среда, 31. децембар 2014.

Sneg se vratio u grad

autor: Isidora Đolović


        

“Sneg me je bio podsetio na Boga. Podsetio me je sneg na to koliko je ovaj svet tajanstven i lep; na to da je življenje, u suštini, sreća.” (Orhan Pamuk, Sneg, str. 112)


         Dokumentarac „RTV“-a pod nazivom „Bila je to 1994“ još jednom pokazuje da se istorija ponavlja. Iste priče, isti problemi, iste reakcije - samo drugi ljudi. Za nevericu je kako, onda, nakon tako dramatične i ubedljive, otrežnjujuće TV-seanse, užasnute i zgađene mase ne pohrle ka trgovima, zatvore ulice, prekinu sve i traže svetlosti (ali, ne one koju baca “najveća jelka u istoriji”, dar nekog od pokrovitelja iz “zemalja trećeg sveta”!). Verovatno jer se podvrgavaju nekim drugim, zasigurno umirujućim i slatkorečivijim medijskim “terapijama”…Ne mislim da je neprikladno ovako početi jedan praznični tekst, jer je reč o nečemu što više nikako ne možemo izbeći u svojoj svakodnevnici, koliko god primamljiv bio zov “kule od slonovače”. Ali, pored tih nesumnjivo negativnih pojava, još nešto iz godina mog ranog detinjstva je ponovo tu, a ne izaziva ni jezu, ni gnušanje! To je - sneg.



Baš pre nekoliko dana smo se brat i ja složili, ne bez žaljenja- ali, svakako pomirljivo i naviknuto - kako praznici bez snega nisu prava stvar, naravno, ali, “nema šanse da nas ove godine poseti” s obzirom na donedavne neprirodno visoke temperature. Zastrašivani pričama o drastičnim posledicama globalnog otopljenja koje “samo što nisu”, valjda smo se već pomirili sa tim da ćemo za par decenija imati kalifornijsku Novu godinu u kratkim rukavima. Između ostalog, kada se sećamo nepovratno nestalih obeležja davnih vremena, jedno od njih obavezno je duboki, čisti sneg, od koga se može napraviti pristojni Sneško i koji se ne pretvara u gnjecavu, prljavu baru već narednog dana. Ostao je još jedino na starim fotografijama od pre petnaest i više leta, tim materijalnim dokazima da nismo samo sanjali. A onda, pre par dana - stigao je, pravi, pravcati. Najlepša praznična dekoracija, zapravo i sasvim dovoljna, jeste njegovo svetlucanje na hladnom noćnom vazduhu, pod mesečinom ili uličnim svetiljkama, sasvim svejedno. Ni mrazevi i najave najmanje sedmodnevnih minus-temperatura nisu bauk, kada se pogledom kroz prozor zahvati ilićevska zimska idila…

Krenula sam u lov na inspiraciju, pravo na ulice rodnog grada i novopečeni sneg. U potragu za čudom, koje bi me podstaklo da napišem koji red o ovom, otkad sam odrasla, nažalost, sasvim običnom datumu. Ne fasciniraju me klupski dočeci i besmislene “reprize”, nemam novca za praznična putovanja, užasavam se prežderavanja sa trpeze (za koju, ruku na srce, takođe već dugo nema sredstava), a još više nemaštovitog, po intelekt uvredljivog novogodišnjeg TV programa (iz potpuno neobjašnjivih razloga, obavezno su tu “Hajde da se volimo” i “Žikina dinastija” u million nastavaka)…Vrednost praznika i već iščilele atmosfere koju sa sobom donosi, za mene leži u  uspomenama i uvek živom duhu detinjstva koji prkosi sadašnjosti. Taj nemirni duh koji će verovatno biti mlad dok me bude, a koji mnogi nekritički nazivaju “nezrelošću”, čini da se svake godine iznova i jednako oduševljavam namigivanjem lampiona sa prozora na zgradama preko puta, sa nepobedivom upornošću istrajavam u brižljivom kićenju jelke dan pre 31. decembra i, uopšte, održavam određene simbolične rituale dostojnog ispraćanja prohujalog i dočekivanja neizvesnosti. Život tada posmatram kao veliku svesku čije stranice manje ili više revnosno, maštovito i strpljivo ispisujemo, okrećemo, cepamo ili sa zanimanjem ponovo iščitavamo. Svaka naredna godina je novo poglavlje u notesu našeg postojanja.

Zaputiti se kroz trotoarske smetove prema centru, po oštrom i svežem zimskom vazduhu. Zaploviti kroz uličnu gungulu u kojoj se ipak niko ne gura niti ljuti, kroz povike trgovaca ukrasima i petardama, među užurbane lovce na rasprodaje i praznične akcije. Zastati i posmatrati ljude koji su se bezglavo zaputili da rutinski nabavljaju i gomilaju stvari zbog kojih će ih nakon svetkovina zaboleti glava, kada sve izračunaju i procene da je moglo i bez toliko troškova. Sasvim slučajno na uličnoj tezgi naleteti na igračku koju kao mala nisam dobila iz ko zna kojih razloga, pa mi je ostala kao nekakva neostvarena, a uvek tinjajuća želja sa liste predmeta koju, verujem, svi imamo. I kupiti je za neku smešnu cenu, dok je prodavcu - a i ostatku normalnog, odraslog, “zrelog” sveta - verovatno neshvatljivo što se neko ko je već “skucao” četvrt veka životnog staža toliko blesavo raduje običnoj plišanoj kravi. Nastaviti putešestvije ulicama, sa petarpanovski ozarenim licem, jer u torbi nosim opredmećeni praznični duh! Jer su u mojoj glavi za tren oživela sećanja na odrastanje u materijalnom siromaštvu, ali beskrajnom bogatstvu duha koje su mi roditelji usadili da razvijam i negujem kroz godine koje su preda mnom, na želje i nadu koje je budilo posmatranje raznobojnih, treperavih odbljesaka, na to da se nekim čudnim i nedokučivim putevima uvek dođe do onoga što tražiš i voliš, nekako, negde, nekad. Samo treba biti uporan i želeti iskreno, jako, dosledno.

Čuda se dešavaju. Ma kako „interna“, sitna, lična (a ima li, uopšte, drugačijih?) - ona bez dileme postoje i čine naš život barem za nijansu smislenijim, šarenijim, zanimljivijim. To može biti predmet kome pridamo duboko simboličnu (i jedinu pravu) vrednost, poznanstvo koje nas oplemeni, znanje koje nas uzdigne, postignuće koje nas motiviše da težimo ka novim. U Novoj godini, želim vam da verujete u čuda. Jedno nas je već zavejalo, a ovo je moje jučerašnje:
 i buduće:


 Srećna Nova 2015. godina!

2 коментара:

  1. A vredelo je čekati tvoj novi tekst! :)
    Srećna Nova godina, draga koleginice! :) Sve najlepše ti želim, da inspiracije bude na svakom koraku i da sledeći novogodišnji tekst napišeš iz Pariza. :) :*

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala drage moje!:)**
    Sve najbolje u Novoj godini, da istrajemo u ovom čudnom vremenu i prostoru, naravno i da se čitamo češće!:)

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...