недеља, 22. мај 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 3, epizoda 3

komentariše: Isidora Đolović

Siblings

Potpuno iskreno govoreći, šta vam prvo pada na pamet kada se, u bilo kom kontekstu, pomene porodica Bordžija? Otrovi, spletke, korupcija, papa, Italija….incest. Ovo poslednje, zapravo, ide na prvo mesto - iako za to ne postoje baš nikakvi dokazi, čak ni zrnce realno utemeljene osnove, sem tračeva koji su vremenom postali preduboko ukorenjeni, a fikcijom zacementirani u kolektivnom sećanju. Senzacija uvek gladno društvo, opčinjeno tabuima, prihvatilo je ponuđenu priču i prenosilo je kroz vekove. A sad drugo pitanje, takođe potpuno iskreno odgovorite: kada naiđete na bilo kakav sadržaj u vezi sa Bordžijama, šta najpre očekujete da pronađete? Odgovor je, naravno, opet incest.

Priznali to ili ne, mnogi su seriju „The Borgias“ počeli da prate upravo iščekujući doticanje stereotipa poznatih iz predanja, pre svega priče o pretpostavljenoj, a zabranjenoj i neprirodnoj, vezi između Čezara i Lukrecije, možda i samog Rodriga i Lukrecije. Teren je pripremljen kroz otprilike istovremeno ekranizovanu prvu knjigu Martinovog serijala „Pesma Leda i Vatre“, te odnos blizanaca Lanister (Sersei i Džejmija), članova porodice za koju je vrlo verovatno autor barem delimično bio inspirisan samim Bordžijama. Utoliko je određen broj gledalaca bio „smoren“ ili odbijen laganijim tempom pilot-epizode i debitantske sezone uopšte. Delovalo im je ublaženo. Međutim, Nil Džordan se potrudio da to, korak po korak, menja - a početak treće sezone označava gotovo drastičan skok u pravcu svih predstava o ozloglašenim Bordžijama. Mogli su se čuti i komentari poput:“Ukoliko mislite da su Lanisteri loši, pogledajte ove! A još su i zaista postojali!“ Dakle, tu smo - na pragu onoga što je svako od nas sigurno potajno iščekivao - i to navijajući.
Upravo zato imamo naziv epizode „Siblings“, da nas podseti na status Čezara i Lukrecije, kako bi shvatili da je, uprkos savršenoj hemiji između dvoje glumaca i „so wrong that it's right“ osećaja koji bude, odnos u povoju ipak nešto što NIJE dozvoljeno: ni po prirodi, ni po zakonu, ni po zdravom razumu. I što, samim tim, na duže staze ne može doneti dobra nijednoj strani. U srpskom jeziku, nažalost, ne postoji adekvatan sinonim za ovaj izraz. „Rođaci“ je predalek i preširok pojam, tako da je „brat i sestra“ verovatno jedini raspoloživi prevod za  siblings. Dakle, najbliže krvno srodstvo, od one vrste koja bi trebalo da isključi svaku zloupotrebu, a garantuje apsolutnu vernost i odanost. U praksi je malo drugačije, što će Čezare dokazati odlaskom u dve krajnosti - od Huana do zločina udaljen, sa Lukrecijom previše zbližen. Sirotog Žofrea, očigledno, već možemo potpuno da isključimo, baš kao i autori!

Razbaštinjeni kardinali još uvek mirno protestuju, gunđajući nešto glasnije nego „u bradu“, tek da se zna kako je nepravda svima vidljiva i jasna. Versuči odlazi korak dalje, zapalivši za sobom skriptorijum sa važnim, prvenstveno finansijskim dokumentima. Za to vreme, Čezare primećuje da ocu „ponestaje kardinala“, s obzirom na hitre poteze „metle“. Rodrigo se pravda čišćenjem svoje kuće od obmana, „vlastitim rukama, ako je to Božija volja“ - uz pozivanje na Svevišnjeg, ništa nam ljudsko nije strano, ni nečasno!
Upravo su novčane muke ono što papu najviše brine. Kako bi započeo odbrambeni rat protiv severnjačke alijanse okupljene pod Katerininim barjakom, neophodna su sredstva kojih trenutno nema ni blizu dovoljnom. Čezare vrši uviđaj i svojim preciznim izveštajem pokazuje ocu kako se brzo snalazi na novom radnom mestu. Neizbežan je utisak da Huan nikada ne bi, barem ne onaj ležerni lik iz prve sezone, ovako odgovorno pristupio istom zadatku. Predviđa rat koji bi mogao zahvatiti čitavo poluostrvo, dok je sve do sada viđeno bilo tek predigra. Zbog toga traži od oca zapovedništvo, ali ponovo će čuti poziv na strpljenje:“With time.“

