среда, 26. август 2015.

Jer NIsmo to tražili

piše: Isidora Đolović

Uhvaćeni u mrežu praznih obećanja i zaglupljujućih slika koje nude zaborav, otklon od razočaravajuće (razoružavajuće!) svakidašnjice i beg od odgovornosti, postajemo zamorčići beskrupuloznih kreatora naših dana.

Najava povratka „Farme“ (sa „neoborivim“ argumentom - „Jer VI ste to tražili!“) i „Velikog brata“ („Toliko velikog da mora ići na dve televizije“) na male ekrane, poklopiće se sa uveliko pripremljenim predizbornim cirkusom. Ima zadatak da, uz obećanja mizernog porasta plata i penzija, iznova zamaže ljudima oči, ne bi li još jednom podlegli praznim pričama. Nema razloga da bude drugačije. Samo, možda više ne treba upirati prstom isključivo u tvorce i promotere ovih isprepletenih sredstava zamajavanja, već se ozbiljno zapitati nije li odgovornost već prešla i na (voljne ili nevoljne) konzumente, koji iste sadržaje već deset godina prihvataju. Jer, dok se u anketama ili bilo kom sličnom istraživanju javnog mnjenja mnogi ograđuju od svojih „grešnih TV zadovoljstava“, pa bi neko neupućen stekao utisak da u Srbiji žive sve sami intelektualci istančanog ukusa, neosporno je da šund (domaći ili uvezeni, razlike nema) opstaje upravo zahvaljujući obezbeđenim uslovima. Razmatranje pitanja ko je za to kriv, podseća na onu drevnu dilemu o starosti „kokoške ili jajeta“. Jedno je sigurno - korov se duboko uhvatio i pred nama je još jedna jesen u kojoj će se mentalnom uspavanošću naroda oberučke koristiti njegovi navodni glasnogovornici.


Zanimljivo, ni pored spremnosti da poverujemo u najfantastičnije teorije zavere, malo ko će uzeti za ozbiljno, svejedno očiglednu, povezanost estrade i politike. Uz geslo “zaglupi, pa vladaj“, zahvaljujući filteru medija uspevaju da hipnotišu publiku i šire svoj uticaj, postižući zajednički cilj - privid vladavine usled „demokratskog“, svojevoljnog i slobodnog opredeljenja. A da smo „izgubili kompas“, odavno je jasno. Povodeći se za sumnjivim tutorima, koji vešto povlače konce tako da marioneta nije ni svesna svoje sputanosti, igramo na zadatu melodiju. 

Da li ipak još veću odgovornost od malodušnih, ubeđenih da im nametnuti kič prija i pogoduje, snosimo mi koji smo svesni, a nedovoljno glasni? Šta se uopšte može učiniti, a da ne bude još jedan, unapred osuđen „juriš na vetrenjače“? Kako se izboriti sa nametanjem, s jedne strane primitivnih, a s druge kvazi-liberalnih “vrednosti“, u oba slučaja poteklih iz podjednako licemernih pobuda? Jer, ne, mi NISMO to tražili! Narod je samo, poput Pavlovljevog psa, naviknut na izokrenute utopije i bizarne lakrdije koje pružaju izgovor za bekstvo od (samo)svesti. Ali, mora se prestati sa svaljivanjem odgovornosti i opravdavanjem promovisanja neukusa i nemorala nekakvim izborom koji „plebsu“ zapravo nije ni pružen.

