субота, 20. фебруар 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 1, epizoda 7

komentariše: Isidora Đolović

Death, on a pale horse


Naslovni biblijski citat upućuje na dramatična zbivanja koja će obeležiti radnju. Očekivana "apokalipsa" je francuska invazija od koje strahuje rasparčani kontinent - sva ta nesložna, samostalna vojvodstva, kraljevine i kneževine  još uvek ne shvataju razmere opasnosti koja preti i slabost koju predstavlja njihova nesposobnost i nevoljnost da prevaziđu međusobna prepucavanja, mržnju, borbu za prevlast i ugled. Možda se kod Rodriga upravo sada javila svest o potrebi da se objedine, naravno, pod njegovom ingerencijom, ali, svakako je pred Bordžijama veliko iskušenje i prva veća opasnost po uspostavljenu vlast.
Dela Rovere izgleda sve nelagodnije. Kroz čitavu epizodu taj izraz nesigurnosti ne silazi mu sa lica i kako odmiče njegov put sa Francuzima, prelazi u zaleđenu grimasu užasa. Teško zadržava hladnokrvnost. Očigledno je da su Francuzi ne samo iskusniji, već i naviknutiji na ratovanje - u svakom slučaju više od Italijana, čije je vojno paradiranje uglavnom bukvalno samo to, a ne ozbiljna stvar. DR tek sada shvata u šta zaista uvlači svoju zemlju, ali, gotovo je, nema odustajanja i nema nazad. Čitava epizoda je u znaku njegovog neiskazanog kolebanja i otkrivanja previsoke cene koju mu valja platiti zarad osvete Rodrigu i sopstvenog napredovanja.


Sanča i Huan: dok se svet ruši, hedonisti žive u nekom svom. Zaboravila sam da su Žofre i Sanča smešteni kod Vanoce, mislila sam da se cela porodica preselila na dvor kada je Rodrigo postao papa - ali, izgleda da samo Čezare i Huan žive sa njim. Uglavnom, ovo dvoje su mi isti, podjednako razuzdani. Jedino na trenutak, kada Vanocin glas skrene pažnju na Žofrea, koji se u dvorištu igra, kod Sanče se vidi nešto nalik kajanju i seti - dok je Huan ne uvuče ponovo i brzo u saučesništvo. Jeste, tužno je što je dečak tamo sam, ali, opet, ne izgleda da je izgubio svoju bezbrižnost - ono što ne zna ili ne razume, ne može da povredi. Zapravo, dobar je to kontrast.