Rufio je, za sada, preuzeo ulogu Dela Roverea. Svuda prisutan, šunja se i vrbuje, moli i deklamuje onaj „porodični“ refren sa prezimenima. Eto ga u Firenci, sa vrsnim mačevaocem - markantnim Đanpaolom Balionijem (Bjorn Hlynir Haraldsson)- a već sledećeg trenutka pokazuje da drži korak sa Čezarovim pripremama za sukob, domogavši se izveštaja o stanju rimskih vojnih snaga.
Kako se ispostavilo, budući prijatelji bi mogli predstavljati najveći problem za papu. Stoga šalje Čezara u Napulj, kao Alfonsovog gosta, ne bi li izbliza ispitao vojne uslove i sredstva kojima raspolažu - kao buduća, očekivana podrška Rimu. Čezare ima drugi prioritet, suočiće se sa kraljem Ferdinandom i ubediti ga da Lukreciji dozvoli dovođenje malog Đovanija na dvor. (Ovo protivljenje prisustvu kopileta vrlo je licemerno, ako se uzme u obzir da je, barem istorijski, napuljski dvor vrveo od vanbračne dece - uključujući i samog Alfonsa. Baš kao i Sanča, on je bio kraljevo kopile, ali, u seriji su te dve ličnosti potpuno odvojene…) Tim pre je uočljiv kontrast između njega i budućeg zeta, mladog i neiskusnog Alfonsa. Dok Čezare više uopšte NE UME da se ponaša drugačije doli agresivno, Alfonso je konstantno isprepadan i snebivljiv. Lukreciju voli, njenog brata se plaši, papu uvažava, a Ferdinanda ne može mnogo da poremeti i izvrši uticaj. U svojoj porodici je jednako instrumentalizovan kao Lukrecija, s tim što nema jaku podršku starijeg „sibling“-a. Zato će ono što bi trebalo da ih zbliži, u osnovi identična situacija i tretman od strane najbližih, biti - ironično - tačka razdora. No, idemo redom.
Lukrecija na ovo odbijanje Đovanija od strane Napulja reaguje impusivno i histerično, doživevši sve kao ličnu antipatičnost i „nemogućnost da bude voljena“. S jedne strane, takva reakcija i ne čudi previše - ipak se radi o ženi koja je bila spremna da na smrt izgladni to isto, rođeno dete pod groznicom, kao i da lusterom ubije nedužnu prostitutku (nisam napisala „nevinu“, jer bi to zvučalo više nego nespojivo!), umesto ciljanog brata. Sa druge, vrlo je slabo motivisano, očiglednim „istezanjem“ do maksimuma kako bi nam priuštili što više strastvenih trenutaka između nje i Čezara. Naklonost koju gaji prema Alfonsu je neosporna, kao i očigledno, obostrano tinejdžersko ushićenje kada su skupa. Postavljena je između dve vatre, pri čemu jedan jedini trenutak može odlučiti koji će je plamen sagoreti.
Možemo reći da je ovo bila epizoda TROUGLA, rastrzanog između više različitih, pritiskajućih ivica. Jer, Čezare i Alfonso su u istoj poziciji, s tim što prvi nastupa izrazito ofanzivno, ljubomorom, nametanjem svojih stavova sestri i isticanjem očekivanja da je (ili IH) Alfonso bez pogovora služi. Sastavljanje spiska zvanica i rasporeda sedenja na venčanju slikovito svedoči o ovom kolebanju. Lukrecijino rešenje da sedne, ipak, do brata - a ne budućeg supruga, pokazuje prevagu pripadnosti Bordžijama. Zanimljiva nota je i „Vanoca BORDŽIJA“, kao da porodica u novim iskušenjima zaista zbija redove na sve načine. Ovoga puta, majka ima počasno mesto, dok je začuđujuće odsustvo La Belle, koja se prilikom sklapanja Lukrecijinog prvog braka, setimo se, dosta angažovala tokom svih etapa pripreme.

