уторак, 30. април 2013.

Jedno malo tumačenje

   autor: Isidora Đolović

   Od kada je HBO lansirao pilot-epizodu, svet već treću sezonu zaredom trese "Game of Thrones" groznica. I pre nego što je dočekalo svoju televizijsku varijantu, ovo (za sada) petoknjižje je uspelo da zadobije značajnu bazu vernih, zagriženih fanova, koji od 1996. godine, kada se pojavio prvi tom knjige, željno iščekuju svaki naredni. Nažalost, svoju (u ovom slučaju sasvim zasluženu) slavu danas sve dobija tek pošto se uplete u vrzino kolo mas-medija i postane dostupno širokom auditorijumu, uglavnom u uprošćenom, ogoljenom vidu. 
   Evo mog iskustva.

понедељак, 29. април 2013.

Priča o jednoj pesmi: "Hazard"- Richard Marx

autor: Isidora Đolović


Dragi čitaoci, preporučujem vam dopunjenu i (rekla bih, bolju) verziju ovog članka, na linku:
kao i ostale tekstove iz rubrike "Priče o pesmama".

Hvala svima na praćenju! 

Jedan od najvećih hitova pozne 1991. godine bila je numera sa trećeg po redu albuma ("Rush Street") američkog kantautora Ričarda Marksa, do tada najpoznatijeg po saradnji sa Madonnom na njenoj ploči "True blue" iz 1986. Pesma je odavno antologijska, verovatno ste čuli i mlaku obradu Alena Slavice- "S tobom našao sam sreću", a prati je i zanimljiva istorija. Numera je u samom Marksovom opusu vidni zaokret ka ozbiljnijem izrazu: mračna, duboka, potresno lepa. Priča koju pesma nosi uspela je do te mere zaintrigirati, da se još i danas polemiše o značenju teksta. Nešto slično, ali na drugačiji način, kod nas je pokušao da zasnuje bend "Videosex", u pesmama "Tko je zgazio gospođu Mjesec" i "Detektivska priča". Ričard Marks je zadao, čini se neprolazni, rebus i zagonetno odbio da ga razreši. Dosledno se držeći takvog stava, ostavlja pesmi draž privlačne misterije, ali i skreće pažnju na ono što ipak treba da bude u prvom planu- sama muzika.


недеља, 28. април 2013.

Ljudi koji inspirišu: Vanessa Paradis

     autor: Isidora Đolović

   Početak milenijuma zasipa nas "starletama", pojavama nejasne uloge i razloga prisutnosti na naslovnim stranama, u emisijama i uopšte medijskom vrtlogu. Merila se menjaju i obistinila se, kao nikada do sad, Vorholova stara tvrdnja. Doslovce svako može imati svojih par minuta slave, bez obzira na to zaslužuje li ih. Kao da izdvojiti se više nema svoje prvobitno, suštinsko, pozitivno značenje. Danas, privući pažnju kamera i bliceva uglavnom podrazumeva negativan način, a ne autentičnost, novitet, svežinu.
   Svega par decenija unazad još je bilo drugačije. Tada su takođe novinski i televizijski prostor zauzimali jednokratni, beznačajni likovi, ali s druge strane, bilo je i zanimljivih, nesvakidašnjih  ljudi. Vanesa je jedna od takvih, a ovo je priča o njoj.

уторак, 23. април 2013.

