субота, 06. фебруар 2016.

Rewatching "The Borgias": Sezona 1, epizoda 3

komentariše: Isidora Đolović


The Moor

Zahuktalo se i ušlo u suštinu - ovo već postaju prave Bordžije i sve je interesantnije. Počev od treće epizode, radnja se širi u svakom smislu, baš kao i polje moći porodice: prevazilazi okvire Rima i uvodi sve veći broj novih ličnosti. Pošto je Čezare zbrinut, sada je red došao na Lukreciju i vreme je da se pozabavi njenom budućnošću. Za papu u ovom trenutku postoje dva ključna pitanja: kako odbraniti stečeno i kako steći još. U te svrhe, neophodno je pametno iskoristiti adute kojima raspolaže (svoju decu, pre svega) i konačno ih uključiti u "igru". 

Takođe, ovde već imamo tri glavna anahronizma i odstupanja od istorije, a tiču se: porodice Sforca i njihovog srodstva, napuljskog dvora i NJIHOVIH rodbinskih odnosa, kao i figure Džem sultana (Elyes Gabel, koga znamo po ulozi Rakhara u "Game of Thrones").
Naslov nam i ovoga puta otkriva na čemu će biti fokus, s tim što je sada dvosmislen: izraz Maor/Mavarin/Maur braća koriste za svog turskog gosta, ali, on istovremeno predstavlja referencu na pokrštene španske Jevreje, kojima neki protivnici smatraju i same Bordžije. To su tzv. Marani, odnosno marranos, a prevod bi glasio  "svinje". Takođe, omaška se potkrala u činjenici da Džem nije severnoafrički musliman, već Turčin, ali, nije strašno.
Da završim ovaj uvod, epizoda sadrži više - svega: različitih prostora radnje, susreta, zanimljivih dijaloga.


Posle "hladnog tuša" koji mu je papa priredio na kraju prošle epizode, kardinal Dela Rovere zaključuje da ne može podriti njegovu vlast iznutra, već mora potražiti saveznike izvan Vatikana. U tom cilju, vidimo ga u poslanstvu kod napuljskog kralja Ferantea i njegovog naslednika Alfonsa (Augustus Prew).
Kakvi bizarni likovi. Zaista, pred nama je pravi dvor-groteska, sa oduzetim starcem na prestolu i njegovim uvrnutim sinom kao glasnogovornikom. Kralj je praktično živi leš (skoro kao "inventar" one odaje o kojoj se glas širi čak do Rima!), gluv i prekriven paučinom. Princ Alfonso je lakrdijaš, nešto kao young Ramsay Bolton, a upravo sa njim će morati da se pregovara. Onaj njegov kreštavi, neurotični smeh mi još uvek odzvanja u ušima. Podsećaju me na scenu iz  "Gospodara prsenova" gde su  glavni akteri kralj Theoden i Gríma Wormtongue:
Dela Rovere im u zamenu za pakt nudi podršku prilikom sticanja željene nezavisnosti od Španije. Zna s kim ima posla, još pre demonstracije izuzetne okrutnosti u vidu bizarne sobe prepariranih leševa uhvaćenih u raspadanju:
...nekakve bolesne tajne večere specijalno za nove Jude. Zbog toga će čak i on stati u odbranu Bordžija u jednom trenutku, kada Alfonso bude insistirao na njihovom tobožnjem jevrejskom poreklu, kao španjolskih iseljenika. DR je čovek od principa, rukovođen gnevom, ali, pravičan.

Za to vreme, odigrava se interesantan susret Rodriga sa sinovima. Tu ponovo dolaze do izražaja: njegov specifični humor, oportunizam maskiran pobožnom retorikom, Čezarova ironija, Huanova ekstravagancija i hvalisavost. Takođe, vidi se da Rodrigo ima više poverenja u Čezara, jer mu nasamo "nabacuje" kako zna za angažovanje Mikeleta i u uvijenoj formi iznosi predlog za rešenje pretnje u vidu odbeglog DR-a (Dela Rovere, lakše je skraćeno). Kada Huan dođe sa svojim prohtevima, priča se prebacuje na teren finansija i tu imamo duhovito doticanje teme Jevreja, kojima je pruženo utočište u prestonici - naravno, za novac. I Rodrigo će ponovo kao opravdanje iskoristiti Hrista, koji je "takođe bio Jevrejin", a kada Huan primeti da su ga "oni i razapeli", Rodrigo se  pravi nevešt:"Stvarno? Jesi li siguran? Ja mislio Rimljani!" Nenadmašan je, zar ne?