Još jednom zbunjuje hronologija, pogotovo zamena dva Alfonsa i distanciranje „Napuljskih“ od „Aragonskih“, kao međusobno nepovezanih. Posebno je nespretno izvedeno, otuda verovatno i neobjašnjeno, na koji se način Napulj vratio u ruke ove dinastije, očito rivala Francuza? Gde su Sanča i Žofre, šta je sa već uspostavljenim, putem tog braka, savezom Napulja i Rima? Kakva je zapravo rodbinska veza Alfonsa i Ferdinanda? I kako to da mladi princ „dosta dugo nije bio kod kuće“?
Ovoga puta, Napulj je prikazan iz drugog ugla. Spolja gladac, iznutra jadac - narodski rečeno. Prilikom Huanovog poslanstva, slika je bila drugačija - nakon Šarlovog povlačenja i epidemije kuge, grad se sporo oporavlja. Na svakom koraku vrvi od prosjaka, truleži i prašine. Mikeletova jedna, ali vredna scena u oružarnici, pokazuje oskudnost vojne opreme - rđa i raspad na sve strane.
Napulj-Patulj (sudeći po rastu vladara i njegovog odbora za doček); Čezare - kao Guliver!
Ipak, Ferdinand (Matias Varela) je daleko od bezazlenog i naivnog. Izrazito iritantan, ulazi u verbalni duel sa Čezarom, ne odstupajući ni milimetar od svog stanovišta. Zato se papin sin istresa, a na kome bi drugom, nego na nesrećnom Alfonsu. 
Papa, naučili smo, uvek ima rezervni plan. S obzirom da je sada oslobođen kardinalskog zvanja, naslednik može biti uključen u omiljenu stratešku igru - brak! Čezare, naravno, uopšte nije oduševljen venčanjem, koje bi mu „promenilo dotadašnji način života“, po čemu se nimalo ne razlikuje od Huana. Oba brata se jednako dure (premotajte na prvu sezonu i razgledanje portreta). Rodrigo predlaže putovanje do Francuske i biranje neveste među dvorskim damama, što bi stvorilo savršenu pretnju Napulju - ujedno sučelivši Lukrecijine i Čezarove nove porodice, kao zavisne od matice - Rima. Ideja mu dolazi posredstvom vojvode od Akvitanije (David Dawson), poslanika novog kralja (Luja XII), čija uvijena molba za anuliranjem braka papi pruža mogućnost da zatraži adekvatnu protivuslugu. Trenuci prepoznatljivog, a od ove sezone sve ređeg humora, sadržani su u insinuacijama na aktuelnu kraljicu, „od onih žena kojima se obično u krevetu stavlja vreća na glavu“!
"I, kažeš da je kraljica baš unbedable?"
Lukrecija ljubomorno reaguje na vest o bratovljevoj budućoj ženidbi. U prvoj zajedničkoj sceni iz ove epizode (Čezarovo oblačenje), još uvek je tu tipično bratsko-sestrinsko podgurkivanje, sa nešto nagoveštene tenzije. Već u narednoj, ona se zaoštrava ka incestuoznoj. Počinje slatkim gestom, kada joj Čezare „zazvecka“ minđušom, dok je udubljena u spisak zvanica - a završava se mešavinom užasa i uživanja nakon iznenadnog strastvenog poljupca, kao olakšanja. Sam Rodrigo će, pored držanja lekcije iz strpljenja, impulsivnom sinu objasniti ono ključno, a dvosmisleno: imajući njega u Francuskoj, a Lukreciju u Napulju, dobijaju „dve države koje žele jedna drugu.“
Želja kojoj je suđeno da postane frustracija.

Stoga ne čudi što Lukrecija brzo zaključuje da “AMBICIJA vlada ovom porodicom” (a ne LJUBAV, na koju se poziva Vanoca - u suprotnom, Čezare ne bi ubio Huana, niti bi se sklapali svi ti prinudni brakovi), pa ona u tom smislu mora pratiti očevu i bratovljevu. Oseća da ni u koga  više ne može u potpunosti imati poverenja, pa ni u Čezara.

