недеља, 12. јун 2016.

Rewatching "The Borgias": Seona 3, epizoda 6

komentariše: Isidora Đolović


Relics

Ovonedeljna epizoda u središte dovodi sticanje samostalnosti i dokazivanje, jednom rečju zalet Čezara Bordžije. Dok se papa u Vatikanu bude zamajavao (istina, nikako nezanimljivim, čak komičnim) pitanjem zgrtanja novca preko praznoverja, „oslobođeni Prometej“ kreće u akciju. Pri tom ne mari previše za očevo, a ni Lukrecijino mišljenje. Osokoljen francuskom vojnom podrškom, priprema brzu akciju usmerenu ka Ludoviku Sforci, a potom i ostatku klana. Ipak, ono što zasenjuje nastavak tog, u trećoj sezoni centralnog sukoba, jeste tenzija između oca i sina. Povratak fokusa na unutarfamilijarne odnose podiže seriju na stari nivo, pa je zato ovoga puta bilo možda manje akcije, ali više interesantnih i znakovitih dramskih momenata.
Relikvije i relikti: Na samom početku, vidimo kako Rufio - u poprilično sablasnoj sceni, obilazi neku vrstu zbega ili mesta egzekucije, možda čak i poprišta kakve borbe. Svuda unaokolo vrvi od leševa, starih i novih, tu je čak i obešeno telo. Ne, nije Katerinina desna ruka angažovana da počisti papiriće sa travnjaka u parku - potreban mu je komad odeće jednog od preminulih. Po izgledu lica, shvatamo da je reč o žrtvi kuge. Hitro napuštajući opasnu zonu, odnosi relikt svojoj gazdarici, zbog koje se i izložio životnoj opasnosti. Dok Keti priprema ostatak sadržaja smrtonosne pošiljke adresirane na najvećeg suparnika, Rufio na sebi vrši pažljivu dezinfekciju!

A u Napulju, na večni počinak ispraćaju kralja koji je skončao kao hrana za ribe. Lukrecija sa balkona pogledom prati Mikeletov dolazak. Posle zadataka koje revnosno obavlja za Čezara, našem omiljenom plaćeniku najbolje ide - čuvanje malog Đovanija. Konačno je postalo moguće vratiti dečaka majci, što Alfonso odmah odobrava letimičnim pogledom sa strane. Jedan od najdivnijih gestova koji smo imali prilike da vidimo u ovoj seriji, jeste Lukrecijin tih izraz zahvalnosti - kada blago pomiluje Mikeleta po kosi. Taj kratak čin u sebi sadrži beskrajnu plemenitost, razumevanje i odanost sa obe strane. Nakon toga, Alfonso je dočekuje zaštitničkim zagrljajem, pa se sa detetom u naručju priključuju pogrebnoj povorci. Lukrecija konačno može da odahne, jer su bar tri njena muškarca sada tu, a za još dvojicu takođe zna da je bezuslovno vole.
Ispraćaj Ferdinanda, doček Đovanija
Rodrigo se iznova našao u neprilici, s obzirom da svaka zamisao o preko potrebnom obnavljanju naklonosti plebsa i podsećanja na snagu Rima (sa crkvom u središtu), iziskuje znatnija novčana sredstva - koja on nema. Ovoga puta, prigoda je posebno važna, jer se bliži jubilarna 1500. godina. Ali, OPREZ! Na delu je ozbiljno  frljanje s datumi. Seriji Nila Džordana hronologija od samog početka nije bila najjača strana, iako su se trudili - u tome prilično i uspevali - da isprate sve najvažnije događaje. Sve je, nekako, ispadalo nespretno i ne sasvim logično. Tema ostaje za rezime sezone, primetila bih samo kako je ovim papinim planiranjem potvrđeno da smo trenutno u sedmoj godini Rodrigovog „mandata“ (započetog 1492.). Lukrecija se za Đovanija Sforcu udala ubrzo nakon očevog ustoličenja, proteklo je barem godinu dana od Huanovog ubistva - pa, ipak, Đovani junior još uvek je beba! Za njega, kao i za Gilinog Sema u „Igri prestola“, vreme očigledno stoji.
Vratimo se veću kardinala, kojima Rodrigo diriguje sa ležernošću veštog majstora komedije (uporedite samo ukočenost članova Kurije, naspram papine „razigranosti“, kao i ono pritajeno negodovanje što ne mogu da sednu dok se on ne smiri na svojoj stolici). Vatikan bi da novom feštom zgrne nedostajući novac. Zbog toga papa raspisuje nagradnu konkurs za najbolje rešenje, a kardinali nisu preterano maštoviti - ali, zato su izrazito takmičarski raspoloženi. Vrlo zanimljiva je scena izrade čuvenog Rodrigovog portreta! Iako Ajrons fizički neosporno ne odgovara istorijskom Aleksandru VI, bilo je veoma zanimljivo videti kako se barem trude da ova dva lika spoje „na pola puta“ (takoreći, ranim foto-šop udebljavanjem!).
K'i upisan da budem!
Novajlija Farneze predlaže da se interesovanje naroda pobudi najsigurnijim putem - hrišćanskim misterijama i čudotvornim predmetima! Ništa ne privlači hodočasnike bolje od relikvija, niti od spektakla „kakav svet još nije video“ ima boljeg mamca za što veće donacije. Poznato je kako, naročito u doba o kome se ovde radi, slični predmeti na svojim „turnejama“ uživaju veliku popularnost, privlače pažnju i bude obožavanje. Papa se odmah dosetio „torinskog pokrova“, ali ga dežurni supervizor Askanio Sforca opominje o nedostupnosti istog, budući da je u Konstantinopolju. Moram priznati da me njegov stav sve više oduševljava - uvek je po strani, a ipak presudno utiče na papine konačne odluke. Njegov najveći adut je verovatno lišenost sitnih ambicija kolega u crvenom, a ironiju se ne trudi ni da sakrije. Baš kao ni ljubomorna sabraća, koju pohvale upućene Farnezeu očito „peckaju“.

