субота, 26. март 2016.

Odiseja u blogosferi

piše: Isidora Đolović

Podstaknuta pozivima Kaće i Sare da se uključim u ovaj zanimljivi, kratki upitnik o zajedničkoj nam zanimaciji, razmislila sam o svom dosadašnjem "blogerskom stažu". Otkud ja ovde, zašto i šta sam sve pronašla u blogosferi što me i dalje inspiriše i podstiče na pisanje?



1. Kako je nastala i realizovana ideja o pokretanju bloga?

Najpre moram priznati da nikada nisam bila, niti ću, cenim, naprasno postati ljubitelj društvenih mreža i sličnih vidova (samo)promocije. Koliko god imali dobrih strana, toliko je i odbojnosti - baš kao i u činjenici da je Internet doslovno SVAKOME dao mogućnost da se „stručno“ oglasi i unese dodatnu zbrku u ionako haotično mnoštvo sadržaja. Do sada sam, u određenim različitim periodima života, bila umereno aktivan član četiri foruma i to mi je donelo, kako nekoliko lepih poznanstava, komunikaciju i kreativnu razmenu, tako i snažno uverenje u to da je većinom najbolje držati distancu prema brujanju toliko nadobudnih glasova. Od društvenih mreža, ne računajući Goodreads koji to zapravo i nije, koristila sam jedino Myspace u vreme njegove prve popularnosti, pre desetak godina. Za razliku od nešto mlađeg Facebook-a, bio je živopisniji, postojala je mogućnost vizuelnog uređivanja profilne stranice na znatno kreativniji način, kao i boljeg iskazivanja „ličnog pečata“. Uz to stvaranje gotovo sopstvenog sajta u malom, postojali su i izvesni oblici bloga, što je ujedno predstavljalo moj prvi susret sa tom formom.

Pišem čitavog života, takoreći otkad sam naučila da držim olovku, a bilo je to rano. Potreba za artikulisanjem sopstvenih misli i zapažanja, predočavanjem obilja živih utisaka, ideja, interesovanja i problematike koja bi me morila, kod mene je oduvek najbolje iskazivana na papiru. Kao povučenoj osobi, još uvek mi je znatno lakše da se izrazim pisanim putem, tada delujem ubedljivije i sigurnije. Pisala sam, dakle, stalno i mnogo, razne stvari u različitim periodima (dnevnici, loša poezija, analize i interpretacije, eseji, kritike, reportaže, kratka proza…), ali, sve je to bilo „za svoju dušu“ i eventualno ponekog privilegovanog, a strpljivog člana najbližeg okruženja. Sprečavao me nenormalni manjak samopouzdanja, strah da se to neće dopasti ili će biti ismejano, tako da tek od studentskih dana počinjem da ga se lagano oslobađam. Još uvek me prati ogromna samokritičnost, ali, shvatila sam i to da iole valjan tekst, baš kao i mišljenje, svoj smisao stiče tek kada se predstavi drugima i dobije svoj odjek.
Da se vratim na početno pitanje, pišem oduvek - a čitam još duže. Imam lepu naviku praćenja određenih kolumnista u nedeljnicima ili na portalima. Prema tim uzorima sam se i sama uvek rukovodila, uz to neizbežno pitala kako je imati barem minijaturni krug čitalaca koji iščekuju tvoje tekstove i do kojih dopiru tvoji izneti stavovi. Od njih sam učila, pokupila „cake“, vežbala. I kada se na Myspace-u pojavio primitivni oblik „lične beležnice“ zvane blog, videla sam priliku da podelim pojedine utiske i mišljenja koji bi, eventualno, mogli biti značajni ili zabavni određenom broju ljudi. Bili bi to, npr, izveštaji sa koncerata ili komentarisanje društvenih aktuelnosti, preporuke….Nikako nije dolazila u obzir dnevnička, ispovedna forma (kakva je ranije posebno dominirala) i to ne samo zbog toga što već trinaest godina u kontinuitetu vodim dnevnik (za sebe, kao što jedino ima smisla), već i zbog činjenice da se zaista radi o duboko ličnom sadržaju.
Divne devojke sa jednog tadašnjeg foruma (posvećenog "Bijelom dugmetu"), Zinka Idžaković i Jelena Popović (Vlahović) već su pokrenule sopstvene blogove i sa uživanjem sam ih čitala. Jelenin pratim i dalje, vratila se blogovanju nakon duže pauze i sjajna je. Nakon što je Myspace počeo da propada, inspirisana njima dvema i Marčelovim kolumnama u „Politici“, rešila sam da se i sama oprobam. Prvu stranicu otvorila sam 2009. na nekom, sada već zaboravih i kom domenu (što dovoljno govori koliko sam bila zainteresovana), da bih narednog leta (posle zabušavanja i neaktivnosti na prvobitnoj mreži) prešla na blogger - i evo me, tu sam još uvek. Počelo je bez ikakvih namera i očekivanja, često sam preispitivala smisao objavljivanja u prazno („koga ovo uopšte zanima?“), kad ionako slabo do koga dopire, ali, čist entuzijazam i ljubav prema pisanju ZA SEBE vodili su me na putu istrajavanja. Blog je sada već ušao u šestu godinu postojanja i, rekla bih, u svakom pogledu napredovao…

