среда, 27. јануар 2016.

Obnavljanje gradiva: "The Borgias", sezona 1, epizoda 1

komentariše: Isidora Đolović

Kao veliki zaljubljenik i, možda je bolje reći, zaluđenik za istoriju, oduvek sam čitala sve što mi je dolazilo do ruku, a o meni interesantnim epohama i ličnostima koje su ih obeležile. Na moju (ne)sreću, ima ih mnogo, što samo povećava spisak materijala koji bi bilo dobro pregledati, upoznati, istražiti. Da se nisam opredelila za proučavanje (opet, istorije!) književnosti, svakako bih otišla u ovaj drugi tabor. Samim tim, među meni omiljenijim fiktivnim sadržajima obično su oni koji predstavljaju manje ili više verodostojne adaptacije istorijskih priča. 

Pre izvesnog vremena, par drugarica i ja došle smo na ideju da ponovo gledamo "Bordžije". Zahvalna sam im na tom predlogu, jer se sama - koliko god dugo nameravala - verovatno još izvesno vreme ne bih konačno nakanila da gledam bilo šta (zbog drugih obaveza i činjenice da em znatno više čitam, em na listi čekanja ima ogroman broj nepregledanih serija i filmova, em se bliže nove sezone nekih koje takođe volim). Uglavnom, naše veoma konstruktivne diskusije povodom utisaka, tj. svoj udeo u istim, prosto nemam srca da ne sačuvam i ovako. Drugim rečima, ovo će biti pravi rewatching!


Kada počnem da razmatram ovu temu, na pamet mi padaju tri velika razloga za žaljenje:
1. Šteta je što se, pored toliko dobrih serija, na našim kanalima u nedogled vrte turske, meksičke i slične gluposti. Nije fraza, zaista mislim da ne postoji dobra selekcija TV sadržaja, ali, to je neka druga priča.
2. Šteta što se u ovom slučaju stalo nakon treće sezone, a opet, možda je ta nedorečenost i dobra, ko zna. Videćemo sa distance.
3. Šteta što je knjige o Bordžijama, barem one prevedene, teško naći a da su dobre i pouzdane. S druge strane, postoji veliki broj "istorijske" fikcije, koja je često toliko bljutava i smešna da uopšte nema svrhe  na to trošiti vreme.
Teza da su Bordžije neka vrsta "prve kriminalne (renesansne) porodice", verovatno je potekla od Marija Puza, autora "Kuma" - ali i "Porodice", romana o ovoj italijanskoj dinastiji. Puzo nije krio da su mu poslužili kao uzor prilikom stvaranja fiktivne familije Korleone, sicilijanskih iseljenika koji su žarili i palili američkim podzemljem. Međutim, reputaciju skandaloznog i ozloglašenog klana, Bordžije su stekle znatno ranije i po svemu sudeći dosta nezasluženo. Baveći se dostupnom literaturom o njima, tj. onim što predstavlja "kanon", ali samo deo šire priče koju i dalje skrivaju vatikanske arhive, stekla sam prilično siguran utisak da su Bordžije više preterano ocrnjene nego što su ZAISTA bili problematični. Mnogo toga im je pripisano od strane političkih neistomišljenika, neprijatelja-savremenika, dopunjeno kasnije kroz maštu pisaca i svaki vek je tu negativnu legendu samo prenosio i učvršćivao....Korupcija, incest, trovanja, dekadencija - nije tu bilo ni manje ni više  skandala nego kod ostalih velikih italijanskih dinastija, niti je Aleksandar/Rodrigo bio najgrešniji papa, samo su, eto, zahvaljujući svom statusu bili najistureniji, uvek prvi "na udaru".

Istina ili ne, za potrebe televizije bilo je tu i više nego dovoljno intrigantnog materijala. Posle četiri sezone  kontroverznih "The Tudors", nastupila je prava navala različitih, manje ili više dobrih serija u istom ruhu. Kada je najavljeno da "Showtime" planira oživljavanje i reinterpretaciju priče o jednoj od najzanimljivijih italijanskih plemićkih kuća, očekivanja su bila velika, ulaganja takođe, međutim, na kraju je interesovanje publike bilo nedovoljno da bi se, pre svega budžetski, veoma zahtevan projekat održao. Posmatrajući celokupni učinak, tri godine nakon njenog ukidanja, nameće se jedino zaključak kako je reč o jednoj od većih nepravdi.

