четвртак, 29. октобар 2015.

Sajam između krajnosti

I svetkovina i pijaca knjiga, pre smotra izdavača nego stvaralaca, više tržnica nego gigantska promocija pisane reči - pa, ipak, više nego vitalna barikada kulture čitanja i umetnosti stvarane perom: Sajam knjiga beleži punih šest decenija trajanja. 

piše: Isidora Đolović


Neuništiva, premda toliko puta prežvakana, tema đačkih sastava - jesen, konačno je zagospodarila. Donela posvuda opalo žuto lišće, pomeranje časovnika, oštar miris vazduha u maglovitim večerima i potmuli zvuk motorke. Neki čituckaju, drugi (k)raduckaju, dok se priprema zimnica i ulazak u grejnu sezonu. Minhen otvara vrata posetiocima Oktoberfesta, a beogradski sajam postaje stecište nepreglednih redova poklonika literature - i zaklon od košave, koja takođe već tradicionalno fijuče uz reku.


Ambivalentan je status ovog mnogoposećenog i šest decenija starog fenomena. S jedne strane, obeležavaju ga pretvaranje knjige u robu, procvat „kiosk-izdavaštva“ i svedemokratske prilike da se ko može, a ne više samo ko zna, lati olovke i smesti svoje delo na prodajne rafove. S druge, manifestacija jednom godišnje barem podseća javnost na to da „kupusare“ nisu otpremljene u istoriju, da su još tu mnogi knjigoljupci i knjiški poslenici, a ta poslednja sedmica u oktobru pripada upravo njima.
Na Sajmu isplivavaju sjaj i beda literature u punom vidu. Ima bezglave rulje koja se tiska oko popularnih štandova, da dobije potpis tabloid-kraljice na svom primerku najnovijeg bestselera. Tu su nezainteresovani đaci, koji odbrojavaju sate do „puštanja s lanca“ na slobodu, ulicama velegrada. Neizbežni lovci na „metar knjiga“ i akcije „10 dinara komad“ tuku se oko kartonskih kutija sumnjivog sadržaja. Ne zaboravimo nekrunisanu i već poslovično legendarnu zvezdu Sajma - pljeskavicu, koja je tu da življu onemoćalom od tumaranja po halama vrati snagu. Ovo su i inače prateći činioci svakog prosečnog vašara.

Međutim, iako u senci zadimljenih “fast-fud” restorana (koji u strogom centru grada odavno ispunjavaju jedan po jedan upražnjeni prostor zatvorenih knjižara) i pompezno, nametljivo reklamirane beletristike, postoji mnoštvo manjih i ne tako poznatih izdavača. Za sve njih, sajamska nedelja je prilika da izađu pred potencijalne čitaoce sa svojom ponudom. Tu je raznovrsno, vredno, zanimljivo štivo, tu su dobre stare antikvarnice, tu su sami autori i tribine organizovane na razne inspirativne teme. Rame uz rame, pod istom kupolom stoje (muzičkim žargonom rečeno) „mejnstrim“ i „andregraund“, staro i novo, komercijala i kvalitet, kič i umetnost. Uvek postoji spasonosna mogućnost da šmugnete iz krcatih, zagušljivih „ulica“ Hale 1 i iritantne atmosfere glavnih prostorija, zašavši u vijugave hodnike i galerije Sajmišta. Tamo čekaju izložene sve te prave i uzbudljive knjige, čineći da se - baš kao Alisa zalutala u Zemlji čuda - nađete u središtu svojevrsne bajke. Upravo ta dvostrukost čini magiju Sajma i formulu njegove dugovečnosti, pružajući svakome ponešto i (relativno!) miroljubivo smeštajući suprotnosti ispod jednog krova. 
Koliko god obeshrabrivalo i nerviralo pretvaranje književne scene u veliku tržnicu i smeštanje tvorevina umetnosti reči u kupoprodajnu arenu (što je opšte obeležje našeg vremena), gde kvantitet i senzacija naizgled beznadežno „tuku“ i potiskuju kvalitet, druga strana sajamske gungule održava nadu. Njegov zakulisni, paralelni svet jeste onaj pravi i čuva duh starih Sajmova, kao i lepotu same književnosti. A ona, pored svih besramnih i smešnih klo(v)nova, surogata i karikatura, tiho i dostojanstveno opstaje. Čekajući svoje vreme i čuvajući uspomene na prošlo, nemerljivo običnim časovnicima, trpeljivo dopušta da kraj nje juri trenutak, zaslepljen zveckanjem i šuštanjem novca.
Knjiga odoleva i pobeđuje, čak i na uglavnom banalizovanom i komercijalizovanom Sajmu, čak i u eri svezagađujuće pseudokulture, čak i u ogrtanju primitivizma njenim koricama - kao u staroj basni o magarcu u lavljoj koži. Kultura je prisutna, potisnuta iza ćoška, ali, ne i proterana. Prateći miris starih knjiga umesto roštiljskog, tražeći staze kojima ne hoda mnoštvo i odvajajući se od talasa rulje, dospećete do srca i suštine Sajma. Nađete li se tu, u istinskom carstvu knjiga, shvatićete kako njihovo tiho, nenametljivo prisustvo znači da za umetnost i kulturu još uvek ima nade.



