субота, 05. март 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 2, epizoda 1

komentariše: Isidora Đolović


The Borgia Bull

Druga sezona je „bomba“ takoreći od prvog prizora, čak od uvodne špice, nešto neznatno - ali vrlo efektno dopunjene „živim“ slikama, dinamičnijim smenjivanjem kadrova, talasanjem boja, muzičkim prelazima. Šta novi fragmenti nagoveštavaju da ćemo gledati? Prvenstveno, mnogo više „terenske“ akcije/ratovanja, eskalaciju sukoba između braće, samosvesniju Lukreciju.
Naslov sugeriše simboliku snage, animalnosti (muškosti), kult u izgradnji, prodor telesnog u duhovno i, ako se ne varam, tako su istorijskog Rodriga zvali u Rimu? Naravno, reč je i o simbolu na grbu porodice Bordžija.
Promo fotografije takođe unose znatniju vicious crtu, mračniju, veće lukavstvo članova - što je suprotnost zašećerenom kraju prethodne i pokazatelj da su kroz nevolje i iskušenja prošli više nego prekaljeni.
 Izgleda da je Mikeleto u međuvremenu likvidirao frizerku, ili je u Rimu porasla vlažnost vazduha.  
Vizuelno, to odrastanje i „pozlobljavanje“ je upadljivo na izgledu, pogledima, gestovima, naročito kod muških članova. Samo, ako govorimo o famoznim frizurama mlađih, meni je efekat promene bio pre komičan nego preteći! Jedno je istaći da više nisu “golobradi momčići” (a naivni nikad i ne behu, valjda!), a drugo prikazati ih kao žrtve vaški/neuspelog pravljenja dredova/osvetoljubive frizerke koja od ravne kose stvori zamršenu kudelju.

Dela Rovere služi u jednoj maloj crkvi, naizgled spokojan i zadovoljan što se sve oko minule zavere utišalo - mada možemo pretpostaviti da mu u glavi verovatno „bruji“ hiljadu planova za neki novi obračun. Bordžije neće dugo čekati da mu upute izazov. Ova sezona nosi vidljivu (Džordanovu) nameru da im ne pere ili objektivizuje imidž, već da ide u korak sa legendarnom reputacijom. Zbog toga će DR-a, staloženog i ispunjenog predanom službom u (očito) provinciji, stići otrov sporog i namerno nepotpunog dejstva, tek da ima prostora za ponovno preispitivanje „kome će se prikloniti carstvu“. Od početka je onaj klinac koji mu pomaže bio „providan“, sa stalnim pogledima i proverama, čak i bez prve scene bi se dalo primetiti da je čaša otrovana. Efektno je što mu sasvim pozli baš ispred Čezara - a mene je, kada je skinuo kapuljaču, najviše šokiralo ono runo na glavi! (Savet - da skrenete pažnju sa „merino-vunice“, gledajte u one lepe zelenkaste oči.) U svakom slučaju, Bordžije ne da ne misle da se predaju „snu na lovorikama“, nego energično kreću u obračun sa svima koji su ih prethodno na bilo koji način „potkačili“! DR nije ubijen samo iz toga razloga što, kako Čezare ponavlja, vredi kao potencijalni savetnik. Uzgred, jel' kantarelom beše otrovan i Džem?