Jer, "Bordžije" su ispunjavale sve uslove i kriterijume da se održe u trci sa sličnim formatima, pa i prevaziđu ih bez mnogo napora. Ne samo jer su ličnosti koje uzima za junake oduvek intrigantne i zanimljive kao istorijski postojeće, već i zbog toga što je ova verzija serije (a postoji još jedna, poljska, pod nazivom "Borgia: Faith and fear"), barem po mom mišljenju i ukusu, nekako uklopila SVE. Jeste radnja počesto zašećerena i istorijski netačna, s preterivanjima i izokretanjima, ne malo kiča i koketiranja sa (sada tako popularnim) eksplicitnim nasiljem i seksualnošću, ali, ni manje ni više nego u ostalim sličnim serijama (npr. pomenuti "Tjudorovi" gde, u realnosti debelog i riđokosog, kralja Henrija VIII glumi izuzetno zgodni Jonathan Rhys Meyers) - što ih ne čini manje dobrim. Sve je ovde kvalitetno - pre svega kasting, dakle, skoro pa PERFEKTNA glumačka postava, zatim radnja i način na koji priča teče, brojni obrti; kostimi koji su naprosto prelepi, ambijent koji je sasvim autentičan, naposletku, tu je i vrhunski soundtrack...
Ukratko, The Borgias su "Showtime"-ov projekat, započet u proleće 2011. i okončan nakon tri turbulentne sezone, 2013. godine (na negodovanje fanova, koje još uvek ne jenjava), pod izgovorom da je previše koštao. Snimana uglavnom u Mađarskoj (Budimpešta), okupila je u svakom smislu uigranu, profesionalnu i vrhunsku ekipu, počev od reditelja i  scenariste  Nila Džordana (The Crying Game, Interview with a Vampire, We're no Angels, The End of the Affair...), kompozitora Trevora Morisa (autor tema za "The Tudors", "The Pillars of the Earth", "Vikings", "Dracula", "Reign"), pa do internacionalne glumačke postave. Uz to, pojedine epizode iz prve sezone režirao je Jeremy Podeswa, autor kontroverzne "Unbowed, Unbent, Unbroken" iz prošlogodišnjeg, petog TV poglavlja "Game of Thrones".

Uz određene veće kreativne slobode i domaštavanja, bavi se (i inače nepouzdanom u glavnim crtama) povešću uzdizanja i vladavine kardinala Rodriga Bordžije, kasnijeg pape Aleksandra VI, kao i života njegove vanbračne dece i mnogobrojnih rivala. Naravno, sama porodica nikako ne bi imala prilike da "odskoči" bez snažne uklopljenosti u istorijski kontekst i činjenice da su bili savremenici mnogim podjednako značajnim i čuvenim ličnostima, te da su živeli u vremenu samom po sebi burnom i obeleženom previranjima između svetovnog i duhovnog, širenja moći i otvaranja ka novom dobu  punom raznovrsnih sloboda. U središtu su Rodrigo (fantastični Jeremy Irons, poznat po svojim bravuroznim ulogama antagonista i specifičnom šarmu), njegovo čuveno potomstvo koje je dobio sa rimskom kurtizanom Vanocom Kataneo (Joanne Whalley, bivša gospođa Kilmer): harizmatični i opasni Čezare (Francois Arnaud, mladi kanadsko-francuski glumac, pravo otkriće), legendarna Lukrecija (Holliday Grainger, koju znamo iz skorijih adaptacija "Velikih očekivanja", "Ljubavnika Ledi Četerli" i mini-serije "Boni i Klajd"), promiskuitetni Huan (David Oakes, televizijski i pozorišni glumac, ali i talentovani crtač i muzičar, najpoznatiji kao antagonista u pomenutim "Stubovima zemlje" i "Beloj kraljici") i ovde dečačić Žofre (Aidan Alexander). Među važnijim likovima od samog početka se nalaze papin glavni rival, Đulijano Dela Rovere (Colm Feore), Čezareov verni plaćenik Mikeleto (izuzetni Sean Harris), Rodrigova lepa i mlada nova ljubavnica, Đulija Farneze (Lotte Verbeek), ali, tu je još čitava galerija epizodista, manje ili više upečatljivih i prisutnih.

Pa, da počnemo:

Epizoda 1, sezona 1: The Poisoned Chalice


Svi putevi vode u Rim, a sve ključeve moći drži papa.

