недеља, 24. април 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 9

komentariše: Isidora Đolović


World of Wonders

Kao po nepisanom pravilu, pretposlednja epizoda obično „ukrade“ sezonu i (koliko god ona, kao celina, već bila dobra ili ne), podigne joj vrednost. Tada se zbroje najuzbudljiviji, postepeno zaplitani „čvorovi“ radnje, skoncentrisana napetost počinje da se izliva ka finalu kao odredištu i svojoj kulminaciji. Prethodna sezona donela je nešto slično, epizodom „The Art of War“, a sada je pred nama vrhunac ionako veoma kvalitetnog i u svakom pogledu boljeg, drugog ciklusa. Lično su mi, s obzirom da je ovo ponovljeno gledanje, deveta i deseta epizoda najzahtevnije, po pitanju izvesne psihičke pripreme koju iziskuju od tumača. Da krenemo, onda, bez okolišanja.
Ain't talking about love: Lukrecija se budi u odaji sa puminim kavezom. Znamo da je, sem ukoliko u međuvremenu poklon ponovo nije promenio vlasnika, u pitanju Kalvinov „apartman“. Deluje iznenađeno u prvi mah, što može potkrepiti i našu nedoumicu. Za to vreme, braća Palavičini očekuju prijem kod pape. Očigledno je Rafael podelio muke srca svoga (a možda i dragu, kao što videsmo?) sa bratom, pa Kalvino sada obaveštava Rodriga o izvesnim teškoćama koje narušavaju tek sklopljeni dogovor. Jedno preteće „Why?!?“ jasno pokazuje da papa nije zadovoljan. Ali, bratska ljubav Đenovljana  je svakako kontrast odnosu između njegovih sinova, što ćemo posvedočiti na kraju epizode. Stariji velikodušno ustupa reč - i mesto - mlađem. Rodrigo nije iznenađen, ali, sumnja da Lukrecija želi da se ozbiljno veže za „drugog brata, koji zapoveda jedino slikarskom kistu“.
U nevreme, dežurni zloslutnik Askanio Sforca ih prekida, pa već ljutitom papi saopštava da je ostao bez kušača. Njegovo opravdanje kobnog incidenta sa:“Svakodnevno se tela izvlače iz Tibra“ još jedan je nagoveštaj epiloga. Nezgoda na pecanju zvuči apsurdno kao i ona koja je zadesila francuskog kralja prošle nedelje. Napuštajući dvoranu, Rodrigo furioso proklinje sve redom - a Ajrons na samo njemu svojstven način ovde unosi mešavinu humora i oštrine. Da li se još neko setio „Kralja lavova“?

Kome se požaliti na kćerkinu nepromišljenost, nego majci? Pa još kada postoji osnovana sumnja u njeno saučesništvo! Pred Vanocom, Rodrigo gubi svaki velikodostojnički gard i postaje učesnik tipične porodične rasprave. Svaljivanje odgovornosti na drugog roditelja oduvek zvuči identično:“Ti si kriv/a što TVOJA deca prave gluposti!“ Vanoca ga strpljivo, ali odlučno podseća na lično iskustvo (udaju po formalnoj odluci, kao paravan za život sa Rodrigom), a njihove dve perspektive otkrivaju dvojakost statusa jednog Bordžije: (i) obavezuje i(li) daje slobodu da bira, da voli. Lukrecija stiže, ne previše potresena otpuštanjem Palavičinijevih. Stavlja im do znanja da joj je srce i dalje ranjeno, pa, ako je po njemu - a ne dužnosti (poslušnosti), ne bi stupila u brak ni sa jednim. Kao i uvek, uspeva da smekša i razneži oca, svojom umiljatošću i ljupkošću.