O čitaocima i snobovima

autor: Isidora Đolović
         
23. april- svetski Dan knjige

    Velike sudbine često se traže, dozivaju, korespondiraju na neobične načine. Slučaj je hteo, a još više legenda, da se veliki renesansni mađioničari pisane reči, Šekspir i Servantes, presele u večnost iste godine (1616), na isti, današnji datum koji se tim povodom obeležava  u slavu umetnosti kojom su tako majstorski vladali.
  Pre tri godine sam se pozabavila ovom temom: http://alittlerunaway.blogspot.com/2010/09/i-naravnotolstojevski.html
  Rano sam zavolela knjige i počela da se njima trajno bavim,  zamajavam, zabavljam. Nažalost, nisam sigurna da se to može naučiti. Ljubav prema knjizi se razvija i neguje od malih nogu, bar je tako bilo u mom slučaju. Postane neodvojivi deo vašeg života, svakodnevnice...Osim toga, ima ljudi koji čitaju, ali, ne osećaju i ne doživljavaju knjige, fali im mašte, umetničkog senzibiliteta, osetljivosti...sve je to, po mom mišljenju, važno. Retki su oni koji u toku života naprasno zavole knjige, ako do tada nisu imali naviku, volju ni želju za njihovim čitanjem i proživljavanjem.
   

понедељак, 22. април 2013.

Ovo je Zemlja za nas

    autor: Isidora Đolović

  Kada sam prvi put odgledala simpatičan dugometražni crtani "Ferngully- The last rain forest", postao je jedan od pet omiljenih filmova mog detinjstva. Naučio me mnogim stvarima. Kroz staru borbu dobra i zla ukazao na neke probleme čovečanstva koje ću kasnije mnogo bolje razumeti. Kao npr. značaj brige o životnoj sredini. Ovoj jedinoj za koju znamo i koju imamo.
    Ukoliko neko nije čuo, danas se obeležava međunarodni Dan planete Zemlje. Znam da se mnogima odmah diže kosa na glavi od priče o globalnom zagrevanju i reciklaži, organskoj hrani i sličnom, u vremenu kada se "teško živi i bije ključna bitka za Kosovo, evro-integracije, datum za kandidaturu" i tako dalje, i tako dalje....Osim toga, postalo je "baš fensi" biti ekološki osvešćen, pa nije ni čudo što mnogi s razlogom skeptično uzimaju priče o zaštiti našeg velikog, šarenog globusa, smatrajući ga nedopustivim snobizmom. Ali, stvari nisu ni izbliza bezazlene. I dugoročno odlaganje već je prouzrokovalo posledice nesagledivih razmera.





   Hajde da krenemo od sebe. Da nosimo ceger u piljaru umesto plastične kese, čistimo za ljubimcem kada uneredi travnjak u parku, strpimo se do prve kante i ne sejemo papiriće po ulicama, koristimo maramice za uho-grlo-nos izlučevine...nije teško biti vaspitan i fin. Da malo više ekonomišemo sa električnom energijom, da gasimo svetlo u prostoriji koju smo napustili, da budemo racionalniji u trošenju nečega što nam je dato i što treba da prosledimo i čuvamo za buduće naraštaje. Počnimo od sopstvenih manira, kad već globalno nemamo tu moć da utičemo na halapljivu industriju koja po cenu samouništenja grabi za zaradom.
   U svojoj dugoj istoriji, naša drevna dama svašta je pretrpela. Eksploatisana do krajnosti, više puta nam je pretila konačnom kataklizmom, ne bi li se opametili i zakočili pre provalije. Koliko ima šansi da popravimo uništeno, teško je reći. Ali, nije na odmet da se podsetimo da izgovora nema. Kao što vodimo računa o svom privatnom prostoru, stanu ili kući, dvorištu- u krajnjem slučaju, svom telu, treba da vodimo računa i o široj okolini. Nikada neću shvatiti nesrećnike koji se potpisuju na zgradama i još gore javnim spomenicima. Pišu li po zidovima svoje sobe? Teško. Rezbare li mamin kuhinjski sto? Male su šanse. Odakle onda tako bahato ophođenje prema onome što je napolju, ali ne i izvan naše odgovornosti?



   Ceo svet je naš dom. Neka se milijarderi zanose projektovanjem prevoza do nekog obližnjeg nebeskog tela, u slučaju kataklizme. Mi nemamo rezervnu planetu, a kada ovoj jednoj "pukne film" pa reši da nas zbaci....bolje da ne zamišljamo ovaj scenario. Koliko god da smo mi u njenim, Zemlja je takođe u NAŠIM rukama. Shvatimo to ozbiljno, krajnje je vreme.