Najpre, uvodna špica i muzika Trevora Morisa odlično su odabrane. Dopada mi se način na koji su renesansno slikarstvo, tačnije, njegove fragmente, iskoristili da dočaraju atmosferu i nagoveste glavne motive, uz to i obeležja prikazanog vremena. Lepota i krv, kao u istoimenoj knjizi Sare Dunant, otrovi i spletke, erotsko i duhovno, smrt i život. Sama muzika takođe poseduje interesantni splet privlačnog (zahvaljujući zanosnom zvuku žica koje trepere) i sakralnog (hor) - renesansa u svom totalitetu. 

Zatim, očarana sam kostimima, enterijerima i predstavom gradova, koliko god možda bila „skučena“ i ne tako (prostorno) grandiozna kao što zamišljamo. Deluje veoma autentično i očigledno je mnogo uloženo kako bi sve izgledalo baš tako kako izgleda - raskošno.
Džeremi Ajrons možda na prvi pogled nije VIZUELNO savršen izbor za ulogu Rodriga Bordžije, međutim, veoma brzo se gledalac privikne, zahvaljujući izvesnoj lukavoj gospodstvenosti koja mu je svojstvena u svakoj ulozi. Na samom početku, izdvaja se kao proračunat, ali po nuždi, neko ko je uprkos svom usponu još uvek odbacivan od strane rimske vlastele i ko samim tim ima jače motive da se, po svaku cenu, dokaže i potčini one koji ga ponižavaju. Iza Rodriga stoji porodica, naravno, ono što je jezgro i razlog svemu, za šta se bori i što je istovremeno sredstvo i cilj. Ustoličiti dinastiju Bordžija, došljačku, osporavanu, misija je u kojoj svaki član ima svoj zadatak, svoje unapred određeno mesto.
Papski dvor i „lešinari“ zbijeni oko umirućeg Inoćentija VIII pokazuju da, od početka istaknuto, rivalstvo kardinala Dela Roverea i Bordžije tinja. Jasno je da pitanje novog pape nema premca, da njegovo rešenje stvara vanredno stanje, atmosferu visoko napetu, gde svako ima svoju računicu. To su trenuci kada Bordžije stupaju u akciju i ujedno poslednji mirni časovi porodice - zbog čega je okupljanje u Vanocinom domu veoma značajno. Izgubljena je, postepeno i polako, tačnije - žrtvovana nevinost njihove dece, njihova sreća i spokoj. Drugim rečima:„Bog će nam oprostiti, ali, ja neću oprostiti neuspeh", Rodrigova je deviza i sprovodi je bez pardona.
Lukrecija je kao vila, prozračna, detinjasta, vesela i - zlatna. Radoznala, razigrana. Čezare je beskrajno voli, prema njoj se odnosi sa potpunim poštovanjem njene čistote i neiskvarenosti, sa željom da je zaštiti i sačuva - za sebe? U ovom trenutku, odnos brata i sestre je toliko bezazlen, ali, sa opipljivom tenzijom (hemija glumaca je neverovatna), naklonošću koje (ona sigurno) nisu oboje svesni, ali, koja je jača od samog Boga. Čezare - zreo, ambiciozan, poslušan, pritajeni vulkan. U njemu tinja ogorčenost, osujećenost, nezadovoljstvo, u večitom sukobu sa pritiskom očekivanja od najstarijeg deteta, uzdanice.
Huan je impulsivan, iskompleksiran, željan potvrde. U senci starijeg brata, čezne da se dokaže, stekne očevu naklonost, moć, snagu. Čezare je staložen i iako nepomiren sa nametnutom ulogom, svoju nemoć i bes skriva - Huan to ne ume. On je „mamin sin“, njegova zajedljivost i cinizam su sada, na početku, još uvek bezazleni, kao durenje razmaženog deteta. I on, kao i otac, pati zbog nepriznavanja i potcenjivanja - on je, ironije li, više od Čezara kadar da shvati Rodrigovu želju za uzdizanjem porodice i da radi na njenom ispunjenju.
Vanoca - prefinjena, pomirena sa životom koji je izabrala postajući papina ljubavnica, tj. supruga iz senke. Staložena, jer tako mora biti. Nisu joj po volji manevri muškog dela porodice, ali, svesna je da tu nema prigovora. I kada gubi svog muškarca, kada se on pod izgovorom "novozahtevane čednosti" koju nosi sa sobom zvanje pape, udaljava od nje, kada je otiskuje od sebe, Vanoca se ne buni. Ali, nije bez karaktera i nije bez glasa. Rodrigo će imati sreće sa tri najbliže žene (ona, Đulija i Lukrecija) - suptilne, prefinjene, a nepokolebljive.