Ovaj deo se može podvesti pod nove avanture Čeza i Mikija, koje od sada postaju još brutalnije. Dok čeka gazdu, Mikeleto (takođe veoma zapušten, sa kosom i bradom „za ne daj, Bože“) hladnokrvno, umesto nagrade, baca u bunar klinca koji je doturio DR-u otrov. U jednom potezu! Ne mogu da je, koliko god znala da ide ta scena, propratim bez štrecanja.
Deda se ne da: u Đulijinom odsustvu, papa se zabavlja sa anonimnom prostitutkom. Na vest da se La Bella iznenada vratila, potpuno se uspaničio i jedva mu polazi za rukom da prokrijumčari devojku iz odaja, zavali se u kadu pre nego što mu se voljena prišunja, odglumi iznenađenost. Bio je tu standardno komičan, onako usplahiren i uspaničen. Ali, izvukao se nije, jer Đulija pronalazi crvenu dokolenicu u postelji.
Druga važna uloga koja Rodrigu potiskuje čak i službene dužnosti sa liste prioriteta jeste - biti deda. Trenutak prisnosti u Lukrecijinoj sobi, gde se ona igra sa sinčićem, vraća nam u sećanje neke kadrove iz prve sezone. Samo što to više nije ista Lukrecija, sada vidimo ženu koja se hrabro nosi sa nostalgijom i spremna je za nova iskušenja, pa i sledeći brak (iako je otac uverava da nema to u planu, još uvek). Fin detalj, njeno interesovanje za astrologiju - u pominjanju ukrštanja Marsa i Saturna postoji simbolika, ratovanje i svečanosti kao prateća obeležja njihove svakodnevnice. Sledeći farsičan momenat predstavlja papino odnošenje malog Đovanija u prijemnu dvoranu, sa sve onim ritmičnim „lelujanjem“ do stolice i utišavanjem francuskog izaslanika (na vest da ga čeka, papa će:“Još nije mrtav?“). Ovaj pokušava da mu saopšti važne vesti, ali, biva otpušten jer je „probudio dete“! I tu je papina moć ponovo duhovito istaknuta - zgražavam vas, jer mi se može - i hoće!
Pri susretu sa Čezarom, Lukrecija nagoveštava kako joj je jasno da se u njemu odigravaju burne promene, podsećajući ga da mora više da voli sebe. Sporazumevaju se sa malo reči. Čezare se ponovo interesuje za identitet Đovanijevog oca. Kada budu konstatovali ono o nemogućim ljubavima kao sudbini, možda je mislio na Ursulu, ali možda pomalo i na njih dvoje? Jer, on je počev od ove epizode nekako usmerio svoju emotivnu uskraćenost na sestru, koja ne uzvraća istom merom, zanesena u svoje uspomene. Nagovešteni nemiri koji ga potresaju potvrdiće se susretom braće i oca.
U međuvremenu se očigledno nešto krupno dogodilo između njih dvojice, jer je rivalstvo zaoštrenije nego ikada. Sem činjenice da već zbog katastrofa koje imaju na glavama postoji dovoljan razlog za napetost, nervozni su zbog još nečega, dubljeg. Mislim da je sve uzavrelo sa opsadom Rima i Čezarovom rastućom frustracijom. Tada su se obojica uverili u to gde greše, pa odlučili da svim silama dokažu ko zaslužuje da bude zapovednik vojske. Ovoga puta mi deluje da Čezare prvi inicira sukob, a Huan samo odgovara na „bačenu rukavicu“, zapaljiv kakav jeste. Iako je ono „koškanje“ pred ocem prilično simpatično, jer pokazuje ogoljenost i bliskost tipične (infantilne!) braće koja se bore za prevlast u očevom srcu, ono bi moglo biti fatalno.
