четвртак, 31. децембар 2015.

Malo gorčine i mnogo nade

piše: Isidora Đolović
Eto nama zime (dugo se nećkala, a od juče ujutru je čak palo i nešto sirotog snega, fino se zabelelo tek da upotpuni doživljaj), a i Nove godine, takoreći na prepad. Bukvalno se prišunjala i zaskočila s leđa. Da me neko pita kad pre je proletela 2015. - iskrena da budem, pojma nemam. Još manje u čemu. Valjda dok stalno nešto radiš, ne primećuješ nemilosrdni tempo vremena, dok te petarde, ulične gužve i potrošačko ludilo "k'o pred smak sveta", ne podsete da je večeras red ispratiti staro i pozdraviti novo leto. Pa, kad je red, onda i da je rezimiramo, po starom dobrom običaju.


Poznata je i presudna uloga medija u kreiranju napetosti, tenzije, uključujući i onu novogodišnju. Sva sreća pa retko uključujem sokoćalo s malim ekranom, ali, zato mi je imunitet na gluposti usled te TV-apstinencije znatno oslabio i uhvatim sebe kako svaki put pri susretu sa novim-starim sadržajima počinjem da se tresem od nervoze i besa. Pitam se kako svi ne vide ono što i ja, kako ne prozru kroz taj svet foliranja, zaglupljivanja, vređanja zdravog razuma i oduzimanja dragocenog vremena? I ništa ne propustim, jer svaki put, bez izuzetka, iste face iskaču "iz frižidera", sa istim pričama i uveravanjima. Ranije mi je bilo pomalo smešno što ćale, svaki put kada se premijer ili neko od njegovih podanika oglasi preko hipnotišućeg portala za mase, već nakon dve rečenice opsuje i time da do znanja da govorancija koju prodaju kod njega ne prolazi. Sada, ne samo da i sama radim isto, već sam svoj dijapazon proširila na kompletnu skupštinu - lokalnu i državnu, spikere, TV lica, reklame. Nahranim ih onim što se ne jede, redovno izazivajući lažno moralne komentare mame ili babe (redovnih konzumenata televizijskih pomija) u stilu: "Iju! Zar tako priča jedan profesor! Jesu li vas to učili na književnosti, cccc....?"
Na stranu to što ja zaista veoma retko psujem i što su moje nepristojnosti  "mala maca" u odnosu na repertoar tih istih članova porodice koji mi popuju - po tome vidite koliko sam  postala netolerantna na sav taj fol(k).
Upravo korak dalje u banalizaciji i tabloidizaciji društvenog života na globalnom planu, obeležio je - uz jačanje terorizma, nasilja i globalnog osećanja ugroženosti - odlazeću godinu. I sam letimični pogled na naslovne strane daje kompletan uvid u ono čime je veći deo stanovništva preokupiran: rialiti i političke "borbe", oboje podjednako providno, izrežirano i apsurdno. Teško je reći da li je pre za žaljenje ili prezir. U pretprazničnom samozaboravu i samozavaravanju, naciju dodatno podstiču i ohrabruju novine, televizija, trgovine. Od bombardovanja reklamama, igrama na sreću, prostakluka i "droge za mozak" lako je pobeći, ali, nemoguće prenebregnuti šok kada vas njihovi talasi neminovno zapljusnu na ulici. Pomenimo samo narodnjake i vašarsku atmosferu koja se raširila svuda (tezge sa buvljaka po trotoaru ispred robne kuće; na  glavnom beogradskom trgu u novogodišnjoj noći nastupa Brena, a sutradan Ceca; na televiziji u sklopu prazničnog programa - "Hajde da se volimo", "Žikina dinastija" i "Treća sreća", čak i RTS preuzima scenografiju i koncept "Pinka" iz devedesetih, sa "glamuroznim" voditeljima koji pevaju kafanske "standarde"; na naslovnim stranama estradne spodobe i Veliki vođa sa bajkama), a koja nevešto skriva zaraznu apatiju. 

Činjenica je da se ljudi manje nego ikada nečemu STVARNO nadaju. Svet drhti, svi su pod tenzijom i u strahu da ne izgovore ili učine nešto pogrešno. Tobožnji državni udari, akcije "kalauzi-brijači-sablje-turpije-kako god", poligrafi, koridori, poglavlja i sve to (a kako drugačije?) "prvi put u novijoj istoriji", prosipaju se iz vreće naših očinski pažljivih i dalekovidih vlastodržaca. Oni će i u novu godinu ući sa sat vremena zakašnjenja, bez čestitki i ispijene čaše makar sokića, pošto opuštanje znači ignorisanje potreba Srbije, a to nije u njihovom stilu. Možemo spokojno da praznujemo, jer nad nama bdi duplo, neispavano oko. Pored svega toga, Deda Mraz je još i najrealnija pojava - a našli su mu i feministički, društveno i politički korektni pandan - Baba Mrazicu (o čijoj trci je izveštavao "Dnevnik" pre neko veče). Samo, šta ćemo sa Božić Batom, pravoslavnim mu doppelganger-om? Jel ima i on Božić Seku ili je singl (a long-plej?)?

Kad sve to sagledam, zahvalim Bogu što ne spadam u kategoriju "uklopljenih", "snađenih", sa površnim shvatanjem sreće, uspeha i sveta uopšte. Ipak je meni bolje ovako, pa makar "jela snove umesto hleba". Moje su vrednosti drugačije i druge. 