2. Objasni naziv bloga

Imam tu sreću da se uglavnom ne mučim sa naslovima (poglavlja ili čitavih tekstova, svejedno). Zahvaljujući mnoštvu asocijacija i intertekstualnih aluzija koje neprekidno „cirkulišu“ mojom „zaludnom tintarom“, naslov mi najčešće „doleti“ sam od sebe, „prilepi“ se uz poentu teksta tako prirodno - i tu ostane. Što se konkretne inspiracije za naziv mog bloga tiče, u pitanju je ključni stih/alternativni naslov pesme Bijelog dugmeta „Tramvaj kreće (ili Kako biti heroj u ova šugava vremena)“. To je numera sa njihove jedine novotalasno-pank-ska orijentisane ploče („Doživjeti stotu“, 1980.), a govori o liku koji svoju „prepametnu, prezelenu“ i romantičnim klišeima zaluđenu curu, najozbiljnije pita kako to zamišlja ispunjenje tih iluzija, ovde i danas. Na širem planu, radi se o dilemi valjda svih „lovaca na vetrenjače“, u svakom dobu - postoji li uopšte mogućnost (smisao i svrha su neupitni!) bivanja herojem u modernom, sasvim neviteškom dobu. Savršeno formulisano, a duhovito i prijemčivo!
Ovakav naslov, nekima predugačak, nepamtiljiv i preterano „raspričan“ (baš kao i moji tekstovi, svesna sam toga), odmah se uklopio uz stil pisanja, moje lične sklonosti i zacrtanu misiju bloga. Podnaslov je tu da ga dopuni i ponovo sam „pokrala“ nekoga, Stanislava Vinavera i njegovu čuvenu studiju „Zanosi i prkosi Laze Kostića“. Dakle, određenjem bloga sugerišem njegov sadržaj. To su stvari koje me zanose (oduševljavaju, intrigiraju), ili protiv kojih želim da se pobunim (ukazujući, raskrinkavajući), a u oba slučaja me dotiču i smatram da ih je važno podeliti sa svetom. Kroz kritičku misao, što je moguće svestraniji i objektivniji pristup - a ipak „samo mojim“ stilom izražen, kroz osvrt na razne pojave i dešavanja, pokušavam da odgovorim na naslovno pitanje.

3. Tri najčešća pitanja koja ti postave o blogu i blogovanju

Ljudi iz mog najbližeg okruženja uglavnom nemaju jasnu predstavu o tome šta je zapravo blog, niti vremena i volje da tako nešto prate. Poneke odbija dužina tekstova, drugu su generalno skeptični (zbog postojanja toliko blogova, od kulinarskih do modnih, gde su sve sami „stručnjaci“) jer je pojava toliko omasovljena i samim tim na lošem glasu (a otkad neki ističu to kao zanimanje, „bloger“ i „tviteraš“ nose pogrdan prizvuk). Najčešća pitanja su, u suštini, varijacije jednog te istog: Koja je poenta pisanja i objavljivanja, kad to malo ko čita? Šta imaš od toga, sem gubljenja vremena i uzaludnog truda, zamlaćivanja?(i legendarno!) Zarađuješ li išta od bloga?
Odgovori slede u nastavku.