Dok se ne raspiše konkurs i sprovede audicija, Askanio nudi da bude vršilac dužnosti papinog kušača. Očekuje ga ironična Rodrigova reakcija („Greater love had no man“). Ne sumnjajući u uspešan ishod Čezarove misije, papa unapred zakazuje obred Savonaroline ekskomunikacije i izricanja anateme, u bazilici. Novo prokletstvo će na taj način simbolično otkupiti staro, iliti, narodski rečeno:“Muko moja, pređi na drugoga!“
Firentinski trio „ČMN“ (za neupućene: Čezare - Mikeleto - Nikolo Makijaveli) je ponovo u akciji, sada na zgarištu umetničkih dela. Mladi kardinal sledi Makijavelijev savet da podrije Savonarolin uticaj razaranjem mita i veličine (zavodljivih reči, aure koja lebdi oko) njegove ličnosti, a Miki sledi gospodara. Samo, odakle Prezgodnosti to da su Firentinci dobro živeli i da su ih Savonaroline propovedi upropastile? Takvi govori sasvim sigurno ne bi imali prođu kod zadovoljnog naroda. Ili misli isključivo na plemstvo? Zašto je Bordžiju uopšte briga za dobrobit firentinskog naroda, nije li osnovni motiv papina ugrožena reputacija? Biće više prilika da se u ovoj epizodi podvikne:“No-no, lepoto, šta to radiš?!“ Uzalud.
Sumorna povorka, koju kroz maglovito i sivo jutro, iz prikrajka, slede Č - M - i vodič im N, odlazi da posmatra Savonarolin javni obred spaljivanja žene optužene za veštičarenje. Strah i vera u čuda, pozitivna ili negativna, formula su fratrovog uspeha i pokretač masa da ga slede. Tutor savetuje Čezara da ih naprosto okrene protiv (u seriji maksimalno ocrnjenog) ćelavog galamdžije. Jezivi prizor potresa trojicu svedoka, a Čezare odlučuje da postane renesansni Van Helsing.

Papa se u samoći obraća Bogu, Čezare ispoveda vernom Mikeletu, a Huan - svom (kako prošli put reče, kod lekara) „privatnom delu“. Njegov klozetski monolog sadrži istovremeno komiku i poraznu istinu. „Eh, stari moj, nekad smo…kh…harali zajedno, a(l') i ti me iznev(j)eri!“ Vojvoda od Gandije još uvek razmišlja suprotnim krajem od glave, a to redovno skupo košta.

