понедељак, 30. децембар 2013.

Lampionska utopija

autor: Isidora Đolović

   Dugo sam razmišljala šta bih mogla napisati u već, na neki način, tradicionalnom novogodišnjem tekstu, a da već nisam istakla ispraćajući prethodne godine. Istovremeno, koliko god ne želela da se ponavljam, htela bih da na neki način zaokružim ovu kalendarsku godinu, u nadi da ću ubuduće biti aktivnija i više objavljivati. Poslednji dani decembra za sve nas su vreme rezimiranja (ne)učinjenog i donošenja famoznih januarskih odluka, koje uglavnom samo na tome i ostaju. U znaku su treperenja raznobojnih lampiona koji hipnotišu i iz još uvek nimalo ohrabrujuće svakodnevnice vraćaju u idilične prostore detinjstva, donoseći nam kratkotrajni, ali, verujem, neophodni zaborav. U svakome se budi uspavana ili davno potisnuta mašta, idealizam, infantilna nada da će naredni vremenski krug da se okrene baš u našu korist.

  Godina na izmaku je društvu mnogo odnela, malo toga pruživši za uzvrat. Svet je ostao bez izuzetnih pojedinaca, među kojima treba naročito istaći NelsonaMandelu i Lu Rida. Obeleženi su jubileji  od odlaska izuzetnih pojedinaca, gotovo neprimetno. Promakli su, skromno i ipak nedovoljno proslavljeni, trocifreni  jubileji od rođenja izuzetnih pojedinaca, što i nije neobično u zemlji koja se velikana odriče kao sramotnih „repova iz prošlosti“.  Sumorna stvarnost bez većih promena, stagniranje u poražavajućoj kolotečini, dominacija neukusa, bezobrazluka, nepoštenja, lažnih idola i nedoličnih uzora. Zar je onda čudno što potrošačkom groznicom i šljaštavim dekorom pokušava da se odvrati pogled, bar na neko vreme, od ovakvih slika? Još kad za doček u prestonici  zapeva  Ražnatovićeva, sa plemenitom namerom da „napuni praznu kasu svog Beograda“, istu onu koju je tako lepo iscedila samo koju godinu pre….Večito vraćanje istog.