6 коментара:

  1. Ja sam i dalje optimista, iako se slažem da godinama unazad Sajmom vladaju samoproklamovane spisateljice. Poznajem mnoge istinske ljubitelje knjige koje srećem svake godine, tako da vredi održavati Sajam makar samo njih radi.
    Kupila sam ponešto i u antikvarnom delu tj. galeriji hale 4, mada i tamo, pored zaista izvanrednih dela, ima svačega i svakakvih prodavaca koji jednom kupcu kažu jednu cenu, a drugome drugu.
    Moram da kažem da ove godine nijedan štand s pljeskavicama nisam ni videla, niti namirisala.

    ОдговориИзбриши
  2. Svakako! :) Sajam je jedinstven i lep događaj, drago mi je što postoji i opstaje, meni je svaka poseta još od školskih dana prava avantura. Takođe najviše volim deo sa antikvarnicama i manje "zvučnim" imenima izdavača, jer na ovim popularnim štandovima ljudi bukvalno "ginu" u pravom stapmedu, a iste knjige kasnije mogu da se nabave sa možda još većim popustima (recimo, "Laguna" i u toku godine održava "Noć knjige", a bile su par puta i one akcije "Sajam posle sajma"). Slažem se za antikvare, nisu baš uvek ni povoljni, ni pristupačni na samom Sajmu, što me više puta iskreno začudilo, tako da se uglavnom i tu oslanjam na aukcijske sajtove, jer je povoljnije i preglednije.
    Ali, da, hodočašće u svet knjiga jednom godišnje je neprocenjivo.:)
    I te pljeskavice, već su prešle u anegdotu, iako i ja zaista znam samo za kiosk-dva ispred hale :), ali, vidim da su neki portali čak i vršili anketu među narodom:"Da li bi radije kupili knjigu ili pljeskavicu?", a takođe sam i po novinama i TV reportažama slušala komentare tog tipa, pa zaključujem da je taj roštilj def. preizvikan.

    ОдговориИзбриши
  3. Meni je sajam raj na zemlji. Diznilend.
    Svake godine sve glasniji i grlatiji bivaju oni koji štancaju. Oni koji zaista pišu su u zapećku, čekaju prozivku na binu. Čekaju da ih ogreje sunce reflektora, pažnja vernog pronalazača.
    Čuvam optimizam, ne odustajem, iako se stvarno može videti sve i svašta.
    Uvek idem planski, sa spiskom.
    Ako ću odstupiti od istog, što je retko, pažljivo biram koga ću udomiti :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se, prava avantura. :)
      I pored komercijalizacije, ne gubi duh, svoju suštinu, otkriće nečeg vrednog i dobrog.
      Redovno se "razbolim" od tuge jer bih kupila mnogo, mnogo više nego što sam u mogućnosti. Moji šize kad dovučem pune kese, uvek nađem način da "prošvercujem" knjigu i uglavim je negde.
      Volim i one "male Sajmove", božićni i uskršnji u Domu sindikata. Aukcijske sajtove, ulične prodavce, antikvarnice, knjižare....miris knjiga, starih i sveže odštampanih. Ljubav za sva vremena. :))))

      Избриши
  4. Sve apsolutno :)
    Sajtove sa starim i novim knjigama. Kod uličnih prodavaca se uvek krstim na cenu, uvek mesto deset minuta ostanem više od sat vremena, a i to mi nije dosta..
    Uvek sam kao malo dete koje iz sveg glasa viče:
    "Hoću još!"

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "Beskrajni spiskovi", što bi rekao Umberto Eko :)))), pa još kad krene cenkanje....

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...