Death, in a wooden box: Mikeleto stiče poverenje vernošću, papa ga pribavlja manipulacijama verom masa, a Čezare kupuje odanost zaverenika SVOJOM (ne očevom!) vojskom. Dok se sin zabavlja vojevanjem, Rodrigo gaji pčele i priprema mrežu za nove akcionare. Pre nego što će se prihvatiti računa, poziva Askanija na degustaciju domaćeg meda, olizavši prste kao dokaz valjanosti proizvoda. 
danas bi ovo bili kompromitujući snimci!
S obzirom da je krstaški pohod ispraznio blagajnu čak i dežurnim gradskim esnafima, nova prilika se javlja zahvaljujući jevrejskim trgovcima proteranim iz Carigrada. Oni traže od hrišćanskog poglavara utočište i tržište u prestonici, a lukavi papa tu pronalazi dobru priliku za zaradu. Pregovore sa članovima jevrejskog poslanstva, na čelu sa Matejem (Brendan Cowell) prekida vest o stupanju francuske armije na apeninsko tle. Šok, panični strah i nevericu, momentalno smenjuje papin bes zbog nesposobnosti zaduženih da to, ako ne spreče, barem blagovremeno primete. Prva briga, da je Čezare nešto gadno zabrljao, pa sada sledi naplata, ukazuje na nepoverenje i distancu među njima.
Kao da čita očeve misli, novopečeni vojvoda po(bedo)nosno stupa u odaju, blistavog oklopa, širokog osmeha i krajnje samouveren. Dovodi budućeg kardinala, D’Amboaza, iznosi ratni plan, a svoju samovolju još uvek obavija očevim imenom. Čezarov lik je prošao kroz ubedljivo najveću i najdrastičniju transformaciju od pilot-epizode do ove tačke. Odličan, ubedljiv i potpuni zaokret takođe ostavljam za rezime; do tada, konstatujem kako Fransoa Arno radi đavolski dobar posao! Čezare je suvereni vladar treće sezone, pravi anti-heroj, neko ko je skoro sasvim preoteo delokrug dotadašnjem neprikosnovenom autoritetu, Rodrigu. Gotovo svaka zajednička scena u ovoj epizodi govori tome u prilog.
Susret oca i sina, sudar je dve generacije i dva metoda upravljanja. “Da, doveo sam ti vojsku”, saopštava naslednik sa nekom novom drskošću u pogledu i tonu, “pa je red da malo igramo po MOJIM notama!” Odluka o pokretanju akcije protiv severnjačkih lordova iz dinastije Sforca, papi ne pogoduje - ne toliko zbog želje za očuvanjem mira, koliko jer je izraz sinovljeve samovolje i neuvijeno podrivanje roditeljskog autorieta. Nervozni pokret zbacivanja strateških figurica sa stola, prethodno isterivanje prisutnih iz sale, pa trenutak u kome sve varniči dok se gledaju sa suprotnih strana, dokazuje njegovo kolebanje. Pošto ne može ništa da mu prigovori, svestan da je nadigran, papa će barem formalnom “dozvolom” održati javnu sliku kontrole i saglasja. 
Behold!
U odlasku, Čezare intuitivno spasava oca “Pandorine (Katerinine) kutije”, koja je upravo pristigla kao hitna pošiljka. Međutim, jedan sumnjičavi kardinal vidi “kutiju razdora” kao dobar adut za pridobijanje papinog poverenja, kad već nije bio domišljat poput La Bellinog bratića. Negde između iznenađivanja oca i polaska u pohod, mlađi Bordžija (koristeći teleport) stiže da svrati do Napulja, pokupi Mikeleta i vidi se sa sestrom. Scena na ulici, u jeku svetkovine, predivno je snimljena - kroz igru svetlosti i senki. 
Pozadinski vatromet savršeno korespondira sa zapaljivom pričom između njih dvoje. Lukrecija je hladnija, osornija, dok Čezare nastupa beskrupulozno i agresivno-strastveno. Ona ga podseća da nema ništa protiv pobede, ako će poštedeti njenog novog supruga i kraljevstvo. Takođe, ističe razliku u shvatanju upravo sklopljenih brakova: dok za Čezara “ne postoji druga poput nje”, Lukrecija uprkos “tradicionalno” pogrešnom odabiru supružnika, ipak oseća da je ovoga puta možda imala sreće. Zato, pomalo zakasnelo - a delimično i prkoseći (jer se oseća dvostruko izneverenom, zbog Čezarove ženidbe i saveza sa neprijateljima Napulja) - ističe kako se ne smatra “udatom za Napulj”, već “svog muža koji je iz Napulja”. I koga, kako tvrdi, voli uprkos svemu što se izdešavalo. 

