode obeležio gorko-slatki momenat, prouzrokovan svešću da je to sve što dobijamo - ali istovremeno, s druge strane i sa ove distance, zaključkom da je tako verovatno bilo najbolje. Ali, idemo korak po korak.
Mnogoobećavajući naslov, nimalo slučajno, sugeriše buduće najčuvenije Makijavelijevo delo „Vladalac“ („The Prince“). Uprkos tome što ono ipak (istorijski) NIJE posvećeno Čezaru Bordžiji (već Lorencu Medičiju) niti je njime direktno inspirisano (iako ga uzima za prototip jednog tipa moćnika), u kontekstu same serije i fascinacije na kojoj počiva uzajamni odnos autora ovog „priručnika za (samo)upravljanje“ i Bordžijinog sina, sasvim je prikladno. Ovakav epilog napokon pokazuje rezultate sporog, često mukotrpnog, krvlju pre nego laticama ruža posutog puta Čezara Bordžije do uloge GLAVNOG igrača, a ne tek potpore najisturenijem, a to je rodonačelnik-papa. Polako, ali sigurno, sin se kroz mnoge faze i razvojne zavrzlame izborio za svoje mesto i „oteo“ pozornicu. Izrastanje Čezara Bordžije, od očevog poslušnika i kardinala bez prava glasa, do i te kako bučnog i svojeglavog Rodrigovog savetnika, posebno je poglavlje i ispripovedaće ga rezime sezone. Pogledajmo kako je taj trijumfalni put zaokružen i, zamaglivši tako buduću nizbrdicu, vešto „sasečen“ u pravom momentu.

Dobar savet zlata vredi: Prva scena upravo se i sažima u razgovoru dva intelektualna i duhovna parnjaka, među kojima je od samog početka savršeno „kliknulo“: Čezara i Makijavelija. Potonji, naravno, nikada otvoreno ne izražava svoje divljenje ili odobravanje mladićevih poteza. Deklarativno braneći interese Firence i diplomatski čuvajući privid njene unutrašnje stabilnosti u odnosu na susede, neutralnosti kao zaloga sigurnosti - ipak svaki put uspeva da vešto, „ispod žita“ provuče koji mudar savet ili usmerenje. Bez Makijavelija i Mikeleta, Čezare očigledno ne bi bio to što jeste, čega je i sam vrlo dobro svestan - pa tim zahvalniji. Ovoga puta, kroz razgovor o hipotetičkom savršenom zločinu i mnoštvo aluzija, Nikolo sugeriše kako bi onaj kome pođe za rukom da „osumnjiči sve osim sebe“ (jasno, radi se o Huanovom nerasvetljenom ubistvu) svakako bio savršen materijal za vladara.  Time „pušta bubicu“ o moći koja bi prevazilazila zamišljanu, ali i planu skrivenom iza prividne nezainteresovanosti Firence. Papina vojska ne mora, ne sme - i, u krajnjem slučaju, neće -  proći njihovom teritorijom do ciljanog Forlija. Zato će se francuska armija, pod okriljem noći i pokladnom kamuflažom, prišunjati Katerininom bastionu. Kao što planove kuje u tajnosti, tako i njegovi podanici izjahuju bez pompe - sasvim suprotno Huanu, čiji je svaki ispraćaj u pohod bio školski primer za „mnogo buke ni oko čega“, slavlje pre učinka.

