уторак, 23. април 2013.

O čitaocima i snobovima

autor: Isidora Đolović
         
23. april- svetski Dan knjige

    Velike sudbine često se traže, dozivaju, korespondiraju na neobične načine. Slučaj je hteo, a još više legenda, da se veliki renesansni mađioničari pisane reči, Šekspir i Servantes, presele u večnost iste godine (1616), na isti, današnji datum koji se tim povodom obeležava  u slavu umetnosti kojom su tako majstorski vladali.
  Pre tri godine sam se pozabavila ovom temom: http://alittlerunaway.blogspot.com/2010/09/i-naravnotolstojevski.html
  Rano sam zavolela knjige i počela da se njima trajno bavim,  zamajavam, zabavljam. Nažalost, nisam sigurna da se to može naučiti. Ljubav prema knjizi se razvija i neguje od malih nogu, bar je tako bilo u mom slučaju. Postane neodvojivi deo vašeg života, svakodnevnice...Osim toga, ima ljudi koji čitaju, ali, ne osećaju i ne doživljavaju knjige, fali im mašte, umetničkog senzibiliteta, osetljivosti...sve je to, po mom mišljenju, važno. Retki su oni koji u toku života naprasno zavole knjige, ako do tada nisu imali naviku, volju ni želju za njihovim čitanjem i proživljavanjem.
   
   Dve su vrste snobizma kad je reč o odnosu prema knjigama- čitalački i populistički.Ovaj prvi mi često pripisuju. Zahvaljujući kućnoj biblioteci mojih roditelja, koju sam od početka Gimnazije počela i sama da značajno dopunjavam prema svojim afinitetima, moji vrednosni stavovi su se razvijali uglavnom pravilno. Nikada nisam čitala nešto zbog čega bi me kasnije bilo sramota. Takvo štivo prepoznam već nakon prvih par pasusa i odbacim, doživevši početni "transfer blama". Naravno, svi mi kao tinejdžeri oprobamo stranice "od krimića do ljubića, preko Vidojkovića", otkrivajući šta nam to odgovara i razvijajući kritičko mišljenje. Na svu sreću, lično nisam imala isuviše zastranjivanja, jer sam se držala proverenih klasika ili modernih stvari na njihovom tragu, a to i danas činim. Iz osrednjih knjiga znam da izvučem po koju vrlinu, opravdanu kontekstom i trenutkom čitanja. Sa godinama je moja tolerancija na glupost drastično opala, ukus se profinio i istančao, pa nemam vremena ni nerava da ih rasipam na jeftinu, šund literaturu. Ali, ja- ruku na srce- i nisam prosečan čitalac. Zato ne potcenjujem one koji tako nešto vole da čitaju, ali, itekako mi smeta kada tvorci istih banalnosti sebi daju za pravo da se nazovu "književnicima". Tu dolazimo do onog pravog, još goreg- populističkog, komercijalnog snobizma. A on je "čedo" ukrštaja estrade i spisateljstva.
   Sjajan primer je snimak "Dvougla", debate o književnosti i onome što se sad tako naziva. Učesnici: Radmila Lazić i Vesna Dedić:
   Arogantna, napadna i bučna voditeljka, neprekidno potencirajući kako je završila svetsku književnost, istakla je da su je tamo naučili da knjiž. posmatra kao nauku, a ne umetnost. Ko to i gde?!? Stavove o kritici i da ne pominjemo. Ženu koja je izjavila i to da joj je životni san "da bude domaćica", višestruko nagrađivana pesnikinja Radmila Lazić spuštala je na zemlju odmereno, argumentovano, mudro. U maniru pravog umetnika. Nažalost, takvi ne prolaze, uvek nadjačani prostotom poput one u sagovornice. A razlika se jasno videla.
   I ne vredi gospođi Dedić što je završila fakultet i gura svima, kao prst u oko, taj iskaz na videlo. Kad zagaziš u estradno-uličarski mulj, pa sve počneš posmatrati kroz profit, ni razmišljanje ti ne može biti drugačije. Znamo iz iskustva kakvi sve ljudi sada mogu biti "neki velik dr-mr". Ova osoba je jedna od takvih, nije joj pomoglo. Nameštanje šiškica, padanje u vatru za svaku sitnicu, "ja, ja, ja" počeci rečenice, a tek rečnik...Nijedan argument nije bio na mestu, žalim slučaj! Nema pravo da se vređa što je profesor Jerkov pronašao fenomenalan termin za ono što gospođa i koleginice rade- "voditeljska književnost". U teoriji se to još od XVIII veka zove trivijalna književnost. Ne poseduje estetske, ni umetničke kvalitete, banalna je, smešna, konvencionalna i pre svega ugađa ukusu publike.
    Taština nad taštinama...znate kako ide dalje.
    S druge strane, Radmilu Lazić je bilo uživanje slušati.
     
