недеља, 05. јун 2016.

Rewatching "The Borgias". Sezona 3, epizoda 5

komentariše: Isidora Đolović


The Wolf and the Lamb

Osnovne linije radnje ovonedeljne epizode pružaju se na relaciji Rim- Avinjon - Napulj. Dok papina deca počinju da se bore za ostvarenje sopstvenih težnji, mada još uvek pod pokrićem očevih ciljeva, sam Rodrigo pomalo gubi tlo pod nogama u igri strasti i zabranjenih zadovoljstava. Po prvi put, pater familias deluje poraženo u odnosu na podmladak koji bi trebalo da direktno od njega usvaja lekcije iz manipulisanja brakom i raspoloživim uticajem. Drugim rečima, marionete postaju  oslobođeni igrači, dok se lutkar zapleo u sopstvene konce.

Lukrecija se oprašta od Đovanija, jedva zadržavajući suze. Pošto je stigao čas odlaska u Napulj, dete ostavlja na staranje Vanoci i Rodrigu, koji iznenađuje konstatacijom: „Brak je bio TVOJ izbor.“ Zapravo, bio je to samo mladoženja! Lukrecija takođe zvuči neubedljivo kada kaže da „i dalje voli svog muža“, pa ga je verovatno zato već prve noći prevarila sa bratom. Svejedno, njena tuga je istinski dirljiva, a scena u kojoj je Rodrigo teši odiše prisnošću i lepotom.
Selimo se na kratko do već poznatog Forlija u pokrajini Romanja. Noć, baklje i magla čine stari, dobri zaverenički ambijent. Rufio obaveštava Katerinu o uspehu misije sa Gonzagama. Potom ćemo videti svojevrsnu reprizu scene iz druge sezone, Rodriga i Bjanku u kadi. Osim dadiljanja, deda-papa nalazi vremena i za zadovoljstva parnog kupatila. Sasvim neobično, pokazuje želju da zadrži Bjanku kraj sebe (naime, istorijskom Rodrigu se ovako nešto ni u ludilu ne bi omaklo, budući da je sem Vanoce i Đulije, usputne ljubavnice držao u najstrožoj tajnosti). Svestan je, međutim, koliko bi nerazboritosti sadržala ta odluka, pogotovo usled nove zavrzlame sa zahtevom prevarenog supruga.


Jedino su uloge obrnute - ko je lud, a ko je zbunjen tu?!?
Nevolje sa Bjankom: Pobegulja već pokazuje ozbiljne znake duševnog, ofelijanskog rastrojstva. Sebe naziva „lily of the valley“, sve više se izražava putem polustihova, ispoljavajući težnju da ostane uz „svog kralja“. S obzirom na njene aluzije iz Psalama, grešnom papi postaje nelagodno do otvorenosti:“Moraš li BAŠ UVEK da citiraš Sveto pismo?!“

Uvodna scena pokazala nam je pauna koji se šetka Vanocinim dvorištem - nasuprot tome, sa ruke gospe Sforca-Riario, simbolično se vinuo soko. Katerina i njeni prvaci u polju pred tvrđavom pregovaraju o savezu protiv Bordžija. Neizbežan je refren sezone:”Viteli, Kolona, Balioni, Orsini...”- tek da ne zaboravimo ko se sve urotio protiv pape, ali i upoznamo korene današnjih predizbornih slogana! Uprkos pokušajima da joj se, kao ženi, ospori vođstvo, Keti argumentima dokazuje koliko je prednosti kvalifikuje za tu poziciju, gotovo bez prave konkurencije. Podseća ih na poraz koji je nanela Huanovoj vojsci, ali, avaj, biva upozorena da Čezare nije poput brata. Ledi Sforci je to poznato, baš kao i činjenica da mu otac pored svega ipak još uvek ne predaje zapovedništvo, niti poklanja puno poverenje. Stoga je neophodno iskoristiti trenutak dok on boravi u Francuskoj - na čemu se i zasniva njen ultimatum.
Katerinini pregovori sa zaverenicima

Premda joj je retorika više nego ubedljiva, momci odlučuju da pričekaju povratak mlađeg Bordžije, pre no što bi se zakleli na odanost Katerini. Alijansa u najavi, koja pored Napulja povezuje Rim i sa Avinjonom, možda je ipak “tvrd orah” čak i za gnevne osvetnike! A upravo u pomenuti francuski grad, jedno vreme preseljeno sedište papske vlasti, stiže Čezare - i već na kapiji mu nadbiskup “očita bukvicu” po pitanju manira i prikladnog ponašanja.