To ne znači, međutim, da su očeve namere manje grandiozne - pogotovo sada kad je Čezare njegov jedini oslonac, a apetiti znatno pojačani. I dok mu, u oproštajnom razgovoru pred vojevanje, sin obećava izgradnju carstva, Rodrigo uspeva da zabezekne čak i rušenju tabua već vičnog Čezara. Naime, nakon uvertire povodom dileme oko naslednog niza i brige za budućnost Rima ogrezlog u zavađenosti i korupciji „crvenih kapica“ (tim pre što ne glumi da ne pamti način na koji se i sam domogao stolice), iznenada obelodanjuje svoje monarhističke težnje! Da je iza proglašenja najstarijeg sina kardinalom stajala namera da ga jednoga dana odmeni na poziciji rimokatoličkog poglavara, te u crkvenim okvirima ispuni načelo primogeniture, od početka nam je bilo jasno. Pošto je Čezare u međuvremenu rekao glasno „Ne“ namenjenom životnom scenariju, došlo je i do promene plana….ona je, izgleda, dobrodošla - a i bezobrazno smela, nečuvena. Baš kao što su nekadašnji imperatori (čiju slavu Bordžije vole da istaknu kako baštine, što kroz organizovane svečanosti, što u simbolici imena našeg glavnog junaka - Čezare je, naime, romanizovana/italijanska varijanta Cezara) u svojoj ličnosti spajali figuru svetovnog i duhovnog vladara, monarha i sveštenog lica, Rodrigo ima na umu takoreći Kingdom of church. Zamisao širenja uticaja u tom smeru, kao ideja, šokantno je i po sina, sa kojim je otac sada konačno kao jedno. Zvezda je rođena, tamnog sjaja i opasna. 
Zablistaće već u narednoj sceni, kao surov i veličanstven vođa. Prolazak kroz špalir mačeva, dok ga vojnici pozdravljaju gromoglasnim pokličima „Aut Caesar, aut nihil“, iznova potvrđuje već uočenu vezu sa antičkim uzorima. Komentari njegova „četiri musketara“ dokazuju kako će to biti sve pre nego vladavina naklonošću - ali, ni odanost neće proći nenagrađeno. Uostalom, malo je toga čime Čezare želi da vlada ljubavlju - i oboje mu izmiče. Prva je, razume se, sestra.
Nije odnos Rodrigo-Čezare jedini u kome je došlo do obrtanja uloga. Kao što je sin potisnuo oca u stranu, tako i Lukrecija vremenom postaje dominantnija, samosvesnija, agresivnija u ovoj interakciji. Prepoznavši u sebi zabranjene strasti, istovremeno prošavši kroz niz neprijatnih i na razne načine (a opet, porodičnom zaslugom, tj. dejstvom njenih članova) obeshrabrujućih iskustava, Lukrecija zauzima ofanzivni stav prema bratu, koji se, pak, sada povlači! Razlog njegove suzdržanosti ni ranije, niti kasnije, nije u nedostatku osećanja, naprotiv - već želji da je poštedi, zadržavši pribranost koju očekujemo od zaštitnika kakav joj je uvek bio.
Iznenađujuć je Lukrecijin nihilizam, koliko i neobična tvrdnja kako Čezare „celoga života beži od nje“ - kada je očigledno veoma dugo bilo suprotno (podsetimo se samo nevine zajedničke scene sa samog početka serije, kada je Čez JURI po vrtu, u igri, nakon što ga naivna Lukrecija špijunira kroz prozor). Od ove sezone, ona je ta koja inicira, napada, traži. Konačno, čak i objašnjava incest na sličan način kao Sersei Lanister - nešto prirodno („mi protiv svih“, zbijanje redova pred neprijateljskim svetom), pa i (novi aspekt) BOŽANSKO. Upravo će kroz izražavanje osećaja prisustva Boga u blizini voljene, a zabranjene osobe, na najbolji način biti dočarana čežnja koja lomi. Čezare je još jednom ustuknuo, iako i sam - voli. Za njega, još uvek očajanje nije doseglo tačku nepovratnosti, u mnogome usled uspešne zanimacije vojevanjem. Lukrecija priznaje kako bi je možda samo novo dete utešilo, da Alfonso nije „sposoban samo kad je pripit“. I tu dolazimo do novog nivoa srozavanja njegovog lika, ni krivog, ni dužnog.
Lukrecijin i Alfonsov brak je od početka, valjda zbog svih ispunjenih preduslova da bude (kao što je istorijski, uostalom, i bio) savršena ljubavna priča, sveden na karikaturu i nebulozu koju tek tragičan kraj donekle iskupljuje. Međutim, sam skok sa večito zbunjenog i zaprepašćenog Alfonsa na pijanduru, neotesanca i agresivca, iznenadan je i nevešt. U novoj deja vu deonici, on izuzetno podseća na Huana iz faze opijumskog besnila, s tim što je tada labilnost bila (i pored skokovitosti koju sam im takođe zamerala!) znatno bolje motivisana, više od ishoda bračne ljubomore. Alfonso se prilično neuverljivo izražava vulgarno, bučan je, iznova napada Čezara i ispada smešan, a pride i potvrđuje njegovu odluku da ga (pod izgovorom „nedoraslosti“ da brani ženu) potisne i kontroliše. Kao da takav Alfonso nije rezultat ophođenja Bordžija!
 