 I zaista, tek što ih je Rodrigo onako strogo podsetio da moraju biti složni i pomoći mu u obračunu sa onima koji ugrožavaju njihovo porodično jezgro, već naredna situacija pokazuje da nešto što kreće bezazleno, kao vežba, sve vreme „pleše“ ivicom rizika.
Odlična, dinamična scena mačevanja, napeta, priziva sličnu iz prve epizode - kada je Čezare odbranio Huana. I mada je ovaj napredovao, pa još tendenciozno primamio „publiku“, stariji brat je i dalje kadar da ga razoruža i na provokacije odgovara suzdržano, a odsečno.
Da nije bilo Mikeleta, koji sada vrši Rodrigovu ulogu podsetnika na odanost svojoj krvi i, ironije li, na početku hladnokrvno ubivši, sada SPREČAVA zločin smirivanjem strasti…one očajne perike bi bile sve što je ostalo od braće Bordžija. A one su posebna priča! Čezaru je neko stavio trajnu, a Huanu se kosa neobjašnjivo ućebala. Prvi k'o ovca, drugi - "a mustaći, a ženidba!"
Zadivio me prelaz sa njihove borbene scene na prikaz Rodriga sa lukom i strelom, dok stilizovan kao Henri VIII, u pratnji Đulije, istražuje novootkrivene ostatke nekakvog antičkog svetilišta ili možda bordela, posvećenog verovatno Bahusu ili Afroditi, sa opscenim slikama koje ga prosto zadivljuju. Ono plotsko, čulno u njemu, uz želju da vazda provocira javno mnjenje, dovodi ga na ideju da pomenute freske ne samo prenese i restaurira „za potomstvo, ne za zadovoljstvo“ - nego i, inspirisan nasleđem slobodnog mnogoboštva starog Rima (čiji renesansa i jeste ponovni procvat!) priredi veliku feštu.
Mada naoko miruje, Đulija sluti i pronicljivo razume sve: da je papi dosadila, da se zasitio, da ga neki nemir vodi dalje. Njena tiha patnja sjajno je sugerisana kroz detalje, poput zadizanja suknje - ne bi li primetio rasparne, raznobojne čarape (kao Sančine, definitivno moda onog doba!) i to da ga je raskrinkala. Rodrigo se najpre vrti oko figurine staroegipatskog bika, Apisa (koji simbolizuje plodnost i snagu, koji je relikt mnogobožačke kulture; a kad stadoše da pominju Izidu, bilo mi je zanimljivo jer moje ime znači „Izidin dar“, isi-dora, a i inače sam ljubitelj mitologije), koju želi da uzme za novi simbol moći svoje porodice - a onda mu pažnju zaokuplja mladi slikarski šegrt sa svojom više nego androginom lepotom. Iako se najpre čini da su to u bludnom papi „proključale“ istopolne sklonosti, on je zapravo „nanjušio“ da se u toj sićušnoj prilici sa licem i konturama dečački nežnim, krije - Vitorija (Jemima West).
Prerušena devojka, nadarena za slikarstvo, kojoj je ovo skrivanje jedini način da bude u struci. Nažalost, ova zadivljujuća težnja ka samostalnosti ipak se još uvek najbrže i najbolje može ostvariti - preko kreveta. Jasno je da to što Vitorija budi želju u papi ima svoju cenu. Metafora „radosti“ koju Rodrigo počinje da koristi kao izgovor neće prevariti Đuliju - onako pronicljiva, raskrinkaće Vitorijin identitet na svoj, suptilni način. Olakšanje joj je to što papu „ipak ne privlači greh sodomije“!

