четвртак, 20. август 2015.

Leto između korica

piše: Isidora Đolović

Provela sam radno leto, zadubljena u stručnu literaturu i novinarske zadatke. Sunce me slabo viđalo. Dok avgust odmiče, a s njime i moje "naučno pregalaštvo", sve češće mi je na pameti ona stara priča kako je otac poslao svom studentu novac i stavio ga između stranica udžbenika. Na svaku juniorovu žalbu zbog finansijskog škripca (pri čemu, naravno, knjigu nije otvarao), odgovarao bi: "Samo ti uči, sine, a pare će već same doći". Na stranu to što ja u nastavku obično čujem Koju: "Novac neće doći!", često se setim ove pričice. Na njenom kraju, kod mene, ne stoje novčanice, nego jedan san u obliku velegrada. Prvog bližeg, drugog daljeg, a oba najveće moguće motivacije. U inat stvarnosti sa korupcijom, nepotizmom, otpuštanjima u najavi, bezuspešnim razgledanjem oglasa, listama čekanja za radno mesto i ucenama u vidu partijskog priklanjanja. U inat životu posle diplomskog.


Udubila sam se u istraživanja, moj radni sto se pretvorio u ovo (moji roditelji su ozbiljno zabrinuti jer bukvalno više  nemam gde da držim knjige):
...dok sa melanholijom svojstvenom zvucima osamdesetih, slušam:
                                                      
...sanjajući jednu sivu, a osmehom obasjanu, varoš na ušću dve reke. Grada u kome su prijatelji i najlepše godine. Nad njime bdi Meštrovićev drsko neodeveni kip, što s tvrđave vidi Beč i Drač, a na glavu mu redovno sleću golubovi. Čijim ulicama struji gotovo opipljivi urbani, vedri duh, tera ljude da se smeju, osećaju slobodno i posebno. U kome su najnesnosnije stvari, poput gradskog prevoza, neobično podnošljive. Kome treba izvesno vreme da vam se uvuče pod kožu, u krv, u misli i sećanja - a onda vas nikad više ne napušta. Za kojim se pati i čezne, u kome se ne stari, nego postaje deo njegove večnosti. 
"Na bregu je kip, u ruci mu mač..."
Beograd pruža osećaj slobode, zato ga toliko volim. U njemu se najbolje osećam. Širina i dubina prostora, duge i bučne ulice, visoka zdanja, gungula, a osećaj savršene izdvojenosti. Divni parkovi, raznovrsne mogućnosti provoda, istorijske znamenitosti. Obožavam da u sumrak, nezavisno od godišnjeg doba, hodam od palate "Albanija" prema Slaviji, dugom Ulicom kralja Milana, dok u glavi zamišljam neku dobru pesmu, a u daljini nazirem Hram Svetog Save iza koga polako pada sunce i nebo se rumeni, a u vazduhu miris grada, života koji neprekidno teče. Ili da odem na Kalemegdan i stojim na bedemu, gledajući Ušće, svetla na drugoj strani reke, most i vozila koja jure....tada osećam kako nisam sama, baš kao u pesmi "Under the Bridge", jer je grad tu, diše i živi...
"...na dokovima Beograda..."
Beograd nikad ne spava. Nekako vas - zagrli svojim ulicama!
Pesma benda smešnog imena - "Bananarama", sa retro-nostalgijom koja pritiska baš kao i teški, sparni vazduh leta na opustelom asfaltu o kojoj su tri devojke pevale, budi mi upravo ovakve misli. Sećanja, tugu, ali i nadu. Da skapavanje nad stranicama bez kraja, koliko god uživanje istovremeno bilo, vodi osamostaljivanju, pa makar i u zemlji lažnih magistara i doktora. I da je svako odricanje u krajnjem ishodu smisleno. 
I uzgred, sjajno je uklopljena u jednu od scena iz prvog dela  filma "Karate Kid".

U životu si ili crvčak ili mrav iz basne. Ponekad oboje. Možda bi se opet neki komentator Anonimus  drznuo da me nazove "snobom na grbači radnog naroda", zato što stavljam obrazovanje na prvo mesto, ne odustajem od svog puta i bavljenja vrednostima koje praktičniji i, možda, pametniji, vide kao zaludne. Kako god bilo, verujem da je bolje biti "parazit elitista"(što, istina, budi živopisne asocijacije a la Gregor Samsa!) nego promašena investicija (u mom slučaju, roditelji su na mestu "radnog naroda", jer sve dugujem samo njima i - sebi). I rečima Reta Batlera, "I don't give a damn".  Ako sam išta usvojila, to je:

2 коментара:

  1. Kako divan, divan tekst!❤ Mislila sam da sam ih sve pročitala, drago mi je da mi je preostao još neki neotkriveni biser. Tvoja ljubav prema Beogradu navodi i mene polagano da razmišljam o njemu u drugačijem svetlu. Bila sam svega nekoliko puta u prestonici, a uvek sam, izuzev Sajma koji je u većini slučajeva bio i razlog odlaska, gajila neku averziju prema svoj gužvi i obimu koji mu, kao prestonici, i dolikuje.
    Ko se to drznuo da te prozove "snobom na grbači radnog naroda", sram ga bilo.
    Hrabro koračaj napred, ljubim te. 😘

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Kaćo, ovo mi dođe kao melem na ranu.:)))) Pre svega, drago mi je da ti se tekst (na koji sam već i zaboravila!) svideo, a drugo, uh, kad materijalno pritisne, ljubav se nađe na ozbiljnoj probi, posebno prema Beogradu - ali, nadam se da vredi!:)))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...