4. Najlepši momenti blogovanja

Dakle, uzmemo li u obzir da čitavog života idem „protiv struje“, birajući profesiju i sferu istraživanja koja (barem u Srbiji) uglavnom ne donosi skoro pa nikakav prihod i zasniva se na čistoj ljubavi i entuzijazmu, jasno je da mi nekakva zarada od bloga nije bila ni na kraj pameti. Moji tekstovi su namenjeni retkim, ali dragocenim „putnicima namernicima“, koji će nabasati na ove stranice i možda pronaći ponešto za svoju dušu. Nešto u čemu će se prepoznati, pronaći odgovore, naučiti novo ili se naprosto zabaviti. Kroz svoje tekstove, vraćam iz zaborava, skrećem pažnju, budim interesovanje za stvari, osobe, dešavanja meni podsticajna i uopšteno bitna. Polazim od toga šta bih i sama volela da pročitam i vidim, čega to nema dovoljno, a pri tom iskače iz šablona „resavske škole“ većine današnjih novinara.
Otuda su najlepši momenti blogovanja u INTERAKCIJI sa sobom (svojim tekstom, kada ga vidim uobličenog i završenog) i čitaocima (shvatila sam davno da, dopirući barem do jedne osobe, bilo koje delo ispunjava svoju svrhu). Čitanje i komentarisanje, kreativni podsticaji, razmena mišljenja i utisaka, učenje i saznavanje….sve što čini malu „blogosferu“ unutar ogromnog Web-univerzuma. Srećna sam što se u međuvremenu formirao krug ljudi koji sjajno pišu i čije nove tekstove sa nestrpljenjem i zanimanjem pratim. To su ljudi sa kojima kao da, što reče Katarina, pijem virtuelnu kafu i sa kojima bih se (da parafraziram Slavicu) i u realnosti družila, a to daje svemu smisao. Treba se odvažiti i oglasiti, neko će vas već čuti. Uvek.

5. Blogovanje me naučilo…

Pre svega, naviklo me da radim na svom izrazu i stilu. Kada pogledam postove iz prvih par godina, istovremeno se posramim zbog mnogih neveštosti, ali budem i ponosna na očigledni napredak. Dakle, omogućilo mi je da se „igram novinara“ i sa svakim novim tekstom poboljšavam. Naučilo me i to da Internet ima mnogo dobrih i korisnih strana, ukoliko se izbegne krajnost i neumerenost. Da pored društvenih mreža i forumske neuračunljivosti, „botova“, „trolova“ i iskompleksiranih sitnih duša za izbegavanje, postoje tu i normalni, inteligentni, srdačni ljudi koji ovim putem sa vama dele parčence svoga „mikrokosmosa“ - kako bi svi skupa iole ulepšali onaj veliki, „šareni globus“. I da se zbog toga, a ne zarade ili nečeg sličnog, zapravo piše. 


15 коментара:

  1. Poćela sam da pevušim gosn Martina čim sam videla prvu reč naslova :)
    Put je zaista odiseja.
    Više od trnja suza ili staze orhideja ono je put kreativnosti i slobode govora.
    Bunt iznošenja stava i mišljenja van kalupa.
    Deljenje ideja, misli i inspiracija sa svetom istomišljenika.

    Zaista sam uživala čitajući i pritom se pronašla u celoj priči tj. simbolici koju za tebe predstavlja.

    P.S. Što se napretka tiče ja ga, verovala ili ne vidim i posle ova skoro 4 meseca.
    Prvi i poslednji tekst mi izgledaju kao nebo i zemlja :)

    Drago mi je što sa vama, nekolicinom, delim parče virtuelnog papira i komadić komunikativnog neba.
    Svako ''ispijanje kafe'' je podsticajno, toplo, emotivno i inspirativno.

    Hvala na još jednoj divnoj priči ❤

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. P.P.S. Hvala za link do novog bloga :)
      Jelenin rad je divan!