U svemu tome, gotovo da mi je promakao nesrećni Šarl VIII, koga je u Napolju skolio sifilis - ili ipak kuga? - pa dospeva u ruke Alfonsovog lekara i „tehničara“ u odajama za mučenje. Mladi princ se, kao što je i pretpostavljeno, krije negde izvan grada smrti, pa Šarl naređuje da ga „ulove“ i namenjuje mu prazno mesto Jude u sobi leševa.

Meni je ovo jedna od najomiljenijih epizoda, upravo zbog maskenbala, tj. svetkovine. Obožavam karnevale i interesuje me taj fenomen, sa svojom višeznačnošću, dekorom i estetikom, već dugo, dugo. Posle malog nagoveštaja na Lukrecijinoj svadbi, sada Bordžije daju sebi pun „razmah“ u priređivanju pravih pravcatih bahanalija, koje imaju ulogu da ih, s jedne strane, povežu sa tradicijom starog Rima i legitimizuju kao naslednike drevnih imperatora, a s druge da učvrste vladavinu putem proverene „hleba i igara“ taktike za plebs. Unošenje improvizovanog bika, uz prateću muziku, podseća na starozavetne scene sa „zlatnim teletom“ ili na trojanskog konja, baš kao i večernja fešta koja sledi. Kardinale brinu troškovi ovog papinog hira, ali, kao i uvek, on ima složeniju i dalekosežniju računicu. 
Počinje dnevnom sportskom priredbom, koju zasenjuje kulminacija bratskog nadmetanja u velikoj trci (a la takmičenje dvokolica iz „Ben Hur“-a). Paralelno se odigrava druga potera, za Alfonsom (taj glas! Nedostajao je!), koji „po goletima i pustarama“ beži dok sasvim opkoljen ne zatraži da ga predaju kralju, a ne vojnicima. Huan namerno iritira („Jel' ovi meni kliču?“), ali mu ni Čezare ne ostaje dužan. Po Mikeletovom predviđanju, mlađi Bordžija vara i prolazi prvi kroz cilj.
Čez mu uveče uzvraća, podvalom sa istim tim šiljcima, a u cilju da nasmeje Lukreciju i rastera njenu melanholiju u simpatičnoj sceni saučesništva.

Simbolika maski je izvanredna, uz očaravajući dekor, ambijent i kostime: tako Đulija predstavlja mudru Minervu (sa sovom), Lukrecija je nimfa Eho (bez Narcisa), Huan - Mars (ratnik) , Rodrigo - Janus (sa dva lica), Vanoca - Junona (majka), Vitorio/Vitorija - Vulkan. Nije precizirano značenje Čezarove maske, ali, rekla bih da je Bahus/Dionis u pitanju, mada mi se na prvu (zbog ovih krila) učinilo da je Hermes. Ako neko ima drugu ideju, unapred zahvalna!
Još jedna paralela: dok teče veselje u Rimu, sa svečanim paljenjem buktinje podno bika, Alfonso lakrdijaši čak i u zarobljeništvu. Da li je ludilo tek odbrambeni sloj, još jedna maska? Pri zahtevu kralja da vidi ozloglašene tamnice, shvata šta ga čeka. Sprovode ga kroz jezivi instrumentarijum dvorane za mučenje, da bira sopstvenu smrt.
U Vatikanu, ples - Đulija se saučesnički sporazumeva sa Vanocom, jer sada su obe u poziciji razumevanja odbačene, izgustirane žene.
 Starija i iskusnija daje nesebični savet, pa Đulija izlazi u susret Rodrigovoj novoj strasti - ne bi li ga zadržala i sačuvala njegovo živo interesovanje. U vrlo senzualnoj i provokativnoj završnici, prihvata Vitoriju kao „začin“ svom i papinom ljubavnom životu.

Da privremeno razbukti strast, kao onu lomaču Bordžijinog bika.

4 коментара:

  1. Opet odgledah epizodu bez da sam je gledala :)
    Odlično kao i uvek :-*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala. :)))
      Spremam se za gledanje treće, taman stižem sa prikazima.