Rodrigovo držanje je prosto genijalno u svom licemerju i proračunatosti. Njegova uverenost u to da je sve dozvoljeno, njegova ponizno-pobožna retorika naspram lukavih poteza. I što je najzanimljivije, savršeno nevino reagovanje na insinuacije i aluzije!
Karantin u kome su kardinali tokom glasanja, strog je do te mere da se budno pazi čak i na njihov jelovnik, kako ih ništa ne bi nateralo da prekrše izolaciju i izađu, zbog. npr. loše probave. Rodrigo  je već sada prilično vickast: „Sv. Avgustin nikada nije morao da glasa na konklavi!“

Strategija pribavljanja glasova izgleda više nego zanimljivo. Rodrigovi sinovi „posluju“ za njega, dok Lukrecija shvata i zna više nego što deluje - mada je drže po strani.
Holidej je, ponavljam, zaista kao lutkica - sva u belom, sa tom kapicom, posebno u trenutku kada pritrčava ocu i seda uz njegovo krilo. Ali, kroz tu naivnost prosijavaju oštroumnost i zanimljivi humor, npr. upitaće Čezara kako će sada nju zvati - "Holy Daughter?
Zanimljive su poruke "prošvercovane" u jelu, jer ujedno služe  kao aluzija na oblapornost sveštenika; a one crvene odore u tolikom broju na skučenom mestu više asociraju na pakao ili strast nego na skrušenost. Rodrigo u trenutku izglasavanja većinskog pobednika i čitavoj proceduri koja sledi, veoma je ležeran i nekako lakrdijaški nastrojen - ostali ga osuđuju, no čim njihov budući položaj bude doveden u pitanje, podviće rep i pokazati koliko su ispod njega. Naprosto, ne poseduju takvu snagu duha.
„Neka oni bez dece bace prvi kamen!“ Rim je mesto gde se sve zna - a ništa ne zna. Žmuri se na oba oka.
Tragičnom doživljavam  zamenu između Čezara i Huana - prvi želi da bude vojnik, da štiti porodicu na taj način i dobije šansu koju je njegov - za to manje pogodan brat dobio; drugi želi da bude „omiljeni papin sin“, da mu se ukaže poverenje koje uživa Čezare, da bude bar u nečemu superiorniji. A papa smatra da čini najbolje za decu i da sudbina koju im  je skrojio, neopoziva, jeste pravi put. Poenta:“Može li naša porodica preživeti ovu pobedu?“
Ceremonija inauguracije je veličanstvena i lepa. Tiha. Dijalog Lukrecije i Čezara ponovo ponajbolja scena, odlikuje ga vragolastost prožeta slutnjom teških iskušenja.
Rodrigo postaje Aleksandar VI, „ja“ postaje kolektiv - otuda onaj pomalo smešni obrt u budućem korišćenju množine prilikom govora o sebi.  Na vrhu je s(r)amotno, a Čezare je jedini koji sme da mu govori otvoreno, prkoseći i prozirući kroz zvaničnost.
„Taj položaj je obećan meni!“-„Jeste li ga platili?“ Derek Jacobi odličan kao kardinalOrsini.

Čezareov majmun mi je, baš kao i mnogima, bio utisak epizode kada sam prvi put gledala (na najavnom plakatu s početka teksta, vidite ga na Žofreovom ramenu). Naravno, žao mi je jadne životinjice, ali, morate priznati, mera predostrožnosti je genijalna! 
Još jedan ključni momenat epizode bio je susret Čezara i Mikeleta. Dvojica ravnopravnih, ukratko rečeno, u klinču punom napetosti, na samoj ivici. Na pomolu je mnoštvo sjajnih interakcija.
Završno „ratovanje metaforama“ i trovanje kardinala pokazuju koliko je Čezare vispren, sposoban i odlučan da zaštiti oca, pa makar to značilo da potisne sopstvenu i povinuje se njegovoj volji.