Fight the fire with fire: Kasnije, na večernjoj propovedi, crveni kardinal Bordžija još jednom „baca rukavicu“ izazova u lice Savonaroli. Ovoga puta je još bolje pripremljen, samim tim sa više odlučnosti! Fratar grmi protiv papine bezbožnosti, čiji je najočigledniji dokaz kopilan-kardinal pred njim. Čezare predlaže trial by fire, odnosno „suđenje vatrom“, koje pokazuje koliko je „jaka“ vera sledbenika i koliko je zapravo reč o praznoverju. Ukoliko se ne „podmazuje“ iluzijama i opsenama, ono nestaje poput dima. Izazov zahteva da fratar netaknut prođe kroz vatru- međutim, kako on ipak NIJE Deneris Targerijen „Majka zmajeva“ (a ni meštar Emon, iako pomalo liči), istinski dramatična scena završava se neslavno po njega.
C'mon baby, light my fire!
Lomača je velelepna, slična „toplom zecu“ primenjivanom među robijašima na Golom otoku. U već proverenoj tehnici paralelnih scena, pratimo papino izvođenje fratrovog izopštenja (u prisustvu najužeg veća kardinala) i javno poniženje na trgu u Firenci. Kadrovi iz ptičje perspektive su istinski zadivljujući, baš kao i vrhunska muzika koja doprinosi dramskom naboju. 
Savonarola je precenio sebe, a još više svoju pastvu i njihovu veru, zasnovanu na očiglednim dokazima. Čezare izgleda zaista demonski, dok osvetoljubivo posmatra protivnikov debakl. Sličan je izraz lica i njegovog roditelja, a glasno izgovaranje presude „Fiat!“, u sredini kruga crvenomantijaša, podseća na hogvortsko bacanje štapića. Prvi protivnik je skršen - u plamenu.
Idemo dalje.
Jedna od najboljih scena kratko se može opisati sa: „Juan getting higher!“ Kratka je, ali mnogo više od besmislenog trabunjanja u transu i dimu opijuma. Pre svega, iz ovog isprekidanog govora jasno izbija potisnuta ljubomora. Zašto bi i odakle inače Huan sumnjao na incestuoznu vezu Lukrecije i Čezara? Pretpostavke o „čudovišnom potomstvu“ koje bi takva neprirodna veza dala, otkrivaju osećanje lične ugroženosti. S obzirom da se mogu iščitati i kao aluzija na Đovanija, donekle motivišu dalje postupke papinog zabludelog sina. Na eho nalik izgovarano „Niko ne sluša“, potvrđuje utisak neshvaćenosti koji Huan o sebi gaji. Njegove svesne i podsvesne slutnje, u stanju potpune razobručenosti uma, dobijaju čudne oblike.
Boy, we couldn't get much higher!
U Vatikanu se, naravno, ne zna za njegov zdravstveni problem, niti sredstvo lečenja. U povratniku iz noćne terapije vide samo mortus pijanog papinog sina, koga na sramotu i naočigled svih, gardisti vuku hodnikom - a u suprotnosti trijumfalnom, drugom povratniku, Čezaru. Stariji papin sin dovodi još jednog poniženog, Savonarolu, za koga Rodrigo ima razrađen plan javne egzekucije i prethodne iznude (pod mukama) potpisanog priznanja. Upozorenje da „ne smeju ostati relikvije“ pokazuje snažnu ugroženost koju Vatikan oseća, ali ne odustajući od spektakla za rulju, mora prekinuti osporavanja pape. 
Fratar je u Rim dopremljen u kavezu. Mikeleto upozorava likujućeg Čezara na nesalomivost uhapšenika. Mladi Bordžija je nepokolebljiv:“Moramo učiniti da IZGLEDA kriv.“ Ali, koliko god njegovi planovi bili podli, mora se priznati da je neodoljiv dok ucenjuje i insistira da buntovnik „prigrli rimsku crkvenu prevlast“. O, prigrli nas, Čez!
Poslednje pripreme za prijemni ispit budućeg papinog kušača napokon ističu. Dela Rovere je dovoljno preslišao svog štićenika, tako da na „audiciji“ baš ništa ne bude prepušteno slučaju. U najuži izbor ulazi, kako ih Rodrigo naziva, „trojstvo“ iz različitih monaških redova. Kao Zlatokosa u kući tri meveda, papa niže zamerke:
- Kandidat 1. Spasio bi ga od otrova, ali istovremeno ga otrovao prljavštinom svojih ruku;
- Kandidat 2. Dominikancima, žalimo slučaj, ne veruje, u svetlu najskorijih dešavanja sa njihovim predvodnikom;
- Kandidat 3. Imamo pobednika! Antonelo (čini mi se da je ovo prvi put kako čujemo mladićevo ime) je i uredan i androgin (Reče li neko „Vitorio“, primetivši papin dug i značajan pogled?), i slatkorečiv i franjevac (baš kao Rodrigov prvi ispovednik). Sem toga, Čezare takođe odobrava izbor, a to nije mala stvar.
Iako je (na radost kardinala!) uskršnji post istekao, papa ga svojevoljno nastavlja i odlučuje da sam apstinira (on to naziva „boravkom u divljini“). To je, naravno, krajnje delotvorno, s obzirom da će posramiti ostale kardinale, učinivši da nerado ostanu pri sardelama i vodi, sve dok se blagoslov ne vrati nad srušenu baziliku. Međutim, iste noći je tu La Bella (koju dugo nismo videli i baš je nedostajala!) da mu pomrsi račune. Ko bi joj odoleo, onako lepoj, poetičnoj i razboritoj? 
Đulija, naravno, zna kako i u kom trenutku izmoliti od voljenog muškarca ono što joj je na pameti. „Šapućući ljubav“ (aluzijom na priču o Piramu i Tizbi), po ko zna koji put dokazuje nesebičnost, jer traži od pape blagoslov za malog Đovanija, u vidu krštenja. Radosne vesti će koliko sutradan biti saopštene Lukreciji, u idiličnom okruženju njihove već čuvene fontane. Lukrecija je mnogo slatka - kada je sa sinom, stalno ga ljubi i igra se, očigledno je vrlo brižna majka. Naravno, kum će biti Čezare, a proslava se produžava i na večernji prijem.
Ali, ali, ali...kako Rodrigo misli da „provuče“ Lukreciju, do druge udaje, kao devicu (što je bez sumnje veoma bitno, čim je bilo cilj onakvog anuliranja prvog braka) - ako javno proslavlja Đovanijevo krštenje i niko, Lukrecija ponajmanje, ne skriva da joj je to sin?!
Iste noći, održava se velika zabava. Lukrecija je (i bukvalno) u središtu pažnje. Među zvanicama zadivljenih pogleda, uperenih u ponosnu majku sa slavljenikom - dok ih papa sa balkona posipa laticama, pojavljuje se “partibrejker” (ili najrealniji?) Huan. U poslednje vreme neprekidno pod dejstvom opijuma, “caklećeg” pogleda, srednji sin pristupa majci i započinje razgovor pun  međusobne netrpeljivosti. Huan ne skriva želju da zametne kavgu, u slavljenju svojih najbližih videći sopstvenu osudu i potcenjivanje. Na neki način, on negoduje protiv farse: pita se “zašto je toliko dugo trebalo da se malo kopile krsti”, a na Vanocino podsećanje da je i sam kopile, odgovara:”Zahvaljujući tebi, sveta majko”. Uzvrativši joj podsećanjem na to da je Rodrigo “odavno odbacio”, pogađa u nerv. Majka se naglas pita šta ga je to učinilo toliko ogorčenim i besnim na sve.

