уторак, 07. октобар 2014.

Uzeh, otvorih, pročitah: Duboki naklon senima prošlosti

autor: Isidora Đolović

Aleksandar Gatalica - "Veliki rat" 

Niz različitih (ovdašnjih) umetničkih posveta prvom prošlovekovnom sukobu svetskih razmera, a uoči četvorogodišnjeg jubileja koji je upravo duboko "zagazio" u prvi čin, otvorio je Aleksandar Gatalica. O tzv. Velikom ratu - veliki roman, sasvim zasluženo ovenčan NIN-ovom nagradom. Zadivljujuća je i istinski magična ova literarna pustolovina. Reč je o, istovremeno, odi i - lamentu, bojnom pokliču i dostojanstvenom minutu ćutanja. Veličanstveni mozaik sudbina zahvaćenih Prvim svetskim ratom, višeglasje, razgranatost, fantastika, suvi realizam, sve to sliveno je u jedan tok - i u njemu razigrano. Pred čitaocem defiluje iznenađujuć broj živopisnih ličnosti i svaka utiskuje trag, a raznovrsne epizode predstavljaju značajne vinjete na panorami istorije.

Rečite su već korice knjige, kao svojevrsni nagoveštaj sadržaja koji čuvaju. Pogledajmo ih: iz purpurno-sivog dima (podjednako barutnog ili opijumskog) i, poput redova vojske, čvrsto zgusnutih oblaka, izranjaju lica Grigorija Raspućina, Mata Hari, solunskih boraca, kao i aeroplan Crvenog barona, ordenje namenjeno nekim junačkim prsima, pa u blato, seno i prašinu zaglavljena topovska kola. Rastojanje od neba do zemlje, ili - kako je čitava jedna civilizacija strmoglavce pojurila u sunovrat. Kroz slike sa korica, roman obećava opsežnu i uzbudljivu priču koja teži da obuhvati i pruži pregled svih aspekata, pune razmere velike svetske tragedije. Svojoj zamisli je u potpunosti odgovorio.


Pisac razvija i prati sudbine mnoštva likova, do samog završetka vešto i dosledno, bez zaplitanja ili gubljenja u gustom pripovednom tkanju. Nijedna pojedinost neće ostati nerazjašnjena, ni lična drama nerazmršena. Suprotno mogućim očekivanjima, nacionalna perspektiva nije dominantna. Priča putuje železnicom, podmornicom, vazduhom; provlači se kroz fabričke hale, šunja ulicama u sred policijskog sata, zaviruje u evakuisane stanove pariske gospode, baulja kroz bojne rovove. Kreće iz usta gatara, pijanista, majora; sluša okultiste i kapelane, psihijatre i umobolnike; obuhvata različite zemlje, vere i nacije, lebdi kroz javu i san, probija se kroz vreme.


Skladna kompozicija u velikoj meri doprinosi da se postigne ovaj mnogostruki efekat. Roman je podeljen na pet hronoloških celina, a svaku obeležava neka ličnost čijom je perspektivom uokvirena:
1) godina patologa (1914) - Mehmed Graho iz Sarajeva
2) godina trgovca (1915) - Mehmed Jildiz, istanbulski dućandžija
3) godina kralja (1916) - Petar I Karađorđević
4) godina cara (1917) - Nikolaj Romanov
5) godina kriminologa (1918) - Arčibald Rajs


Unutar delova omeđenih njihovim pogledima na zbivanja, "vrte" se svi ostali, pa ćemo tako upoznati, npr: bračni par Čestuhin - doktora Sergeja i bolničarku Lizu, njihove zemljake - proterane Suhomlinove, novinare "Buru" i Tibora Vereša, prestoničku šnajderku Živku, dvorskog lekara Simonovića i njegov kišobran-vremeplov, rivale Veljkovića i Crnogorčevića u aferi "idealin". Prisutni su tu umetnici: Apoliner, Kokto, Kiriko, operski bariton Hans Diter Uis, kabaretske pevačice Flori Ford i Lilijan Šmit, kafedžije iz "grada svetlosti" Libion i Kombes, mala radnica - budući model Kiki s Monparnasa. Svratiće u priču Trocki, atentator Osvald Rajner, na smrt osuđen major Vulović, srpsko-austrijski feldmaršal "šizofreničar" fon Bojna, pa major Tatić i njegova nemušta ljubav Anabel Valden. Očaravajuću epizodu pisac dodeljuje Vladislavu Petkoviću Dis-u, uzbudljive i munjevite rasplete špijunima Dukejnu, Rajliju i Mata Harijevoj. 
Pored ljudi, i predmeti imaju svoju volju i vode neku nadnaravnu "politiku", oblikovanu pomoću kombinacije nadrealističkih i naturalističkih efekata: jedno ubojito naliv-pero, put lekarija kroz vreme i jedan kišobran, kobni časovnik i ohrabrujuće ogledalce, Biroove svojeglave dopisnice, čizme-ljubavnici, glasovi, otrovi i duše što plove vazduhom. Time proza postaje interesantni susret Pavića (fantastika) i Ćosića (istorijski sloj), po mnogo čemu priziva nepravedno zaboravljeni roman Rastka Petrovića "Dan šesti" (njegovu prvu polovinu), a u delovima koji se odnose na Rusiju slutimo čak i Bulgakova.