субота, 20. април 2013.

Ultimate "Smells like 80s Glam" Songs

   autor: Isidora Đolović

    Konačno se pojavilo sunce! Budim se u cik zore, dišem punim plućima i jedva čekam da konačno vratim cokule u kutiju do sledeće zime, a uskočim u "starke"! Kao i Beograd (zato i jesu tako dobar spoj!), proleće daje životnu energiju, sve ti je lakše, sve možeš.
   A šta bolje ide uz ove nagoveštene vedre dane, nego podjednako razbudjujuća, poletna i energična muzika?!? Za mene, kao "hard-rock wild child", sinonim za dobar provod jeste rokačina osamdesetih, poznata kao "glem". Svašta se tu svrstava, a veliki broj "žestokih metalaca" uglavnom sa podsmehom gleda na ove izvođače i njihovu muziku. Borila sam bitku sa takvima do pre par godina, a sad me baš briga. Ipak, osvrnuću se kratko na neke od najčešćih stereotipnih stavova u vezi sa tim.



Pre svega, glam nije muzika, to je odrednica za imidž koji je bio aktuelan i `70.-ih, ali, po `80-im je nekako najprepoznatljiviji. Tu nema dileme. Šta im se najčešće zamera:

1. Izgled
Istina, imidž je bio nakaradan u nekim slučajevima, u drugim suviše isfeminiziran. Pa šta? Punkeri nemaju nakaradan izgled? Blackeri? Masni thrasheri? Ma, da, svi su oni cvećke, a najpre se na glamere pljuje.....Isto tako 1000000 puta čuh komentare za Bon Jovi-ja, Sebastian-a Bach-a, Axl-a(sve je to taj imidž), Bret Michaels-a....da su "gejevi".To vidim kao kompleks i potrebu da se popljuju ljudi kojima bi se u to doba, realno, svaka dala pre nego Hetfildu kome fali još samo sekirče i karirano košuljče, pa da bude original američki drvoseča (pričam o IZGLEDU, ne o muzici i njenom kvalitetu!). 
 

2. Komercijalnost
Svi su oni radili i svi rade za pare.To im je profesija, od toga žive.Mrzim to potenciranje da su se neki bendovi "prodali", a drugi su "tr00". Svi oni od toga zaradjuju, a ako neko dobije vise medijske paznje (komercijalizacija, jel`te), to ne znači uvek da je opao kvalitet njegove muzike.
 

3. Hedonizam
Iskreno, više volim da slušam njihove pesmice o provodu, zezanju i ribama nego Kurtovu žalopojku samoubilackim glasom kako mu je život bedak. Moj ukus, naravno, ali iskreno, što sam starija sve mi više ponovo prija hard rock/heavy/glam, upravo iz razloga koje je jedan član yumetal-a opisao kao: "...jedna od nafinijih formi Rock muzike. Čisti i lepi vokali, virtuoznost je na prvom mestu, a takodje imamo i one koji su baš grandiozno moćni sa sve simfonijskim elementima....slavi život, raduje se njemu i peva o fantastičnim i lepim temama." 

A svrha umetnosti je, zakljuciše još u antici, da spoji "Dulce et Utile", znači, ne samo da pouči nego i da ZABAVI.


Ima i u glamu budalaština, da se razumemo, kao i u svakom drugom muzickom pokretu. To je normalno. Ali, ima i divnih stvari, a one su brojnije. Samo treba slušati, naravno, ako za to imate volje i želje.
Sad svaka masna i zadrigla kretenčina koja zna da ubode jedva 3 akorda daje sebi pravo da pljune po Malmtseen-u i Vai-ju kako "onanišu po gitari".Važi, majstore. Pokloni se i počni bar približno tako.  Najlakše je osuti paljbu po nečemu što poznajemo vrlo malo ili nimalo.