Antonelo se spetljao u pokušajima da proturi otrov do čaše razgaljenog pape. Rodrigo je odlučio da prekine post u velikom stilu, nazdravivši unuku zavičajnim vinom iz Valensije, a u prisustvu svoje tri Gracije. Sa balkona, složni kvartet sa uživanjem prati ples, Lukrecijin dar ocu - koreografiju pod nazivom “Angels & Virgins”, u izvođenju grupe devojaka i devojčica u belom. Na naspramnoj galeriji, s jedne strane je Čezare u grupi kardinala, sa druge “vuk samotnjak” Huan, a negde u pozadini budno motri Mikeleto. Bez njega da mu čuva leđa, teško da bi se Čez odlučio da priđe bratu sa namerom koja od prvih izgovorenih reči počinje da se uobličava u klupko sa kobnim posledicama.
Brother’s war: Prihvativši izazov, Huan pokušava da ga razotkrije - najpre daje nekoliko opaski o telesnosti plešućih “anđela”: nisi ništa bolji, ni čedniji od mene, samo zato što nosiš mantiju. Čezare se prebacuje na drugi teren - uvek je delotvoran “10 more sons” podsetnik na fijasko, uz otkriće da je Benito Sforca ipak živ. 
Sa uživanjem mu saopštava i to da je papa lično razgovarao sa mladićem, saznavši sve. Baš kao što je i želeo, isprovocirani Huan gubi kontrolu, pa ga napada. On zasigurno nije toliko glup da ne vidi na šta Čezare sve vreme cilja, pa stoga brani svoj položaj- ali, s druge strane, dovoljno je budalast da nasedne i na kraju ne uspe da se obuzda. Sve to ide Čezaru u korist. Ovoga puta je, ruku na srce, mladi kardinal taj koji koristi očiglednu rastrojenost da ga podbada i traži izgovor za sukob. Huan zna samo jedno - Čezare žudi za njegovom pozicijom, ali, on mu je ne da. “Zauvek ćeš ostati kardinal - pomiri se sa tim.”

Uslediće niz gluposti. Najpre, dolazak u Lukrecijinu odaju i provokacije. Huan oseća da mu je sestra već dugo nenaklonjena, pa želi da istera stvari na čistac. Zlurado nazivajući sestrića kopiletom, uverava da je sve činio isključivo za dobrobit porodice, samo što Lukrecija to još uvek ne shvata. Za njeno dobro bi se, tvrdi, otarasio i Rafaela, baš kao što je “u ime Bordžija” ubio i Paola. Da nije papine naklonosti, odavno bi se i dete našlo u Tibru, bulazni rastrojeni i buntovni Huan, ističući razliku između njih i maloga: “But we are the Borgia bastards”. Međutim, verbalne pretnje su jedno, a neposredno fizičko ugrožavanje sasvim druga stvar. Tajna je u poziciji iz koje se čin gleda. U “Majkl Džekson sceni” prebacivanja bebe preko ograde, utisak je da ipak nije bilo ozbiljne namere da se detetu naudi, čim ga Lukrecija tako lako uzima iz bratovljevih ruku. Samo se igrao njenim živcima, ali, povod za Čezara da nešto konkretno uradi sada se sam nametnuo. Simbolika bele “zastave” bačene  preko iste ograde mogla bi da bude: nema predaje, ni primirja.
Dok se papa zabavlja plešući, Čezare i Lukrecija prećutno donose odluku. Ako je neophodno da nečije srce bude slomljeno, neka to bude papino. Crna ovca porodice mora biti žrtvovana. Zanimljivo je da Čezare ovom prilikom sebe zove “savesnim” sinom, nasuprot “bludnom” koji je voljeniji. Rodrigov kasniji nemi prekor ne uspeva da ih odvrati - kardinal smatra da mlađi brat sramoti njihovu porodicu i vuče ih u propast. Pitaće oca “da li je ljubav u stanju da učini Huana boljim čovekom”, unapred odbijajući da mu pruži šansu. Svaki dobijeni savet, Čezare u svojoj glavi izvrće, a posebno je isprovociran podsećanjem na to da je kardinal i kao takav potreban....bespovratno. Drugi put čuvši ovo za jedno veče, dodatno ubeđen Lukrecijinim suzama, dozvoljava da lična uvređenost pobedi. Referenca na Kaina, “So, I am my brother’s keeper?” ukazuje da je mirenju sa nametnutom sudbinom došao kraj.
Oko fontane u vrtu, devojke (“anđeli”) se jure. Huan ih posmatra iz mraka, očajničkim i čežnjivim  pogledom prognanika iz izgubljenog raja. Noćas mora da uradi nešto, ma kako glupo, da “istrese” svoju napetost i gnev koji ga iznutra razaraju gore od sifilisa. Mora da se ponovo oseti vrednim, da povrati sopstvenom nepromišljenošću izgubljenu muškost i osećaj samopoštovanja. 
Devojke plešu kao vile, ali, u njihovoj pesmici se razaznaje podrugljivi refren “10 more sons!”, koji čini da se Huanu osmeh zaledi na licu. Primetivši ga u dovratku, grupica se užurbano izvinjava i povlači. Rešen da barem jednoj očita lekciju, onoj poslednjoj i najlepšoj, Huan je zaustavlja štapom (koji je još jedan simbol njegovog sunovrata) u još jednoj odličnoj sceni. Svoju nemoć (kao muškarca, vojnika, odbačenog člana porodice) iskaljuje kroz nasilje. Pokušaj silovanja, uz primoravanje žrtve da u agoniji ponavlja maločas uzvikivani napev, prekida Mikeleto.
Osujećen u pokušaju da uzvrati nanetu uvredu tako što će i sam zadati bol, Huan nešto kasnije traži svog “dilera” Muhameda i odlazi na seansu u pušionici opijuma. Mikeletu, naravno, ni ovo neće promaći. Sačekaće ga sa Čezarom, tako stondiranog i još ranjivijeg, pa dok braća odlaze u šetnju koja ne sluti na dobro, likvidira Muhameda po kratkom postupku. Jedan svedok poroka člana papine porodice manje. 