Priče se pretaču, suptilno i prirodno nadovezuju jedna na drugu. Od špijuna do lekara, fabričkih radnika i nesuđenih slikara kubista, preko provincijskih vinarija i boemskih sastajališta, do bolničkih vagona i sanatorijuma, nema prostora ni sudbine koja nije zahvaćena ratom. Dosegnut je epohalni i univerzalni nivo, a ovaj, svi su izgledi, budući klasik ne ističe ni pobedu jednih, ni poraz drugih, već tragiku svih:


"...zato što rat troši ljude i sve ljudsko, neljude i sve neljudsko, i niko ne zna šta se sve odbacuje i troši, odjednom, da se više nikad ne spomene."

5 коментара:

  1. Draga moja inspiracijo!
    Prvo sam sa oduševljenjem pročitala tvoj post o Gataličinoj trilogiji, misleći usput, ako ga je iko čitao od ovog virtualnog društvanceta, onda je to Isidora. Bravo i za ovaj, a takođe i za onaj post. Komentar ću ti ostaviti ovde jer me srce boli kad vidim da tako odličan prikaz odličnog dela nema niti jedan komentar! I ja se spremam da uskoro dam prikaz ove knjige. Nećeš verovati šta me sprečava - nikako mi se ne dopada fotka koju napravim za knjigu (svaki put pomislim nije to ono šta hoću). Inače, Gatalica mi je bio takvo otkrovenje kad sam ga prvi put čitala da sam plakala od ushićenja. Prvi roman mi je bio "Nevidljivi". Više ništa ne moram da ti kažem - znam ja da me razumeš. Srdačan prolećni pozdrav iz Beograda!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pocrvenim svaki put od ovako lepih reči i komplimanata (ne preterujem, zaista je tako!), al ko mi je kriv kad ne znam da primim pohvalu.:)
      Najozbiljnije, HVALA!:)))) Baš sam pre neki dan, kad na tvom blogu komentarisasmo lepe korice trilogije, htela da ti ostavim link za ove tekstove, baš me zanimalo šta misliš o samim knjigama, ali mi beše nešto glupo da "zatrpavam" svojim linkovima i tu se nešto, kao, reklamiram (tako ispada). Ali, eto, sličan sličnog prepoznaje i inspirisani istim stvarima nađemo put do tekstova, pa mi je mnogo, mnogo drago što, eto, delim tvoje oduševljenje kako Gatalicom (pisac-otkriće za mene, a upravo "Veliki rat" mi je bilo prvo pročitano delo iz njegovog opusa, do tada sam ga jedino "znala" i, dabome, celila, kao kritičara, po recenzijama iz raznih kulturnih dodataka u novinama), tako i ovim izvanrednim knjigama.
      Volela bih da ih još mnogo čitalaca pronađe i pročita, zavoli, zaista vrede!:))))

      Избриши
    2. I, naravno, jedva čekam tvoje viđenje romana!:)))))

      Избриши
  2. Nemam nista protiv linkova na blogu, dapače! (Ovo mi je oduvek bila smešna reč, isto kao i "jašta").
    Elem, ja znam da će mene uvek pronaći ono što mi je potrebno. (Obratiću ti pažnju na sledeće rečenice: Elem, ja verujem da ću pronaći ono što mi je potrebno.
    Elem, nisam sigurna da li ću pronaći ono što mi je potrebno. Osećaš li kako samopouzdanje kazivača pada sa svakom sledećom rečenicom?)
    Zaključak: Ako si se pronašla u trećoj rečenici, onda nije ni čudo što crveniš na pohvale koje su čak isuviše skromne naspram truda koji svakodnevno ulažeš u pisanje postova i komentarisanje tuđih tekstova. Kao što ti već rekoh, pročitaću te skroz (sa izizetkom filmova i serija)! Čitamo se!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala mnogo, ali baš na svemu!:))))
      A "dapače", moram priznati, nikad nisam bila ni sasvim sigurna šta znači, tj. u kom se kontekstu upotrebljava (iako volim da mislim kako dobro poznajem (srpsko)hrvatski), pa je valjda zato nikad nisam ni (pomislila da) upotrebim.
      Trud uzalud, po mišljenju moje okoline, ali drago mi je što vidim da neki divni ljudi to, ipak, vrednuju i da im znači!:)))))

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...