недеља, 07. фебруар 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 1, epizoda 4

komentariše: Isidora Đolović

Lucrezia's Wedding

Ova se epizoda najviše do sada fokusira na samu porodicu. Politička zbivanja su u drugom planu, ali, bilo je tu par vrlo efektnih scena. Na početku vidimo kako Dela Rovere sada traži saveznike u Firenci i sluša obraćanje Đirolama Savonarole (Steven Berkoff) narodu. Prorok ili fanatik, ovaj "grmi" protiv Rima i u svakom slučaju ide u pravcu koji DR priželjkuje. Taj razvrat i nemoral na koji upućuju zapravo će u nastavku da se potvrdi kroz središnji događaj iz naslova.

Na kraju prethodne epizode, bila sam ubeđena da je prilično dobro rešenje što nisu prikazali Lukrecijinu reakciju na Džemovu smrt. Njena patnja smeštena na sam početak, kada se sagleda u kontekstu završetka, ostvariće još potresniji efekat. Čezare je, dok je teši, izrazito BRATSKI nežan, nema onoliko naglašene sumnjive bliskosti, što je dobro jer nije narušilo bol kojim scena mora da odiše. To kako Lukrecija govori o "svom Maurinu" i kako kasnije opisuje Đuliji svoj san (i potrebu da ga poljubi), ne samo da otkriva iznenađujuće jak uticaj koji je na nju izvršio, već i podsvesnu strepnju zbog venčanja. Za nju su sve to potpuno nova iskustva i nije sigurna kako da se oseća povodom njih: s jedne strane, prvi put je neko u njoj probudio takvu simpatiju (Džem), s druge je tu odanost prema ocu i dužnost da se uda, da udovolji, a s treće želja da ostane dete, slobodna, u  čudnoj idili čiji je Čezare važan deo.


Čezare "vrda" - veoma loše, doduše - i ima sreće što je Lukrecija suviše slaba da to primeti. Ovo sa navodnom malarijom još i nekako, ali, kad ga upita kakav je Sforca...
U prethodnoj epizodi, Rodrigo o budućem zetu kaže, sad kome tačno - ne sećam se, nešto u stilu:"He's handsome like your brother Juan."  E, pa, NIKAKO.

Vanoca i papa ponovo vode jedan neprijatan razgovor, pri čemu joj on zabranjuje da prisustvuje venčanju zato što je, zaboga, bivša kurtizana. Sve moralista do moraliste.
Kratko pojavljivanje Mikeleta, kada Čezare i on šalju špijuna u Firencu, a Čezare mu time pomalo i tera inat zbog prethodnog neuspeha. Lažni prosjak koga su odabrali ima neku psiho-facu. Hoću reći, nije baš neupadljiv.

Sledi još jedna lepa scena, između Lukrecije i Đulije koja je veoma brižna i prijateljski nastrojena, ali, ne ume da sakrije zabrinutost. Dopala mi se rečenica "U snovima je sve dozvoljeno", neka melanholija sa kojom joj to govori i ono kad se snebiva pošto je Lukrecija pita "ljubi li tako i njenog oca". 
Sasvim očekivano, čim je saznala da je majci zabranjeno da bude na venčanju, Lukrecija odlazi da moli Rodriga - Čezare pri tom likuje, u stilu "jesam li ti rekao?"  Nažalost, bez uspeha. I ponovo se kroz potrebu da joj svi budu tu naslućuje strah od odvajanja, nove etape u životu, od nepoznatoga.