Čezare i Lukrecija: baš tužna scena, posebno njeno lice na kraju, na ivici da zaplače. Još postoji bliskost, ali, ona se snebiva da sve što je muči poveri bratu - delimično jer joj je neprijatno, delimično jer zna da će ga samo rastužiti, zabrinuti. Već je naslutio, mada mu ništa nije rekla, kako više nije ista, kako se nešto ozbiljno promenilo. Lukrecija je izgubila svoju bezbrižnost. Kada kaže da se "mora vratiti mužu, jer ocu treba taj savez", a Čezare odgovori da bi je rado "zadržao tu u okovima, jer bi sigurno čak i tako bila srećnija", shvatila sam da se njihova kasnija veza ne bi razvila tako ekstremno i neprirodno, da nisu od početka bili bačeni u tako drastična, teška, razočaravajuća iskustva. Da je Lukrecija mogla da se npr. zaredi i živi negde u manastiru ili uvek ostane kod majke, sama, sačuvana od svega, Čezare bi znao da je na sigurnom i čuvao bi njenu čistotu i sam, kao u početku. Ovako, uprkos govoru u šiframa, oboje su tako očigledne, svesne žrtve bordžijske ambicije i nema im više izlaza.
Po njenom odlasku, Čezare traži drugu važnu ženu u svom životu, Ursulu, koja je sada sestra Marta u, gle čuda, opatiji koju sam pomaže i u čijoj je obnovi pomagao. Naravno, ista kao i uvek po pitanju neodređenosti i kolebljivosti , ona tvrdi kako je tu činjenicu saznala tek nakon stupanja u monahinje, da je to ironija sudbine i, naravno, ponovo krivi Čezara što ga neće nikad zaboraviti! Zanimljiv mi je ovaj katolički odnos prema Hristu, kod žena kao što je Ursula, koje govore kao o ljubavniku, setih se npr. Tereze iz Avile i njenih spisa, tih ekstatičnih iskustava duše, koja su previše čulna i ovozemaljska za jednu monahinju....I, naravno, tu već imamo buđenje onog istorijskog Čezara, surovog, neustrašivog, prkosnog, koji kaže "To je još jedan suparnik, ali koga ne mogu ubiti" i koji "želi da upravlja svojom sudbinom". 
U tom smislu, Ursula mu predviđa moć da promeni svoje doba, da ostavi neizbrisiv trag u istoriji Italije, ali i činjenicu da su njegovi urođeni potencijali nosioci dvostruke mogućnosti - to je božja ili demonska snaga, na njemu je da odabere put i kako će je koristiti. Mislim da je to jedina iole pametna stvar koju ćemo od Ursule čuti u seriji!  I, naravno, ovde se nagoveštava Čezarova kobna želja za onim što mu je zabranjeno, koja će ga uvek pratiti. 

Kod oca - Rodrigo, kao i uvek, traži Čezarovo mišljenje po pitanju političkih i vojnih zbivanja, naročito sada, kada su francuske trupe na putu ka Milanu i Firenci, kada je Rim pod ozbiljnom pretnjom i saveznici ih ostavljaju na cedilu, jedan po jedan. Došlo je vreme da ponovo potraže ili iznude podršku međi istim onim frakcijama koje su obrlatili prilikom dolaska na položaj, kao i da isprobaju koliko su zaista korisni uspostavljeni bračni savezi.

Lepa scena Paola i Lukrecije koji se pod drvetom kriju od pljuska, opet istaknuta njena načitanost i obrazovanost, kojom povećava čar i tragiku svoje ljubavi, svesna zabrana, ograničenosti i nestalnosti - "Young lovers are always doomed".

Sforca se zanima za Paola, ali, na Lukrecijinu sreću, ne iz razloga što sumnja, nego jer bi da se vrati svojoj omiljenoj zanimaciji - lovu. Hteo bi da se vrati i drugoj zanimaciji - bračnim dužnostima (setite se sad Čezara kako se mršti kad mu Lukrecija kaže da Đovani voli "lov, krevet..."). Daje do znanja supruzi kako je vreme da  kneževina dobije naslednika. Međutim, Lukrecija mu je spremila zamku i baš sam se ismejala ovoj sceni. Prvo ga, onako zavodnički čeka u krevetu (tu se vidi da je sazrela i nije više naivni, uplašeni devojčurak pun iluzija), a kad se ogavni Sforca oklizne o prosutu tečnost, pa padne, ona mu pritrčava u pomoć sve se smejuljeći. Nije lepo radovati se tuđoj nesreći, ali, mislim da je svima bilo drago kada smo ovo videli!   Bravo, Lukrecija!

Rodrigo i Đulija: posle Čezara i Lukrecije, ovo dvoje definitivno imaju najbolju "hemiju" i najlepše zajedničke scene. Koliko razumevanja i iskrene emocije, kako ga ona svaki put "raskravi". Papa je neizbežno duhovit na svoj način, čak i u ozbiljnosti - recimo, njemu ni menstruacija drage nije prepreka, jer "nije kao većina muškaraca!", ali, u toj gadnoj aluziji on takođe sa strepnjom vidi mogući loš znak, s obzirom na spoljnopolitička zbivanja!  

