среда, 22. јул 2015.

Čačak ili celodnevna sijesta

Zašto Čačani (prvenstveno mladi) kukaju na nedostatak društvenih zbivanja, ali ne i na nedostatak posla, koji direktno povlači sa sobom sredstva za unapređenje slobodnog vremena? Radi li se o izgovoru, posledici fenomena „'leba bez motike“ koji otkriva nedostatak volje za promenom?

piše: Isidora Đolović


Stari hit „Prljavog kazališta“, svojevrsna himna buntovnih duhom i neskriveno setnim za naravoučenijem iz refrena, odgovorno tvrdi: „sve je lako kad si mlad“! Kako biva, ta spoznaja stigne tek pošto je pomenuta „voćka mladosti“ dobrano sazrela i poletni refren budi više potištenosti nego radosti. Istina je da smo se manje-više svi u tinejdžerskim godinama žalili na opštu „svetsku dosadu“, ali isto tako je demon čamotinje mnogo dublje i opasnije zadro u svakodnevnicu novih naraštaja, mada na prvi pogled deluju opremljeni bogatim protivdokoličarskim arsenalom. Da li je stvar starosne perspektive ili nečeg drugog u pitanju?
Vraćajući se početkom jula autobusom iz Beograda, imala sam priliku da čujem, u žamoru utisaka i nestrpljenja zbog preliminarnih rang-lista (koje su, dabome, proveravali na svojim „pametnim telefonima“), kako to mlađi sugrađani doživljavaju naš grad i šta im posebno smeta. Budući brucoši, još jedna generacija koju ćemo s jeseni „isporučiti“ prestoničkom grotlu, puni su entuzijazma, nade i velikih očekivanja. Predviđanja o fakultetu i stanovanju u velegradu, slobodi od nadzora „matoraca“ i uzbudljivoj emancipaciji, podsetiše me iskustva sa polaganja prijemnog ispita i studentskih dana (kao da je juče bilo!). Zapitala sam se da li me to pregazilo vreme - uopšte, moju generaciju. Jedni su ostali u Beogradu, malobrojni otišli još dalje, nekolicina nas ima uveliko spremne kofere, a drugi su se vratili u zavičaj - nerado ili planirano. Šta im grad nudi, čime ih (ne) zadržava? Šta obećava ovoj mladeži koja se tek priprema da napusti okrilje poznatih ulica i sigurnosti male sredine?