Čezare prepušta Mikeletu, šifrovano, da inkognito ode u Napulj. Imamo jednu vrlo interesantnu plaćenikovu "pokaznu vežbu" sa lubenicom. Sledeći put videćemo ga kako sedi u onoj sobi leševa, samo što kaficu ne naruči, ravnodušno gledajući smrti u oči. Za to vreme, Huan kao nekakva renesansna verzija dendija, pozira za portret, na konju i istresajući se na sluge:"Nije dobro osvetljenje!" Saznajemo da je "dete" htelo Leonarda, no ćalac smatra da je dotični "preskup i retko završava"!

Čez se priprema za promociju u kardinala. Dok isprobava odoru, posećuje ga Rodrigo - sinak ne krije tvrdo lice, rezigniranost, opore odgovore. Kao što sam i pretpostavila, a potvrdio sam Rodrigo u dijalogu koji se odvija među njima, Čezaru je od malena namenio da ga sledi. I to mu mnogo, mnogo znači. Zagrljaj i fiksiranje njihovih izraza lica pokazuju da je papa emotivan i dirnut, Čezare - očajan i ljut.

U serijama najviše volim efektne uporedne scene. Ovde su to prikazi: 
1. Mikeletovog ulaska u kupatilo, gde se uz tzv. sumpornu kupku odigravaju pregovori između DR-a i Alfonsa Napuljskog, 
2. ceremonije Čezarovog unapređenja u kardinala. 
"Simultanka" teče odlično - dok se Mikeleto maskira blatom, da bi nalik čudovištu iz močvare uhodio golišavog crkvenjaka, Čezare na dostojanstvenoj ceremoniji prilazi da poljubi papski prsten - simbol vlasti, a tom činu kao izrazu pokornosti prethodi jedna duga i duboka razmena pogleda. Čezare zuri u iščekivanju, još u nadi; papa gleda smireno, odobravajući poslušnost.
I dok se jedan uzdiže, drugom pripremaju pad, tj. s jedne strane formalni duhovnički obred, a s druge kršenje njihovih zakletvi kroz zločin. I u oba slučaja, promašaj.
Jer, kada je pomenuto da budući kardinal mora biti spreman "proliti krv", a kamera se prebaci na vodu (u kojoj se krštava, ali i ubija), vidimo da se blato spralo i Mikijeve rane ga odaju. DR prepoznaje ona ista leđa po kojima je "onomad" cedio limun - i identifikuje ga. U gunguli koja je nastala, Mikeletu ipak polazi za rukom da pobegne, nakon što pod vodom u nadrealnoj situaciji savlada ser Gregor Clegane-The Mountain tipa, probija se kao Supermen (u gaćicama, jel'te) sve sekući stražu. Alfonso 
potom histeriše i tera DR-a iz grada.
(i tada se setih na koga mi liči! Na Pitera Justinova kao Nerona iz stare verzije filma Quo Vadis!) 
Krv koja je obojila vodu sada se "pretapa" u boju odora, pa već u narednoj sceni božje sluge pozdravljaju novajliju u svojim redovima. A njegovo lice je ponovo rečito.

Prilikom sledećeg susreta Čezarea i Mikeleta, čini se da novopečeni kardinal svoj gnev projektuje na plaćenika, kao da to što sam nije uspeo da se odupre očevoj volji prenosi na Mikijev neuspeh u akciji. Grdeći njega, upućuje prekor samom sebi, a ozlojeđenost prosto vrišti iz rečenice:"Sada sam kardinal. Nisi primetio?" Jadni Čez.

U lepoj sceni sa Đulijom:
Rodrigo joj ukazuje poverenje i poštovanje, kao samosvesnoj i inteligentnoj ženi, čak pred skeptičnim Čezareom tražeći njeno mišljenje o slučaju novog štićenika, izgnanog polubrata istočnjačkog sultana. I eto nagoveštenog pružanja azila za novac - u ovom slučaju 40 000 dukata godišnje. Konstatacija "Bog zna da nam treba novac" nadovezuje se na argument kojim su nedavno odbijeni Huanovi prohtevi, da nemaju kasu poput firentinske. Nije rečeno i da ne bi to želeli! Naprotiv, Rodrigo kroz mešavinu naivnosti, neozbiljnosti i odlučnosti, koristeći metaforu "šarenih haljina", zapravo nudi izgovor za raspolaganje svim mogućim sredstvima u prilog punjenja kase.