Akcija - pred zidinama Luke (uzgred, setila sam se jedne odlične pripovetke nemačkog romantičarskog pisca Ajhendorfa, zove se "Mermerni kip" i odigrava se baš u renesansnom periodu, u ovom istom gradu. Ako niste, pročitajte obavezno, mnogo je dobra, ja sam se u nekim istraživačkim radovima njome bavila i preporučujem svakako - e, rastužila me ova epizoda zbog razaranja te lepote), a potom i usred pljačke i rušenja, Dela Rovere uviđa kako rat nije igra, da je pustio pošast na Apenine i da francuski kralj uopšte ne misli da se igra. Ili, ako misli, to čini izuzetno brutalno. Veoma dobar i snažan momenat je kada DR pridržava onu umiruću ženu, dok oko njega besni pokolj, pa se seća Savonarolinih reči, proročanstva na neki način (a zapravo pronicljivosti jednog mudrog i dalekovidog čoveka): "Hoćete li vi, kardinale, doneti tu apokalipsu?" - i eto veze sa citatom iz naslova! 

Pirova je to pobeda, u svakom smislu. Kada se na gozbi pobednika DR snebiva, Karlo je izričit: "Vi ste nas pozvali u ovaj pohod, sada ćete barem sudelovati sa nama!" - znači, ima da jedeš i ima da slušaš, nema povlačenja, ni izvlačenja. Objašnjava mu svrhu ratnog plena, buđenje animalnosti u vojniku pred osvojenim gradom, čitavu filozofiju rata - pohara je primer, sredstvo zastrašivanja ostalih potencijalnih protivnika. Što drastičnije, to efektnije. DR bi da spasi što se spasiti da, pa traži da mu dopuste da barem upozori Firentince, tj. da pregovara sa njima - naravno, Francuzi postavljaju preterane i nemoguće uslove....
I ponovo u Firenci, na Savonarolinoj propovedi koja je ubedljiva, dramatična, zastrašujuća - u DRu raste užas, nad silama uz koje je stao, ali i nad samim sobom. On se boji.

Kratka scena Alfonsa sa ocem, koji je već preminuo (kako, uopšte, vide razliku?) u trenutku kada mu sin saopštava brze vesti o invaziji. Koliko god poremećeni bili Napuljci i njihovi odnosi, Alfonso je shvativši da je Ferante preminuo, istinski pogođen gubitkom. Tražeći nešto ranije znak od oca, pokazuje koliko mu je ipak značilo to što je tu, što zavisi od njega, sada će biti sam i prepušten velikim izazovima.

Uopšte, sa vestima se širi atmosfera straha i strepnje. Rodrigo planira da vojne snage, koje bude skupio radi pružanja otpora, predvodi Huan - kad pre je unapređen u vojvodu od Gandije? Jel im to neka nasledna titula ili je Rodrigo kupio posed/položaj? Naravno, Čezare ukazuje na pogrešnu procenu i nudi mu opet svoju veštinu na raspolaganje, onako očajnički, ističe da je Huan potpuno neiskusan i neuvežban. Rodrigo je tvrdoglav, smatra da je dovoljno što je "odgajan za to čitavog života". Međutim, ja u tome što stalno konsultuje baš Čezara vidim da u njega ima više poverenja; to što je njemu namenio crkveni poziv - dakle, da pođe njegovim stopama, takođe vidim kao privilegiju i uopšte ne mislim da pravi razliku među decom, mislim da ih sve podjednako voli, možda Lukreciju najviše. Nije ga "zaslepila ljubav", nego uverenje da im je pametno podelio uloge. Ali, da, razumem Čezarovu frustraciju.