Rodrigo je izmoren Bjankinom ljubavlju, a ona ne samo što nastavlja sa citatima, već se ponaša poput Rouz iz “Dva ipo muškarca”, doslovno ga pritiskajući svojom opsesivnom žudnjom. Ko je tu zapravo vuk, a ko jagnje? Tumarajući nešto kasnije hodnicima, gđa Ročester će nabasati i na sobu malog Đovanija. Dete niko ne čuva, barem u tom trenutku, ali će sa dolaskom dadilje Bjanka morati da se sakrije i u sebi mota ko zna kakve uvrnute ideje, pred prizorom prazne kolevke.

Šta bi Čez radio bez Makijavelija? Imao je sreće da se ne mimoiđu, pa Nikolo uspeva da mu, na samom kraju svog službenog boravka u komšiluku, udeli par korisnih saveta za predstavljanje na dvoru (od odevne kombinacije i celokupnog nastupa, do “uzgredne” napomene o kraljevim afinitetima prema Napulju - ali i Milanu. Sforcama se ne piše dobro!). I, slažem se, Čezaru zaista najbolje stoji crno. Nicky knows best!
Presentation is everything.
Za to vreme, sestrica takođe pristiže u novi dom, praćena vermin Mikeletom (nešto “zaraslijim” u kosu i bradu nego inače). Njegovo prisustvo svedoči o Čezarovoj zabrinutosti, kao i potrebi da Lukreciju obezbedi prisustvom svog najpouzdanijeg sluge. Na vidiku je jednako uspešna saradnja. Lukrecija mu sa gorčinom poverava bol zbog prinudnog odvajanja od sina, dok Miki obećava pomoć u pronalaženju načina da kralj preinači svoju surovu odluku. Mada mnogi “sumnjaju da ima srce”, do sada je dokazao kome ono stoji na raspolaganju. Prilikom svečanog prijema, novu vojvotkinju od Bišeljea će radosno dočekati mužić, ushićen kao dete i nepromenjeno odan. Želi da joj svoju domovinu učini toplim domom.
Papa još uvek ubeđuje Bjanku da se vrati mužu, prvenstveno motivisam strahom od skandala koji mu uveliko preti. Međutim, iz njenih nepovezanih rečenica otkrio je sledeće: otuđeni suprug, nedugo posle one bitke u kojoj mu je nestašni crkveni poglavar “tešio” ženu, saznaje da su mu istom prilikom “izrasli rogovi”. Natera Bjanku na abortus, posle čega ona pomeri pameću. Sada sebe smatra bezmalo Devicom Marijom, koja će utešiti papu podarivši mu božanskog sina. 
Rodrigo potom predlaže odlazak u samostan (još jedan motiv srodan Ofeliji), ali momentalno uviđa da sa njom uopšte neće ići tako lako. Postala je agresivna i biće srećan izvuče li živu glavu, kamoli ugled. 
“Ko me ter’o da te volim?”
Uzeo je neplaćeno odsustvo zbog čuvanja pomahnitale ljubavnice, ni presvući se ne stiže, pa ipak mu je bio potreban lekar da potvrdi kako NIJE trudna (jer se trudnoća, inače, odmah oseti dan posle ili, kao kod slonova, traje godinu-dve, koliko je otprilike prošlo od Karlovog proterivanja i one bitke/”noći munja i gromova”!), a JESTE poremećena (ma, neeeeeeee, samo ti se čini, poetična žena!). Ali, ludilo ima razlog - “fetus izrezan iz nje i zauvek unakažena utroba”, što bi trebalo da izazove naše sažaljenje, a mržnju prema “odvratnom lordu Gonzagi” - samo da zaplet nije na nivou meksičke telenovele. Zamislite samo, prevareni muž je primorao na kiretažu?!

Ženidba Čezarova: Vojvoda od Valentinoa, kako glasi nova titula njegovog pravog, polu-demonskog/polu-apolonskog naslednika, utom razmetljivo korača odajama kraljeve palate. Svog vodiča, istog onog nadbiskupa sa 'Alo 'Alo akcentom, provocira ukazom o raspuštanju aktuelne kraljice. Konstatacija da mu “njena sudbina izviruje iz zadnjice”, bez trunke poštovanja ili uljudnosti, približava nam pravog Čezara, poznatog iz istorijskih svedočanstava. Konačno!