Zanimljivi su likovi Pjera de Medičija (Cesare Turasi) i Nikola Makijavelija (Julian Bleach) - promišljeni, odmereni, ozbiljni igrači. Dela Rovere im nudi bezuslovni savez, u cilju svrgavanja pape, a pogodba podrazumeva da dozvole prolaz francuskim trupama. Ujedno razotkriva strategiju povezivanja teritorije i ovladavanja putem bračnih saveza. Sam sebi zadaje, iza deklarativne skrušenosti, presudnu ulogu nekoga ko je spreman da za dugoročnu dobrobit izazove pravi haos - a posebno će mu taj izazov potvrditi Savonarola, sa svojim apokaliptičnim vizijama, prilikom susreta nasamo. Da je i sam opasan igrač, dokazuje jednom scenom za štrecanje, kada ga Čezareov "prosjak" uhodi u crkvi, a DR mu u ispovedaonici zarije nož u oko.  
Papa i Čezare sastavljaju raspored sedenja zvanica i to je veoma simpatično, jer nosi karakterističan humor i cinizam obojice. Neminovno "ukrštaju koplja", ali, papa iznova vrda kada se pokrene pitanje Vanoce. Nju posećuje bivši muž, Theo (David Bamber) i ovde je njihov odnos prikazan kao prijateljski, srdačan, sa ostatkom stare naklonosti, a potpunim odsustvom nekakve "zle krvi". Jer Theo je skroz kul i nekako pomiren sa tim da je morao da se povuče i prepusti je Rodrigu, koga je ona volela i rodila mu decu. I kada se Čezare tu pojavi, primetno je razumevanje, čak i seta, žalost, kroz pominjanje mita o Arkadiji (pošto je ovaj zemljoradnik, stočar) kao jasne aluzije na nezadovoljstvo mladog kardinala. Pitanje da li bi bio srećniji da mu Rodrigo nije otac nameće se samo od sebe, a Čezarova zagonetka me podsetila na Kovačevićevu dramu Sveti Georgije ubiva aždahu i deo kad Đorđe govori o Gavrilu kao o "čoveku moje žene". Ujedno upućuje na to koliko je kod Bordžija sve ludo.

Dopada mi se kratka scena izvođenja Kolumbovog "divljaka" pred papu. Koliko god anahronizama bilo, dopuna kroz povezivanje u isti istorijski kontekst uvek je nešto efektno. Ovde posebno služi da Čezare lakše poveže razgovor od prethodne noći i motiv "izgubljenog raja" sa surovim procesom kolonijalizacije i procesa (nasilne) asimilacije. Slobodnije protumačeno, on sebe ne vidi mnogo bolje od Indijanaca kojima su silom nametnuli jednobožačku veru, jezik, pismo, tuđu vlast. I on je na neki način rob očeve volje i ljubavi.

Kao kontrast Čezaru sa njegovim ozbiljnim temama, Huan je, valjda, jedini stvarno uživao u ovoj epizodi. Ja vragolan i moj papa, otprilike! Najpre kada na trgu posmatra uličnu trupu i bira Plautovu komediju umesto Terencijeve, jer je "istančanost dobra, vulgarnost još bolja." Zatim na probi, kad onako neozbiljan i perverzan uspeva da zgrane čak i zabavljače (vršeći korekture teksta, npr. iz breath u breasts). Bavi se banalnim stvarima nasuprot ostalih članova porodice, ali, bar se očigledno dobro zeza.

Prvi put vidimo papu u interakciji sa najmlađim detetom. Mnogo mi je bila simpatična ta scena, dok mu papa sa štapom objašnjava dužnosti i strategije, a Žofre kaže:"Oženiću se s kim god želiš, ako će ti to pomoći da spavaš!" Bili su kao Merlin i Artur u crtaću, s tim što ovde nije Mountain of knowledge, nego Map of marriage!
Uzgred, anahronizmi epizode su sledeći: već se vidi da su stavili dva različita ogranka Sforca u srodstvo, iako istorijski nisu bili ni u kakvoj vezi; takođe, Sanča nije sestra Alfonsa-ludaka nego onog drugog, Lukrecijinog mužića broj dva; a da ne pominjem kako Italija kao celina ipak zvuči suviše progresivno, čak i za renesansnu misao.

I tako stižemo do glavnog događaja.  

Prvo, doček: po ko zna koji put, dolazi do vidnog kontrasta između braće Bordžija, kada izjašu pred Đovanija Sforcu (Ronan Vibert)- jedan u mantiji, drugi uparađen k'o rimski legionar. Jedan rezervisan i skeptičan, drugi neozbiljan i nadmen.
I tu  primetih još jednu slučajnu, a meni zanimljivu stvar. Inače volim da se bavim ličnim imenima, značenjem i simbolikom, oduševljava me kako ponekad život namesti bolje nego roman da ime bude u skladu ili totalnoj suprotnosti sa karakterom osobe koja ga nosi. Recimo, Gavrilo Princip, kakvo savršenstvo u značenjskom smislu. E, sad, simbolika imena braće ovde ukazuje na ironičnu inverziju: Čezare je italijanska verzija za Cezar, dakle, vojskovođa, imperator, strateg. Dok je Huan španska verzija od Džon/Jovan/Đovani, prva asocijacija je obično sv. Jovan krstitelj ili Jovan apostol, dakle, sveci, ljudi crkve. A ovde, za sada - totalni kontrast. Jedan sveštenik, drugi vojnik, obojica daleko od svetaca.