Pored toga što se uzdaju u otpor Firentinaca da im "kupi" vreme, Rodrigo se i na sazvanom veću kardinala "koprca", iznošenjem čudnih predloga poput onog da ekskomuniciraju sve koji puste francusku vojsku da prođe, pa makar to bio i čitav jedan grad. Dočekan je sa čuđenjem, podsmehom, Čezare gleda u fazonu "jesi li lud?", ali, papin apsolutizam je nepokolebljiv. On otvoreno objavljuje rat Dela Rovereu, preti mu izopštenjem, traži saglasnost ostalih - koju, naravno, ne dobija, čak mu se Sforca prvi suprotstavlja i daje do znanja da je ta lična netrpeljivost previše uzela zamah, više se ne može isto ni reagovati ni gledati na stvari, posezati za ishitrenim odlukama, kratkim rešenjima. Nije to više privatni sukob, uvučeni su mnogi, čitava nacija uključena, zemlja stavljena na kocku. 
Kasnije će poveriti odanoj Đuliji da otputuje u Pesaro, proveri kako stoje stvari i posreduje.
Zauzvrat, ona mu savetuje da pozove svog ispovednika iz mladosti, kako bi vratio mir i postigao bistrinu rasterećenog uma, jer Rodrigo sada samo njoj otvara dušu i govori tako nadahnuto, iskreno.

I Lukrecija bije svoju bitku, daje mužu do znanja da se nikada neće odreći oca ni pripadnosti porodici Bordžija. Potresena je vešću o opasnosti koja preti njenom Rimu, podseća Đovanija na odanost kojom su se Sforce obavezale, apeluje na njegovu čast. Zar je njena žrtva bila uzaludna? 
upadljiva distanca
Međutim, Sforca je standardno grozan, prezriv i svojom uzrujanošću zbog svega što joj je izrekao, Lukrecija objašnjava to što joj je pozlilo.

Pregovarajući sa Dela Roveeom kao izaslanikom, Mediči prihvata sve postavljene uslove, na Makijavelijevo razočaranje i neodobravanje. Nikolo smatra da su predali republiku tek tako, u ratnim strategijama Karla i ekipe prepoznaje genijalnost i, što bi rekao Crnjanski, zastupa novo stanovište "Naš Bog je krv!" 
Oduševio me prilikom susreta sa francuskim kraljem, kada govori izravno i dostojanstveno, a ipak sa ironičnom oštricom, pa traži da ujašu u grad sa kopljem okrenutim uvis - jer Firenca nije osvojena. A kad koplje zapne, pa ga ovaj pita "šta bi to simbolizovalo" ako ga iskrivi/nagne, Makijaveli odgovara:"Beskrajnu snalažljivost Vašeg Veličanstva!"

Đulija stiže u Pesaro, upoznaje sve članove domaćinstva i ljubavnog trougla, pa mirno povezuje šta se dešavalo. Prvo susreće Paola, onda još jednu uglednu i jaku ženu - sasvim su gurnule Đovanija u zapećak! - Katerinu Sforcu. Jedna je čuvena po lepoti, druga po vojničkoj veštini, obe po pameti, samostalnosti i snalažljivosti. Insinuacije na propast kuće Bordžija, Đulija odbacuje, ne prihvata. S druge strane, Katerina je otkazala poslušnost. Đulija veoma vešto pregovara, ali, vidi da je Lukrecija potpuno obespravljena - ona se ni za šta ne pita, isključena je pod izgovorom da je "premlada kako bi išta razumela". Koliko god ovo bio uobičajen tretman žena tog doba, papina kći ga ne zaslužuje.

Stiže Rodrigov stari ispovednik Rafael, podrška i dragi gost, koji ga ponovo vraća na poziciju običnog sveštenika što krči sebi put i preispituje se. Papa je istovremeno duhovnik i političar, on upravlja sveštenim i svetovnim, a Rodrigo se pita je li kadar da ispuni dužnost za koju se toliko borio i da li je, zaista, izabran - ili je taj izbor nametnuo drugima? 

