понедељак, 04. мај 2015.

Krik za pravednošću

komentariše: Isidora Đolović

U rubrici "Dogodilo se na današnji dan" koja bi pokrivala ove prostore, pronaći ćete, između ostalog, dve stavke. Svaka je  na svoj način obeležila poslednju jugoslovensku dekadu, najavila sunovrat i krvavi raspad ove protivrečne, za nekoga frankeštajnovske, nekome pak  najboljeg primera panslovenske, zajednice. Međusobno su povezane istim datumom, snažnim odjekom među "bratskim narodima i narodnostima", kao i skidanjem koprene sa dve (verovatno najveće) zablude. Doživotni predsednik, od milošte zvani drug, Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine. Maršal čija je sahrana okupila najveći broj svetskih državnika u istoriji, time je izigrao svoje Jugoslovene, pokazavši im da IPAK nije besmrtan i da je sada na njima da održe šestočlanu republiku u životu. Pet godina kasnije, do javnosti je stigla vest o mučenju koje je pretrpeo seljanin sa Kosova, Đorđe Martinović, a koje je zaprepastilo narod, do tada od strane vlasti vešto čuvan u neznanju, konačno pokazavši da se sa situacijom u južnoj pokrajini više nipošto ne može šaliti. Svi koji danas održavaju (baš kao i ondašnji političari) privid da KiM nisu odavno preuzeti zahvaljujući sličnom ignorisanju, mogli bi da se podsete ove jezive priče.


Prošle su tačno tri decenije od tada, a upola manje od smrti nesrećnog Martinovića. Bez namere da raspirujem "političku nekorektnost" i međunacionalnu netrpeljivost zalaženjem na zaista osetljiv teren, želim samo da podsećanjem na ovu priču, koja se mogla desiti u bilo kom delu sveta gde vladaju nerazumevanje i besmislena mržnja, podstaknem na preispitivanje i humanost, kako bi se u vremenima koja prete još stravičnijim činovima bezumlja barem učinio NAPOR da ne srljamo u novo nečoveštvo.
Đorđe Martinović
Toga 1. maja 1985. oko 13 časova, pedesetšestogodišnji seljak iz Gnjilana presretnut je na svojoj njivi (koju je duže vreme pre toga odbijao da proda i napusti) i napadnut od strane dva lica albanske nacionalnosti. Do tada prećutkivane i skrivane separatističke tenzije, od strane vlasti nedopustivo ignorisane, porasle su do tačke ključanja nakon smrti lidera Envera Hodže. Već onda su neki dalekovidiji Srbi shvatili da je najpametnije preduzeti "put pod noge", ali, veći deo starosedelaca je uzaludno očekivao zaštitu i adekvatnu reakciju iz državnog vrha, koje, međutim, nikako nisu stizale. Iz straha da prvenstveno Slovenija i Hrvatska ne shvate okretanje rešavanju ovog problema kao povlađivanje nekakvom "velikosrpskom pitanju", vođe naroda su ćutale i ostajale pasivne. A teror je rastao, potmulo i potajno, o čemu će - paradoksa li! - muzičari progovoriti i glasnije i ranije. Sve to dok (u potonjem, umetničkom  slučaju od kada) Martinovića, zbog pomenute njive, anonimni napadači nisu skinuli, pretukli do nesvesti, a onda (!) nabili na kolac i ostavili polumrtvog. Kada je došao svesti, nesrećni čovek je, neznano kojim snagama, sa kocem, na čijem je vrhu bila razbijena polulitarska staklena flaša, zarivenim do desnog rebra, uspeo da oslanjanjem na motiku dotetura do puta, odakle je hitno prebačen u prištinsku bolnicu. 
U narednim danima, lebdeći između života i smrti usled povreda koje su čak i na hirurge (koji su obavili prvu od ukupno pet operacija), ostavile jeziv utisak (potpuno razderana utroba puna srče), prebačen je na beogradsku VMA i nekako se iskobeljao. Za to vreme, prvu vest o događaju objavljuje "Politika", upravo 4. maja. Stižu i zvanični izveštaji iz Gnjilana, pa domaća i svetska štampa ubrzo bruje o "slučaju Martinović". Na čitavu javnost u SFRJ deluju kao buđenje. Neverica, strah i prkos, ali pre svega bes svih pravednika rastu. Međutim, kao što biva, oni kojima nije odgovaralo da istina ugrozi njihove interese, ostvarive jedino po cenu opšteg rasula, čine sve da događaj preokrenu u sopstvenu korist. Martinovića u bolnici posećuju predstavnici gradske vlasti Gnjilana, ucenjujući, preteći, nagovarajući ga da opovrgne svoju priču. Tokom kasnijeg, gotovo jednako mučnog sudskog procesa, na razne načine se iznuđuje priznanje o tobožnjem samopovređivanju u cilju izazivanja lažne uzbune i remećenja međunacionalnih odnosa, a o čemu uveliko polemišu lekari, akademici, političari, policija. Napadači nikada nisu pronađeni, Martinović je umesto žrtve predstavljen kao mazohista-manijak, a gorak ukus je ostao i pokazao da nam se crno piše. Slede masovni protesti u Novom Sadu, Balašević piše Ne lomite mi bagrenje inspirisan događajem, ali rukovodstvo je uprkos lekarskim nalazima bilo jednoglasno u zataškavanju skandala, koji je postao (prema oceni Newyork Times-a) "najraspravljaniji jugoslovenski krivični slučaj tokom niza godina" i jedan od najdrastičnijih primera medijske manipulacije. 
Brana je probijena i bujicu više niko nije mogao zaustaviti. Nije ni čudo što čak i Boris Novković u svojoj romantičnoj pesmi, tražeći Tamaru, 1986. zaključuje: Biće rata, kažu svi. Ova numera grupe Kerber, objavljena iste godine, direktno je inspirisana kosovskim tragedijama:
Uslediće pomenuta Balaševićeva Ne lomite mi bagrenje, zatim Na straži pored Prizrena Zabranjenog pušenja, Gde si Bajage i Instruktora..Čak će se i Brega, nakon neuspeha misije povezivanja putem rokenrola zvane Kosovska (sa albuma Uspavanka za Radmilu M. iz 1983.), na poslednjoj ploči "Dugmeta" zapitati: Ako se sutra zarati, moja mala, šta ćemo ja i ti? Dok su kasnije širom Evrope, pod snagom "vetra promene" padali zidovi, mi smo podizali (ponovo parafrazirajmo Balaševića!) "bedeme mržnje i straha" - pri tom se gađajući ciglama!
"Stotine kilometara daleko od mene, il' prostim jezikom, sa one strane reke  gde noću gore duše, planine i kuće i neke svetiljke sad toliko daleke. Hiljadu krikova i iscrtkanih slika, hiljadu užasa i strahova u noći hiljadu stvari o kojim ne želiš da pričaš, hiljadu onih o kojim nećeš moći.... Sada je neko drugačije doba i pevaju se neke druge pesme, na kraju veka razlupala se slika i ništa više isto biti ne sme. Sve one ulice što poznavao sam dobro, niz koje ove noći niko neće proći, svi oni ljudi koje voleo sam mnogo, a videti ih vise nikad neću moći..." (Bajaga i Instruktori)