Kraljica (Sophie Goulet), koja usput-budi-rečeno uopšte nije gadna kao što kruže glassine, odmah ulazi u verbalni duel sa gostom, sluteći da joj sudbina visi o koncu. Na čuđenje zbog pretvaranja kardinala u vojvodu preko noći, Čez koristi aluzije bez pokušaja uvijanja: razvod od majke crkve, iako ne bez teškoća, ostvarljivim čini - kao i sve drugo - papin čudotvorni ukaz. Karte su na stolu...
Kad je bal - nek je bal! Modno gledano, tamošnje plemkinje još uvek nisu izašle iz srednjeg veka i prigrlile lepršavu italijansku renesansu. I dalje preovladavaju Maleficent-čuda na glavama (a sklonost prema mučenju istih zadržaće se sve do kraja XVIII veka, samo u vidu perika. “Teror” će trajati do pravog doba terora i giljotine, što čini frizure na sprat suvišnim).

Čezare je dovoljno pošten da svom vodiču prizna kako kraljica sasvim pristojno izgleda. Svestan težine ukaza koji skriva u džepu, daje sebi potpunu slobodu da licitira ponudama koje će mu za uzvrat biti učinjene. Ispred i više od svega želi, a šta bi drugo, VOJSKU. Ucene se suptilno nastavljaju i tokom plesa sa kraljicom. Ona ga, ipak, usmerava na Šarlot D’Albre (Ana Ularu) - mladu, vrckastu plemkinju koja odmah pronalazi zajednički jezik sa došljakom. U svega par minuta igre, zaključuju da ih povezuju: obostrana averzija prema vladarki, ležerni odnos prema braku, skeptičnost po pitanju “prave ljubavi”. Malo nerealno slobodno za jednu damu tog doba i statusa, Šarlot ističe kako od braka očekuje samo dete sa dobrim genima (fizičkog izgleda), dok muž može živeti kako i gde mu je volja. Ionako i ne žudi za selidbom u Rim! Čini se da je Čez pronašao savršenu mladu, pa će u to ime, koreografijom kao iz maturskih filmova, gurnuti prisutnima “prst u oko”.
Svečana večera upriličena je i u Napulju. Ferdinandovu fino sročenu zdravicu (o “italijanskom proleću” koje je preko ovog, ne samo bračnog saveza, pobedilo “francusku zimu”) prekida Lukrecija, ponosno-besno i nadasve javno podsetivši na postojanje svog deteta. Alfonso iznova ima na licu onaj teleći, isprepadani pogled - dok joj kralj ne ostaje dužan, potencirajući kako je dete o kome govore, konjušarsko kopile bez oca. Lukrecija se poziva na zajedništvo sa Alfonsom, u kome bi i Đovani našao porodicu, ali, Ferdinand insistira da “do novih plodova braka” svi prethodni moraju biti zaboravljeni, zauvek. I dok podiže čašu za uspostavljeni sklad dveju državica, Lukrecija razume kako je sve propalo i pre čestitog početka. Mira u kući ne može i neće biti, dokle god zavisi od trenutnog kralja.
Sutradan se, tokom lova, Lukrecija namerno odvaja od društva i pronalazi - pazite sad dobro - šumsku vešticu (!), od koje saznaje kako je kraj bogat otrovnim gljivama. Dobija i (nenamerno?) ohrabrenje za svoj naum:”Idi svojim putem, gospodarice. Ubij tog vepra” - kaže starica, misleći da je ova zalutala od potere.