Klinci iz autobusa uglavnom navode iste one sto puta „prežvakane“ fraze: Čačak nema zatvoreni bazen, nema bioskop, ni pozorište…Dosadan je i mrtav, zato se raduju bekstvu u široki, otvoreni svet. Naravno da se od dečurlije u tom uzrastu ne očekuje jasno sagledavanje opšte slike, ali, problem je što i stariji bez promišljanja „udaraju u iste žice“. Nije li daleko alarmantnije to što Čačak, kao ne tako mali grad, nema uslove, pravu inicijativu, ni istinski istrajnu volju da unapredi svakodnevnicu svojih žitelja? Zar nije hitnije i važnije obezbediti radna mesta (prema kvalifikacijama i zvanju) i koliku-toliku finansijsku stabilnost, koja bi omladini omogućila da ne zavisi od roditelja i da neopterećeno uživa svoje slobodno vreme? A to slobodno vreme, opet, da bude pametno osmišljeno i ispunjeno smislenim sadržajima, da se preobrazi iz dokolice obeležene rezigniranošću i gorčinom, ispijanjem kafa i praznim ubijanjem vremena.
Da li je grad zaista zamro u poslednjih sedam-osam godina od kada sam završila srednju školu i zaputila se u prestonicu? Vara li me utisak, usled otuđenosti i dugog izbivanja, ili je to objektivno stanje stvari, pokušavam da utvrdim kroz razmenu utisaka sa drugima. Biće da ipak nije reč tek o sindromu udaljavanja od rodne grude. Sećam se veoma dobro školskih dana, krcatog gradskog šetališta svake poslednje večeri letnjeg raspusta, prepunog keja i obale Morave uz branu, čestih svirki i dešavanja, starog izgleda Trga na kome je svako imao svoje „stajaće mesto“ i koji je retko bio bez barem jedne grupice koja tu zastane da se sretne i popriča. Ni jednog trenutka nam nije bilo dosadno, postojalo je nekakvo definisano generacijsko jezgro i uz sve tipične mane male sredine, kao i unutrašnje raznolikosti, barem je bilo daleko od apatičnog. Sada…dovoljno je da prošetate centrom do parka u bilo koje doba. Uglavnom ćete se suočiti sa sablasnom tišinom i gotovo praznim ulicama, kao da je južnjačka sijesta produžena na neodređeno. Čini se da ne samo Užice i ostali obližnji gradovi, već čak i Guča danas ima bogatiji i življi društveni (katkad i kulturni!) život nego vazda ponosni (da ne kažem nadobudni) centar moravičkog okruga. U čemu je, dakle, problem - u umrtvljenoj naravi meštana, nepredusretljivosti vlasti i nebrige za kvalitet život(arenj)a u Čačku, ili u duhu vremena koji najviše podseća na oblak prašine što se prokotrlja prerijom i ostavi za sobom uvek jednaku pustoš?
Bodler je pisao kako se grad „menja brže nego srca njegovih stanovnika“, ali, za razliku od pesnikovog (devetnaestovekovnog!) Pariza, Čačak odavno regresira na svim nivoima i uprkos svojim nesumnjivim potencijalima. Pod potonjim podrazumevam već pomenute mlade, koji ničim motivisani da se vrate i zadrže u mestu rođenja, doprinoseći njegovom napretku svojim stečenim znanjem i iskustvom „na strani“, iz godine u godinu odlaze, prepuštajući prostor upitnima. Ne mogu da ih krivim, jer sam i sama na čelu kolone begunaca.  Zagađenost palanačkim duhom, sve gori provincijalni način ponašanja, mišljenja i govora, zaista su nepodnošljivi kada ih sagledate iz nepristrasne pozicije. Napori koje kulturne ustanove čine da se održi barem privid nekakvog urbanog života, utoliko deluju tužnije i besmislenije. Skejt-park je najnoviji primer „čuda za tri dana“, a kulturno leto zvuči kao savršeni anahronizam.
Nije rešenje za sve okriviti centralizaciju (osećaj ugroženosti od Beograda duži je od veka), jer mora postojati volja samih Čačana (isto važi za bilo koji grad u unutrašnjosti) da rade na sebi, unapređuju i popravljaju svakodnevnicu. A toga ne može biti, bar ne u pravoj meri i razmahu, dokle god caruju korupcija, partijašenje, loši primeri, pogrešni uzori, amaterizam i samouvereni primitivizam. Zatvoreni bazen, kuglana, azil „za nezbrinute pse“ i muzej šljive (koji prednjače među maštovitim odborničkim predlozima!), bioskop, a pogotovo pozorište (institucija, sa svim podrazumevajućim činiocima, koja ne niče preko noći!), neće dugo zadržati pažnju, pa nisu ni adekvatne polazišne tačke. Promena mora biti korenita i odigrati se iznutra, pa sa ove tačke gledišta deluje beznadežno i počinjati. 
izvor: ozon-press
Dakle, šta mladi Čačani žele i šta ih to privlači Beogradu? Govoreći iz ličnog iskustva, to je pre svega GRADSKI DUH. Dinamičan, živ, podsticajan, sveprožimajući urbani štimung. A Čačak je svoju specifičnu, smireniju, ali svejedno prepoznatljivu i obuzimajuću dušu u popriličnoj meri izgubio. Utonuo je u mrtvilo i sve prognoze su pesimistične, uprkos bajkovitim obećanjima opozicionara. U takvim okolnostima, budimo iskreni, više nije „lako ni biti mlad“.

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...