Ferdinand priređuje dodatne neugodnosti Bordžijama, pozivajući na prestoničko venčanje sve glavne zaverenike, uključujući i Katerinu. Svi učesnici u igri imaju unapred pripremljene poteze i adute - jedino Alfonso iskreno voli Lukreciju.
Osvanuo je veliki dan, otvoren prelepim kadrovima, najpre prizorom golubova koji su se, pred zvonjavom, raspršili sa krovova. Ceremonija dočeka zvanica odigrava se na vatikanskom trgu - papa je u središtu, a mladenci sa strane kao propratni dekor. Katerinin dolazak predstavlja onaj martinovski „trenutak kada je smeh zamro“. Najavljena kao „Katerina Sforca Riario, grofica Forlija i gospodarica Imole“ (setimo se istorijskih podataka iz REZIMEA DRUGE SEZONE), uz lukav osmeh i namerno oklevanje, dostojanstveno prilazi papi. Vešto izbegavši da potpuno savije kolena, daje mu do znanja da je njeno poštovanje dozirano i isključivo po ličnom izboru. Lukreciju i Alfonsa je stručno iskulirala, a u Čezaru ključa bes!
Koliko mi je bila antipatična prilikom prvog gledanja, toliko sada OBOŽAVAM ovu ženu! Katerina je, zapravo, fenomenalan lik. 
Preskočen je obred, odmah vidimo ples. Sve je primetno različito nego prethodni put. Lukrecija i Alfonso su zaista skladan par, njene haljine u ovoj epizodi (kao i Vanocine) naprosto PRELEPE - posebno crvena i plava, jedino mi se nije dopao „đevrek“ na glavi. Ovoga puta, papa sedi niže, do samog podijuma (uporediti sa scenom iz epizode "Lucrezia's Wedding"), što možda sugeriše veću pristupačnost Alfonsu nego Đovaniju Sforci. Čezare odbija sestrin poziv na ples, mučen nelagodom koju pojačava prisustvo:

1. galskog ambasadora. Gej vibracija ili primer francuske kurtoazije koju širi? Tek, on je podsetnik na predstojeću bračnu dužnost (pri čemu ljutiti Čez po prvi put shvata koliko ucena brakom nervira i steže), a na pitanje „pođu li i njemu suze na venčanjima“ (Loras!), neprocenjiv je Čezarov odgovor:

Možda bih plakao na svom (venčanju)!

2. Katerine, sa kojom vodi zapaljiv razgovor, uz njene bespotrebno vulgarne aluzije - još jedna banalizacija inače odličnog lika!
3. i plemićkih sinova. Naročito Roberto Orsini nema dlake na jeziku: ni kardinal, ni vojni zapovednik, čak ni zakoniti sin - ko je, onda, Čezare Bordžija?!? Isprovociran,  sada lako ulazi u kavgu, baš kao i Huan nekada. 

Ne zaboravimo Rufia, koji se neprekidno tu negde mota - neznano kako, uspeo je da se provuče, pa ga niko sem Katerine ne primećuje! Gde je bio Mikeleto?
Novopečeni supružnici jedva su dočekali da uteknu sa prijema i uplove u prvu bračnu noć. Đevrek je odleteo, kosa raspuštena, kikotanje, sevnula dokolenica k'o u Sanča-Huan akciji…Međutim, ometa ih Alfonsovo baksuzno uočavanje one table sa rasporedom zvanica, na kojoj je Čezare prethodno u gnevu ispretumbao imena. Jasna podela „njihovih“ i „naših“, tj. rivala i članova porodice, neprijatelja i saveznika, ostavlja u samom središtu Alfonsa kao upitnog. Ova spoznaja svakako sprečava mladića da se „lati posla“. I mada ga je prethodno najpre Čezare (već na putu do Napulja) upozorio da ženidba Lukrecijom podrazumeva ženidbu Rimom, uz vernost i sve što dalje ide; a potom i Ferdinand podsetio da je samo figura u njegovoj partiji - umesto da „uzme lutku, igra se sa njom, a ozbiljne stvari prepusti starijima“, dečko počinje da se buni. Uvređen, napušta prostoriju, a Lukrecija srlja iz lošeg u gore. Naime, umesto da barem ona objektivno sagleda situaciju i shvati da Alfonso nije nimalo kriv, iskoristiće ispad kao još jedan izgovor da se zatvori u sebe i sklizne u zabranjeno.
Kome će se prikloniti Alfonso od Upitnika? Lukrecija se priklanja onome ko ju je i zavadio sa mužem, napravivši zbrku na tabli!
Završna scena je jako dobro ukomponovana. Dobijamo utisak kako se Lukrecija smirila, razmislila i zaputila ka ložnici da uteši Alfonsa. Korak po korak, svaki delić kadra upućuje na to. Ipak, dok mužić cmizdri u samoći, zadizanje pokrivača iznenadiće - Čezara. Lukrecija mu se brže-bolje uvlači u postelju i počinje da se razodeva, kao da se boji da je ne pobede strah, razum ili bilo koji tradicionalni obzir. A sada se na tren prisetimo mog REZIMEA PRVE SEZONE i razmatranja kako je do neprirodne bliskosti došlo upravo usled ovakve psihičke osame, upućenosti Bordžija jednih na druge i frustracijom usled uloge očevih pijuna. Lukrecija i Čezare su ponovo iskorišćeni za planove Rima, smešteni u negostoljubive i nenaklonjene sredine, gde podršku i oslonac jedino mogu potražiti jedno u drugome.