Venčanje je prelepo izgledalo. Lukrecija kao anđeo dok se kreće prema oltaru, strepnja na njenom licu. Trudi se i uspeva da bude savršeno ljupka, vaspitana, poslušna i kulturna damica. Ozarena, u očima joj je nada, pogledom traži ohrabrenje od oca i brata. Beskrajno im veruje da je ne bi dali bilo kome. Đulija izgleda tako tužno. 
Ironija, venčava ih Čezare. 
Paralelno ide scena Vanocinog majčinskog očajanja, dok sama u svom dvorištu, kod onih golubova gde smo često viđali Čezara i Lukreciju, sputana i zarobljena nametnutim normama licemernog društva, pati napuštena. 
Čezare je posle obreda nekako iscrpljen i scena u kojoj nemo, u besu, cepa mantiju vrlo je moćna. Odmah potom odlazi kod majke i dovodi je na proslavu, svetovno obučen. 
Svadba je bukvalno vrhunska demonstracija moći, dvoličnosti i besramnosti Rodrigovog klana. Prvo papa, onako raskošno obučen, kao venecijanski dužd. Pored njega sedi nova, mlada ljubavnica, dostojanstvena kao kraljica - a majci svoje upravo udate kćeri zabranio je da dođe, jer je kurtizana. 
Međutim, ona se ipak pojavljuje, sa sinčićem, takođe sveštenim licem u civilu, kome polazi za rukom da "zbari" udatu ženu i zamalo se pobije sa njenim mužem. Naravno, svi su šokirani dolaskom Vanoce i Čezara, pa ipak će u onome što sledi svi uzeti učešća. Lažni, dvostruki moral.
Tokom plesa, još jednom do izražaja dolazi Lukrecijina savršena uljudnost.
Ona pokazuje iskrenu volju da sa mužem uspostavi lep odnos i dobru komunikaciju, što dijalog kroz igru najbolje pokazuje. Đulija je ponovo sumnjičava, a papa više ne krije osećanja prema njoj. Moram ponovo da potvrdim očigledan smirujući uticaj koji ona ima na Rodriga, npr. kada ga spreči da odreaguje na Vanocin dolazak i Čezareov prkos, ali i dok iskazuje zahvalnost što ju je poslušao, poljubivši mu ruku onako diskretno. Suptilna je, a karakterna.

Veoma mi se svidela scena u kojoj Lukrecija i Čezare usputno razgovaraju, kroz igru i njene impresije o "mladoženjinom ograničenom rečniku". 
Predlozi reči kojima bi ga naučila govore o entuzijazmu sa kojim ulazi u brak i očekivanjima koja ima.
Ne dopada mi se Ursula Bonadeo (Ruta Gedmintas). Suviše je ukočena, muškobanjasta, a bogami nije mi nimalo lepa. Zašto Čezaru nisu mogli da daju pristojno žensko, pa, nije ni čudo što svi navijamo za neprirodnu vezu sa Lukrecijom. Sforca, Ursula, Francuskinja....sve bezveze. Ne dopada mi se ni kako se ova kreće, nije mi ubedljivo ono kad traži da je "spasi", a muž joj je jednako šarmantan -  baš su se našli. Samo, Čezare sa onim svojim pogledima iskosa i kretanjem pantera pred skok, mogao bi da šarmira i kladu, pa ne čudi što Ursula "pada" na to. Da sam JA na njenom mestu, sigurno ne bih bila tako "drvena":
Muž k'o muž (na prethodnoj slici ga vidite u pozadini), ugrožen pa Čezaru vređa majku. Naziva je "španskom kurtizanom" - još jedna netačnost, jer je Vanoca bila Italijanka.