Uglavnom, uvođenje Džema me prijatno iznenadilo, jer za ovu tragičnu figuru svi znamo iz Andrićeve "Proklete avlije", gde je to središnja pripovest. Tamo je Džemovo putešestvije i duže i teže, on propada, fizički i duhom, goji se, otromboljilo mu se i oko pa dobija "lenji kapak" kao Karađoz, a naravno, nezaboravna je scena u luci, kada posmatra svet ispred sebe i dolazi do onog genijalnog, suptilnog prelaza iz trećeg u prvo pripovedno lice, onog (pa, samo za tu nijansu Andrić je zaslužio Nobelovu nagradu) identifikovanja nesrećnog Ćamila sa Džemom - najpre kroz priču, pa legendarni iskaz:"Ja sam to!"
E, pa, bilo bi zanimljivo uporediti ta dva viđenja, ali, da ne gnjavim više, OVAJ Džem (Džordanov) je mlađi, egzotičan, oduševljen ljubaznošću i uslužnošću, slobodama i šarenilom sveta u koji je dospeo. Za kratko vreme koje mu je dato na ekranu, ne primećujemo mnogo kako se oseća povodom svoj statusa proteranog, a bilo bi interesantno da su malo produbili to kako se "skapirao" sa Huanom, jer imaju zajedničko, u najmanju ruku, barem ono rivalstvo sa starijim bratom. Doduše, to rivalstvo između Bordžija se za sada ne vidi previše.
Džem donosi sa sobom novinu, dah Orijenta, zanimljive priče, razonodu. Lukrecija i Huan su pre svega zaduženi da ga animiraju i šarmiraju. Žao mi je što ove scene nisu trajale duže, ta PRELEPA odeća, lov, izleti...gotovo da pomisliš kako su normalni. I preslatka Lukrecija sa onim njenim: "Jeste li videli jednoroga?"

Dok se kći, kao pravo dete, raspituje za životinje iz legendi, Vanoca ima ozbiljan razgovor sa Rodrigom. Kod nje ne prolaze nova foliranja, pokazuje britak um, jednako ironična, podsećajući ga da "i on ima veze sa tim" što njihovo zajedničko dete raste, što ih čini ponosnim. Apeluje na njegovu OČINSKU odgovornost i osećanja. Rodrigo poistovećuje Rim i porodicu, brak vidi kao još jedan bedem zaštite Bordžija i skora udaja je neizbežna - Vanoca jedino zahteva da uvaži Lukrecijino pravo da barem upozna mladoženju pre toga...

Lukrecija i Džem, "kremić" - ona bleda i plava, on crn. 
Divne, emotivne scene obogaćuje način na koji je on oslovljava sa "my little one" i posmatra sa nežnošću i uvažavanjem, jer se toliko razlikuje od žena iz njegovog sveta. Istovremeno, možda i nenamerno otvoreno, daje joj prve lekcije iz sveta odraslih: "Ženu možeš da tučeš, ali, ne i da je ubiješ!" i nagoveštaj buduće nesreće. Lukrecija šokirano, ali, odlučno, ističe da "nju niko neće tući."

Papa procenjuje kako jedino mladoženje iz Italije imaju "strateškog smisla", pa sužava izbor na četiri kandidata. Zanimljivo, pominju se D'Este (Lukrecijin budući, treći muž) i Alfonso Napuljski (i to kao "idealna opcija"! ).

Scena mačevanja između Huana i Džema je prilično dobra - Čezare i Rodrigo su posmatrači, prvi ne skriva kiselo lice, a drugi je ponosan što Huan stiče "brata po oružju".
I još jednom mu  Rodrigo, kao, slučajno, iznosi "nezamisliv" predlog o 400 000 dukata za Džemov leš - pri čemu, onako pilatovski, pere ruke!

Na pregovorima ćemo prvi put videti i Katerinu Sforcu (Gina McKee).
Javlja se problem miraza, kojim je uslovljeno upoznavanje verenika (čime bi udovoljio Vanocinoj molbi). Ironija je da zbog pribavljanja Lukrecijinog miraza najpre pristaju da ugoste Džema, onda ga zbog udvostručenja istog tog miraza ubijaju. Dakle, čineći zločine za porodicu, duboko unesrećujući članove, papa kupuje nadu da će ovi vremenom (možda) shvatiti svrhovitost  nanetog bola.

Udvarači - i izbirači: veoma komična scena, smoreni Rodrigo, šarmantni Lukrecija i Džem koji špijuniraju:
Ubedljivo mi je najsmešniji bio treći kandidat, debeljko što trza glavom, a put ka nasledstvu mu je slobodan jer je "stariji brat u ludnici". Da, put jeste neometen, ne i mladoženja! I četvrti, ono dete!

