уторак, 14. мај 2013.

Alisa još uvek stanuje ovde


   autor: Isidora Đolović

    Pre par večeri, uživala sam u emisiji Ivana Ivanovića. To retko biva, jer nisam oduševljena humorom dotičnog, njegovim nedoslednim šlihtanjem svakom gostu - bila to Ceca, bio to Brajan Feri, kao i još mnogim stvarima. Uostalom, pokazalo se bar do sada, nije voditelj - barem u ovom slučaju - ono što čini emisiju dobrom. Nego gost. Uspešno izdanje Ivanović je do sada dobijao tek dovođenjem zaista zanimljivog, visprenog, inteligentnog i duhovitog gosta, koga kao po pravilu nije uspevao da isprati. Ako mi ne verujete, pogledajte emisiju sa Brankom Đurićem Đurom, ili onu sa Josipom Lisac, Conchom Buikom....Daleko od toga da ja osporavam uspeh pomenute emisije i njenog voditelja. Samo iznosim svoj skromni utisak.

  Ovoga puta, gost-domaćin bio je Đole Balašević, čovek koga je poslednjih godina popularno mrzeti i kritikovati (zbog nekih izjava potpuno izvučenih iz konteksta), a koga ja prosto obožavam. Pesnik, šarmer, pametna umetnička duša, odan porodici, neponovljivog humora. Kao i uvek, od mog ranog detinjstva, Đorđe me razveseli, rastuži, intelektualno razbudi. A seta i ona posebna slikovitost prate svaki njegov stih. Hvala Bogu što takvih ljudi još ima. I o njemu i njegovoj poeziji (a odavno je potvrđeno da njegove pesme to jesu, pre i iznad svega) pisaću u nekom od narednih tekstova, znatno opširnije i kako dolikuje.

  Jedan momenat posebno, iz ove emisije: kada je izveo pesmu "Neki novi klinci", bilo mi je teško na srcu. Baš teško. Kad sam umetnički, hiperosetljivi tip, al ne isključivo zato.






 Posle dužeg vremena boravim kod kuće. Ne prepoznajem svoj grad, kao da živim u nekom paralelnom univerzumu. Devojke iz generacije, ne samo one što su ostale u Čačku, kao da je uhvatilo "besnilo" udaje. Nekadašnja najbolja drugarica dobila je dete. Najlepši momci za kojima smo sve potajno maštale na rock svirkama, u moravskim večerima, poženili su se. Sve se menja nekom suludom brzinom. Možda je smešno i sebično govoriti na ovaj način o toj temi, sa samo(?) 24 godine života, ne znam. Ali, Borina čuvena "žal za mladost" nije, kako je obično i pogrešno razumeju, nostalgija matorana za prohujalim godinama. Nego mladosti da će proći, a neće se živeti. Stvarno živeti. Uostalom, Koštana nije starica.

  To je tuga za vremenom. Kad vidiš kako ono leti, a tebi se ne žuri. A tvoji vršnjaci su preko noći postali dosadno odrasli ljudi, šetaju klince, rade u kancelarijama, uozbiljili se, ukalupili. Petar Pan, neumorni duh detinjstva, napustio ih je - a mnogi s njim nikad nisu ni drugovali. U tebe se, međutim, uselio doživotno. Nije u njima problem, al nije ni u tebi. Samo, mnogo je teška ta "žal"! Vreme svejedno leti, a ti ćeš svejedno "u maju, kad zriju komšijske bašte" imati godinu više i nećeš se osećati tako. Toliko planova, snova, ambicija i želja - želiš slobodu, koja traje i ne podseća te na svakom koraku da svi trčimo maraton sa vremenom i da smo unapred osuđeni da izgubimo! Ali, pre toga, hoćeš da živiš svoju slobodu. Makar to trajalo do pedesete godine, makar do kraja veka. Petar Pan u tebi se buni i onako inatno koprca na svako tuđe poređenje sa "zrelim vršnjacima". Malograđanština, dragi moji, nikada nije imala razumevanja za nostalgiju, osećajnost, pojmljenje sveta na poseban način...zato i ne razumeju, smešno im je i ludo, ne shvataju te "ozbiljno". Čujte, OZBILJNO?! Šta je to "ozbiljno", uopšte?!

  A onda se setim svog društva sa fakulteta, postdiplomskih koje kreću od jeseni, sveta i života van rodne (duhovne, a i prostorne) provincije, sveta koji i sam traži i nudi širinu, ne smešta u kalupe. Setim se da su  gore  pomenute  drugarice  već sa polaskom u srednju počele da pokazuju simptome profila udavače i da je do kraja Gimnazije iz njih iščileo poetično buntovni duh koji nas je spajao. I da smo se zato posle i udaljile. I da svako ima pravo na svoju sreću, a shvatanje sreće je kod svakoga različito.

  Neki su se predali "prevarantu životu", a ja sam s njim tek počela. Neće me, mangup, prevariti! Ne žurite ni vi. Mika Antić je takođe molio mlade koji su kao na iglama pred otiskivanjem u svet ozbiljnih, odraslih, da ponesu sa sobom "bar sićušnu mrvu detinjstva", ili se možda više nikada neće pronaći. Ne samo sa drugovima. Otuđiti se od sebe.  Zapamtite:





Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...