Ferdinand dobija zasluženo: Mnogo se govori o deci u ovoj epizodi, pa je to tema Lukreciji i Mikeletu. U svom mirnom maniru, “hladnokrvni ubica” ističe kako iskreno saoseća sa gospodaričinom patnjom. Mada on nema svoje dete (i stiče se utisak da zbog toga žali), kada bi bio otac, voleo bi do kraja i borio se svim silama za svoje potomstvo. Ovo budi odlučnost u mladoj vojvotkinji. Vreme je, dakle, za smenu vlasti! Povod je konjušarevo kopile, a Mikeletu već ne treba nacrtati šta joj je na pameti.
Mikeleto ponovo zlata vredi
Love i Francuzi - neko jarebice i zečeve, drugi položaj i armiju. Kralj (Serge Hazanavicius) sada direktno pregovara sa Čezarom. “Oslobođenje” od mrske supruge, spreman je da otkupi svim zahtevanim darovima (Šarlot, vojvodstvo, orden). Bilo je nešto natezanja u pogledu vojske, sve dok se nisu usaglasili po pitanju udružene akcije protiv milanskog vojvodstva. Dalje je išlo kao po loju. Na svoju ruku, Čezare im garantuje papinu podršku, uz podrazumevano kidanje veza Rima sa Napuljem (Lukrecijina porodica) i Španijom (Huanova tazbina). Ovo je veoma važno u svetlu završetka treće sezone, pa zapamtite tu pojedinost! Čak je i Luj XII šokiran smelošću ponude - ali, Čezaru više ništa nije sveto. Posebno ukoliko mu donosi, s jedne strane slavu, sa druge ljubav. I to ne Šarlotu.
U raspodeli, naravno, ni nadbiskup D'Amboaz (Edward Hogg) neće ostati kratkih rukava. Čezare mu obećava kardinalsko zvanje - ionako ih je odnedavno manjak u Kuriji!
Kocka je bačena. Kraljica u ostavci išamaraće i prokleti mladog Bordžiju, koji joj uzvraća ateistički-makijavelijansko-bejliševskom izjavom: nema Boga, ni pravde, dok ih ne stvorimo sami. U kabinetu ga čeka Šarlot i flert se nastavlja više nego otvoreno. Devojka ne može da odoli “zverskoj privlačnosti” bivšeg sveštenika, pa se često smeje iritirajuće izbačenom vilicom (koja mladu glumicu čini odbojnom). Ne mogu, a da ne pomenem i očajan naglasak, koji kao i kod princeze Gisle iz “Vikinga” naprosto para uši. Zar nije, onda, bilo jednostavnije angažovati pravu Francuskinju?

Noć, veštičji sat. Lukrecija iz Salema fenjerom osvetljava nekošenu travu. Mikeleto priskače u pomoć sa svojim, još jednim u nizu, umećem raspoznavanja jestivih od otrovnih pečuraka. Zabrinula ga je, kaže, gospodaričina prazna soba - a gde li je za to vreme bio Alfonso? Kako baš niko drugi nije primetio da je nema? Uglavnom, Miki je odvraća od toksičnog menija, za sada, uz tvrdnju da će čas osvete već doći kada bude vreme.

Čezare “na kvarno” upražnjava prvu (pred)bračnu noć. Ništa zato, ionako retko imamo prilike da ga vidimo razgolićenog. Čin sa Šarlotom, slično onom uz Katerinu, jeste sirova strast. Sa Lukrecijom, pa čak donekle i Ursulom, bila je - ljubav.

Rodrigo nerado, ali, po nuždi, naređuje da se Bjanka zatvori u samostan. Sprovode je časne sestre, niz hodnik, obučenu u belu pogužvanu spavaćicu i raspuštene kose. Vrlo “pametna” odluka, poveriti poludelu i agresivnu mladu ženu dvema starijim - naravno, otrgnuće se i dati u bekstvo, sve urlajući: ”Escape!”(?) U nastavku, jedna od najdebilnijih scena: gđa Ročester se zamandalila u Đovanijevoj sobi, odnekud izvukla nož, recitujući stihove iz Psalama. Kada Rodrigo razvali vrata, umesto žrtvovanja deteta - što je gledaocima bila prva pomisao - vidimo da je oduzela sebi život, iznad kolevke se ubovši u vratnu žilu. Stiže neizbežni Askanio Sforca, zatekavši Rodriga kako, sa sve zavesom u vidu pokrova, oplakuje nesrećnicu.
Kao kontrast ovoj zbrci, dolazi predivna scena venčanja - ukoliko zanemarimo ko je srećnica. Sve hipnotiše: od pročitanih reči, muzike, vela koji pada na mladence, pripreme osveštane postelje, pa do Čezarovog skidanja košulje i ćućorenja ispod pokrivača, dok se okupljene dvorske dame stidljivo smejulje (javni čin konzumiranja braka još uvek je bio običaj - valjda su zato ovo dvoje predupredili moguću nelagodu!). Ipak, koliko god Čezarova žena delovala opušteno, ljubav o kojoj joj on može pričati, samo je jedna - i nalazi se u Napulju. Mladoženja odlazi već sutradan, Šarlot sve fino podnosi - ili se barem trudi da tako deluje - i volimo je zbog toga!
A Čezare, na kraju krajeva, dobija ono što je želeo: francusku vojsku i potvrdu svog uverenja da po sudbinu moramo krenuti sami. On je posegao, pa grabi sve žuđeno.