Ipak, najviše me očarala scena plesa, tako spontana, prozračna, čisto emotivna. Sve - muzika, koraci, boje, PRELEPO je, zanosno kao u priči. Videvši ovu povezanost koja se uspostavlja, Rodrigo će, nažalost, odlučiti da gosta žrtvuje. 

Lukrecija je u ovoj epizodi imala još jednu lepu scenu, mada vrlo provokativnu iz čisto psihološkog ugla, scenu sa Čezareom. Kod brata, zaštitnika, ona traži utehu. Strepi pred nepoznatim. Do sada je iščekivala brak kao uzbudljivu, podrazumevajuću avanturu, sa punim povenjenjem u oca - da je neće dati bilo kome, muža - da će biti galantan, ali, sve što sluša i saznaje dovodi je u sumnju, budi strah. Čezare aludira na njih dvoje kao Eloizu i Pjera Abelara, hm, hm.
I tako dobija dve značajne potvrde naklonosti, prvu od Džema, drugu od Čezara, a gotovo identične: obećavaju joj zaštitu od eventualnog bračnog nasilja i razočarenja. Čezare je strastven...malo previše.

Papin izbor pada na Đovanija Sforcu, dok Čezare brine za Lukrecijina osećanja i, kao i majka, traži da imaju obzira, ako već situacija nalaže nestrpljivost. Rodrigo odbacuje sve to kao irelevantno za "aranžman" - zaboga, pa, emocije s tim nemaju nikakve veze! Huan traži od Čezara da mu "pozajmi svog Mikeleta" (kao da je pas ili majica), čime ponovo potvrđuje koliko je sličniji Rodrigu, koliko se ne koleba i nema nedoumice kada se radi o opštoj koristi. Iako se više zbližio sa Džemom nego Čezare, ovaj drugi zbog Lukrecije simpatiše gosta i odbija bratovljev zahtev. Zbog toga će Huan na svoju ruku delati i, naravno, zabrljati. 

Od tog trenutka, sve ide brzo. Prvo, Džemovo sasvim neočekivano ispovedanje Čezaru i izražavanje želje da se pokrsti, iz zahvalnosti prema svojim domaćinima, oduševljenosti hrišćanskom dobrotom i miroljubivošću...ovo situaciju čini još težom, jer mu se upravo priprema "nož u leđa". 
Scena kada Lukrecija proba haljinu je istakla njenu lepršavost, kao iz Diznijeve "Uspavane lepotice". Kako je njen svet, još uvek, udaljen od zavera!
izvor: http://theborgias-caps.tumblr.com/


Džemova gozba na otvorenom za troje papine dece, na kojoj im približava svoj zavičaj i iznosi hvalospeve, završava se tragično. Huanov otrov deluje, ali, sporo i mučno. Strašna je scena kada Džem u agoniji doziva Čezara, čak ni na samrti ne sumnjajući u svoje domaćine.
Naravno, Čezare vrši pritisak na Huana da dovrši posao, time ga ujedno podstičući da konačno odraste i preuzme odgovornost. "Dečko, hoćeš da budeš opasan igrač? Izvoli, uprljaj ruke!" (doduše, Čez je ovde pomalo licImUr, jer se i sam oslanja na Mikeleta).
Ponovo paralelna scena: dok Mikeleto hladnokrvno i "po kratkom postupku" likvidira kuvara, Huan teško, snebivljivo, nespretno ubija Džema. Čezare to zove "prvom lekcijom". Brat mu okreće leđa i nemo se udaljava. Možda je tu buknula kasnija klica netrpeljivosti.



U epilogu se otkriva koliko zapravo teško pada cena uspeha i moći (muškim) Bordžijama! Papa u svojoj molitvi obelodanjuje brigu za Lukreciju i nesigurnost u ispravnost svoje odluke; Čezare postaje sve hladniji i ogorčeniji; Huanov prvi "trijumf" je zapravo sve osim toga, prva prolivena krv ne donosi mu osećanje moći i samouverenosti.

5 коментара:

  1. Savršen prikaz!
    Obuhvatila si ono najbitnije, a delovi teksta predočeni kroz humor, celom postu daju ne šlag na kraju, jer je šlag ceo tekst, recimo da je humor ona dekorativna, a ukusna voćka koja krasi delo. E pa slatko, od srca me nasmejala :D
    Odlična paralela sa GOT i LOTR! Meni je mali svojom pojavom, takođe, pred oči stavio sliku gosn Boltona - neuračunljivost, pomerenost s pameću..
    Sa svakom novom epizodom me papa sve više zabezekne, kako vešto preko Biblije pere ruke :)
    P.S. Ja prikaz finala napisah danas, dok je još u glavi sve do detalja. Serija je iz epizode u epizodu sve bolja!