  Umesto toga, pošto već nemamo vremeplov, zamislite (ili još bolje, doživite, ako ste u prilici- ovakvih mesta ima, mada se malo-malo poneki lokal zatvori) jedno glam veče u beogradskom klubu "Vrtoglavica", "KST"-u ili nekadašnjim "La Lune Rouge" i "Living Room"-u, mnoštvo zanimljivih likova natapiranih kosa i potpuno 80s imidža, koji oživljavaju duh jednog uzbudljivog vremena i pokazuju da još ima nas poklonika ovog sjajnog zvuka. 

 20) Motley Crue- Kickstart My Heart




 19) Cinderella- Shake Me



 18) L.A.Guns- One More Reason



 17) Skid Row- Youth Gone Wild




 16) Aerosmith- Love in an Elevator



15) Dokken - Breaking The Chains 


14)  Yngwie Malmsteen - You don't remember, I'll never forget

 13) W.A.S.P. - I wanna be somebody

  
12) Def Leppard - Lets get rocked


 11) Saxon- Ride like the wind



 10) Slaughter- The Wild Life


9) Europe- Rock the night


8) Vixen- Rev it up


7) Firehouse- Overnight sensation


6) Bon Jovi- Livin on a Prayer


5) China- In the middle of the night


4)  Alice Cooper- Poison


3) Scoropions- Big City Nights

  
2) Vinnie Vincent Invasion-  Boyz are gonna rock


1) Whitesnake- Still of the Night 

 

Crnjanski i ja

    autor: Isidora Đolović

   Zanimljiva stvar mi pade na pamet pre izvesnog vremena, a dokaz je koliko fakultet može prosvetliti čoveka (što mu je, u suštini, namena, al smo to malo zaboravili...): odnos ja- naš slavni pisac, tj. njegovo delo. Naime, u Gimnaziji nisam volela Miloša Crnjanskog. Možda sam ga čak i mrzela. Bio mi je krajnje nerazumljiv i nezanimljiv, a kad sam na prijemnom ispitu za fakultet dobila za analizu upravo "Sumatru", htedoh da iskočim iz sopstvene kože. Odlično se sećam, kao i moje društvo kome sam se posle danima žalila, tog nerviranja i uverenosti da baš iz tog razloga neću položiti. Očajna sam bila! Naravno, ne samo da sam položila i upisala se na budžetu, već je i tumačenje pesme bilo veoma dobro. Međutim, moj početak toliko željenih i voljenih studija bio je uprkos tome u znaku potpune "posvađanosti" sa umetnikom koga je bio glas da je najprgaviji srpski pisac ikada. Ne, nikako ga nisam volela.
     Sećam se kako mi je koleginica, Užičanka Bilja Jovanović, na I godini recitovala "Mizeru" u pauzama pred vežbe iz staroslovenskog. Dala je sebi misiju da me navuče na delo Crnjanskog. Elem, ništa od toga do IV godine. Ma, ni sile!
     I tako, četiri godine kasnije, otkrivam "Drugu knjigu Seoba", verovatno najfascinantniji domaći roman,  potpuno nepravedno zanemaren. Ekvivalent "Ratu i miru", za ove prostore. Potom na red dolaze i ostala dela, "Dnevnik o Čarnojeviću", "Lirika Itake", putopisi...iznenada mi prve "Seobe" bljesnuše u punom sjaju (a u Gimnaziji sam ih smatrala mračnim), "Sumatra" i "Stražilovo" zazvučaše drugačije, "Lament nad Beogradom" nije više bio neproziran. Drugim rečima, otvorili su se novi vidici i zaronivši u delo, ovoga puta sa razumevanjem i naklonošću, potpuno se zaljubljujem, odlučivši da tema mog diplomskog rada bude- Crnjanski! Ko bi rekao?!? Ćale je bio u čudu: "Ti, o Crnjanskom? Pa, zar nisi mrzela "Sumatru" i onoliko kukala na sva zvona, posle prijemnog ispita?"