Umesto zaključka, Fransoa Arno, pojam privlačnosti:

11 коментара:

  1. Znači čitam i pišem komentar uporedo da nešto ne zaboravim. :-D
    Potpuno te razumem za istorijske likove, ne znam prosto, koji me više interesuje da ga proučavam u određenom trentku. Nekada mi je žao što sve što me zanima, ne mogu da koristim u okviru svog zanimanja.
    Takođe se slažem za istorijske fikcije, nakon poslednje o Raspućinovoj kćerki, izbegavam ih u širokom luku.
    Odlična recenzija, još detaljnija i preciznija, ne samo da si analizirala epizodu serije, već i same likove, kako ove serijske, tako i istorijske. Sjajno!
    P.S. Ja nisam zaboravila na seriju, samo čekam raspoloženje, pa da dve, tri epizode odgledam lepo u cugu.:-D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da znaš, naši razgovori na temi su me i inspirisali da ovo sačuvam i na blogu, mislim da je sjajna ideja zajedničko praćenje. :))
      Čak mi je palo na pamet, možemo tako i "Versaj", meni je uvek zanimljivije da s nekim podelim utiske, posebno istomišljenicima.

      A zaista, kad pogledaš kako se te jadne istorijske ličnosti sad koriste bez pardona, neki bizarni "fan-fiction", prosto ti bude žao...izgleda da je najlakše iskoristiti slavno ime kao mamac za publiku ili čitaoce, pa ako je to potpuno mimo svake logike ili istine, nikom ništa...

      Radujem se nastavku "obnavljanja gradiva", pridružiće nam se i Katarina, tako da nemaš brige.
      Ja bih gledala još toliko toga, eh, al prođe januar i sad počinju profesionalne obaveze, tako da bukvalno ponavljam ono "So many books/movies/shows....so little time!" :(

      Избриши
  2. Odlična ideja nisam pre viđala ništa slično, sjajna opažanja o epizodi obavezno moram ga pogledam ili sutra uveče kad se vratim sa ispita ili u nedelju odlična analiza i čak i ja koja niakd nisam gledala seriju tekst me je držao do kraja :) Bravo :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala!:) Svakako preporučujem seriju, dobra je, mnogo je uloženo, ali nije banalna priča ni "limunada", plus - glumci su zaista sjajni.

      Srećno na ispitu!:)))

      Избриши
  3. Čitah"Porodicu" i bome jos se sjecam nekih gadnih opisa iz te knjige..a ovu seriju sam imala u planu gledati, međutim shvativsi da sam preosjetljiva na nepravdu, i ostale petljancije (zbog kojih sma napistila i geldanje GoT-a) rekoh bolje da ne pocinjem i ne nerviram se :D .. po slikama koje si izdvojila viidm da zaista odlicno izgleda, ali se ipak necu usuditi da pogledam haaha

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, u "Porodici" je baš bilo preteranih, često netačnih detalja, ovde je (donekle) to ublaženo, a sa stanovišta fikcije sasvim zadovoljavajuće. :)
      U odnosu na "GoT", nema baš toliko brutalnosti, nema nepotrebne golotinje i pokolja samo radi šokiranja publike (a što meni najviše smeta kod "Igre prestola" u odnosu na knjige), a političke spletke i istorijski događaji su mnogo zastupljeniji. Glumci su najsvetlija tačka, veoma harizmatični i uverljivi, a scenografija i izgled epohe takođe.
      Međutim, da, nije za svakoga i zapravo, nema izrazitih pozitivaca, plus je prosto ALARMANTNO kako neke, objektivno, anti-junake, po svakom etičkom kriterijumu nepodobne, počneš da opravdavaš i navijaš za njih. :)

      Избриши
    2. ma bas je bila mucna, jedva sam je procitala :/ .. mozda se nekad okurazim pa pogeldam haha, a do tad cu da slusam soundtrack, vala u pravu si odlican je :))