U završnici epizode, imamo priliku da čujemo neobično poetičan, briljantan monolog. Huan predočava Čezaru svoju viziju “čudesnog sveta” koji se krije u dubinama opijumskog vrtloga. Otvara dušu. Ukoliko je igde postojao trenutak kada je razumevanje i izmirenje bilo blizu, zasluženo, logično - ovo je taj momenat. Ne i za Čezara! Sa Ursulom je sahranio svako saosećanje, sa očevim konstantnim odbijanjem svaku nadu da će dobiti ono što želi, dok sam ne preuzme stvari u svoje ruke.“Suze maka”, u kojima se otkriva čitav život, za Čezara nisu ništa drugo od - suza krvi. Huanova odvajkadašnja patnja, skrivana iza stava razuzdanog i sujetnog papinog sina, za Čezara nije jača od njegove osuđenosti na svešteničku odoru, ili Lukrecijine na nametnute brakove. Zato će jedina uteha, sebi i bratu, biti u oštrici noža. 

Čin bez opravdanja, bez povratka. Izvršen skoro identično onome sa Đovanijem Sforcom, ponovo u mnogome zbog sestre. Ali, strah za život malog Đovanija i reputaciju porodice usled opijanja, javnog sramoćenja i izgreda, samo su izgovori. Pravi razlog za bratoubistvo je duboko sebičan. Huan će uvek stajati na Čezarovom putu do vojničke karijere. Dok ga sam ne ukloni. Šta je to što Čezare “ne može da oprosti” bratu? Upravo krivicu koju im je obojici otac nametnuo (pa, zato nek se njegovo srce i slomi, kao što je prethodno sa Lukrecijom odlučio) - zamenu uloga.
Granica zabrane je prekoračena, prvi tabu srušen, čak i Mikeleto zaprepašćen. Čezare je zakoračio na tamnu stranu, najpre “na kvarno” osudivši Savonarolu, zatim predajući Huana onostranosti. Bog Osvete nadvladao je Boga Milosrđa. Da li je vredelo?

2 коментара:

  1. Sjajno, sjajno!
    Odličan prikaz fenomenalne epizode.
    Što dalje oni su sve bolji..
    Primetila sam, nemam pojma kako, Huanova štaka podseća na mač gosn Snežnog.. :)

    Epizoda sama po sebi remek delo.
    Kada je i Miki zabezeknut šta ja da kažem..

    Jurim dalje, javljam se za neki sat vremena..

    Sjajan tekst <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala.:)))
      Meni ovo najbolja epizoda. Superiorna gluma. "Walk of flame" rasturila scena, a porodični sukobi tek...sve mi se sviđa, perfektna svaka od priča.
      Haha, stvarno! :) A Čez kad bode, uvek u isto mesto.

      Hvala mnogo, baš sam bila inspirisana.:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...