петак, 03. јул 2015.

Fantastika pre vremena (2): Ja, to je neko drugi

piše: Isidora Đolović


Kako odmiče XIX vek, nauka napreduje, a uz nju i društvena svest. Dezintegracija realizma podrazumeva, pored ostalog, sve češći i snažniji upliv psihološkog u dotadašnji način predočavanja ljudskih sudbina i sveta u kome živimo. Zahteva se da predstavljene ličnosti budu sagledane „iznutra“, poniranjem u najskrovitije dubine bića. Među građanskim društvom, posebno njegovim elitnim krugovima, pojačano je interesovanje za misticizam i salonske spiritističke seanse. Novom usmerenju nisu odoleli ni srpski pisci, premda su i dalje bili u manjini u odnosu na tradicionalni, klasični realizam koji se bavio seoskom sredinom ili malograđanstvom.

Lazar Komarčić (1839 - 1926), dugovečni pribojski pisac, počinje da objavljuje u zrelim godinama. Tvorac je prvog srpskog romana fantastične orijentacije („Jedna ugašena zvezda“ iz 1902), autor nekoliko detektivskih (prvi od njih i ujedno svoj debitantski, pod nazivom „Dragocena ogrlica“ - sa kriminalističkim zapletom iz srpske sudsko-advokatske prakse, objavljuje kada mu je bila 41 godina; slede „Dva amaneta“ i „Prosioci“), što je bio ne samo aktuelan već i žanr rastuće popularnosti. Primera radi, u godinama učestalosti i sve veće popularnosti romana, Pera Todorović piše tzv. „feljtonističke“ o podzemnom svetu Beograda, kriminalu, prostituciji… Komarčić je uveo i održavao prvu naučnu rubriku, kroz svoja dela posredovao smele i dalekovide ideje o vasioni, bio istinski pionir na mnogim misaonim područjima. O „Jednoj ugašenoj zvezdi“, Laplasovom duhu kao galaktičkom vodiču i vizionarskoj reputaciji kojoj je najveći omaž učinilo beogradsko Društvo ljubitelja fantastike (osnovano 1981. upravo pod piščevim imenom) opširno  je pisano u okviru „Zabavnikovog“ teksta iz broja 3021, koji možete pročitati na njihovoj Internet stranici. Meni je u ovom slučaju zanimljiv zbog svog romana „Jedan razoren um“, koji izlazi 1893. i biva ovenčan nagradom Srpske kraljevske akademije.




U rukopisu nazvan „Kant našeg doba“, roman unosi problem psihopatološkog stanja i podvojene ličnosti, što je bila i te kako popularna književna tema - od „Dvojnika“ Dostojevskog do Stivensonovog „Tajanstvenog slučaja doktora Džekila i gospodina Hajda“. Radnja se odvija na relaciji Beograd - seoska sredina i prati dvojicu prijatelja, gimnazijalca Steva (koji je ujedno pripovedač) i univerzitetliju Velja, brucoša prava. Mladići dele fizičku sličnost, ali i simpatije prema lepoj kapetanovoj kćeri Roksi, što usložnjava priču. Sličnost prijatelja prouzrokovaće kod obojice nesigurnost u pogledu sopstvene vrednosti i ljubavi drugih, rastuću napetost i sumnju. Pisac znalački oko središnjeg motiva dvojnika prepliće predočavanje komplikovane, poremećene svesti sa prelazom iz duševne teskobe u ludilo, iz patrijarhalne idile u najdublju nesreću. Dvostruku motivaciju tvore Kantovo metafizičko učenje kao opsesija i nasledno, biološki uslovljeno  ludilo. Naposletku, interesantno je prikazano ogledanje jedne sudbine u drugoj. Dok jedan junak pod podrivalačkom snagom emocija propada, drugi opstaje, a čitalačkom doživljaju doprinose pripovedanje u prvom licu i uspelo korišćenje pisma čiji ton nagoveštava postojanje krize.


Zbirka „Nemirne duše“ (1908) Sime Matavulja zalazi u prostor snova, halucinacija, junakove podsvesti ili pomračene svesti, kao i naturalizam. U Mopasanovom stilu je naročito pripovetka „Priviđenje jednog džentlmena“, gde povratnik iz Pariza, Joca Maksimović, na okupljanjima u svom momačkom stanu priča svoja čudna iskustva. On je tipičan čovek „u modi“, kicoš, diplomata i ženskaroš, načitan i zainteresovan za različite teorije. Opisuje kako je jedne večeri, prateći nepoznatu ženu bulevarom francuske prestonice, nabasao na katedralu i bio žrtva nekoliko uzastopnih strašnih priviđenja. Psihijatar mu savetuje lečenje na selu, nakon čega se oslobodio prikaza, ali i okanio „lova“ - za razliku od manje srećnih Mopasanovih junaka, poput onog iz „Orle“.

6 коментара:

  1. Wow nisam nikad čula ni za jednu ni za drugu knjigu ovo ne baš fantastično baš me zanima ovo sa motivom dvojnika. Zašto mi imamo toliko zanemarenih pisaca?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To se i ja pitam, veruj mi !:( Valjda je to ono što smo ranije komentarisale, mnoge kao da je sramota da čitaju (gledaju, slušaju) domaće, misle valjda da je sve srpsko lošije, slabije, "siromašno" i "ne zvuči fensi" kao strano....A to je, očigledno, daleko od istine. Druga stvar, u školama se ti pisci čak i ne spominju, tek ako upišeš književnost imaš priliku da čuješ za njih i čitaš njihove knjige, a to je takođe šteta. Trebalo bi da više širimo svest o našoj kulturi i izvan uskostručnog polja.

      Избриши
  2. Ono što mene zanima je zašto se ne spominju u školama, ako očigledno imaju vrednost da je nemaju ne bi se pominjali na fakultetu. Ko je odredio da su oni manje bitni i da njih ne treba da se sećamo i zašto da ne ?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bojim se da je to pitanje za ove "stručnjake" koji sastavljaju nastavni plan i program, određuju lektiru, sa tendencijom (koja mi se nimalo ne dopada) da sve više toga izbacuju, jer je, kao, "zastarelo" i "nepotrebno", a novim generacijama "slaba pažnja".:(

      Избриши
  3. Pa dobro u pravu su oni da deci slabi pažnja i neke stvari možda treba izbaciti iz lektire , a neke i vratiti npr Decake Pavlove Ulice umesto nečeg što je izbačeno. U suštini mogu bar da ih pomenu da postoje ne moraju da teraju decu da čitaju ceo opus njihovih dela.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se. Teško je proceniti, nisam za to da se đacima podilazi smanjivanjem i uprošćavanjem gradiva, ali ni za preterano opterećivanje. Trebalo bi ići u korak sa vremenom. A ako im je pažnja slaba, uvek postoje načini da je privuku. Dobar profesor neće imati problema da zainteresuje učenike.:)

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...