    Kažite sad, nije li to najbolji pokazatelj koliko studije mogu uspešno uticati na osobu? A svakako je zanimljiv, zar ne, drastični put od brucoša do apsolventa i "evolucija" stavova povodom određenih pisaca i njihovog opusa! To i jeste poenta fakulteta- utvrditi ljubav prema nekim, a još više otkriti ljubav prema drugim autorima.
    Naravoučenije- nijedno štivo, ako je ZAISTA VREDNO, neće ostati nedostupno vašoj radoznalosti i naklonosti. Svako traži određeni životni trenutak, iskustvo, raspoloženje, u kome ćete videti da vam ipak "paše", u kome će vam otvoriti vrata u svoj magični svet. Ne sudimo prebrzo "dosadnoj i teškoj" lektiri, jer na to kako određenu knjigu vidimo u velikoj meri utiče i tutorisanje nastavnika, kritičara, roditelja, društva....Pustimo da sazri neko vreme, pa mu priđimo samostalno, bez predrasuda i suvišnog predznanja.  I tada će vas samo pronaći.


TRAG

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

NA ULICI

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noću
lice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i san.

Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.


     Malo stihova, sada omiljenog mi domaćeg pisca.

 

четвртак, 18. април 2013.

Zamaglite taj horizont očekivanja!

  autor: Isidora Đolović

  Odavno sam uočila kod sebe jednu zanimljivu crtu. I pitam se kako to da u svakoj knjizi, filmu, seriji- nebitno, ja uvek "navijam" da sporedni lik dobije glavnu heroinu ili junak baci oko na neku cool curu koja nije već na početku, eksplicitno, vrištećim podtekstom viđena za nosioca hepi-enda. Uvek volim neke nemoguće situacije, nepredviđene pretpostavkama i luda sam za tragičnim, nesrećnim ljubavima koje se ne ostvare i ostanu ideal. 
   Zašto je tako? Dva su moguća objašnjenja: 
1) otpor prema svakom klišeu i "limunadici". Volim, brate, kad su izneverena očekivanja čitalaca/gledalaca, kad ima originalnosti i iznenadjenja, a ne da sve unapred znam!
2) i sama sam sklona idealizovanju i (najčešće bezrazložnoj) patnji za nečim što ne mogu imati, a što bi, da je dostupno, sigurno izgubilo za mene tu magiju i vrednost, "silaskom sa oblaka". 
   Sem toga, sporedni likovi su (kao i "negativci") uvek tako zanimljivi i mnogo živopisniji od onih klišetiranih, crno-belih i predvidivih.
  

  Dakle, to je očigledno moje umetničke duše uticaj, da se oštro protivi svakom klišeu i šablonu, da sanjari i voli ono što ne može imati, pa joj zato takvi zapleti i gode. A može se tu dodati i stereotipni stav okoline da je reč o "tipičnoj frustraciji samih i maštanju sklonih devojaka", koje su po modelu Borine Sofke i niko im u realnosti ne valja, pa tako ni u fiktivnosti ne traže "stabilnost". Kako god bilo, to je činjenica koju već dugo primećujem kada je sve što čitam ili gledam u pitanju. Čega god bilo rezultat- umetničke sklonosti ili "samačke frustracije"! Pre svega toga, biće da je stvar u potrebi za kreativnim domaštavanjem ponudjenog sveta, što me čini čitaocem iz snova mnogih autora- onih što su tražili naše aktivno učešće i nepristajanje na baš sve ponuđeno.
    Uzmimo za primer neke od mojih omiljenih romana. Tako u "Crvenom i crnom" uvek navijam za Matildu, a ne madam de Renal. Ona i Žilijen su isti, jednostavno rečeno.  Njihov odnos je bio pun oscilacija, ali tim zanimljiviji i inteligentnije postavljen.



Priče Onjegina i Tatjane, kao i Hitklifa i Keti su mi nešto najlepše na svetu!




Divan  je Andrej Bolkonski i mrzim što se Nataša Rostova na kraju Tolstojevog klasika udaje za smotanog, nesnosnog i nezanimljivog Pjera. 