Soko i golubovi preletači: Ako već nije uspeo da zadrži Lukrecijinu apsolutnu naklonost, Čezare barem definitivno pridobija Katerinine nesuđene saborce. Poziva se (i u tome mnogo podseća na onog sebe iz druge sezone, tokom angažovanja “kondotjera”) na bratstvo po skrajnutosti, potcenjenosti, obespravljenosti “kopiladi” i “drugih sinova” (Deneris, još neko?!). Večito uskraćivanima za bilo kakve presudne odluke i značajnu ulogu u upravljanju porodičnim poslovima, nudi im samostalni put. Njegova motivacija je jasna kao dan (Milano i Napulj su cena za dobijenu vojsku, a poduhvat svojevrsna pobuna protiv oca. Mada je po rođenju prvi, za Rodriga je još uvek “drugi sin”, jer uspomene na Huana i počinjeni zločin ne blede), ali, šta je to što ostale tera da mu se pridruže? 
Strah, proračunatost, opredeljenje za liniju manjeg otpora - sve to što možemo čuti kao opravdanje svakog od njih, ipak nije dovoljno ubedljivo da objasni iznenadni prelazak sa Katerinine na Čezarovu stranu. Istina, sa gospodaricom Forlija nikada nije zvanično sklopljena pogodba, ali, prisetimo se šta ih je uopšte spajalo: prezir prema papinoj bahatosti i odlukama! Zatim, bila je tu pobuna protiv “čistke” u Kuriji, oduzimanja poseda i titula - negde i života (Orsini) - članovima njihovih porodica. Koliko god fascinirale francuska vojna sila i Čezarov trijumfalni povratak, koliko god plašila njegova pretnja, NIJE DOVOLJNO za logično objašnjenje. To nisu isti oni “ulični”, lutajući kondotjeri iz druge sezone. Ovo nisu nezakoniti, mada jesu drugi sinovi najmoćnijih porodica Romanje. Njihovi gradovi, sedišta kuća čije grbove i prezimena nose, ponuđeni su na tanjiru kralju Luju XII i pašće odmah nakon milanskog vojvodstva. Uprkos svemu tome, čini se da je dovoljno da se Čezare pojavi i odmah ih pridobije - ništa prethodna mržnja, ni velike reči, ni svest o realnom stanju rimske vojske.