Gotovo intuitivno, baš kada je ova kolumna objavljena u lokalnim novinama, izveden je večernji performans alternativne radionice "Reč". Na tekst Drage Gavrilović, pod nazivom "Rez na koži", ispred kafea "Korzo" na gradskom šetalištu odigrana je sjajna, hrabra, originalna i potresna predstava. Bio je to alegorični pregled strahotnih devedesetih i sveopšteg urušavanja kulturnih, moralnih, društvenih vrednosti, koje se produžilo do danas i ostavlja tragove, hteli mi to da priznamo ili ne. Dve glumice, obučene sasvim simbolično - u pajace (jer, na srednjovekovnim dvorovima je samo dvorska luda imala privilegiju izricanja istine), na improvizovanoj bini postavljenoj pred hotel "Beograd" (nekadašnji "Kren", blago secesionističke arhitekture), dok su se iza njihovih leđa smenjivale fotografije Nadežde Petrović i Disa, izražajno i upečatljivo su pokušavale da dopru do svih nas, podsećajući na iskonsku svrhu umetnosti: da probudi, protrese, oplemeni. Bilo bi šteta da izvedba ne bude ponovljena na nekoj većoj pozornici, pred više publike, jer nam je osvešćenje koje izuzetno dobar tekst nudi sada više nego potrebno i lekovito....samo, bojim se da upravo većina neće razumeti da kultura ne samo što nije prepreka za prosperitet države, nego je jedina svetla tačka u ovom beznađu...
Zato, BRAVO za gospođu Gavrilović i njene glumice, dve Aleksandre - Ilić i Lukić, kao i sve dobronamerne ljude otvorenog duha i neuspavane inteligencije koji su ih razumeli. 

Oni koji nam podmeću starlete i slične pojave - bez zanimanja, društvenih zasluga i ljudskih kvaliteta - kao bilo kakav model vredan bitisanja u javnosti, možda nisu isto što i predstavnici „urbane“ struje za koju, npr. „Koštana“ više nije komad u čijem je središtu „žal za mladost“, nego još jedan vid ispoljavanja „slobode“ i „tolerancije“ za LGBT lobi. Ali su jednaki manipulatori ljudskim dostojanstvom i ono malo zdravog razuma. I jedni i drugi teže da ukalupe, ustroje, a iza njihovih brižnih i na animiranje publike usmerenih poriva, krije se nastojanje da se dodvore nekoj političko-ideološkoj struji, udovolje „proevropskom“ ili „patriotskom“, a iznad svega finansijskom autoritetu. U zemlji gde se često ne poštuju osnovna ljudska prava, gde su uskraćeni elementarna pristojna egzistencija, radnički integritet i bilo kakva perspektiva recipročna uloženom trudu ili stečenom znanju, isticanje u prvi plan „manjka seksualnih sloboda“ ili „uskraćenih manjinskih prava“ (zbog dva različita slova u jeziku - dok ćirilica čak i kod nas zamire, a u susedstvu je potpuno proteruju), zaista deluje poput razmaženog i drskog provociranja.
I zato ne dozvolite da vas ubeđuju kako ste „vi“ nešto tražili ili odbacili, kako je u „vašem“ interesu, kad iza svega stoje njihovi planovi i ciljevi. Neka nas više ne postavljaju kao glinene golubove. „Narod to hoće“ ili „neće“, postalo je formula pod kojom se pribavlja savršen alibi u slučaju neuspeha ili podiže kredit za produžetak negativne delatnosti. Ono što je nametnuto bez mogućnosti izbora, ili barem uvida u drugačije, nikako ne može biti pravi predmet interesovanja ili naklonosti - čak ni u Srbiji, gde se verovatno s obzirom na kolektivnu utučenost računa na već dokazano: „sve može“. Na kraju krajeva, što bi rekao Balašević, „krivi smo mi“ zbog ćutanja i dopuštanja. Nije lako, često ni moguće, ne pristati na pravila igre. Ali je moralno - a moral i čast su nekada u Srbiji mnogo više bili na ceni.

2 коментара:

  1. Cast izuzetcima,ali vacina nas stavlja u kos sa konjima.Samo sto uzi vidik,i sto vise nas nosi na ledjima.I da,sto duze(pa zato produzavaju radni vek).Pored rijalitija,u stanju su i da ubace vest o vampirima,vanzemaljcima i ostalim glupostima samo kako bi ometali zdravo funkcionisanje nasih mozgova.Ali jedno je neizbezno-da nasrod ne prati farmu,ne salje poruke i slicno,ne bi bilo 6 sezona!Nama je ocigledno zanimljivije da pratimo rijaliti na tv ekranu nego u nasoj kuci!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tu ulazimo u začarani krrug. Oni sve pravdaju time što "narod traži", narod, opet, može da tvrdi kako mu "ništa drugo i ne nude". Bukvalno, ne znam odakle bi trebalo početi, previše toga je otišlo bestraga. :(

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...