      Избриши
  2. evo mene ti ćeš krenuti nove serija a ja ću još biti zaostala sezonu za tobom ali nema veze ja volim lagano da uživam, tvojn tekst moj najbolji vodič 💟
    Pre svega malo sam guglala o epizodi i videh da je ražiju radio Nil Džordan, čovek koji je radio neke od meni jako dragih filmova poput: Intervijua sa vampirom, The End of Affeir... tako da se vidi da je majstor radio i dobro odradiio 💟
    Prvi utisak je da je gospodin zgodni malo oštiriji, već na početku se jasno vidi (čak mi se čini da mu je porasla kosa):) a Miki je još brutalniji
    Ala je pap pun sebe, psoebno zanimljive scena sa unučetom koliko je genijalan Džeremi je neverovatno :)
    Simbolično mališa na papskoj stolici sa dedom kao simbol da ga deda jednog dana vidi na svom mestu :)
    Da mi je neko platio Huana ne bih prepoznala, čovek je druga osoba :))
    Cezar više ne može da suzdrži svoj bes prema tome što stvari koje bi on mogao mnogo bolje obavlja Huan, Huan otvara vrata ka jendoj jako divljoj strani ličnosti, bez obaziranja ko mu je otac i gde se nalazi 💟 Rodrigo me sa pričnom da mora da se drže kao porodica podsetio na Tajvina Lanistera, oboica izuzetno smireni i isplanirani :)
    GENIJALNA scena mačevanja među braćom, koliko je Cezar staložen toliko je Huan na pragu da ekplodira, i na tački pucanja tu je Cezarov "Anđeo čuvar" čika Maki (skoro kao Džejmi i Bron kada je Bron morao da smiruje Džejmija) 💟
    Vario se čika zgodni svojoj dragoj...sestri, definitivno zaključujem da razlog zašto volim njegov lik je što me neodljivo podseća na miljenika Džejmija u svakom segmentu. Elem teško je gledati ih kao brata i sestru ona scena prevazilazi svaki rodbinksi odnos a opet je tako adiktivna da ne možeš a da ne navijaš za njih "it feels so right it feels so wrong" stvar bukvalno :)
    Slikar(ka) je apsolutno prelepa, žena koja želi da uspe u muškom svetu, dopada mi se njen lik :)
    Definitnivno eizdou obeležava takminčenje meu braćom i sve više se pali taj vulkan, koliko je lep snimak prolazak kroz kapiju i padanje latica ruža na njih
    💟
    Kostimografija sve u staro rimaskom stilu je fenomenalno koliko je lpo iscenirano i muzika i kostimi te scene su raj za oči bukkvalno :)
    Papa potcenjuje Džuliju, pametnija je nego što izgleda to obožavam kod nje ali tačno sam znala da će da se "pretvori" u Jaru Grejdžoj zbog slikarke tačno se vidi da je privukla još kada nije bila svesna ko je i Rodrigova rekacija-BRILIJNATNA :)
    Dakle ako se po prvoj epizodi u sezoni, sezona poznaje, rekla bih da će ovo biti jedna jako uzbudljiva i sjajna sezona jedva čekam dalje :)



    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pre svega, hvala na detaljnom komentaru!:))))
      E, ovako, da krenemo redom: Nil Džordan je i meni jedan od dražih reditelja, inače, on je autor serije (pisala sam o tome u prvom tekstu, kada sam predstavila seriju i prvu epizodu), a režira uglavnom prve dve epizode u sezoni i eventualno poslednje dve - režirao je i finale. :)
      Čezaru je, zapravo, kraća kosa, ali je užas, perike u drugoj sezoni su očajne.:)
      Rodrigo je na svom mestu/stolici video Čezara, zapravo, ideja oko proglašenja najstarijeg sina za kardinala i jeste bila ta da ga jednog dana nasledi i tako sve ostane u porodici, nasledno...e, sad, Đovani je vanbračno dete, on nikada ne bi mogao da išta legalno nasledi, ali mi je zanimljivija druga stvar: onoliko cimanja da dokažu kako brak sa Sforcom nije konzumiran i da je ona debica, a sad odjednom paradiraju sa detetom javno i svuda. Haha, nije ni čudo što će Huan da "pukne".
      Jeste, Huan je totalno drugačiji ovako čupav, meni se više sviđao u prvoj sezoni, inače, lik je privatno skroz simpatičan i zgodan, ali su ga ovde zeznuli potpuno.
      Da, SKROZ su kao Lanisteri, drago mi je da i tebe podsećaju, baš ima previše sličnosti. :)))
      Miki i Čez = Bron i Džejmi
      Jeste, Vitorija je divna, odličan lik. :)

      Nego šta, samo gledaj, čitava druga sezona je FANTASTIČNA, mislim da će te oduševiti i jedva čekam da pratiš, a i ja kroz tvoje komentare iznova. :)
      Neću počinjati novu seriju do jeseni, ali nedeljom ću svakako pisati i mini-serijama, filmovima ili sitkomima, tako da ćeš me stići do jeseni i, nadam se, "Tjudora".

      Mnogo hvala na čitanju!:)))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...