Ja fratello, ti - Otelo!
Fantom Čezare: U prvi put istinski epskoj sceni, sa muzikom i svim propratnim elementima, dolazi nam prikaz izjahivanja vojske iz Rima. Dočim se Čezare poverava majci, pogotovo o tome koliko mu nedostaje Mikeletov savet. Dohvatiće se i Rodrigove iznova rasplamsale ambicije, priče koja zvuči tako poznato i u izvesnom smislu vraća na početak. Kako će novi, drugačiji uzlet uticati na porodicu?!
...jer mama ipak zna najbolje!
Rufiovo uhođenje dalo je rezultate, pa energična Katerina izdaje naredbe za pripremanje opsade. Ipak, ispostavlja se da je kasno za bilo kakvo planiranje. Iznenađenje u vidu francuske vojske, „fantomski“ iznikle kroz obližnju šumu, zatiče ih nespremne - a, izgovoriće ova čelična dama dobro poznate (iz drugog serijala) reči  - „Winter is coming“. Nije li ona tu pomalo nalik Ketlin Stark - ne samo po dugoj, kestenjastoj kosi, već i sučeljavanju sa južnjačkim rivalom incestuoznih sklonosti, koji joj je ubio sina?!
Iznenadna opsada Forlija predstavlja vest dana kod svih, još jedan savršeni Čezarov trik. Istovremeno, on kunja skriven u jednoj od vatikanskih odaja, a oca drži u blaženom neznanju.
Muzika je u ovom delu idealna, jer sadrži primese zvuka španjolskih kastanjeta i zveketa mačeva. Kasnojesenji pejzaž kroz koji jašu, takođe je prelep.

Na tajnom sastanku sa Makijavelijem, obojica poput senki, u ruševinama crkve razmatraju sudbinu Napulja. Iako Rodrigo nastavlja da veruje u mogućnost „sedenja na dve stolice“, Čezare je spreman da Francuzima pruži očekivanu nagradu - sa Lukrecijom kao regentom, a istrebljenim Aragonima. Sada je na Makijavelija red da se sablazni pred nečuvenošću ove ideje, sastavivši u glavi radnu verziju budućeg portreta beskrupuloznog vlastodršca.

Sa prvim pahuljama, na Forli padaju i topovske kugle. Čezare dojahuje u trijumfu. Katerina, mada izgladnela i pomalo nemoćno sedeći na podu svoje prostrane - a hladne i puste dvorane, čuva ponos. Brine za narod, tuguje za sinom, ali svesna je i sopstvene reputacije koja ne ostavlja mnogo mogućnosti izbora pri ishodu: pobeda ili smrt. U sjajnoj sceni savetovanja sa odanim Rufiom, preslišavaju se povodom svih raspoloživih opcija. Katerina moli saborca da ne dopusti njeno poniženje u vidu robovanja neprijatelju, ali ga i upućuje na tog istog rivala, bude li zbilja budućnost pripala njemu. Ono na šta od početka treće sezone uvek zaboravim da skrenem pažnju jeste način na koji Rufio uvek gleda Katerinu - sa beskrajno mnogo poštovanja, divljenja, ljubavi. Pogled koji isijava plemenito osećanje i zaista nagoveštava jedan nemi, a prelepi odnos.
A duhovni blizanac i antagonista ledi Sforce takođe još uvek nije izgubio svog vernog pratioca. Najprijatnije iznenađenje za nas, kao i usnulog Čezara, bila je iznenadna pojava Mikeleta. Niotkuda se stvorivši, budi gazdu i bez mnogo opravdavanja ili objašnjenja, podseća da je rodom iz Forlija i samim tim idealan „insajder“ za neprobojne zidine u čiju se zaštitu Katerina toliko uzda. Mikeleto je za Čezara taj „božanski spas“ koji su Rufio i ona, pomalo skeptično, sebi zazivali! Rešenje na koje ga upućuje krije se u starom kamenolomu - čije bi rušenje dovelo do pada noseće kule (slično kao kod opsade Carigrada, prim. aut). Odavši mu ovu tajnu, Mikeleto se oprašta od gazde i, kao u magnovenju, ostavlja u nedoumici. Je li to bio duh ili zaista on?!? Baš kao u renesansnim dramama, ali i sasvim u skladu sa funkcijom pomoćnika iz bajki! Njegov poslednji poklon Čezaru čini scenu dirljivom, ali ne i patetičnom: čak i, kao što sam zaključila, dosta bajkovitom. Je li ga to doneo san? Ili je u pitanju poigravanje sa klasičnim momentom romantičarske drame (ali i "Hamleta", npr.), gde (lažna) utvara drage osobe savetima čuva junaka na teškoj misiji?