 Imala sam i ja više puta slične rasprave sa, inače dragim ljudima, a o tome šta je prava, vredna kvalitetna književnost. I shvatila da "običnom svetu" ne vredi objašnjavanje. Snaga i uverenost njihovih predrasuda preteški su za nekoga ko nije sklon drčnom nadvikivanju koje lako prelazi u svađu. Naprosto, ne razmišljamo slično, samim tim se ne možemo ni razumeti. Ljudi kojima nije jasna razlika između Kamija i Isidore Bjelice, ne mogu diskutovati na istoj ravni sa mnom. Nema ljutnje. Mirno se povučem, u stilu De gustibus non est disputandum. Ali, ne mogu me ubediti da je "Pedeset nijansi" vredno bilo čijeg vremena i naprezanja vida. To im najviše smeta.
    
   A evo kako na "Vukajliji" definišu studiranje književnosti na Filološkom fakultetu:

"Uzaludan pos`o koji:
1) Nit hrani, nit brani onog ko mu se oda,
2) Niko ne završi u roku,
3) Dosadan je kao vicevi o Čaku Norisu."

  Duhovito? Pa, ne baš. Još otkad sam čula da Ivan Ivanović prosipa viceve sa sličnom tematikom, nemam puno živaca za takve šale. Ni za one žargonski prepričane lektire na Netu, u kojima se velika dela banalizuju i ismevaju. OK, dugo se studira i zahtevno je, ali, zato što je reč o ozbiljnom fakultetu, a ne "tri pištolja" školici. I deluje zaludno, jer smo narod koji briga za kulturu i umetnost, što ne znači da je važnije biti menadžer. Živimo u vremenu brzine, pragmatizma i interesa, gde svi žure i gledaju da se što pre "ovajde" o položaj, zvanje, uspeh. U toj trci, vrednosti su nam se "malo" izvrnule i gledamo svet kao da dubimo na glavu.
   Ponosim se što sam stekla široko obrazovanje, imala priliku da slušam najbolje predavače, čitam divne knjige i boli me uvo za omalovažavanja. Čudni smo mi Srbi- kod nas se svi u sve "razumeju" i do sutra bi tupili u prazno, a na delu- ništa ogledalo nam je stanje u državi).
  
   
   Kada čovek ima svoj, unutrašnji svet i u njemu skupi sve ono što voli, što ga čini boljim, u šta veruje- to su vrednosti. To osećaš i po tim principima živiš. Niko ne može da ti to oduzme.
   Ljubitelji PRAVE knjige, odajte joj počast svakoga dana, ne samo zvanično određenog.

5 коментара:

  1. A šta dodati na ovakve redove, bilo bi zaista suvišno!
    Meni takođe izuzetno smeta ko se sve danas naziva književnikom, ispalo je da svako ko ima ''višak'' slobodnog vremena a ne želi da na prvu loptu egzistira od skandala, objavi neki ''almanah'', knjižicu-priručnik... ili šta već.
    Volim da čitam od.. do.. ali kiosk-brza-izdanja zaobilazim u širokom luku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daaa, danas je lakše napisati knjigu nego pročitati je.

      Избриши
  2. Nisam odolela mazohistickim porivima pa procitah Dedickinu knjigu..jos imam nocne more..
    Hvala na odlicnom i iscrpnom tekstu!!

    ОдговориИзбриши
  3. Meni je kao bibliotekaru drago da ljudi uopšte čitaju knjige, mada potajno osuđujem one koji čitaju ISKLJUČIVO dela poput Kupoholičarke, na primer. Slažem se da svima ponekad treba da ''odmorimo mozak'', ali treba šarati. Ne bih znala da cenim dobru knjigu da nisam čitala i neke loše.
    Nije mi palo na pamet da čitam pisanija gđe Dedić, nemam toliko vremena za bacanje xD Gledajući je na televiziji, stekla sam neku sliku o njoj koja i nije baš laskava. Baš deluje, kao što kažeš, sujetno i prepotentno.

    ОдговориИзбриши
  4. Ni ja ih nisam čitala, ali imam informacije iz prve ruke pošto mnogo drugarica (ne i koleginica) čita te voditeljske bljuvotine. I čak sam od mnogih poklonika lakog štiva čula da Dedićkine i Alimpićkine knjižice nemaju veze sa mozgom.
    A tek o "Grabljivici" nemam reči, moja majka je pre par godina to unela u kuću, prošla je kroz ruke svih žena iz komšiluka, a ja sam iz radoznalosti pogledala prvu stranu, da vidim to čudo...i bacila je s gađenjem.
    Mir Jam je, verujem, Tolstoj za pomenute.

    Hvala svima na čitanju i komentarima!:)))))

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...