      Избриши
  4. Konačno nađoh vremena da se uključim u analiziranje (100 years later ali bolje ikad nego nikad 😉)
    Pre svega odlična analiza 💓
    Serije u Srbiji su katastrofa, retko gde može da se nađe američka ili britanska serija a kamoli dobra.
    Sam uvod je bukvalno molio da se nastavi sa gledanjem, kostimi su realistični ali meni su izazivali ravnu liniju (ja navikla na GOT luksuz 😂 šalim se u Tjudorovima su mi isto lepši)
    Da budem iskrena jesam potajno bila skeptik jer Britanac glumi Španca ali vrlo brzo se to zanemari i on ulazi u lik bez većih poteškoća ☺
    Ta scena sa Cezarom i Lukresijom je potvrdila da ću nastaviti da gledam, ona mi se na prvi pogled nije dopala ali već nakon minut mi je bila simpatična u njega sam se odmah zaljubila. Teško je ne voleti njihov odnos (mada je bolestan) način na koji se odnosi prema njoj, u ovoj novoj epizodi me je Džejmi podestio na njega i odmah sam se setila te scene ☺
    Huan mi je najodbojiniji od Bordžija nekako ne volim kad je on u kadru ne znam zašto, Lukresija me podseća na Madžori Tajrel- više zna nego što pokazuje da zna. Scena Huana i Cezara je scena koju sam nazvala "vulkan zamenjene sudbine" jer ni jedan ni drugi ne žele svoju
    Mikelato odmah šarmira
    Nadam se da nisam preterala sa svojom paralelnom analizom i onako idem još epizoda koje sam gledala da komentarišem 😊

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Vredelo je čekati!:))))
      Samo ti piši, draga, uživam u analizama. Ne brini za paralele, videćeš da ih ima sa "GoT"-om sve više, ni ja ne odoleh.:)
      Uglavnom, pre svega, hvala na komentarisanju i drago mi je da ti se serija svidela.:)
      Kostimi postaju sve lepši, videćeš, u drugoj sezoni su raskošniji, a tek u trećoj...uopšte, sve je podignuto na viši nivo, sad kad drugi put gledam, još više mi se dopada - a uviđam i koliko je prva sezona bila slabija od kasnije dve.
      Da, Ajrons je zaista iznenađujuće dobro ušao u lik!:) Ne uklapa se fizički (Rodrigo je bio debeo i nosat), ali, to se potpuno zaboravi kad se stopi sa karakterom.
      Kasting je zaista veoma dobar, gotovo da nema promašenih uloga.
      I ja sam se odmah zaljubila u Čezara, ima neki neverovatni šmek, pogled, pokreti, glas....a Holidej je preslatka, videćeš kako se transformiše vremenom, iz nevine curice u opasnu damu.
      Huana nisam mogla da smislim kada sam prvi put odgledala seriju, ali sada iz drugog puta mislim da je (posebno u drugoj sezoni) jedan od najtragičnijih likova, neko ko je od početka tu gde jeste tuđom krivicom i ne ume drugačije da se ponaša. Sem toga, glumac je mnogo dobro odradio posao, ne možeš da ga ne mrziš, što je dovoljan znak.:)))
      Mikeleto je car, psihopata koga moramo voleti, njegova hladnokrvnost i pritajena mudrost su za desetku. :)

      Избриши
  5. Konačno nađoh vremena da se uključim u analiziranje (100 years later ali bolje ikad nego nikad 😉)
    Pre svega odlična analiza 💓
    Serije u Srbiji su katastrofa, retko gde može da se nađe američka ili britanska serija a kamoli dobra.
    Sam uvod je bukvalno molio da se nastavi sa gledanjem, kostimi su realistični ali meni su izazivali ravnu liniju (ja navikla na GOT luksuz 😂 šalim se u Tjudorovima su mi isto lepši)
    Da budem iskrena jesam potajno bila skeptik jer Britanac glumi Španca ali vrlo brzo se to zanemari i on ulazi u lik bez većih poteškoća ☺
    Ta scena sa Cezarom i Lukresijom je potvrdila da ću nastaviti da gledam, ona mi se na prvi pogled nije dopala ali već nakon minut mi je bila simpatična u njega sam se odmah zaljubila. Teško je ne voleti njihov odnos (mada je bolestan) način na koji se odnosi prema njoj, u ovoj novoj epizodi me je Džejmi podestio na njega i odmah sam se setila te scene ☺
    Huan mi je najodbojiniji od Bordžija nekako ne volim kad je on u kadru ne znam zašto, Lukresija me podseća na Madžori Tajrel- više zna nego što pokazuje da zna. Scena Huana i Cezara je scena koju sam nazvala "vulkan zamenjene sudbine" jer ni jedan ni drugi ne žele svoju
    Mikelato odmah šarmira
    Nadam se da nisam preterala sa svojom paralelnom analizom i onako idem još epizoda koje sam gledala da komentarišem 😊

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...