Askanio je očigledno potpuno zauzeo papinu stranu, što najbolje potvrđuje slučaj Frančeska Gonzage, bliskog Katerini Sforci. Sa Rodrigom mu smešta, umesto zadovoljavajućeg poništenja braka, jezivo suočavanje sa Bjankinim samoubistvom - i nametanje griže savesti. A da je bio predusretljiv kao francuski kralj, lakše bi i bezbolnije došao do ukaza!
Napuljci još jedan dan provode goneći divljač. Mikeletovo prisustvo ni inače ne sluti na dobro, posebno ukoliko se zajedno šunjate među trskama oko bare. Vepar je rešio da namami poteru do još jedne ozloglašene lokacije pokojnog kralja Ferantea (koga Ferdinand zove “ujakom”). Tvrdoglavi Lukrecijin dever tako će završiti kao mešavina Roberta Barateona i Fridriha Barbarose, pod ugrizima jegulja-mesožderki, kojima je Ferante mučio neprijatelje. Tek da Lukrecija ne prlja svoje nežne ručice.
Patetična je metafora Rodrigove tuge za Bjankom - mrtva ptičica u ruci (inače, istinski potresan prizor, van konteksta epizode). Istovremeno, u Napulju, Lukrecija i Mikeleto sa balkona posmatraju donošenje Ferdinandovog unakaženog tela. Miki se raspituje za Senekin izum, koji ih je privremeno oslobodio od mučitelja. Ipak, da li je pametno dovoditi dete u ovakvu sredinu? Vojvotkinja najzad dobija mogućnost izbora (baš kao i stariji brat) - pa, sad, kako želi. 
Nije li, prema tome, moto epizode upravo taj: "Sudbinu valja prigrabiti" ?

Utisak nedelje: Francois Arnaud the Shirtless


2 коментара:

  1. Jutarnji ritual mi je čitanje postova mojih koleginica!
    Izvini što ti tek sada pišem, upalih mašinu, jer mi mrsko kucati s telefona.

    Elem, šta da ti kažem - kao i uvek remek delo.
    Ne bih se usudila raditi svaku pojedinačno kada ti to tako sjajno radiš!
    Gleda me mama jutros začuđeno, ni oči nisam otvorila pošteno, čitam tvoj blog i slatko se smejem na opaske u tekstu.

    Samu srž, poentu epizode uhvatiš, iz svakog segmenta istakneš najbitnije i to sklopiš u celinu.
    Uživala sam u epizodi, drago mi je da se pojavio Makijaveli, sa svim svojim savetima, rekoh sebi:
    "What Not To Wear" izdanje iz 15. veka :)

    Mladinu vilicu sam i ja primetila, zaista postadoh cepidlaka..
    Slažem se mogli su uzati neku francuskinju.

    Lukrecija i Miki u akciji off with his head genijalni, a Miki je primetih zabradatio više no inače i to baš na putu do Lukrecijina doma..

    Slogan, nabrajanje kuća me iritira, u glavi mi se pojavi Deni s njenim spiskom :)
    Vidim Askanio postade papin Miki (manje-više), rešava sve probleme Oca..

    Fransoa the shirtless odnese pobedu!

    Hvala na sjajnom tekstu <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi!:)))
      Drago mi je što uživaš koliko i ja "skenirajući" epizode. Ova je bila posebna zbog Prezgodnosti, naravno, ali potpuno delim utiske - Makijaveli je bio pravo osveženje, kakav car :), a tandem Mikeleto-Lukrecija ubojit i fantastičan.
      Pored tog nabrajanja a-la-Deneris, ospice ću početi da dobijam od Alfonsove zabezeknute face....OK, shvatili smo da je klinac koji ne sme da pisne pred bratom/ujakom/šta li mu dođe, ali onako izbečen i isprepadan...
      Ferdinanda iz'edoše jegulje, slučaj je baš išao Mikiju na ruku.
      Mlada bi možda i bila lepa da nije one isturene vilice, ovako su definitivno Čezu planski poturali žene koje Lukreciji nisu ni do kolena. :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...