Čitajući, kao tinejdžerka, serijal sa temom iz francuske istorije (u koju sam beznadežno zaljubljena), "Angelique" ("Markiza andjela"), u živopisnom (i maratonskom!) ljubavnom životu naslovne junakinje koliko god gotivila njenog genijalnog Joffrey-a, pravi car je bio njen muž br.2, šmeker Filip. I svaki put sam mogla da otplačem kada "najlepši maršal Luja XIV" pogine. 
 
doduše, u knjizi je Phillipe plav (zato nijedna ekranizacija ne može da se meri sa pisanom rečju!)


Pa onda, Skarlet i Ret Batler!


     Sofka je jedan od meni najdražih književnih likova i cenim njenu tragičnu samosvest, ponos, želju da ostane verna sebi- kao i Fata Avdagića ("Na Drini ćuprija"), makar po cenu života. U tu grupu spada i Koštana...slobodne, neobične, sa nekim razdorom u sebi i zbog toga teškom sudbinom.

   Navijam za scenario da je Dzon sin Regara i Lijene u "Pesmi leda i vatre". Sve u dosadašnjim nastavcima knjige ukazuje na to i razočaraće me ako Džordž Martin reši da nešto izmeni jer smo ga dešifrovali! Meni je od početka bilo jasno, gledajući simbole, naznake, uopšte nesumnjivi značaj te pozadinske priče i reminiscencija (inače ih ne bi ni unosio u radnju) i kako sam dalje čitala, hvatajući te signale i onako analitički razlažući knjige "na sitna crevca". Bilo bi glupo da sad neki logički tok naglo preusmeri, samo zato što je potencijalno raskrinkan. A moja fasciniranost serijalom, koja traje već osam godina (od kad sam ga otkrila, daleeeeeeeko pre serije "Game of Thrones") tema je za poseban tekst.



    Obožavala sam Brendu i Dilana u "Beverly Hills"-u i mučno mi je gledati one epizode kada ga smuva Kelly- upropastili su sve tim rotiranjem u scenariju. 

    Suzana i Tristan ("Legends of the Fall"):

  U "Prijateljima", kao par volim Džoija i Rejčel, mnogo su mi slatki. Probudili su ono najbolje jedno u drugome, dok su njene epizode sa Rosom kako se kraj serije bližio bile sve nategnutije, iritantnije i nekako veštačke. 

Pa, čak sam i u "Kassandri" uvek više volela da ona završi sa Randuom, a ne ljigavim Osvaldom Riosom, pa da imamo još lepršavog, uzbudljivog gypsy-cirkuskog sveta, umesto uštogljenog svakodnevnog "džet-set" scenarija za glavnu junakinju. 


Hermiona Grendžer i Viktor Krum...i u knjizi i na filmu!


Luna i Crni u "Crnom bombarderu"-e, to je priča! Sve što nije kliše, nego uzbudljivo, da varniči i nikad ne dosadi.....


    Da se razumemo, ne padam na priče o Pepeljugicama, još kao dete sam i u crtaćima obožavala Alisu, Petra Pana, Zvončicu i Malu sirenu (dok je još poletna, luckasta i slobodna). Nekako mi je u svemu tome i danas više iskrenosti, nesputanosti, lične slobode.


  A posle kažu da ukus nema veze sa karakterom?!? Pa, sve što volimo, u čemu se pronalazimo, itekako govori o nama! A ja ću, izgleda,  uvek biti mali buntovnik i zaljubljenik u nedohvatne svetove, koji mi omogućuju da odlutam i svim srcem saosećam sa njihovim "stanarima". Volim što je tako.


среда, 17. април 2013.

Kako upokojiti kulturu

     autor: Isidora Đolović

   Neka mi neko objasni zašto se, zaboga, u Srbiji klasična muzika sluša uglavnom samo kada proglase dan žalosti? Jer, to me kopka već godinama. Kako to da se nešto što je u osnovi i po svojoj prirodnoj nameni lepo, plemenito, pozitivno- povezuje samo sa tmurnim, dosadnim, ozbiljnim, mračnim? Ko joj to menja prirodu?