      Избриши
    2. Haha,meni je prva asocijacija bio Stenli Kjubrik, a Leova pesma me uvek podseti drugatice iz srednje škole, koja je imala običaj da se na odmoru popenje na klupu i animira nas falširajući iz petnih žila:"O-diiiiiiiiiiiii-se-jaaaaaaaaa!":))))

      Mnogo, mnogo ti hvala na divnom komentaru, vidiš, o tome pričam - podstičemo jedni druge, fenomenalna razmena znanja i nadahnuća.
      Mnogo mi to znači.
      Iako inače uopšte ne pijem kafu (ne volim njen ukus!), ove virtuelne sa zadvoljstvom ispijam. :)

      Jelena rastura, fantastično piše - inače je dramaturg, romanopisac, vrlo inteligentna i duhovita žena. Drago mi je što ti se blog dopada.:)

      Избриши
    3. Ni ja ne pijem kafu :)
      Možemo kao englezi tea with bicuits at 5 <3

      P.S. Kometar je zaista iskren i od srca!

      Избриши
  2. Kaća je sve rekla i takođe hvala za Jelenin blog zapratila sam je :)

    <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo hvala.:)))
      Da, sjajan je Jelenin blog i ima poseban, lucidan stil. Talenat koji fascinira.
      Devojke, obožavam blogovanje zbog svih vas. :)))))

      Избриши
    2. Ostaje mi samo da potpišem.
      Ne može se rečima opisati lepota i čar te podsticajne i konstruktivne komunikacije <3

      Избриши
  3. Divna priča o tome kako si počela da bloguješ, sviđa mi se što si napravila takvu kompoziciju da izgleda kao tvoja priča o blogovanju ne kao pitanja i odgovri
    Divne su slike posebno citat M.Lutera Kinga <2

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala!:))))
      Drago mi je što ti se svidela kompozicija teksta, baš sam i želela da bude malo drugačije od klasičnog odgovaranja na pitanja, uz prateće sličice i poruke.
      I meni je taj citat sjajan.

      :))))

      Избриши
    2. Mnogo je lepše kada je kao priča napravljeno baš zbog toga što ima malo pitanja i daje se prostor za oširne odogovre :)

      Избриши
  4. Baš sam uživala čitajući tvoje razloge, kao i uvek slažemo se u mnogo čemu.
    Meni je takođe najdraže što sam naišla na ljude, poput slave, tebe i Kaće sa kojima nakon komentarisanja ili čitanja postova, imam utisak kao da sam bila na najzabavnijem kafenisanju, skroz napunjena pozitivnom energijom.
    Inače mene je naslov bloga odmah oduševio, jer volim Bijelo dugme iz tog perioda ( hvala mama ), znam da sam pomislila Ivana baš si ti maštovita kada nisi ničeg bolje mogla da se setiš. :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo ti hvala, znaš da isto mislim. :)))
      Zbog vas sam se dodatno aktivirala i, nekako, motiviše me, uz to imam i osećaj fenomenalnog druženja.:))))
      Ista stvar, "Dugme" je deo porodičnog nasleđa, posebno sam u odnovnoj školi bila zaluđenik :), i na koncert sam išla (Hipodrom). Koliko ih osporavaju, toliko ih više volim.

      Meni je, nikako da kažem, odličan nazov tvog bloga, uvek se setim kad čitam Šekspira, baš je poetičan i u skladu sa onim o čemu pišeš, a i stvarima koje voliš. :) Sugeriše magiju u svakodnevnici, kakvu nam kinematografija prenosi.

      Избриши
    2. Divan vam je naziv obema.
      Ivanin zaista sugeriše na magiju koju predstavlja kinematografija.
      Kada sam videla Isidorin naslov prvi put, asocirao me na opstanak i istrajnosti, odanosti sebi i očuvanju svojih stavova u današnjim ludim vremenima.

      Verujte ove naše kafe mi ulepšavaju svakodnevnicu neopisivo.
      Uvek znam da ima neko s kim mogu da se konsultujem, razmenim mišljenje, da nešto novo saznam.
      Sitnice su to koje čine život, zaista.

      Избриши
    3. Hvala vam puno devojke, isto mislimo. :*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...