Orgia by Borgia: Svadba u nastavku bukvalno prerasta u bahanalije kao iz antičkog Rima, sa sve onim lascivnim igrokazom, Đulijom u papinom krilu, Huanom koji najpre diže noge na astal, a onda se i penje na isti, pa gađa zabavljače. Pridružuju mu se kardinali, čak i mali Žofre (mislim, stvarno, zar to dete nije do sada već moralo biti u krevetu ?). Svi infantilni, pijani, a Lukrecija - zaspala!
Zapravo, jedino je Čezare trezven i koristi tu priliku da ozbiljno porazgovara sa Sforcom, tražeći od njega da poštedi Lukreciju barem poslednje noći koju provodi u svom domu. 
Odnosi je u krevet, opet kontrast u odnosu na Huana, koji se "odvalio k'o mlad majmun" i pri'vatao pevaljku, pardon, glumicu.  

Sledeći put kada budemo videli Lukreciju, ona će se već nalaziti na putu ka svom novom domu. Imamo vrlo kratak, ali simpatičan prvi susret sa mladim konjušarem Paolom - prava su deca. Lukrecija u tom trenutku još uvek veruje da će njen život kao supruge biti baš kao što treba da bude. 

Uh...mislim da je završnica epizode zaista ključna. Kada su proletos, nakon epizode "Game of Thrones" u kojoj se Sansa Stark udaje za Remzija, skoro svi počeli da kmeče zbog brutalnosti scene i uopšte postupanja Boltona-juniora prema nevesti, ja sam se (mada zaista potresena viđenim, ali, nikako se ne slažući da je scena bila eksplicitna ili nelogična, čak, veoma je uspela i efektna) u tekstu "Raping for rating" (možete ga pogledati OVDE) pozvala upravo na ovu seriju i ovu epizodu. Većina je tada povezivala sve sa odnosom Deneris i Droga iz iste serije, meni su najpre na pamet pale Lukrecija i Ana Bolejn iz filma "The other Boleyn girl". Zbog toga ću ovaj prikaz zaključiti uporednim osvrtom na Lukrecijin i kasniji Sansin slučaj, jer su sličnosti nesumnjivo tu. 

U oba slučaja, radi se o ugovorenom braku. Sansin položaj je teži, jer je sasvim sama i odlazi u ruke sinu čoveka koji joj je izdao i  ubio brata, stao na stranu ljudi koji su je učinili siročetom, uzurpirao njihov porodični posed i tutulu. Za razliku od Lukrecije, kojoj je stalo da udovolji mužu, Sansa na umu ima osvetu, ali, obe smatraju da je njihova urođena ljupkost dovoljna da pridobiju mladoženje i potčine ih svojoj volji. 
Prvo su tu pripremanje za svadbu, strepnja, ali i sigurnost da mogu nešto promeniti, osvojiti. Kontrast prelepe haljine i potištenog lica:




Sledi scena kupanja, pri čemu obe bivaju upozorene od strane sluškinja na grubost i nasilničke navike muževa, ali obe izražavaju veru u to da će promeniti sve. Lukrecija kaže:"Sada sam ja gospodarica, niko nikoga neće tući." Sansa otvoreno prkosi Remzijevoj ljubavnici Mirandi.





Ceremonija venčanja je u oba slučaja prelepa i veličanstvena; Sansu i Remzija venčava njegov otac, Lukreciju i Đovanija njen brat. Mladoženja je u prvom slučaju mlađi, ali psihopata-sadista i Sansu gleda  kao mačka ulovljenu pticu. Sforca je ravnodušno-hladan. Obe neveste oklevaju pre nego što će  izgovoriti zavet.



U oba slučaja, čekaju muža u (veoma sličnoj) odaji, spremne, Lukrecija čak nasmejana. U oba slučaja, tretman je potpuno neočekivan (za njih dve), ponižavajuć, brutalan. I jedan i drugi cepaju haljinu, samo što Sforca to čini daleko grublje i što Sansu ne vidimo tokom čina, ali, ona je ponižena na jedan možda još okrutniji način. 

Uglavnom, Đovani se kroz silovanje sveti za "farsu, skandal, lakrdiju", za javno poniženje koje smatra da mu je njena porodica nanela onakvim venčanjem. U obe serije, strašno su grubi, prvo iskustvo traumatično, lice neveste u fokusu. Razorena nevinost.


Prikaz pete epizode sledi narednog vikenda!