    Prošle sedmice smo imali jasno demaskiranje onoga što se već par decenija sprovodi nad našim narodom. Posle stravičnog masakra u Velikoj Ivanči, ceo naredni dan je protekao u znaku mukle kolektivne neverice i odavanja pošte nesrećnim žrtvama. Razlozi zbog kojih je do zločina došlo daleko su dublji i teži nego što to mediji, gladni atrakcije i pri tom lišeni ikakvog poštovanja prema bolu porodica i prijatelja nastradalih, žele da budu svesni. No, to nije tema mog teksta. Minut ćutanja nevinima, u svakom slučaju.
   Dan žalosti je, paradoksalno, bio jedini dan u kome se nacija odmorila od agresivnog i neprestanog kidisanja na svoju već gotovo zombijevsku svest. Dan bez kiča i šunda, napadne i vulgarne "muzike", bolesnih rijaliti-programa koji su sada, evo, počeli i uporedo da se emituju na dve televizije istisnuvši bilo kakav drugi sadržaj na tim kanalima. Umesto toga, isti su bili primorani da čitavog dana emituju dokumentarni program, a iz radnji, trafika, automobila i stanova za promenu nisu treštale turbo-urbo melodije, nego opuštajuće note velikih kompozitora ili jednako umilna tišina. 
   Kad malo bolje pogledate, ima tu logike, a i simbolike. Naša je kultura odavno živa sahranjena, pa se diže jedino o ovako sumornim prilikama, kad za nju niko više ne mari, nikome od silne muke do nje nije i kada je kasno da smiri, uteši, popravi.

    Šta možemo zaključiti? Očigledno je da klasična muzika, kao dokazani odmor za dušu, ne budi divljačke strasti i destruktivne porive, za koje nekima očigledno treba da su uvek na maksimumu kod naroda. Ona opušta čak i životinje! Da je češće slušaju, i ljudi bi bili srećniji, pametniji, smireniji. Da im je knjiga draži drug nego tabloidi, ne bi im u tolikoj meri padale na pamet gluposti. Da umesto farmera ili zatvorenika Velikog brata radije gledaju edukativne programe ili lepe, umetnički vredne filmove, bili bi ispunjeniji i zadovoljniji. Umetnost je lepa, veličanstvena i važna. Ulepšava svet i daje životu dubinu. Donosi istinsku katarzu. Ali ne donosi uvek profit. Ne služi sitnim interesima. Zato je dospela na listu nepoželjnih stvari, ovde i sada.
   Oduvek je, kroz istoriju, taktika bila ista- daj rulji "hleba i igara", zavaraj ih i upravljaj njima podstičući agresivne nagone. Čovek se ne menja. Duhovnost ga odvaja od životinje. I kultura. I umetnost. I razum. A sve to bi trebalo da teži dobroti, ljubavi, plemenitosti i miru. I kada to zanemariš, a moderni svet u velikoj meri jeste, opet si na istom nivou kao oni što su gledali borbe u areni ili javna giljotiniranja, dok ludi car za to vreme pali grad. Promenio se dekor, a scena je ostala ista.  "Pa, kad se čovjek tako upozna i kad se na taj način sprijatelji s vremenom, kad nauči da čita tu veliku knjigu njegovu- može iz nje da vidi sve što je bilo i šta dolazi." (Mihailo Lalić)
sjajna karikatura iz "Politike"
     Strašno je koliko nas truju uskraćivanjem kulture. 
     Jeste li svesni toga?
    I ako nam je neka reforma hitno potrebna, to je kulturna. A od toga će poteći sve druge. Moralna prvenstveno. Ne čekajte, ipak, državu i medije da vam ponude rešenje za početak. Probajte sami da se otrgnete od masovne hipnoze koja gura u depresiju, suicid, hronično nezadovoljstvo. Barem par sati dnevno! Garantujem da pomaže.
  
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...