Carigradske izbeglice nisu rade da se tek tako pozdrave sa kesom. Uostalom, pored novčanih, usluge mogu biti i drugog tipa, a oni “slučajno” imaju baš ono što papa očajnički želi: RELIKVIJU. Radi se o Longinovom koplju, kojim je navodno usmrćen raspeti Hrist, a koje do današnjeg dana predstavlja jednu od najvećih misterija. Jevreji tvrde kako poseduju jedini autentični primerak i voljni su da ga ustupe Rodrigu, u zamenu za traženi azil. Dakle, dostojni takmaci u igri ucene i uslovljavanja!
Ali, ni kardinali nisu baš nemušti, pogotovo Petruči (Jonah Russel). Podstaknut Askanijevim suptilnim sejanjem razdora, dovodi u pitanje verodostojnost ponuđenog predmeta, istovremeno namerno podrivajući Farnezeovu zamisao. Dolazi do humoristične scene, u kojoj zbunjeni Rodrigo postavlja pitanje:”Postoje dva koplja? Postojala su dva Longina?”, rabin i kardinal samo što se ne počupaju, Petručijeva relikvija je polomljena i sledi raskrinkavanje - uz podrhtavanje! Naime, jedan od uslova da se Longinovo koplje pokaže kao pravo, jeste navodni tremor koji se može osetiti kada dospe u ruke pravovernog.
Drugi slučaj kardinalske neposlušnosti, jeste zadržavanje pošiljke koju je Čezare naredio da odmah unište. Kardinal Konstanzo (Leo Bill) se oglušuje o nalog, sluteći kako mu tinjajuće neslaganje oca i sina može biti dobra prilika za dokazivanje odanosti i poboljšanje ranga.

Da Vinčijev konj: Posle nekoliko neartikulisanih urlika, horskog dernjanja koje traje nepotrebno dugo (i gde jedino Čezare u pozlaćenom oklopu i sa vetrom u kosi “izvlači” scenu!), pa momenta u stilu “Tri musketara”, novoformirana grupa se najzad uputila prema Milanu. 
Nisu računali na to da je (odrasliji) Benito, Katerinin sin kome je u minuloj sezoni Čezare poštedeo život, opazio vojsku koja opkoljava grad i upozorio strica. Čez i ekipa zateći će otvorenu kapiju i prazne zidine, kao da se grad unapred predao. Niko ih ne sprečava da umarširaju kroz kapiju, ali niko od takmaca  ih i ne dočekuje, sem žena, dece, staraca i jednog mladića pored ogromne statue bronzanog konja, rukotvorine Leonarda Da Vinčija. Objašnjava im da je “Il Moro” otperjao, zajedno sa umetnikom i ostalim članovima svite. Čezare je besan, pošto je time omogućen savez Napulja i Milana. Mikeleto stiče novu simpatiju, sudeći po značajnim pogledima koje je razmenio sa nepoznatim.
A papa još uvek proverava drhti li koplje i igra se pri tom Matejevim živcima, posebno kroz pokušaj da sada on slomi koplje. Bilo lažno ili ne, odgovara jednom od osnovnih postulata hrišćanstva - VERI, maker i u privid. Rodrigova odluka da izabere poverenje u Jevreje nije bez očekivanja koristi.
Kutija nije uništena na vreme i radoznalnost je ubila Konstancovog slugu Stefana. Neposlušnom kardinalu postaje jasno da je u Vatikanu najopasniji uljez do sada - kuga (ili je to ponovo karma - sećate li se prve sezone i Napulja?). Dramatična muzika, novitet od ove sezone, naglašava završetak.