2 коментара:

  1. Još jedna brilijantna analiza, pre svega mi se jakojako dopada što si koristila dozu ironije i sarkazma u ovom tekstu. Ja sama ih koristim u svojim tekstovima i u životu i ništa me ne nasmeje kao to 😁
    Pre svega slažem se da je dobro što nisu prenaglasili Cezara i Lukreciju (ima vremena i za to) na početku jer zaista nije prikladno, treba pokazati njenu patnju. Sama njena ptnja je izuzetno dečija, kao mala devojčica čiji je svet srušen (ali ne odrasla gospodin muž će se pobrinuti za to)
    Primetila sam da volim kada su scene Dzulije i Lukrecije i slažem se sa svim što si napisala 💝
    Glumac koji glumi Švorcu je uspeo da me uveri da postoji neko tako odbojan a da pri tom ne umem da kažem zašto, inače je dobro odglumio (izgleda kao miks Dorana Martela i grofa Drakule 😂)
    Venčanje mi odmah nije slutilo na srećan događaj prosto cela atmosfera je takva a po prvi pu osetila sam neko sažaljenje za Lukrecijinom majkom, baš emotivna scena sa simboličnim puštanjem belih golubova 💔 Cezar mi je bio divan (i ako se to loše pokazalo po Lukreciju) kada je doveo majku, pokazao da je se ne stidi 💜
    Neobično lepa scena Cezara i Lukrecije (da li ssm napomenula da je on KOMPLETNO očaravajuć?)
    Dopada mi se krajnje poređenje sa GOT venčanjem (režirao isti čovek ima smisla) jedino mi je Lukrecije bilo malo više žao od Sanse (jer Sansa ipak im gospodina Harizmu za muža pa ne mogu da ga ne volim 💖) ali ta njena scena je bila izuzetno potresna, kao da su je oni koje najviše voli izneverili.
    Nadam se da te nisam smorila, čim odgledam petu epizodu pišem i o tome. Baš uživam u analizama. Odlične su 👏💗

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Saro, tvoji komentari su mi i zabavni i korisni, mnogo hvala!:))))
      Videćeš dalje, počela sam da unosim humor & ironiju, jer naprosto me ponese epizoda, mislim da su prikazi primetno poboljšani kako odmiču, pa se nadam da će ti biti još interesantnije.:)
      A moram i da odgovorim na taj ludi, bordžijski humor, prvenstveno Ajronsov.:)

      Drago mi je da nam se utisci poklapaju. :)
      Da, Sforca je odlično odabran, kompletno odbojan lik! Haha, "miks Dorana i Drakule", dobra ocena! Meni liči na psa.
      Jeste, atmosfera venčanja je bila potpuno čudna, mešavina groteske i parodije, sve potpuno pogrešno i nekako zloslutno.
      Čezare se odlično poneo dovevši majku, jer je krajnje licemerno od Rodriga kako je tretirao Vanocu od proglašenja za papu. Da se razumemo, ja OBOŽAVAM njega i Đuliju kao par, fantačnisti su mi zajedno, ali, nije on tolika cvećka da bi bilo šta prebacivao bivšoj ženi, kamoli joj zabranio da bude tu na najvažniji Lukrecijin dan. Ne samo što je Lukrecija toliko uplašena, teško je i Čezaru, zapravo, kao što rekoh, mislim da je samo Huanu bilo zanimljivo.

      Da, on je neverovatan (Čez), Kaća i ja ga zovemo "Vaša Prezgodnosti"!:))) Posebno kad iz mantije pređe u kožne pantalone.

      Hvala :), ta paralela mi se odmah javila čim je prošle godine bila scena Sansinog venčanja, a slažem se, Remzi je bar harizma na dve noge i zabavan je u svojoj izvitoperenosti, plus je pokazao bar neku emociju na venčanju, divljenje, likovanje, uputio bar pogled Sansi - ovaj Sforca kao "mrtvo puvalo".
      Bilo mi je mnogo žao Lukrecije, posebno kad zaspi, pa je Čezare nodi u krevet, to je poslednji put da spava u svom domu kao devojčica, među ljudima koji je vole - a ipak prepuštaju očigledno neveseloj budućnosti.

      Nadam se da će ti se nastavak sezone svideti još više i jedva čekam utiske!:)))
      Postaje sve uzbudljivije, videćeš!

      Hvala :*

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...