Pad kuće Sforca: U istom se „ključu“ nastavlja Čezarovo tumaranje kroz pokazani lavirint. Tajna je u brojanju koraka, a oni vode podno zidina, do pregovora u kojima Katerina pokazuje ne samo nepokolebljivost (kao i sa Huanom), već i dugo pamćenje. Vreme je za „plan B“ iliti kamuflažu stvarnog, belom zastavom i prividnim povlačenjem. Počinje sa nekoliko kratkih hitaca i odlično dočaranim reakcijama u oba tabora. Pokušaji, promašaji, likovanje jednih i bodrenje drugih….a onda, poput kule od karata, zidine počinju da padaju i ispunjava se izreka o onome „ko se poslednji smeje“. 
 
Bordžijina vojska naprečac osvaja Forli, Čezare sprečava mogući maskar, ali i Katerinin pokušaj da sebi obezbedi „legendarnu smrt“. Ne brinite, ipak, da je njegov potez (scena kao iz nekog od avanturističkih romana Aleksandra Dime!) bio plemeniti, viteški čin. Samo je želeo da tigricu iz Forlija, po davnašnjem obećanju, sprovede ocu pred noge - u lancima i kavezu. Čak joj bira i prikladnu haljinu za konačno poniženje. Sve bi trebalo da liči na pogreb, počev od groteskno-predbarokne kočije sa pozlatom, rešetkama i okićenim crnim konjima. Nešto slično je Oktavijan namenio Kleopatri, da ga nije preduhitrila samoubistvom. Katerina nije bila te sreće.
Papa dobija neobičan poklon - retku zverku, koja zna kada je vreme za predaju, ali još uvek može i da ujede. Čuveni Rufio za Čezara prestaje da bude glasina, već više nego opipljiva pojava, sada iza brave u St. Anđelo tamnici. Podseća na Mikeleta, svog čudnog dvojnika, baš kao što su im i gazde.
Poniženi i uvređeni
U odlično izvedenoj paralelnoj sceni, Čezare stavlja Rufija na probu, kao mogućeg izvršioca svog novog „savršenog zločina“; a Lukrecija, sluteći isti, pod izgovorom ispovesti pokušava da od oca dobije potvrdu hoće li sjedinjene ambicije, bratovljeva i njegova, ponovo zahtevati prinošenje njene sreće na žrtvenik porodice.

Troje za tango smrti: Praćen Rufiom kao senkom, Čezare dolazi u sablasno tihu Lukrecijinu palatu, da „oslobodi“ Alfonsa, u ime ljubavi i zaštite prema sestri. Sličnosti sa „pružanjem pomoći“ Huanu više su nego slučajne. Barem u nečemu pronicljiv, zet prepoznaje identični obrazac sukoba, kao onaj o kome se šuška u vezi sa Huanovom smrću. Čak ga je i očekivao, gotovo svojevoljno hrleći u susret okončanju agonije. I baš kao u Rodrigovoj zvaničnoj verziji smrti prvog supruga miljenice:
Ukoliko smo u Mikeletovoj poseti prepoznali daleku sličnost sa susretom Hamleta i očevog duha, a u Katerininom otporu i suočenju sa slomom srodnost kraljici Budiki/Boadicei, ova visoko dramatična scena, sa obrtom ravnim dobrim Šekspirovim tragedijama, najpre priziva u sećanje „Otela“. U osnovi joj je nesporazum, ali i namera skrivena čak i samom izvršiocu, iza ishitrenosti u strasti.
Ugledavši muževljevo telo, Lukrecija reaguje uspaničeno, gnevno, očajno i , naravno, pokušava da ga spasi. U agoniji, dok ga uzaludno leče - a Čezare stavlja Rufija (sa negodujućim izrazom lica) na stand by, za slučaj da suparnik ipak „pretekne“ - Alfonso traži od Lukrecije (u kojoj se pred izvesnošću gubitka probudila sva ljubav prema mužu) da okonča njegove muke, sredstvom koje dobro zna. Još jednom svedena na Bordžiju, kao sinonim onoga najpodmuklijeg, što ne može izaći iz začaranog kruga, dok u propast povlači sve koji se usude da ponude spas i mogućnost sreće IZVAN porodice, priprema otrov za oboje.
U krvi i samrtnom zagrljaju, zatiče ih Čezare. Lukrecija bi da do kraja ponese prokletstvo koje joj je uništilo jedinu priliku za sreću i bekstvo - Čezare je rešen da ga spere. U toj SAVRŠENOJ odjavi, sve se spaja i prepliće: smrt i ekstaza, krv i voda, mržnja i strast. Otuđenje…i pripadnost, tvrdoglava, kobna. Bordžijska. 

Sutra - rezime treće sezone

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...