Plus: Reference na grčki mit, pre svega o Pandorinoj kutiji i trojanskom konju. “Lomljenje kopalja” i Rodrigovo pčelarstvo.
Minus: Rufiovo spletkarenje još uvek je nategnuto i nepotrebno, baš kao i prizor golotinje dotičnog. Gde je Dela Rovere? Zašto se veće vazda zavidnih kardinala toliko ostrvilo na Farenezea? I zašto Đovani ne raste?
Utisak nedelje: Čezarova dominacija i preuzimanje moći. 

Kako reče Viteli: Rim više nije samo papa, već i Čezare Bordžija.”



3 коментара:

  1. Juče sam sela da odgledam epizodu u nameri da te stignem.
    E sad, došlo je do problema.
    Odgledah šestu, pa i sedmu, pa i poslednju, desetu.
    Jednostavno nisam mogla da prikočim. :D

    Ne mogu ti opisati koliko volim tvoje recenzije.
    Slatko me nasmeju.
    U drugu ruku sve snimiš radarski, svaku sitnicu primetiš.

    Rodrigo me je slatko nasmejao sa svojim pčelarskim umećem, svestrana ličnost nema šta.
    Lukrecija i Čezare delaju jedno bez drugoga, a u osnovi ne mogu jedno bez drugoga.
    Miki me tu uvek oduševi.
    Spona i desna ruka obema.

    Svaki put kad papa i njegovi potrčci smisle novi plan ja se začudim, stvarno im ništa zarad cilja nije sveto i sve je moguće.

    Drago mi je što se uortačiše braća po statusu, a Čez je definitivno odneo pobedu.
    Što zbog celokupnog razvoja lika, što zbog same drskosti i slobode koju sebi daje u ovoj sezoni.
    Neverovatne su mi scene Arno/Ajrons, mlađi dobro parira veteranu, a uspeva bome i da istakne svoj lik na viši nivo.

    Nisi jedina kojoj smeta Petar Pan efekat koji je zaposeo decu po serijama..
    No do kraja sezone će i mali Đovani izaći iz kolevke! :D

    Hvala ti na divnom tekstu! <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neću ništa da te pitam za finale, doći ćemo i do toga, ali, verujem da si oduševljena.:)
      Arno je izrastao u pravu zvezdu serije, jer, na kraju krajeva, ovo i jeste priča o sazrevanju Čezara Bortdžije, no, i o tome ćemo kada dođe vreme.

      Hvala ti na komplimentima i čitanju, uživam u seriji, u praćenju i analiziranju, a tvoji utisci i reakcije upotpune mi doživljaj, plus neprocenjiva mogućnost debate o našim "mangupima".:)))

      Dinamika je sjajna, pa uspeva da nadjača i problematične momente, kao i odstupanja od logike.
      Moram da priznam, ipak, kako mi fale Dela Rovee, Savonarola i ti rivali koji su bili ubedljiviji nego Rufio.
      Takođe, vapim za međufamilijarnim duelima, zbog čega mi je druga sezona dramski daleko ispred i Huan fali definitivno. Sada je, srećom, uz ovaj klinč Rodrigo-Čezare i tenziju zbog Lukrecije i brakova ponovo uspostavljena ta dinamika.

      Korak po korak, bližimo se finalu. :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...