Naposletku, Đulija neguje bolesnu Lukreciju (koja misli da ima malaričnu groznicu, pa se priseća Džema, kaže da ga opet sanja), a zapravo je trudna, što brižna i blaga Farnezeova odmah shvati na osnovu simptoma i izokolnog ispitivanja o odnosu prema mužu i Paolu. Pošto shvati da je u opasnosti, predlaže Lukreciji hitno bekstvo.

Sve je, dakle, bilo tek zagrevanje pred kulminaciju događaja, sa nešto većim osvrtom na Dela Roverea i njegove manevre, uz značajne scene ostalih ličnosti i učvršćivanje njihovih odnosa.

Nedostajao je Mikeleto. I, da, Mediči je isti Leonard iz "Štrebera".

Još malo lepote:

4 коментара:

  1. Divan prikaz kao i uvek :)
    Toliko stručno sve opišeš, svaku nijansu, da mi uvek idu slike, scene pred očima.
    Ta scena Makijaveli/kralj mi je jedna od omiljenih u celoj sezoni.
    I ona replika kralja na Dela Rovereovo snebivanje prilikom gozbe.

    P.S. Hvala za poslednju sliku :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala.:)))
      Plašim se ponekad da ne detaljišem mnogo. Želim da izbegnem prepričavanje, da bude pravi osvrt, a zanimljivo.
      Hehe, i meni, a da ne pominjem Makijaveli-Zlatana (Olga Odanović)!:)

      Nikad dosta Čezara, tj. Fransoe. Naša prezgodnost!:)))

      Избриши
  2. Kao i uvek čim se epizoda odgleda, nađem tvoj tekst i iščitam sa uživanjem ❤
    Kako vreme prolazi sve mi više Dela Rovre ide na živce, nije da može da se meri sa Švrocom, ali je brale iritantan do bola :)
    Sanča i Huan u svom svetu, njeni komentari i opaske su mi genijalni skroz, žena se zeza na svoj račun i račun svog braka :)
    Kad Čezare reče da mu se Švorca ne dopada (apropo bračnih dužnosi) bolesno ili ne nabacih osmeh na lice :) Sve on primeti kod nje, međutim scena uzima tužan ton jer Lukrecija shvata da je praktično udata bez razloga :(
    Cezar i Ursula, ja nju stvarno ne mogu, ni kao monahinju ni kao običnu ženu, iritira me žestoko.
    Lukrecija i Paolo su jako slatki bili i kiša im je pravila ambijent dodatni ❤
    I ja sam se slatko smejlala kada je Švorca ljosnuo, urnebesno :)))
    Scene borbe odlične, jako dobro urađene :D
    Odličan prikaz distance Lukrecije i Švorce, dva različita sveta :)
    Džulija je trebala da se rodi kao muško u to vreme žena je rođeni političar i diplomata briljira u tim scenama :)
    Odličan tekst još jednom, jedva čekam sledeću da odgledam :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A ja uvek jedva dočekam tvoje komentare!:))))
      Hvala :))))

      Dela Rovere je generalno dobar lik, ali toliko smara sa ovim moljakanjem i spletkarenjem okolo, baš je naporan. Kao neka štetočina, još onako suv "od jeda". Meni su jasni njegovi motivi, svaka mu čast na istrajnosti, ali, dosadan je, brate mili...
      Sanča i Huan su odlični, baš su stvoreni jedno za drugo.:)
      Čezare i Lukrecija takođe, kako on zapazi svaku nijansu i promenu raspoloženja na njoj, neverovatno. Dok je sa Ursulom sve veštačko, nategnuto, bezveze. Bukvalno mislim da su je ubacili samo da "ne bude sam".
      Super scene sa Lukrecijom i Paolom. Kao klinci neki.:)
      Meni je Đulija divna, lepa i mudra, baš je prava odmerena dama. Tačno zna kad šta treba i vrlo pametno savetuje Rodriga, plus ih sve očigledno voli i mnogo pomaže.
      Važi, samo piši, osećam se kao da ponovo gledam kad izneseš utiske. :)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...