Kada ne postavljamo previsoke i nerealne ciljeve, nismo ni posebno radosni, ali ni rezignirani. Bilo je razočaranja - u ljude, državu, struku. Ali, gde izgubiš jedno, dobiješ nešto drugo. Od pre godinu dana zacrtanih stavki, ostvarila sam ubedljivu većinu: 

1. završila prvu godinu doktorskih studija i upisala drugu, izborivši se za budžet (dakle, checked iliti štiklić!),

2. pisala, objavljivala i volontirala više nego ikad (postala kolumnista lokalnih novina, ostvarila dobre saradnje, lektorisala vrednu monografiju, dokazala se kao odgovoran, ozbiljan proučavalac). Stekla čak i plagijatora na portalu sa kojim sarađujem! Brižljivo razmatrala i pripremala teme, što je, verujem, uticalo na poboljšanje stila.
Primera radi, ovaj tekst je tačno 150. na blogu, koji je uveliko zakoračio u petu godinu postojanja, stoga, malobrojnima koji prate ova pisanija, želim da dam do znanja kako mi sve to neizmerno znači - sjajni ste!
3. pročitala mnogo divnih i zanimljivih knjiga, misaono i duhovno putovala kroz istraživanja, kad već ne mogu istinski. 

4. počela da učim dugo željeni francuski. Najpre samostalno, preko onog genijalnog čuda zvanog "Duolingo"(a na sugestiju prijatelja bivših i hvala im na tome), pa u ovdašnjoj školi stranih jezika. I, eto, posvetih mu se sa jednako zalaganja, ljubavi i entuzijazma, pa nakon prva dva meseca dobih pohvalu od profesora za "čitanje, prevođenje, izgovor - posebno francuskog R i trud". Rekoh mu da vežbam to isto "R" i nazale pred ogledalom, ali uglavnom kad sam sama, jer se moji roditelji smeju i kažu da sam kao Stiv Martin/inspektor Kluzo dok naručuje hamburger! Uglavnom, "parlam"  ja polako, stidljivo, ali uporno. U tom stilu:
5. ono najbitnije : ni razočaranja, ni depresija, ni česte suze nemoći i očajanja, nisu uspeli da mi unište ljubav prema fakultetu, književnosti, opredeljenju. Ideale, snove, principe i nadu nisu još uspeli da mi ubiju - i to je jedino stvarno važno.

A zaposlenje i osamostaljivanje, valjda zaista nisu ni bili u mojoj moći ove godine...Ne treba biti nezahvalan, nisam jedina koja je sa diplomom - a bez dana radnog staža u knjižici, niti mi je najgore. Bila je ovo OK godina, ali, volela bih da je smatram prelaznom, da verujem kako, istrajem li, rezultati tek predstoje i kako su neki snovi ipak dostižni. Zaista, nisam nezadovoljna.
To bih želela da poručim i svima vama, jer se bojim da je ovaj tekst bio prilično gorak i možda demorališući. Isključite televizore, sklonite se sa društvenih mreža, pustite prazne priče da teku mimo vas. Ništa se neće promeniti u njihovom univerzumu ako mu na neko vreme okrenete leđa, a sebi ćete time učiniti mnogo dobra. Družite se sa ljudima koji vas poštuju i vole, radite stvari koje vas čine srećnim, ne očajavajte ako nešto nije do vas (poput situacije u državi), ali nikad, NIKAD ne prestajte da radite na sebi - jer se šanse mogu pojaviti i srušiti za tren oka, ukoliko nismo reagovali na vreme. 

Ne tolerišite nepravdu i omalovažavanje. Nemojte pristajati na ponuđenu farsu. Ne prodajte ponos i dostojanstvo za šaku evrića. Ne štedite ni grlo, ni mozak, ako imate šta da kažete - neko će vas već čuti. I nikada ne zaboravljajte šta volite, za šta živite i čemu se nadate. Uz neophodnu dozu ironije i kritičkog pogleda, cenite i čuvajte ono vredno, neuništivo u svetu. Želim vam mir u duši, ljubav u srcu, ideje u glavi i inspiraciju na svakom koraku. Čitamo se naredne godine!


2 коментара:

  1. Divan tekst!
    Sažeto je u njemu sve čime nas truju mediji, mali ekran prenosti dnevne doze zaglupljivanja, ali i nervoze, sresa, vesti pod kožu uvlače nemir.
    Ništa od toga nije suptilno, već gromoglasno i bučno.
    Nadmetanje za medalju najgrlatijeg vesnika svetskih i ovih naših svakidašnjih nemira je odavno u toku.
    Niko to ne koči, ne zaustavlja, ne primeti.
    I tako idemo u nedogled sve dok vernom gledaocu TV-a u glavi ne ostane kaša mesto mozga, itakako funkcionalnog i željnog upotrebe.
    Optimizam i parole s kraja teksta su zaista vanvremenske i dokazano su najbolji lek protiv svakidašnjeg sivila sa medijskog menija.

    P.S. Takođe sve vidim, nerviram se, ponekad pomislim da mora biti da mi nešto fali čim jedina šizim dok svi oko mene gledaju i bez treptanja, omađijani.
    Rekla si ovim postom sve što mi je na duši, hvala ti.
    Sada znam da nisam jedina <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, draga Keti :)), uvek mi znači kad vidim kako postoji zajednica razumnih u ovom haosu oko nas, osetim se manje "ludom", manje donkihotovski. To je kao dopuna baterije za dalju borbu i istrajavanje.

      Možda sam ja previše osetljiva, jer reagujem na neke u suštini tako banalne stvari, posle nekog vremena "iskuliram" i shvatim koliko su mizerne i ne potresam se više, ali, u trenutku me izvedu iz takta. Baš zato što je banalnost i prostota napadna, glasna, agresivna, uvek će nadjačati zdrav razum i istinu - ali, ne i pobediti.

      E, zato pišemo. Jer se drugačije ne bi pronašli (ni sa drugima, ni sami sebe), ni pomogli da se "štafeta" prenosi dalje. Jer, haos uvek prođe. :))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...