Kada ona kaže da „cela Italija ionako odavno bruji o njih dvoje“, ima li to veze sa Huanovom halucinantnom govorancijom? Ko je pokrenuo takve priče (Sforca nakon razvoda, kao u istoriji?) i kada? Uglavnom, ovo je još jedan od detalja koji potvrđuju opravdanje: kad već svi to smatraju za istinu, dajmo im još povoda! Ako smo im gurnuli prst u oko, zakopajmo dublje, dok ne oslepe! Skrupuli i briga samo su teret koji sputava. Biti Bordžija samo po sebi je teško i nosi ogroman pritisak: neka to bude opravdanje, još jednom.
Lukrecijin novi suprug je dobar i nežan, ali do sada nije pokazao sposobnost da je uzme u odbranu. Čezare je nesvesno, razmeštajući one špendale na tabli „reda sedenja“, prizvao sestru i dodelio sebi ulogu „mladoženje“. Jer, „izgleda da jedino Bordžije mogu istinski": mrzeti i ubiti, razumeti i voleti jedni druge…ili bar tako shvataju, pa opravdavaju, svoj neslavni status. Uglavnom, crta po kojoj su takoreći oduvek hodali, sada je prekoračena. Ništa više neće biti isto.

Plus: Kostimi; Čezarova i Lukrecijina neodoljiva hemija; novi negativac (uslovno rečeno) Ferdinand Aragonski; Katerinin dolazak na Trg.

Minus: Predstavljanje Alfonsa kao mlakonje; sve „rupe“ u napuljskoj priči; Lukrecijin i Čezarov ishitren odnos prema budućem mladoženji (o svemu tome u rezimeu); Rufio (još uvek neubedljiv kao zamena za Huana/Dela Rovera) i njegova frizura.


4 коментара:

  1. Samo da se javim, gledaću epizodu pre no što analiziraš sledeću, do petka najkasnije pa pišem utiske i čitam tvoju recenziju!

    Naslov epizode:
    Siblings, u prevodu - tražili ste, dobili ste :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako!:)))
      Kreće da se zahuktava, bilo je vatreno.
      Čekam utiske.:)))

      Избриши
    2. Stigla sam te!
      Da obožavam tvoje prikaze to i vrapci na grani znaju. :*
      Dotakneš se svega ključnog, istakneš i minus i plus, uz to svemu dodaš lični pečat - humor.
      Zaista koliko god serija bila drama ona obiluje tim sitnim komičnim, crno-humornim momentima koji joj daju veći šarm.

      Nije bilo epizode ili rezimea u kom si nešto izostavila, svakom aspektu pružiš jednaku pažnju i zbog toga, sitnica i detalja, tvoje recenzije za mene predstavljaju glavni dodatak seriji.

      Hvala ti na divnom tekstu. <3

      Избриши
    3. Hvala tebi na čitanju i drago mi je što ti se dopadaju prikazi.:)))
      Meni je uz razmenu utisaka, doživljaj gledanja potpun. :)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...