Martinović je, iako sud 1990. proglašava državu krivom za nanete uvrede i namerno skrivanje istine, ostao bez odštete od 100 000 maraka, stručni nalaz je sklonjen od javnosti, a presuda nikada nije izvršena. Na kraju je ipak bio primoran da proda imanje i preseli se u selo Čitluk (blizu Kruševca), gde je preminuo 2000. godine. Mada njegova priča, simbol stradanja i nametnutog gušenja savesti jednog društva, danas možda deluje manje neobično - budući da se egzekucije novinara druge vere i nacionalnosti vrše u direktnom televizijskom prenosu, a teroristi delaju u sred bela dana - to je ne čini i manje stravičnom. Koreni zla su oduvek bili u pokušajima kidanja korena nečijeg života. A humanost i saosećanje nemaju ni granica, ni ličnu kartu sa podacima.
"Kažeš treba platit' račune jer duhovi hodaju poljima, kažeš treba platit' račune da cvijeće nikne iz grobova. Vjeruješ li da će nestati prokletstva što ga vjetar nosi šumama, kad jedan od nas bude u blatu na straži pored Prizrena?...A noćas će krv umjesto vina da zagrije srce do ljubavi. Zbog sumnjive slave i tuđih grijeha, ginu mladi lavovi..." (Zabranjeno pušenje)

Toliko tragedija, patnje, krvoprolića. Priča mi je naterala suze na oči. Zdravom razumu je potpuno neshvatljivo šta to može navesti čoveka da nešto slično uradi drugom ljudskom biću. Svom bližnjem, ma koje veroispovesti, rase ili narodnosti on bio. Svom bratu. Čoveku. 
Ipak, paradoksalno,  svet nije stao, Zemlja se i dalje okreće. Ljudi ginu, muče jedni druge, ratuju - a ipak se još uvek rađaju deca, život se tvrdoglavo obnavlja, opstaje nada, kao da istovremeno nema svakodnevnih crnih vesti i mučnih slika. Ironija je što se, npr. istovremeno iščekuju novi potezi Islamske države, ali i globalno raduje rođenju kćerkice britanskog vladarskog para. Život i smrt, crno i belo, protivrečni i neshvatljivi koloplet. Kada bi se na trenutak sve zakočilo, pa pustio jedan KRIK protiv nečoveštva, šta bi se dogodilo? Da li bi ravnodušno slegli ramenima i nastavili dalje, budući da ne možemo ništa da promenimo?
Ili podsećali i u sebi razvijali osećanje pravednosti, čovečnosti, nepristajanja na kompromise i servirane "istine", jer je to JEDINO ŠTO možemo da učinimo?
Postali smo, u drskosti, sopstveni bogovi i zakon, udaljili se od svega što nas čini "iskrom u smrtnoj prašini". I famozna četiri ocila na našem grbu, bojim se, danas znače Sami Smo Sebe Srozali.

Probudi se,  usnulo čovečanstvo, jer miroljubiva manjina nema više snage da te spašava. Podrži je.



Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...