    ОдговориИзбриши
  2. Savršen prikaz!
    Obuhvatila si ono najbitnije, a delovi teksta predočeni kroz humor, celom postu daju ne šlag na kraju, jer je šlag ceo tekst, recimo da je humor ona dekorativna, a ukusna voćka koja krasi delo. E pa slatko, od srca me nasmejala :D
    Odlična paralela sa GOT i LOTR! Meni je mali svojom pojavom, takođe, pred oči stavio sliku gosn Boltona - neuračunljivost, pomerenost s pameću..
    Sa svakom novom epizodom me papa sve više zabezekne, kako vešto preko Biblije pere ruke :)
    P.S. Ja prikaz finala napisah danas, dok je još u glavi sve do detalja. Serija je iz epizode u epizodu sve bolja!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:)
      Meni je "recenziranje" epizoda prava uživancija. Asocijacije se samo nižu. Bude mi razmišljanja, gledam ispod površine. Trudim se da budem maksimalno objektivna, da ironiji podvrgnem ono što je propust, skrenem pažnju na posebno dobre aspekte, a pre svega da ne bude klasično prepričavanje sadržaja (što "recap" i "review" tekstovi sa raznih portala čine) nego obuhvatniji osvrt na seriju.

      Papa mi je hit, ali, verujem da niko sem gospodina Ajronsa ne bi umeo da tako dobro iznese ulogu, na BAŠ TAJ način - hladnokrvni, pomalo izgubljeni, a zapravo vrlo lukavi "pater familias". Kasting im je zaista pun pogodak u većem delu, čak i epizodisti, poput pomenutog Alfonsa, naprosto briljiraju.
      Taj (crni) humor i društvene teme, u prepletu sa istorijskom i dramskom linijom radnje, jesu razlog što ovo nije nekakva "sapunica" i samo raskošno, blještavo zamajavanje za laike.

      Jedva čekam finale i da čitam utiske!:))
      Videćeš tek, serija postaje sve uzbudljivija. Prava je šteta što su je ukinuli.

      Избриши
  3. Još jedna djajna analiza, baš uživam čitajući ❤
    Pre svega izvinjavam se jer sam na drugoj pisala scenu sa kraljem i njegovim sinom, čitala sam obe pa tek onda pišem komentare i slučaj o sam ih zamenila 😁.
    Cezarovo unapređenje je zapravo meni bila jako tužna scena (podsetio me je, i ovo će da zvuči čudno, na Sansu kada se udavala za Tiriona i tog pogleda punog želje da pobegne od sebe) zna da mora a iskeno ne želi.
    Džem mi se odmah svideo, a scene između njega i lukresije su one najiskrenije, naivne ljubavi koje ruše granice dva sveta.
    Scena plesa je divna a u tim scenama (Lukresija-Dzem; Lukreija-Cezar) me je potsetilo na mladu Srsi koja je trebala da se uda za Regara a opet njedinu sigurnost je imala u onom koji će sigurno da je najviše voli - bratu ☺
    Ispovest Dzema ne samo sto ostavlja utisak koji si pomenula već po meni prikazuje da u Cezaru postoji crv sumnje da Dzem to radi zbog Lukresije, a niko osim njega samog nije dobar za njegovu sestru
    Odličan krsjni prikaz cene moći (koji će u sledećoj epizodi Lukrecija platiti za sve njih)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. E, ništa ne brini, ukapirala sam odmah, nema potrebe da se izvinjavaš.:)
      I meni, tužan mi je njegov pogled i njegovo mirenje sa sudbinom samo da bi udovoljio ocu - tačno se vidi kako je obojici teško, a da bi jedan bio spokojan, drugi mora da žrtvuje sopstvenu sreću.:(
      I za Džema se slažem, predivne scene sa Lukrecijom i još jedna odlična paralela - brat kao sigurnost, prva simpatija kao upoznavanje emocije izvan zatvorenog porodičnog kruga.

      Apsolutno! :) Čak verujem da Čezare pomalo potura Huanu akciju koju bi i sam izvršio, da sme otvoreno da dejstvuje. On je baš posesivan prema Lukreciji, koliko god ne želeo da prizna.

      Hvala na analizi i na skretanju pažnje na određene scene koje su mi promakle, baš si mi sad obogatila utisak.:))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...